Владан Матић

Црви Чолбајсана

Возио сам бицикл по ветровитом јесењем дану. Возио сам се путем којим сам се свакодневно враћао кући.

Као и сваког од претходних дана, скренуо сам десно у једну од главних авенија, ону која је водила ка изласку из града.

Као и сваког од претходних дана, одмах иза окуке видео сам гомилу песка и шљунка, читаво мало брдо, које је, испрано кишом која је падала тог јутра, изгледало као да је од земље. Никог од радника није било у његовој близини, није било пролазника, само су се аутомобили и аутобуси у таласима кретали ка изласку из града.

А пре брда, и пре окуке, видео сам да су светла на кући мог пријатеља, којег није било месецима, најзад упаљена. И пожелео сам да га, на брзину, поздравим.

Оставио сам бицикл код оне гомиле песка и шљунка. Ионако у његовој близини није било никога.

Ни у кући није било никога. Окренуо сам телефон, нико се није јавио. Оставио сам поруку да сам свраћао.

Онда сам се сетио да сам оставио нечуван бицикл.

Вратио сам се на раскрсницу, и одмах по скретању видео плавокосог дечака како га подиже.

А онда се догодило оно што се многима догађа у сновима. Трчао сам ка њему, а нисам се кретао, викао сам а нико ме није чуо.

Осим његовог старијег брата који је изронио из оне гомиле песка и шљунка, и који ми је сиктавим гласом, који сам само ја чуо, тако сам био уверен, поручио да његовог млађег брата оставим на миру.

Па су онда почела да израњају и остала браћа. Била су то бића с људским главама, оштрим зубима, и безудим телима црва.

Били су то Црви Чолбајсана, ретка врста пронађена у јужним пределима пустиње Гоби средином двадесетог века.

Сећам се да сам насумице звао све службе којих сам се сетио у том тренутку: Полицију, ватрогасце, Хитну помоћ. И сећам се да је онај мој пријатељ, чувени биолог, најзад одговорио на мој позив.

И сећам се да смо следећег дана били у војној бојници на непознатој локацији на коју су нас одвели хеликоптером везаних очију.

Гледао сам их како леже на кревету, с оне стране непробојног стакла, у црвеној светлости, и мирно дишу, непокретни, као да спавају. Испреплетаних тела, с главама које су изгледале као дечје. Пријатељ ми је објашњавао како у одређеним случајевима могу да им израсту и удови. Кад истражују околину, или траже храну. Како се хране месом. Животињским, и људским.

Следеће чега се сећам је како са пријатељем шетам улицама Уланбатора. Јесен је, и ветар разноси лишће по булевару који се уздиже ка Чолбајсановој палати. То није Уланбатор који се налази на мапама, али јесте онај град који сам већ посећивао у сновима. У том мом Уланбатору, скрећемо у булевар који изгледа као Булевар краља Александра, којим се онда спуштамо ка улици која подсећа на улицу Чарлија Чаплина.

Ветар све јаче дува. Сумрак се претвара у ноћ. Ми настављамо разговор, уопште не доводећи у питање град до којег не постоје путеви, и у којем, осим нас двојице, нико од оних које знамо никада није био.