Владан Матић

Памћење

2.
Она двојица што су сваког дана ручавала у мензи Института у међувремену су положила испите. И кренули су на даљу обуку.

Али, пре него што наставим с описом њихових авантура, да ипак покушам да кажем коју реч о Институту.
Ово су, разуме се, пука нагађања, описи онога што ми делује као природни ток ствари, у будућности коју сам произвољно сместио неколико столећа после нас. Или пар хиљада година, пошто никада нисам могао да замислим предуга безљудна временска раздобља.

Замишљам, на пример, Потоп. Отопио се северни пол, вода је преплавила северне низије. Планински гребени сада су острва у мору које је поново почело да се леди. Ту су сада планински ланци Урала, Карпата, Алтаја, Алпа, Тјеншана, Памира, Хималаја. Ту је један свет с много мање људи него наш. Људи који у њему живе нису заборавили сва наша знања и нису потонули у некакав нови Средњи век. Они су само морали да сузе примену оног што знају и саобразе га ономе што могу, да би преживели у том новом свету у којем су се нашли. Сва остала вековима стицана знања за њих постепено губе смисао, јер припадају једном свету који је њима једнако туђ као што је нама туђ свет древних Египћана.
У том новом свету, постоје библиотеке, институти, и храмови, у којима се чувају препотопски записи који већ почињу да се круне. Филмови бледе, хартија се претвара у прах, дискови су већ одавно размагнетисани.
Постоје два основна проблема: физичког чувања записа, и њиховог тумачења.
Постоје, према томе, техничари, и постоје тумачи знања.

Институт...
Институт је, заправо, био дом културе градића на падинама Алтаја када су воде Потопа кренуле да се изливају. У њему је било нешто књига, дискова, и ко зна зашто сачуваних касета с филмовима. Када је успостављена комуникација с осталим преживелим градовима, кренула је и културна размена. Око дома културе настала је школа, па је прерасла у Институт.
А Институт је одржавао везе са библиотекама, институтима и храмовима, од Скандинавије, до Кине и Индије.

Да се вратимо јунацима ове приче. Положили су испите, завршили додатну обуку. Не знам из чега би могла да се састоји, али рецимо да би тек сада могли да их воде у импровизовану биоскопску салу да им покажу филмове, са трака које полако бледе и дискова који су све празнији. Ту им приказују насумичан одабир онога што се затекло од пре Потопа, и онога што су добили путем размене. Ту сазнају да су неке од књига које су читали, описи овога што сада гледају.

Ова својеврсна иницијација се може описати и у форми драме.
На пример, део церемоније на којој оне што су положили испите производе у више звање, састоји се и у свечаном читању приче.
То је прича о томе како је, век пошто је установљен Институт, један од ученика (а то је звање које су управо превазишли), читајући планове који су испали из књиге коју је грешком позајмио из библиотеке, нашао зазидану просторију. Просторија је била складиште видео-касета, уз које су у кутијама била послагана и три видео-касетофона. Оно што је у свом времену било склоњено као превазиђена технологија, у једном сасвим другачијем постало је скровиште тајног знања, доступног само упућенима.
Приповест, коју Директор чита у полутами, пре него што се угасе светла и посвећеницима прикаже први филм, даље говори о томе како су, два века после налажења, филмови били препричавани, и како се преписима ових препричавања бавило посебно одељење Института.
А онај који је филмове нашао, био је послат на југоисток, не би ли у Новом Урумчију нашао нове записе...

Када су се нагледали филмова, објашњавају им да, за разлику од књига које је ипак лако прештампати, или у крајњој линији, преписати, овај део општег сећања може да буде заувек изгубљен.
Па их шаљу, једног у манастир на Уралу, другог у Нови Урумчи на падинама Тјеншана, да сваки на свој начин покушају да одгонетну тајну спречавања или бар заустављања заборава.

Онај што путује у Урумчи (избацићемо оно Нови, јер другог Урумчија нигде нема, сем у књигама), путује прво паровозом на југ. Са десне стране, на западу од пруге, гледа море. Са леве је ланац Алтајских планина на којем су сада изграђени градови, за које се тврди да су копије, или визије, оних који су нестали под таласима. Путује данима, и само гледа планинске врхове изнад којих израња сунце, и заласке над мирном пучином.
Онда долази у пристаниште. Ноћи у граду окруженом питомим долинама по којима у сну чује песме жетелаца. Шета булеварима оивиченим храстовима који се укрштају с булеварима оивиченим дудовима. Мирише јужна мора о којима је читао и која никада није видео. Гледа дрвореде топола иза којих су њиве и канали иза којих се беле планински висови.
Укрцава се на брод, и прелази залив Семиречје. Искрцава се у Исику, главној луци Хорезма.
У Исику, у књижари скривеној у капији стрме улице која се завршава у храму укопаном у брдо, купује препис књиге Невидљиви градови. Чита је, у једном даху, док чека воз који ће га одвести у следећи град, и помишља како би волео да бар трагове градова описаних у књизи назре на свом путу у Урумчи.
Када најзад доспе у Урумчи, и погледа своје белешке, схвата да су му се сви ти градови о којима је читао и које је видео, слили у непрегледан низ комбинација истоветних елемената. Он сад те комбинације покушава да разврста, не би ли у свему томе нашао неки виши ред или смисао.
Јер, више се не сећа шта је видео, шта читао, а шта сањао. Окука реке, иза које се ка њему креће низ чамаца са свештеницима у љубичастим одорама чија песма подсећа на брујање које развејава јутарњу маглу, путовање возом који у правој линији путује између два града издубљена у планинским врховима, стада јелена у удолини између две падине које се спуштају ка улазу у тајанствени кањон, лавиринти улица које подсећају на калеидоскоп истих зграда, људи, и роба који се само премећу хиљадама година; свега тога се сећао али више није знао да ли су то била сећања на књиге, снове, или стварне градове.

Онај што путује на Запад, путује северном трасом. Северну трасу полако, већ стотину и више година покрива лед. У леду су усечени путеви, а по путевима се крећу возови које вуку огромне парне саонице. На сваких педесетак километара су станице, око којих, као кристали пахуљица, нарастају градови. И тако, све до Урала.
Покушава да запамти облике и редослед ових градова који се мењају пред његовим очима. Разврстава их по броју путева који се у њима укрштају, висини и броју зграда, и броју кругова у које су поређане привремене настамбе њихових становника.
На крају каже себи да је то исто тако немогућ задатак као памћење појединачних пахуљица.

Онај што путује у Кину најзад доспева у Урумчи. У хотелу у центру старог дела града среће се с представником Института, који га води у складиште нових записа. Нови записи су дискови на које су преписане стотине филмова и хиљаде књига, као и уређаји за њихово читање. Али не и копирање, јер ту тајну Кинези чувају за себе. Са уређајем, и десетак дискова, изасланик Института из Новосибирска креће пут куће, поново бележећи у дневник својеврсну мапу пута – имена градова кроз које је прошао, шта је у њима видео и шта је о свему томе мислио.

Онај што путује на Запад гледа, седећи на платформи која се налази на прамцу првог вагона, како се воз приближава крајњој станици усеченој у клисуру планинског ланца који се простире ка северу. Воз пролази кроз капију високу десет и више спратова, и он гледа како са обе стране, ширећи се на безброј тераса које нестају у дубинама планине, нараста град. Град испуњава планину, ко зна колико километара у свим правцима. И ко зна када су издубљени његови први тунели.
Пристају. Пење се, лифтом у који се укрцава у станичној згради, на врх планине, на станицу одакле полази воз на север, до града у чијој близини је смештен манастир.
Станица је округлог облика, и са застакљене терасе на крову, коју шибају ветрови, он разгледа околину. Ка северу, шири се ланац планина, ка истоку и западу види се лед по којем су, као зрна, до краја хоризонта разбацани градови налик оне кроз које је прошао. На југу, чини му се да на ивици хоризонта види сиву линију мора.
Седа у воз, и креће на пут. Планина се кроз коју пролази пруга се шири, и сада види само копно, и као да више нема леда. Око њега су градови.

Онај што је био у Кини поново је у Исику. У луци налази једрењак који ће га директно одвести до Новосибирска. Закупљује кабину, и време путовања, које сада траје много дуже него у доласку, проводи истражујући садржину дискова које је понео из Кине.

А онај други, који је стигао на Запад, приближава се манастиру. Силази на станици у граду подно литице на којој је овај смештен. Јутро је. Изнајмљује коња и водича, и после успињања стазом уклесаном у ивицу брда, пред вече стиже у манастир.
Упознаје се са старешином, који му оставља неколико дана да се упозна са људима и околином.
Петог дана, старешина га позива. Пита га како је провео пут, да ли је и шта запамтио од наизглед бесконачног кретања кроз лед.
Он каже како је памтио, и бележио, редослед и облик градова налик пахуљицама. Каже, скоро се извињавајући, и како мисли да је тај труд био узалудан.
Старешина му каже, замишљено, како је то добро, али не каже шта.
Пита га зашто је заправо дошао.
Он каже како је дошао по помоћ у спречавању заборава. И прича како видео записи у Институту бледе, и како се књиге више препричавају него преписују јер више нико није у стању да разуме о чему говоре оригинали који се претварају у прах. И да је чуо да је манастир надалеко чувен по томе што је посвећен искључиво памћењу, а не и стицању и примени нових знања, и да моли за помоћ.
Старешина онда позива свештеника који је нашег путника дочекао. Објашњава му који део манастира да му покаже. И позива путника да дође код њега сутра одмах после доручка.
Свештеник одводи путника у огромну просторију која је нешто хладднија од остатка манастира. Проводи га кроз ходнике полица по којима су наслагани метални колутови. И каже: „То је наше памћење“.
Сутрадан, путник је опет код старешине. А он му каже: „Седите. Желим да Вам испричам једну причу.“

„У време док су још летели авиони, а Потоп се тек наслућивао, један теретни авион испуњен сандуцима полетео је из Београда. Слетео је у Чељабинск, како се звао град у близини оног подно манастира.
У сандуцима, који су ускладиштени у просторију коју сте јуче видели, били су они колутови наслагани по полицама. Биле су то копије филмова из филмског архива Југословенске кинотеке у Београду, најбогатије на свету.
Овде су ускладиштене, за сваки случај, јер у то време нико заиста није веровао у долазак Потопа.
Онда је Потоп заиста наишао, и људи су имали преча посла него да се баве зборављеном архивом. Када је нађена, или када је било време да буде отворена, манастир је почео да се бави преснимавањем оног што је остало од филмова на дискове и касете, и препричавањем њихових садржаја у виду књига.
Само сада, после толико времена, исти проблем који имате ви, имамо и ми, и ми вам у његовом решавању не можемо помоћи. Ми можемо да вам поклонимо филмове у било ком виду, и књиге, колико можете да понесете назад, али ће сви ти записи код вас, као и код нас, наставити да нестају.“

Путник је очајан, и замишља наоко бескрајан лед преко којег ће се узалуд враћати назад. И то, чини му се, наглас и каже.
А старешина завршава ону реченицу коју је започео јуче:
„Постоје многобројни начини да се нешто запамти. Оно што сте ми испричали јуче, то бележење, и памћење низова простора у који су смештене ствари, био је, наводно, начин на који су људи некада памтили читаве библиотеке. Ми га сада испробавамо. Пробајте и ви.

Путовање назад до Новосибирска трајало је недељама. Седео је у предњем вагону, и гледао, и бележио, и памтио, шта је све видео у тим ефемерним градовима насталим на леду који је, како је мислио да је видео с оне планине, негде далеко на југу већ почео да се топи.

Двојица млађих, али сада за једно велико путовање зрелијих људи, сваког дана, тачно у дванаест и двадесет, седају за сто у дну кантине, и заједно ручавају. Причају један другом о градовима које су видели, покушавајући да се сете њиховог тачног редоследа и облика, и смештајући у њих радње филмова који полако почињу да бледе и нестају.