Ivan Srdanović

Crna rupa

Sa oduševljenjem sam pozdravio odluku o denacionalizaciji i rasparčavanju kosmosa. Lično smatram da je sasvim ispravno da se prostranstva koja beskorisno zjape podele narodu.

Meni je, naravno, u deo pripala tapija na tek dvadesetak galaksija sa par hiljada pripadajućih pratećih planeta. Razume se da sam se žalio zbog te nepravde. Na fin način, pismenim putem, skrenuo sam pažnju nadležnima da je imanje malecno i zabačeno, jednom rečju, prava svinjarija.

Prošli su meseci i gotovo da sam na kosmos i zaboravio mučeći svoje uobičajene zemaljske muke, kada je poštar zazvonio dva puta. Pretrnuo sam pri pomisli na poziv u rat ili na radnu obavezu u planinskim logorima o kojima se šuška, dok sam drhtavim rukama otvarao zloslutno plavi koverat.

Srećom, obaveštavali su me o tome da je moje potraživanje odbačeno kao nerealno i besmisleno, ali su mi, sasvim uzgred, skrenuli pažnju da pre nego što krenem u obilazak svog svemirskog imanja izvršim jedan temeljan lekarski pregled. Čak su mi preporučili i specijalistu za bolesti svemirskih pilota i u ime suda poželeli sve najbolje.

Dirnut neočekivanom pažnjom, prihvatio sam sudsku poduku i smesta otpočeo sa pripremama za put.

*

Doktor koga su mi preporučili bio je zaista sjajan. Već tokom prvog pregleda uspeo je da me ubedi kako u postupku privati-zacije svemira uopšte nisam loše prošao. Zabačenost parcele, naime, ne treba da primim tragično, jer među tolikim planetama koje sam dobio, mora da ima mnogo onih koje su prebogate svakojakim rudama i drugim prirodnim lepotama. To silno blago samo čeka na vrednog domaćina ornog da zasuče rukave. Što se udaljenosti tiče, istina je, taj deo sveta jeste pomalo zabačen, ali kad god se budem zaželeo kuće, mogu odande da se vratim prvim svemirskim spavaćim brodom, bar na vikend.

Doktora sam toliko zavoleo da sam rešio da od njega zatražim pozajmicu za kupovinu rakete i neophodnih mašina.

Znao sam da me ova široka duša prosto ne može odbiti. Šta više, doktor je čak i izbor modela u potpunosti prepustio meni. Nećkao sam se samo onoliko koliko mi je pristojnost nalagala: opšte je poznato da je „Ekobum“ najbolja mašina za prekopa-vanje i površinsku obradu planeta.

Doktora je posebno obradovalo to što „Ekobum“, odmah pošto svojim gigantskim češljem oplevi rudno blago sa površine planete, pristupa njenom ulepšavanju na ekološkoj osnovi. Razorena i zaravnjena pustoš planete može se jednostavnim komandama unaprediti u uzgajalište prvoklasnih petunija, paramecijuma, herpes virusa ili kakve druge kombinacije različitih biljnih i životinjskih vrsta, već prema želji vlasnika.

Dok sam živ pamtiću sjaj koji sam video u očima dobrog eskulapa, dok je telefonski naručivao devet „Ekobuma“ na svoj račun.

Posle ovog plemenitog doktorovog gesta, moja odluka da se otisnem put svemirskih prostranstava postala je konačna!

*

Povoljno sam kupio polovni svemirski brod sa skromnom ali efikasnom radionicom u prostranom tovarnom delu: tek što našvrljam hologram stvarčice koju zamislim, a odande se već kotrljaju kolica sa još vrućim uzorkom! Pored snažne mašine, ponos broda je i veoma dobar alarmni sistem na čiju se intuiciju mogu pouzdati čak i tokom najžešćih meteorskih kiša ili pri pro-lasku kroz najgušće antimaterijske oblake. Kabina je skromna i ima samo četiri prozorčeta od kojih su dva polubočna, ali su zato komande veoma jednostavne pa osim volana presvučenog zečijom kožicom postoje još samo dve papučice: gas i kočnica.

Kad mi nešto zasmeta ili se predamnom ukaže kakav problemčić, dovoljno je samo da se požalim, pa da se na ekranu iznad volana pojavi moj omiljeni cvetak – kadifica, kao znak da je nevolja prevaziđena.

Skučenost kabine nadoknađuje fini trodimenzionalni televi-zor sa veoma pristojnim nadražajnicima. Kad god imam vre-mena uđem unutra da se razonodim seksualnim orgijama, plivanjem u nekom bistrom i plavetnom jezeru, ili planinare-njem. Ponekad se zadovoljim i razgledanjem kakvog velikog muzeja, brzom vožnjom kroz neki lep grad ili običnom šetnjom pored mora. Kada sam loše volje, pođem u neki rat i ne vraćam se odande dok tamo sve ne poubijam.

Na žalost, u poslednje vreme, televizor je na par mesta počeo da blago elektrizira, što me golica i samo po sebi nije ništa strašno, ali ukazuje na potrebu kupovine novog aparata.

Inače, brod je veoma ekonomičan: troši samo 7,5 munja na sto svetlosnih godina. Srećom, jedna od planeta na imanju ima tako olujno vreme da ne moram čak ni da sletim na nju da bih natankovao 180 prvoklasnih munja, koliko staje u skromni brodski rezervoar!

Posao je bio prilično lak: natovario bih brod i devet dana putovao od mog svemirskog imanja do otkupne stanice. Tu bih se malo zabavio sa kolegama i komšijama, a onda pošao nazad po novu turu. Za to vreme ekobumovi bi već spremili tovar koji samo čeka na moj povratak.

*

Slobodno vreme sam provodio u svemirskoj otkupnoj stanici u kojoj je točena božanstvena ambrozija „Mila munja“ i „Cvećko“ – pomalo nakiseli, razblaženi nektar.

Koristeći se ošamućenošću koju izaziva kosmičko orgastičko pijanstvo, na nas goste u stanici nasrtali su prodavci svakojakih trica i kučina. Slab prema ljudima raspoloženim za razgovor, uvek popustim i kupim ono što mi ne treba.

Tako je jednom na mene nasrnuo profesor univerzalistike.

Navaljivao je da za male pare steknem veoma visoko obrazo-vanje iz nekoliko stotina naučnih oblasti, sa širokim mogućnos-tima kombinovanja i usavršavanja. Kako mi je „Mila munja“ u jednom momentu lako dodirnula nežne duševne strune, stidljivo sam mu poverio da me u poslednje vreme privlači oblast stvaranja i modeliranja živih bića. Dok smo ispijali novu turu ambrozije potpuno sam otvorio srce i otkrio mu koliko je plemenita i duboka bila moja želja, moj san, da na svekosmič-kom takmičenju za izbor najidealnijih živih bića za svoje stvaralaštvo dobijem bar neko skromno priznanje, makar u vidu trećeg mesta i besplatne TV pretplate.

Profesor univerzalističkih nauka se jako obradovao, nazvao me entuzijastom i na svoj račun poručio još dve ambrozije.

„U Vama, gospodine, očigledno čuči talenat koji treba razvijati. Preporučio bih Vam stoga obrazovni paket ’Svemir u mom džepu’ koji sadrži kombinaciju znanja iz više zanimljivih oblasti.

„Kada je tako, onda pristajem! Vi ste očigledno moj veliki učitelj i prijatelj! Dozvolite da Vas poljubim... Hvala! Živeli!“

Kad je profesor iz torbe izvukao pištolj i stao da prebira po nekakvoj municiji, konfuzno stanje ambrozijskog pijanstva razbistrilo mi se za tren. Tako sam uspeo da vidim kako jednu patronu sa natpisom „Anatomija“ gura u cev pištolja mrmljajući kako će mi to možda nekad zatrebati.

„Išmrknite dobro nos sada da ne biste kasnije u slinavim maramicama pronalazili okorele semestre molekularne biologije ili neke slične manje nauke.“

Malo sam se, priznajem, prestrašio, ali čim je počeo da me vuče za nos, samo sam krotko zažmurio.

„Evo, evo, strpljenja malo, brzo će sve biti gotovo, ne budite nestrpljivi, i ne izmičite mi se, jer da bi efekat bio što bolji, cev mora da uđe u nozdrvu što je moguće dublje...“

„Joj!“, rekao sam kada je pištolj opalio posred mozga.

„Eto! Vidite da nije ništa strašno. Bez ikakve potrebe ste se toliko prepali...“

Profesor je pakovao svoju nauku i obračunavao cenu mog školovanja.

„Ali, profesore, ja se još uvek nikako ne osećam kao genijalni naučnik kako ste obećali?“

„To vam je od prevelike količine znanja i ambrozije u isto vreme. Eto, baš zbog toga ću vam dati popust!“

Univerzalista mi je još jednom čestitao na stečenom znanju i predao priznanicu u vidu diplome. Na kraju mi se izvinio, jer bi rado još ćaskao samnom, kao čovekom sorte koja se retko u svemiru sreće, ali ga već čekaju u jednoj maglini na drugom kraju sveta.

Nakon treće šolje ambrozije, dok me je obuzimao karakteristični zvezdani zanos, zarekao sam se da ću pobediti u nadmetanju za najbolje oživljenu planetu.

Smesta sam kupio priručnu genetsko-inženjersku labora-toriju, a preostalim parama svima u stanici platio turu ambrozije i nadoknadio štetu za razbijenu fontanu.

*

Kada sam se probudio iz košmarnog svemirskog sna, nezadovoljstvo samim sobom zapretilo je da preraste u otvorenu pobunu! Odlučio sam da se zbog strašnog mamurluka kaznim proučavanjem opširnog uputstva priloženog uz paket. Na njemu je bio naslikan nasmejani lik hobiste kako se zabavlja sa malenim zmajem unezverenog pogleda koji kao da očajnički traži spasonosnu oznaku „Srednji 3“.

Rešio sam da za početak napravim nešto prosto, onako tek probe radi, sa jednom ili dve ćelije, ne više. U uputstvu je pisalo da ukoliko mi pođe za rukom da pomoću priručnih mašica potopim jedan spiralni lančić u ostrvce posred okruglastog bazenčića, mogu sa ponosom reći da sam stvorio kakav-takav novi život. Zbog drhtavice, uspomene na bogovski napitak, lančić mi je više puta ispadao izvan vidokruga specijalnih naočara. Ipak, kako to i obično biva, početnička sreća je nadjačala mamurluk i prirodnu neobdarenost za pipave poslove.

U trenu sam se osetio tako blaženo da bih mogao reći da je to bio pravi bogovski mamurluk.

Na žalost, povratno dejstvo ambrozije i savesti nateralo me je da za taj dan sve batalim i utehu potražim u oralnom seksu, pa je u bazen mog televizora banulo veselo društvance, a ja sam se poput davljenika uhvatio za jednu tanušnu lepoticu.

*

Ne mogu baš reći da sam u početku imao mnogo uspeha u genetsko-inženjerskom radu. Ipak, marljivo sam napredovao na stvaranju novih vrsta, skoro fanatično se predajući ovom poslu bar po desetak minuta dnevno.

Priznajem da sam, rukovođen težnjom ka savršenstvu o kojoj sam tih dana gledao neki reklamni film, počeo da preterujem u pogledu obdarenosti sveta koji sam uspešno razmnožavao po planetama u mom posedu.

Tako sam, na primer, travu, kojom sam preplavio planete sa idejom da će poslužiti kao univerzalna hrana svim ostalim živim bićima koja ću ubuduće stvarati, obdario nizom osobina suvišnih za njen položaj: napravio sam veoma hranljivu, ali duboko emotivnu i pomalo ratobornu prirodu. Ponekad, kad bih hodao po njoj ona bi se, valjda se osetivši poniženom i uvređenom, tek najednom sva orosila.

Travojed je sasvim nepotrebno bio gurman radoznale prirode. Grešku sam pokušao da ispravim tako što sam stvorio dlakavog Balavklona, jednoroga koji je danima mogao da žvaće jednu jedinu vlat trave i pri tom podriguje od sitosti.

Zekojed je, opet, imao sklonosti ka matematici i okultnom.

Imao sam, činilo mi se, prilično uspeha u stvaranju jedin-stvenog miša za specijalne namene. Kariran šarama veselih boja, sa krilcima od finog paperja i mnoštvom očiju koje sam postavio nasumice tu i tamo u parovima, izazvao je divljenje i radost kolega u stanici.

„Tek da ga vidite kako trči: razvija brzinu zvuka sa potrošnjom od samo pet zrnaca bibera na sat. Naoružan je, kao što vidite, sa čak tri reda oštrih zuba i opremljen kandžicama sa svrbećim praškom...“

Na tom mišu su mi svi zavideli.

Ipak, moj ponos su bili krilati ljudi. Zar to nije bila lepa zamisao: par velikih krila na leđima? Prava simfonija duginih boja što poput slapova padaju prema petama, nonšalantno, ali sa ukusom. Za ovu kreaciju, priznajem, bio sam inspirisan osnov-nim tonovima paunovih pera. Poseban ukras, koji je imao i svoju veoma praktičnu namenu, bio je lep rep, kombinacija lavlje gracioznosti i majmunske praktičnosti uz to sa šarenim perima u kićanci!

Prvobitna namena repa bila je da se njime u vazdušnim visinama koriguje pravac leta, mada je, po mom mišljenju, bio sasvim dobar i za šašoljenje.

*

Uopšte me ne čudi što su vrhunski intelektualci, najveći mudraci i ostali umni ljudi velike prznice, džangrizavci, nervčici i što mnogo piju. Kako stvari stoje, to zapravo nikoga ne treba da čudi.

Teško je posvetiti se iole uzvišenijim razmišljanjima u svemiru u kome svaka druga galaksija prosto vrvi od gluposti i tričarija koje pametnom čoveku bodu oči. Samo od gledanja tog šarenila nakinđurenih i kaćipernih zvezda, planeta i kometa koje se stalno vrte u nekakvim krugovima, dođe čoveku ponekad prosto da povraća. Što je najgore, u tom šepurenju prolaznim sjajem i blještavilom prednjače baš one najveće planete koje na taj način svemirskoj sitnariji daju veoma loš primer.

No, kada se sazvežđa pogledaju izbliza stvar postaje prosto odvratna.

Krilati ljudi su se, naime, potcenjujući sav moj trud i višeminutna zalaganja, najviše interesovali za razvoj plastične hirurgije. Krila, koja su im tako lepo stajala, masovno su amputirali u specijalizovanim salonima, smatrajući da im ona ometaju kućne aktivnosti i miran san.

Šta reći o ljudima kojima je odsecanje krila postalo stvar prestiža i mode?

Loše raspoložen i ganut ovom nepažnjom prema božjoj promisli, poslao sam im par opominjućih meteora.

Na žalost, krilati su ovih nekoliko katastrofa sasvim pogrešno protumačili.

Ne samo što nisu odustali od prkosnog opiranja mojim zamislima, već su od podsecanja krila napravili neku vrstu kultnog obreda koji je, tobože, imao zaštitnu ulogu i, kako se verovalo, garantovao dug i srećan život. Šta više, gubitak krila je, suprotno mojim željama i očekivanjima, postao deo rituala ulaska u zrelo doba, vrlo omiljenog praznika kod krilatih ljudi. Naime, ta svečanost je simbolično označavala uključivanje mladunaca u inače veoma bogat seksualni život u kome je kod krilatih ljudi mnogo toga bilo dozvoljeno, a orgazam trajao i po desetak dana!

Krilati nisu bolje postupali ni sa svojim repovima. Iz njih su, naime, mlade krilate pomodarke čupale sve do poslednjeg pera!

Razočaranje u krilate ljude učinilo je da mi je dosadilo da im budem bog. U svom daljem stvaralačkom radu toliko sam posustao da mi je često padalo na pamet da se latim nekog zanjimljivijeg hobija.

Na kraju sam se zadovoljavao time da beskrajno usavršavam model travojeda grabljivca, za leto i jesen, i da virus besnila napravim tako da postane otporan na velike mrazeve.

Postepeno sam se okrenuo proučavanju seksualne razgoro-pađenosti. Ova zanimljiva pojava, posledica mamurluka koji nastaje posle najmanje tri šolje tople „Mile munje“, toliko me je obuzela da sam, iz čisto naučnih razloga, sve više vremena provodio u televizoru u društvu stidljive zelenooke lepotice i njenih veselih drugarica.

*

Ne ide baš sve tako glatko i od ruke svemirskim pilotima. Ponekad se desi neka teža kosmička katastrofa, a onda dobro-tvori iz svih galaksija nagrnu da dosađuju šaljući pomoć. Sa druge strane, tobože brižni čuvari kosmosa i ljubitelji pojedinih galaksija tužakaju pilote za svaku, pa i najmanju sitnicu.

Smeta im, kako kažu, što se iz puke dosade, obesti i sporta, dnevno uništavaju dve do tri galaksije. Razume se, uvek je bilo onih koji samo vrebaju priliku da svemirskog pilota optuže za kakav saobraćajni prekršaj.

Meni, na primer, savest, sa kojom sam još od malena u sukobu, prosto nalaže oprez u svemirskom saobraćaju.

Pažljiv sam pilot mada ne kažem da se svemirskim prostran-stvima treba vući poput puža. Brzina od samo 1600 „besa“, koju garantuje obavezno svemirsko osiguranje zaista je smešno mala, ali sa druge strane, i ja vožnju preko 2800 brzina svetlosti smatram čistim avanturizmom.

Ne volim da uništavam i ruiniram svemir. Pogotovo se nepri-jatno osećam kada uništim tuđe svemirsko imanje. Mišljenja sam, naime, da kosmička tela moraju biti briga svih nas!

Ako tu i tamo i spljeskam poneki asteroid, planetu ili neku malenu zvezdu, to je samo zato što sam lenj da gubim vreme u zaobilaženju. Osim toga, ja posle čitav dan osećam neku prazninu, potištenost i kao da mi nije ni do čega stalo.

Baš tu skoro se ispred mene isprečila jedna veoma velika planeta. Našao sam se pred teškim izborom, da zakočim i dugo motam volanom da bih je zaobišao, ili jednostavno dodam gas i zaboravim na sve.

Spljeskao sam tu ogromnu planetu.

Lenjost protiv mene igra uvek u paru sa kajanjem. Toj unutrašnjoj nemani ona me prepusti čim nešto dovoljno loše zabrljam.

U stanicu sam stoga ušao veoma snužden. Kako je moj svemirski brod bio jako umackan planetom, kolege su odmah počele da prave šale na račun geološkog sastava nesrećnog nebeskog tela.

Mučen peckanjima i grižom savesti prekardašio sam u pogledu „Mile munje“. Kada me je vlasnica stanice u šali opomenula da joj ne donosim nepotreban šut, jer još nema nameru da proširuje radnju, potpuno mi se zamračilo pa sam planetu preradio u par bilijardi malenih pajaca.

Dok sam, pogleda uprtog u prozor ispijao treću šolju „Mile munje“, jedan pajac je u očajničkom pokušaju da se oslobodi crvene kuglice sa vrha svog nosa, udario svom svojom nejakom snagom po staklu stanične restoracije! Raspao se tako da je od njega u celini ostalo samo jedno oko uplašenog pogleda, ispresecano jarko crvenim kapilarima...

U tom trenutku postalo mi je jasno da moram smesta da promenim svoj život. Rešio sam uzgred da se, bar za neko vreme, lišim ambrozije. Avaj, već je bilo kasno...

Naravno, neko me je prijavio.

U mom galaktičkom sistemu uobičajena kazna za hotimično uništavanje svemirskih tela bila je laka hirurška intervencija pri kojoj neurodželati naprave nekoliko tako gadnih i kratkih spojeva na hipotalamusu, da je kažnjenika muka i pogledati. Kažnjeni nesrećnici se lako prepoznaju po neverovatno skrušenom i jadnom izgledu. Dok traje ova, nesumnjivo stroga ali pravična, mandatna kazna, okolina izbegava kažnjenika zbog zaraznog pesimizma i gluposti koja se oko njega širi poput nekog kužnog zadaha. Kazna je tako strašna da se često događa da oni koji su je izdržali nisu u stanju čak ni da zatraže rehabilitacionu intervenciju. Zato ih poput neke jako nesrećne i tužne jagnjadi privode kod lobotoma na operaciju vraćanja, zdravstvenim osiguranjem zagarantovanog, dobrog raspoloženja.

Još u stanici su mi prišli, izvadili kazneni čekić i... fljas po čelu!

*

Poznata je sklonost svemirskih putnika prema crnom humoru, ali i prema nektaru, a naročito ambroziji. Ovaj poslednji porok me je jako privlačio i ranije, a kao kažnjenik, nesrećan i tužan, počeo sam u tom pogledu malo i da preterujem.

*

Veliko me je razočaranje čekalo kada sam, posle izdržane kazne ponovo udaren čekićem po glavi. Rešio sam da se iz stanice u čijem sam zapećku provodio dane, vratim u moje zabito sazvežđe i napravim pauzu u konzumaciji ambrozije.

I pored najboljih namera da svoju svemirsku parcelu oplemenim lepotom biljnog i životinjskog sveta koji sam u više-satnom stvaralačkom zanosu iznedrio iz svoje nabujale mašte, iskričavog uma i preciznog priručnika, na planetama sam zatekao pravu pustoš: stanovništvo se međusobno proždiralo sa takvim apetitom i halapljivošću da nekih vrsta uopšte više nije ni bilo! Tako nisam zapazio nijedan primerak pesmoroga koga sam namenski konstruisao da istančanim glasnim žicama muzički oplemeni jednu od planeta.

Krilati, na primer, nisu bili voljni da im se dere koža. Kad god bi im se približio čopor izgladnelih kožoždera, čitavo jato bi otprhnulo u nebo. Oni koji su iz pomodno-verskih razloga ostali bez bogom danih letećih preimućstava prepuštani su na milost i nemilost ovim nezasitim napasnicima.

Prizor ukratko rečeno jeziv! Dranje kože na, u krugovima kožoždera omiljeni šiljak, slika je koja posmatraču ostaje u nezaboravnoj uspomeni. U priličnoj meri bih se onespokojio i sneveselio svaki put kada sam izbliza posmatrao pripreme za ručak.

Ali, avaj, nisu se samo kožožderi osilili. Miševi su se takođe domislili da je došlo njihovo vreme i krenuli da kidišu na sve živo.

Na trenutke sam, priznajem, bio toliko ganut tim potresnim slikama da mi je padalo na pamet da se i sam umešam i prekinem pokolj. Ipak, uspeo bih da se suzdržim, odolim iskušenju i, kao i svaki umetnik, zadržim distancu ostajući na taj način isključivo u domenu stvaralaštva.

Tek što sam sleteo na jednu ukrasnu baštensku planetu, za oko mi je zapao poražavajući prizor: biljoljub je čerečio domaćeg trbušinara. U tom poslu ova, po zamisli pitoma i, čak bi se moglo reći pomalo sentimentalna priroda, veoma se zanela. Sladokusac je na sve strane pljuckao kamenčiće iz bubrega nesrećnog trbušinara koji ga je, previše sanjiv da bilo šta u svojoj sudbini promeni, prezrivo posmatrao. Zaglušen krcka-njem šupljikavih kostiju biljoljub nije čuo čak ni mene, a kamoli zlikana koji mu se prikradao!

Živa bića u koja sam, tokom stvaranja utkao puno ljubavi i seksa, proždirala su se tako nemilice i besomučno da je muka bilo i pogledati. Nemarom upropaštene planete pretvorile su se u smrdljiva groblja prepuna gnusnih prizora, oglodanih kostiju i njuški koje samo kolače oči i sline.

Samo se mudra trava na prevaru izvukla iz lanaca ishrane. Kako se oslobodila ovih okova i stega, ćutljiva trava nije imala nameru da mi saopšti. Kada sam je jednom prilikom uhvatio kako sama sebe puši, prosto sam nekako zamrzeo tu sebičnu mudricu.

Sa teškom mukom u duši i šest duplih ambrozija u stomaku, doneo sam sudbonosnu odluku da sve što sam stvorio uništim do daljnjeg.

Niko se ionako u današnje vreme previše ne obazire na tu i tamo poneki lokalni smak sveta. Uostalom, kada jednoga dana ponovo budem imao vremena napraviću neki solidniji i bolji život. Što se tih nekoliko planeta tiče, nije mi ih mnogo žao, imam ih ionako na pretek, prosto ponekad ne znam šta ću sa njima...

U pogledu smaka sveta imao sam nekih nedoumica: najlakše bi bilo sve spržiti ognjem, ali od zagoretine mi uvek dođe neka muka. Potop je, pa opet, suviše melanholičan i spor proces tokom koga bih mogao da podlegnem iskušenjima kojima je podložna moja neodlučna priroda. Mogao bih, naime, da smekšam i negde na pola posla sažalim i predomislim se. To bi me još možda dovelo i u neugodnu situaciju da kopam kanale za odvodnjavanja kao na Marsu.

Na ovom mestu postavlja se i neizbežno pitanje, šta bih posle radio sa tolikim blatom?

Srećom, nedaleko od mog sazvežđa nedavno se baš otvorila oveća crna rupa. Odmerio sam rastojanje: ako bih računao sa odbitkom o jednu poveću zvezdu mogao bih, svih svojih pet nesrećno oživljenih planeta da ubacim sa samo tri udarca. Sa druge strane, ako bih, pa opet, išao na felš udarac, koristeći kao martinelu jedan oblak asteroida, izvesno je da bih napunio crnu rupu sve samim pogocima.

Da opet ne bih počeo da se predomišljam i gubim volju za uništenje, brzo sam nanišanio, uzeo zalet i... tap! – tresnuo koliko sam dug i širok po planeti, nešto malo ulevo iznad polutara.

Zavrtela se nesrećnica kao čigra! Sa zadovoljstvom sam posmatrao kako joj se tamo daleko od njenog zvezdanog sistema svetluca brzo smrznuta korica. Lepo sam iz svoje udobne pilotske fotelje mogao da vidim kako planeta koju sam nastanio predivnim belim lasima otpornim na vodu i šampon, jogunasto pravi počasni krug po obodu rupe kao da se predomišlja, a onda naglo propada u tamu i nestaje. Crvenu sam ubacio uz odbitak o asteroidnu martinelu. Plavu i zelenu uterao sam u rupu jednu za drugom.

Priznajem da sam se opustio ponesen uspehom u raščišća-vanju svemirskog imanja, pa nisam puno nišanio kada je došao red na poslednju – žutu planetu. Čim sam je udario znao sam da će to biti promašaj!

Šta sam drugo mogao nego da stegnem zube i čekam katastrofu? Žuta je najpre udarila nekakvu grdosiju od zvezde koja joj je sasvim izmenila putanju. Zatim se, kao za inat, obrela u gustišu sitnih planeta kojima se moj komšija toliko ponosio i hvalio svaki put kada bi se sreli u otkupnoj stanici. Kao da joj je nešto davalo dodatnu snagu i ubrzanje, žuta štetočina se nemilice sudarala sa svim mogućim komšijskim nebeskim telima odbijajući se čas brže, čas sporije, ali uvek u najgorem pravcu.

Požurio sam na lice mesta što sam brže mogao. Da me ovako obruka moja bivša miljenica, žuta planeta, koju sam nastanio cvećem u nameri da otpočnem sa sopstvenom proizvodnjom nektara na veliko, to me je prosto porazilo.

Razbesneo sam se, natakao celu planetu na kljun broda i krenuo put crne rupe da je lično u nju ubacim i tako se uverim da više nikome od komšija neće naneti štetu.

Avaj, biće da sam, onako besan, vozio malo brže, kanda je i lepljivi cvetni sok učinio da se planeta prekasno odvoji od broda, a izgleda da je i u pričama o crnim rupama kao svemirskim usisivačima bilo dosta istine.

Istine je bilo bar onoliko koliko je dovoljno da se brod stocilja u tu tmušu.

Bilo je veoma neprijatno posmatrati kako moj svemirski brod nestaje i kako mrak lagano nagriza kabinu. Pokušao sam da nađem utočište u televizoru, ali su čak i nasumice odabrane slike koje sam u panici naručio, počele da se cepkaju poput sitnih hartijica i nestaju u pomrčini. Krpice mraka odvaljivale su se sa planinskog pejzaža i padale po meni. Nestajao sam koliko sam dug i širok.

Na kraju mi se jedan veliki komad mraka strovalio na glavu.

*

Ne znam koliko sam dugo bio zatrpan tim mrakom, ali kada sam konačno ponovo došao k sebi, osetio sam se malo glupavo i moglo bi se čak reći u jednoj veoma smešnoj situaciji: zatekao sam se, naime, kako sav ošamućen sedim na nekakvom tepihu i ne mogu da otrgnem pažnju sa jednog plavog plastičnog kamiona na žutim točkovima u vidu valjkova koji se mogu skidati!

Ta ništavna stvarčica prosto je mamila čoveka da se njome zabavlja, vuče tamo-amo po linijama tepiha, tovari je nekakvim kestenjem i uz sve to glasom podražava njen tandrkavi rad!

Od tada sam potpuno nemoćan da se otrgnem od ovakvih i sličnih magija koje su često u stanju da gotovo u potpunosti obuzmu moju svest.

Prošlo je mnogo vremena ispunjenog uglavnom mučnim potucanjima, naizgled beskrajnim školovanjima, bolestima i sumornim tlapnjama pod stalno istim, dosadnim, plavo obojenim nebom. Često sam bio primoran čak i da radim da bih jeo i imao krov nad glavom. O tim strahotama zaista ne bih želeo da pričam.

*

Žao mi je planeta koje sam uništio, naročito onih komšijskih. Znam da sam se loše poneo, da sam zaslužio kaznu za počinjeni saobraćajni prekršaj i da sam napravio veliki grešku što svoje đubre nisam uništio prema propisima, ali je po mom mišljenju kazna ipak preteška. To što se nalazim u masi i što na ovaj zabiti svet svakim danom dolazi sve više i više kažnjenika, uopšte me ne teši.

Smatram da bi već jednom bio red da me neurodželati rehabilituju i vrate nazad, kroz rupu. Tako bih u sreći i veselju ponovo mogao da se oprobam kao gazda svog malenog kosmičkog imanja.

Doktore, Vi koji ste mi prošli put izašli u susret i tako se prijateljski potrudili oko nabavke „Ekobumova“, pomozite mi i ovoga puta!

Evo, ja sam, da ne biste prljali svoje instrumente od kuće doneo svoju sekiricu, turpiju, čekić, ekser, burgiju. Evo, ja ću sad da zažmurim a Vi slobodno udrite po hipotalamusu, pa kako se već kaže: kom opanci, kom obojci!

iz knjige Ivana Teodorovog Srdanovića "Čitanka za drugi razred brzog voza", Beograd, 2018. (drugo izdanje)