Владан Матић

Путовање пуковника Редла или о прецизности пророчанства

Гледам како у суседству нараста низ зграда које ме, што више расту, све више узнемиравају. Узнемиравају ме зато што се у њиховој сенци осећам као негде у Средњој Европи, а не у близини Средње Азије.

Прецизније, осећам се као да сам у Аустроугарској, у близини некаквог санаторијума, 1908. године.

Онда размишљам зашто тај комплекс зграда смештам управо тамо и управо тада.

И, после неколико месеци јутарњих шетњи по сибирским мразевима (Нови Сарај се географски налази у југозападном Сибиру) схватам да ме тај китњасти низ петоспратница са високим плафонима и сеновитим двориштима подсећа на једну конкретну зграду – прашку болницу Буловка. Буловка је чувена по томе што је у њој, од последица рањавања, умро Рајхспротектор Протектората Беме унд Мерен Рајнхард Хајдрих. А чувена је и по томе што је, падом с петог спрата, у њој живот окончао Бохумил Храбал.

После овог открића пар месеци нисам скоро уопште размишљао о свом суседству, које је ушло у завршну фазу изградње и својом наметљивошћу просто гутало цео крај. Скоро да сам већ био научио да живим у његовој сенци.

А онда сам, гоњен неком неодољивом потребом, поново одгледао филм о пуковнику Редлу, и поставио сам себи два питања: „Зашто Редл?“ и „Зашто 1908?“

И схватио да та питање нису случајна.

Овде ћу морати да направим дигресију.

По доласку у Нови Сарај покушавао сам да уз помоћ познатих књига дефинишем град у којем сам се обрео. Списак се свео на две књиге, и једну поему.

Прва књига је општепозната, постоји и филм снимљен по њој који је невероватно убедљиво дочарао сву испразност и досаду ритуала у гарнизону на ободу царства: Татарска пустиња Дина Буцатија. Ја лично више волим краће форме, па ми је некако пријало да себи с времена на време понављам Кавафијеву поему Ишчекујући варваре. Ко су у овом случају варвари: Кумани, Кипчаци, Киргизи, Печенези, Огуз Турци, Татари, Монголи, није уопште важно. Важан је тај осећај да се човек налази на месту где престају пруге и путеви, а почињу, степе, тајга, и планине. И тишина, која подцртава сав бесмисао ритуала понетих од куће.

Друга књига је мање познати, заправо једини роман аустроугарског сликара Алфреда Кубина Друга страна.

У овом роману постоји Краљевство снова, са главним градом који се зове Бисер.

Краљевство снова је смештено отприлике у пределу садашње Киргизије.

Краљевство снова изградио је нараторов пријатељ Патера.

У Краљевству снова нема ничег новог – то је заустављено време Аустроугарске, чије растакање је до мучнине на алегоријски начин приказано у књизи.

Оно што је занимљиво, и што књизи даје додатне елементе пророчанства, је појавa некаквог Американца, који опседнут култом брзине и ефикасности, заправо убрзава труљење које почиње од самог доласка главног јунака у Бисер.

Шта је још занимљиво, осим места у које је смештена радња књиге?

Име аутора.

Јер, Кубин неодољиво подсећа на (фон) Кубињи, име најбољег Редловог пријатеља.

И година издања књиге, 1908, што је иста она година у којој пуковник Алфред Редл постаје шеф аустроугарске војне обавештајне службе.

И чињеница да се место у које је смештено Краљевство снова налази унутар тадашњег Руског Царства.

За које је, према оптужници, шпијунирао пуковник Алфред Редл.

И зашто сад онда све ове чињенице не повезати у један скоро необорив низ:

Пуковнику Алфреду Редлу, који се 1907. године спрема да преузме дужност која ће га отерати у смрт, државни цензор доноси на увид рукопис Кубиновог романа. Редл, убеђен да се ради о делу његовог пријатеља, издатом под провидним псеудонимом, жели да лично провери да ли се ради о алегорији, или стварном, а маштом делимично искривљеном низу догађаја. Тек тако припремљен, жели да разговара с пријатељом о мотивима писања књиге.

Путује, стога, у Киргизију, не би ли тамо нашао материјалне остатке Краљевства снова. На том путу, препуном небројених перипетија и открића, врбују га Руси. Да ли је о том путовању разговарао с пријатељом, не знамо.

Остало је и историја, и легенда.

Остаје сада још једно питање: „Зашто је Кубин престоницу свог Краљевства снова сместио две хиљаде километара јужно и стотину година пре Новог Сараја, који је тако детаљно описао?“

Вероватно зато што пророчанства описују будућност, а не пуко продужење садашњости, па се стога јављају не у виду статистичких извештаја, већу у виду истрзаних визија, које накнадно покушавамо да повежемо, као што ја овде повезујем ову причу.