Зоран Стефановић

На ползу и поуку одраслима: Осврт члана жирија на 47. ревију филмског стваралаштва деце и омладине Србије (2018)

Наш претходни осврт на Ревију филмског стваралаштва деце и омладине Србије односио се на њено 46. издање у 2017. години, дакле — на разделни тренутак када је српска кинематографија, као и цело српско друштво, била у некој врсти раскрснице, отрежњења, преласка и сазревања.

Кинематографија је у међувремену прилично напредовала, а наше ондашње оптимистичне речи поводом Ревије су се, верујемо, потврдиле. Чини се — чак и изнад очекивања.

Оптимизам нам се тада односио пре свега на културно–уметничку важност саме манифестације коју смо уврстили у најважније филмске код нас. У корену тога је квалитет програма на Ревији, али и неочекиван (и диван) тематско–жанровско–идејни дијапазон дечје и омладинске продукције, којем „пунолетна“ филмска продукција и све телевизије са националном фреквенцијом могу само да завиде (укључујући и несистематски рад РТС на послу културне изградње друштва).

Овогодишње, четрдесет и седмо издање Ревије потврдило је неке од токова у нашем убрзаном времену, али је и неке нове довело на видело.

Важан утисак жирија је да постоји стабилност филмске продукције наше деце и омладине, и по  обиму и по ваљаности, те да она има стабилне стубове са дугорочнијим и предвидивим изгледима развоја.

Простори које стварамо: Анимација

За разлику од „одрасле“ продукције у Србији, анимирани филм је у дечјој и омладинској један од главних стубова по обиму и важности, чинећи задивљујућу трећину овогодишње манифестације.

Ревију отвара продукција из Врања, једног од анимацијских средишта у Србији. Међу пет филмова Школе анимираног филма Врање посебно је дирљив „Љубав у руци“, чији су творци деца ишчупана из корена својих отаџбина на Блиском и Средњем Истоку и бачена хиљадама километара даље, у неизвесност и ризик туђег континента, на наше тло. Од осталих њихових филмова се издвајају амбициозношћу и значењима „Заједно смо и лепши и јачи“ из дечје и „Жено, еве ме дома“ из омладинске селекције, али су и остали уједначеног и очекиваног нивоа („Ланац исхране“, „Funny story“ и „Бара“). На заседању жирија био је веома анализиран филм „Јаје“ продукције „Анима Мики Врање“, пре свега због поруке која овештали мотив израстања јединке претвара у причу о милитаризованој технологизацији, трансхуманизму и киборгизацији. Иста продукција је дала дискретну али јасну поруку обогаљеној српској писмености кроз филм „Коло“, тој малој апотеози ћириличног писма.

Дечји културни центар Београд са два филма дао је важан опсег света наше деце, али и нас —  од љупкости анималних и архетипских мотива филма „Животињска новогодишња пе­сма“ до „Путовања кроз прошлост“ који се бави духом и естетиком прошлости, почев од главних феномена европске цивилизације као што је Винчанска култура (ако би се очистиле археолошке тривијалности попут Београдске мумије, ово би био заметак и једног лепог антрополошког есеја).

Анимацијом су на ревији заступљене и друге нама већ блиске продукције као што су ЛАФ из Лозовика („У страху су велике очи“), Културни центар „Све­тозар Марковић” из Јагоди­не (шармантни музички комад „Ја растем“), Дечија радионица анимираног филма ДРАФ из Обреновца („Циклус“), Гимназија за таленто­ване ученике, „Бољаи” из Сенте (са духовитим освртом на вестерне „The Old West“), али и нове снаге — као што су филмови Нађе Митровић из ОШ „Бранко Ћопић“ из Београда.

Овогодишњи избор омладинске анимације био је највише у знаку још једне пословично јаке продукције „СЦФ 98“ из Ниша, која је дала леп тон ревији својим лиричним мотивима („Жигарафа“ и „Шешир мог деде“), заумним и духовитим („Шта се дешава у мом стомаку?“ и „Шаргарепа“) али и успешним анимицијским прилозима естетици византијске уметности („Свети Сава“ и „Путовање Светог Саве“).  

Као и у случају породице Попов из Сремских Карловаца, и ове године се показало да живимо у епохи када нуклеусна породица може бити образовно јача од многих установа. Браћа Бачкоња, Лазар и Петар, дали су нам прегршт добрих филмова: документарних, играних, али и оних у којима има упечатљиве анимације. То нарочито важи за филмове „Кување са чудовиштем“ и „Mind Creatures“, али има и других који су богати анимацијом или барем цртежима („Lost Movie, Lost World“, „2Д замка“ и „Чоколадирај сласно“). Овај тандем је једно од најпријатнијих изненађења фестивала, па ћемо се на њих и касније осврнути.

Простори у којима живимо: документарни, наменски и школски филмови

У истом обиму попут анимације, дакле око трећине продукције, налазимо један скорији феномен од велике друштвене важности. То су наменски, рекламни, документарни или играни филмови везани за потребе школског или локалног окружења у којем наш подмладак живи. Баш по логици филмске привреде, ови филмови су мудро направљени са свешћу о својој сопственој публици, друштвеним потребама, инвеститорима, изводљивости и личним стваралачким моћима.

Резултати су, нагласимо одмах, одлични и од великог значаја за будућу стратегију развоја школа и локалних заједница, које преко производње дечјег и омладинског филма могу добити леп уједињујући и саборни импулс.

Одличан пример и путоказ налазимо у раду ОШ „Јован Шербановић” из Рановца код Петровца на Млави, било да је у питању добро изведен образовни филм („Правила саобраћаја“), било да је то шармантан допринос очувању влашког језика и миљеа кроз поучну причу фолклорне фантастике („Баба Кона“).

Добро нам позната продукција ЛАФ, из Лозовика у општини Велика Плана, ове године је дала изванредну лепезу од девет филмова. Осим поменуте анимације, имамо и засебну групу где спадају упечатљиви играни филмски доприноси очувању српског језика и културе („Хасанагиница“, „Урош и Мрњавчевићи“ и „Језик моје мајке“). У трећу групу спадају дирљиви прилози свакодневном животу па чак и голом опстанку локалне заједнице у времену многих промена и искушења („Смак“, „Милошевац у кадру“, „Ипак остајемо ту“, „Хаљина за Сарину лутку“ и „Деда Томина ковачница“)

Свест о средини од које зависимо кроз филмове се гаји и у ОШ „Бранко Ћопић“ из Бео­града („Еко дружина у Кошутњаку“ и „Вода“), ОШ „Арсеније Лома” са Руд­ника („Моћ воде“) и ОШ „22. децембар” из Доње Трепче код ­Чачка („Природу штеди јер много вре­ди“). Посебно зрело остварење наменско–образовног филма долази нам из ОШ „Јован Јовановић Змај” из Кањиже („Крв живот значи“) и не сумњамо да ће сваки ученик и родитељ чињенице о крви најбрже овако научити.

Један од најдирљивијих прилога овогодишње ревије долази из једне од кључних наших школа, Карловачке гимназија у Сремским Карловцима, где се кроз причу о химни школе открива паралелни емотивни историјат дивне установе („Химна“). Жанр документараца о самим школама и њиховом окружењу високи је приоритет и за нашу средишњу, „одраслу“ културу.

Кампање „подизања свести“ — понекад нужно потребне, а понекад димна завеса за сакривање нечег другог — у нашем случају се показују као важно средство исказивања фрустрација лепог али тегобног периода ране младости. У овоме предњачи гимназија „Таковски устанак“ из Горњег Милано­вца („Моја кожа“, „Интернет памти све“, „Broken“ и „Видимо се“), праћена Гимназијом из Лесковца („Савршен“) или самосталним а већ истанчаним ауторима ка што је то Михаило Ђурић из Бе­ограда („Мој свет“). Технички добро, занатски и морално јасно, корисно за све нас.

Неки од наших продукцијских центара су већ постали случајеви–узори. Истакнимо овом приликом, село Рав­ни у општини Ужице, до сада познато по капели свештеничке породице Смиљанића, али и многим генералима ту рођеним. У овој деценији село је постало средиште можда и најобимније школске филмске продукције у Србији. Филмови се снимају у ОШ „Ђура Јакшић” која са њена три издвојена одељења — Дрежник, Никојевићи и Скржути — слави следеће године 120 година. Сложеност, корист и велика забавност ове продукције се може лако проверити на званичном Јутјуб каналу „Радренис филм“, а на 47. ревији су представљени са два примећена дела: етнографским документарцем („Коледари још увек постоје“) и добром играном акционом комедијом која није новост по стилу и теми, али по квалитету извођења плени гледаоца („Смотани диверзанти“). Додајмо да школа има своју кинотеку, свој школски филмски фестивал (отворен и за друге школе) на ком се додељује „Златни скриж“ (биљка), а имају и костимографско одељење, савет глумаца и „зид славних“... Кључна заслуга за овај несумњиви процват лежи у личности наставника историје Милоша Рацића, чији ауторски филм „Знајеми вампир“ (2018, 27 минута) представљамо у засебном програму ревије.

Да наменска корист може бити дискретна, скривена иза чисто филмских квалитета, показује продукција Гимназије за таленто­ване ученике на мађарском језику „Бољаи“ из Сенте, установе деценијски високог угледа у продукцији омладинског филма у целој Србији. Из Сенте нам ове године, уз поменуту анимацију, стиже и играни филм по истинитом догађају који добро илуструје психолошки профил једног дела наших младих („Нећеш смети“), као и музички спот који сведочи о елеганцији и љупкости кореографије локалне плесачке групе („Dancing Queens“).

Већ поменута продукција породице Бачкоња доноси нам и у овој категорији два запажена и важна документарца које потписује Петар Бачкоња: минијатура „Скривалица“ и монументална „Терезина пустиња“ посвећена Делиблатској пешчари. Исти аутор се са братом Лазаром огледа и у играним формама („Херој филмског платна“, „2Д замка“...), чиме долазимо и до треће важне скупине наших филмова.

 Простори у нама: фантастика, мелодрама, поезија, филозофија

Уз свест о важности других врста филма, можемо рећи да су ауторски играни филмови објективни врхунац продукције дечјег и омладинског филма у Србији. Они су често на полупрофесионалном или професионалном нивоу и чине већ стабилан феномен са редовном и богатом производњом.

Три куће са Дунава чине сам стваралачки и продукциони врх нашег младог играног филма и свака већ има изграђену сопствену поетику и естетику, али које су међусобно и прилично сродне, како у сржи тако и у амбицији — што непосредно и непогрешиво сведочи и о заједничком духу времена.

Као мајстори жанровског приступа опет су наступили ствараоци из Културног центра „Бара­ка“ из Београда. Ту су натпросечна остварења која би била примећена на Фестивалу српског филма фантастике или фестивалима кратког метра („Послати“ и „Вечера“), затим зреле и духовите минијатуре („Црна мађија“, „Кредит“, „Библиотекар“, „Освајачи“, „Heist“), али и одличне етиде којима недостаје можда још један слој у сценарију па да буду самостална дела („Хорор“, „Маратонци трче почасни круг“, „Супер Метко 3000“, „Страх“ и „Крађа“)...

Регионални центар за таленте „Михајло Пупин” из Панчева,  донео је сопствени избор од шест квалитетних филмова, такође беспрекорно спроведених , и који често плене фантастиком, зачудношћу  и лиризмом — што је све скупа већ поуздани жиг ове интригантне продукције (изванредна „Кап“ , али и „Рајска врата“, „Ухваћени објективом“, „Носферату“, „Гриша“ и „Максимална лудница“).

И трећи фаворит нашег доба, Центар за визуелне ко­муникације „Квадрат” из Бе­ограда, учествовао је на ревији, истина ове године само с једним филмом, али и тај се одмах издвојио у сам врх фестивалске селекције, не само занатским квалитетима, већ и једном посебном осећајношћу за метафизичко („Прича о прозору“).

Сматрамо да би у случају све три продукције било добро понудити јавности антологијске изборе њихових филмова на компакт диску. Можда би чак било упутно представити их уметничким академијама, али и професионалним критичарима и филмолозима (којима би, уосталом, било на корист да обавезно посећују и саму ревију).

Духовнији него што смо заслужили

Из прегледа видимо да су главни производни центри у овој фази препознатљиви и на срећу распоређени по читавој држави а не само у мегалополису Београда, који прети да постане црна рупа енергије читаве земље. Надаље, феномен доброг менторства остао је као средишњи, било да је реч о филмским професионалцима, било о педагозима.

И остали елементи опште слике су умирујући: филмски родови, облици и жанрови су устаљени, а сензибилитет најмлађих генерација је јасан и одвојен од менторског и родитељског, иако се и најмлађи баве истим проблемима и темама као уметност нашег главног тока, и данас и у прошлости.

Подразумева се да нисмо могли представити дубинске токове ових филмова, али се они на тацни пружају на анализу социолозима, психолозима, педагозима, естетичарима и антрополозима. Један од таквих токова је мисаони систем који стоји иза читаве једне линије филмова и добро га је на заседању жирија у подробној усменој анализи представио председник Миодраг Миша Новаковић, који је приметио да се питање природе саме реалности провлачи као заједничко, рецимо, кроз филмове „Кроз прозор“, „Скривалица“ и „Mind Creatures“, те да је сагласно неким математичко–физичким моделима и комплексним филозофским системима.

Али, чак ни пажљиво компоновање жирија стручњацима свих филмских профила није достатно да растумачи богати свет наше младе кинематографије. Најбоље би било да ово поље што пре постане предмет мултидисциплинарних и интердисциплинарних истраживања, јер ћемо из њега доста сазнати о целокупном друштву.

Због овога није чудо да су дилеме жирија у додели признања биле тешке и да су неминовно лежале ван естетских, техничких и занатских категорија, те да су морале ући простор чисте духовности. Наши млади аутори су несумњиво духовнија и образованија бића него што их њихова средина види, и остаје као питање колико ће млади имати снаге, а ми старији стрпљења, да ову духовност исклешемо до зреле и моћне форме.

Филм је — као друштвено, васпитно, интроспективно и самообразовно средство — опет доказао своју снагу, што ћете се уверити ако будете с нама на Ревији филмског стваралаштва деце и омладине Србије и овај, четрдесет седми пут. •