Владан Матић

Камена гора

После разговора са четвртим изаслаником који је посетио Манастир овог месеца, старешина отвара тајна врата иза панела у свом кабинету, и улази у лифт. Спушта се у дубину планине, у део Манастира који никада нико од гостију није видео.

Улази у пространу дворану са високим лучним сводом. Распоређени у групе, монаси испитују особине различитог врста стења, од пешчара до гранита.

Пролази кроз дворану и излази на супротној страни. Прелази ходник, па улази у другу дворану. Овде је светлост интензивнија, а свод нижи. У њој, нагнути над столовима обасјаним лампама, седе монаси који изучавају слике натписа скинутих с тврдих подлога. Ту су: хјероглифи, мајански записи, таблице писане винчанским писмом, скандинавске и туркијске руне, сумерски записи клинастим писмом, пећински цртежи.

Они ишчитавају све ове записе, и покушавају да у њима нађу заједничке елементе.

У одвојеном делу дворане, посебна група покушава да измисли писмо које би било елегентније и једноставније за читање од свих ових које су годинама учили, и које би истовремено било најлакше уклесати у најтрајнији материјал који ће им предложити они из прве одаје.

А у трећој дворани су они који већ генерацијама пишу причу која ће садржати све оне приче из филмова који нестају и књига које се круне.

Ту причу ће, кад буде завршена, писмом које само што није осмишљено, онда генерације монаха урезивати у камене плоче, стеле, и дискове.

И разносити их да буду нађене једног дана кад више не буде ни наших пруга, ни наших путева, ни наших градова.

Да буду сведочанство, ма колико извитоперено препричавањем, и погрешним тумачењем.

О нама.