Зоран Стефановић

Када се над нама Небо затвори: „Књига о Јову“ у тумачењу Гезе Шетета

Објављено првобитно у књизи: Шетет, Геза: Књига о Јову, „Форма Б“, Београд, 2019, стр. 123–129.

Књига о Јову посвећена је праведнику који се у Књизи пророка Језекиља по врлинама помиње заједно с Нојем и Данилом. Ова древна личност учинила се непознатом израиљском мислиоцу као погодна да постане јунак једног од кључних текстова Старог Завета. Традиционално је књига приписана лично Мојсију, али је несумњиво млађа, вероватно добивши свој данашњи облик у Светој земљи, у 6. веку старе ере.

Јовов завичај нама је ипак мање близак, јер је лежао источније од Свете земље: земља Узу на северу Арабије, покрај Едомејаца. Јовово раздобље било је древно чак и за класичну хебрејску мисао — десило се пре настањивања Аврамових потомака у Обећану земљу где ће се сусрести са нашим прецима Филистејцима, балканским Пеластима (скоро па најстаријем индоевропском супстрату у Старој Европи).

Уз Књигу проповједникову и Приче Соломунове, Књига о Јову припада жанру мудрословне књижевности у Светом писму. Претпостављало се чак да је преведена на хебрејски с неког суседног језика, иако речничка необичност изворника може бити тек стилски поступак. Но, претпоставка о преводу се можда поклапа са сазнањем да је и пре овог Јова постојала у Месопотамији и Египту јака традиција књижевно–филозофског промишљања о необјашњивом трпљењу. Данас је и лаицима доступан превод „Поеме о невином страдалнику“ (акадски Ludlul bēl nēmeqi — „Хвалим господа мудрости“) — месопотамског спева писаном у првом лицу из прве половине II миленијума с. е. Неки од оваквих текстова могли су и директно да породе нашу Књигу о Јову.

Највећа поема свих времена

Књига о Јову је врхунац поезије и филозофског живца старих Јевреја, народа тврдих вратова, у неким видовима блиским нашем српском бићу ништа мање но класични балкански дух оличен у античкој философији.

Надмоћна уметничка обрада уресила је огромну идејну срж дела о Јову. Наиме, врхунски проблем постојања Зла — оличен у чувеном Епикуровом парадоксу шта Бог може и да ли хоће — кључни је камен искушења за целовитост монотеистичких религија, нарочито наших мојсијевских које подразумевају доброту Творца. „Зашто праведник страда?“ пита се, и још недовољно разумева, теодикеја (теодицеја — богооправдање), онај рукавац филозофије и теологије који настоји измирити чињеницу зла и патње на овој равни са постојањем свемогућег а доброг божанства.

Књига почиње Јововом породичном идилом, али и својеврсном игром на Небесима. На појаву Сатане — набеђивача, оптужитеља, бунџије и мутиводе; мада још далеко од лика Ђавола који је усвојен у хришћанству — Господ палом анђелу истиче Јовов пример, као узор праведности и доброте, богобојажљивости и моралног стражења наспрам сваког, па и наизглед безазленог греха и зла.

Творац толико верује свом делу–чеду Јову да допушта да праведник буде сурово искушан. Сатани је управо такав пример био потребан да направи општу поуку и отвори Јовову патњу као битну станицу у освешћивању чињенице да старо заветовање више није довољно. Од тог трена, за све што га је снашло — осиромашење, смрт деце, болест, неразумевање жене и пријатеља — Јов је могао само да каже као Ловћенски тајновидац:„Нада мном је небо затворено,/не прима ми плача ни молитве;/у ад ми се свијет претворио,/а сви људи паклени духови.“

Међутим, затварањем Неба према црву Божјем отворила се изванредна филозофска драма са јаким елементима ироније, са неочекивано силовитим обртом, мењајући израилћанско богословље, па и дотадашњи и будући смисао Светих списа, скоро наглавце. Праведни Јов показује бескрајно трпљење и веру, али не показује снисходљивост у тешко издрживим и несразмерно суровим околностима за које сматра да их ничим није од Бога заслужио — храбро одбијајући натукнице пријатеља да је грех самог Јова последично довео до трагедије и њега и његових.

Након свих ужаса, неодговоривих дилема, страстотрпљења, муке, али и истанчаних и јаких филозофских дијалога, Књига о Јову завршава се у слави Поретка који се опет огласио и дао нам доказ свог постојања, како понекад уме да се чудесно деси и у нашем времену. Сам крај је васпостављање претходног, наизглед већег благослова на Јову и његовом роду. Али у нама, и након склапања корица књиге или гашења дигиталне таблице, одјекује и део парадокса, тајне које обавија трошну човекову судбину, представљене на начин на који се ниједна књига Старог завета до тад није смела усудити да проговори.

Књига о Јову је вапај над пропадљивопћу и трагичношћу људског бића, крик страха пред Шеолом — светом ништавила за који су стари Јевреји сматрали да следи после смрти. Али она носи и још неразлучени предукус Христа, помазаника који ће се убрзо након Јововог битисања пројавити Човечанству у Исусу, накнадно стављајући и претходне ствари тамо где им је место. (Није Јов без разлога и један од 25 пророка и у исламу.)

У Јововом разумно образложеном вапају отвара се толико тешких питања (можда и неодговоривих док је ове равни) да је логично да се у православљу Књига о Јову чита управо током Страсне (велике) седмице, дакле пред сам врхунац драме Човечанства, коју Јов није видео али ју је ваљано осетио („Оче мој, зашто ме остави?“) — не само поводом трагедије Човекове пропадљивости, већ и благослова искупљења.

Међутим, све ово има више димензија. И у муци се можемо, рецимо, смејати. Угледни драматичар Кристофер Фрај управо на примеру Књиге о Јову објашњава колико је танка жица између трагедије и комедије, али се показује и да није једини који Јовову причу види као комедију. већ да је то читав један ток савремене западне драматургије (за остале примере видети код Ведбија, аутора који се деценијама бавио Јовом са ове тачке гледишта: Whedbee, William J. The Bible and the Comic Vision, Fortress Press, 2002, p. 262 итд).

Из наведеног, лако нам је разумети зашто је страдање Праведног над праведнима била тема која је опседала једног Милтона, Достојевског, Јунга или Кафку, и зашто је по Алфреду Тенисону то „највећа поема древних и модерних времена“.

Јов у стрипу и препород духовног стрипа у Србији

И у сликарству су се многи огледали кроз Јовове очи и у његово огледало, а нама лично најближи су у својој универзалности остали Жорж де ла Тур („Жена наружује Јова“, сликано 1620–1650) и Иља Рјепин („Јов и његови пријатељи“, где скоро физички осећамо јаз који дели страдалника од блиских људи и целокупне природе, 1869). Али сликарско платно је смрзнута слика патње, помало и декорација, пука белешка неизрецивог. Тек серија слика, низ визуелног приповедања, даје неопходну временску црту по којој, као по сечиву, ходају наши протагонисти–сапатници.

Наравно, стрипови — скамењени Јунгови праобрасци („покретне слике“) — од почетка су везани за нуминозно, верско и црквено. Видели смо, парадоксално, и да приказ не мора бити строго озбиљан, макар говорио о најозбиљнијим стварима, што се среће и по новим стрипским библијама за израелске јеврејске основне школе.

Зато подсећамо да кроз историју уметности има и о Јову приповедања у сликама — стрипа. Само из византијске културне сфере има 14 познатијих циклуса илустрација (неки рукописи су и сад на Светој гори, а неки су завршили у Ватиканској библиотеци); затим, гласовите су јововске графике у Прагу 16. века; Вилијем Блејк се у више верзија враћао овом мотиву, а Гистав Доре му је дао ону типичну узвишеност. И тако све до 20. и 21. века када је порођено десетине важнијих стрипских приказа Јова, често у облику америчких стрипских свешчица, али и новијих приступа алтернативних но убедљивих као што је онај у збирци Честера Брауна (Mary Wept Over the Feet of Jesus, 2016) — све до ове наше верзије Гезе Шетета, која у неким елементима има особине модерног класика.

Наш уметник у овом није сам. Већ више од четврт столећа у Србији гледамо постојани талас духовних стрипова, избио на простору сопствене традиције ликовног приповедања — циклуса фресака и житијних икона — насталих из личних тежњи верујућих и мудрољубних уметника, као реакција на духовну празнину, моралну дволичност и културну лицемерност претходног, Титовог режима, који је за себе тврдио да је народни. Овај боготражитељски стрипски рад најчешће је дао лепе па и изванредне плодове, а међу најзначајнијим именима најпре падају на ум проф. Драган Боснић (Библија), ђакон Ненад Илић и ђакон Милорад Милосављевић (Едиција „Светитељи“ о Симеону Немањи, светом Николи и светом Јовану Крститељу), Ђорђе Матић (Откривење Јованово), Стеван Ковачевић (Јеванђеље по Марку), Сабахудин Мурановић (два албума: о Исусу је објављен у Ирану, а о Мухамеду у Сарајеву), Небојша Василић (Житије Св. Симеона–Немање), а кроз многе друге суптилне видове свог опуса и Владимир Весовић, Горан Ђукић Горски, Зоран Туцић или Мијат Мијатовић …

Постоји и рукавац који је ликовни језик прилагодио деци, рецимо, у радовима Ненада и Анастасије Илић са цртачем Тихомиром Челановићем (веронаука за децу Тајанствено путовање), српског Руса Серјоже Попова (његове прелепе сликовнице и други уметнички облици) или Драгана Лазаревића — де Лазареа, овог пута не као ликовног уметника већ као сценаристе цртачима Тодору Митровићу, Ани Митровић и Милици Мишић (Рођење Христово, Свети цар Константин, Св. Прохор Пчињски).

Нека се не замери што смо споменули тек неке уметнике, све до боље прилике кад ћемо феномен духовног и верског стрипа у Србији и југословенским земљама поштеније и темељније обрадити. Било нам је овде важно да посведочимо да је духовни простор по којем ходи и ствара Геза Шетет био спреман. И да је исти простор с радошћу дочекао рад скромног и достојанственог таванкутског уметника.

Геза Шетет се вратио, али не сам

Опус Гезе Шетета данас нам се чини као мало чудо. Ми, који смо пратили стрип бивше Југославије, имали смо утисак да је пре четири деценије стрипска звезда овог ствараоца накратко бљеснула, тек као краткотрајна појава наше поп–културе, једна од многих. Тада нисмо знали да је Шететова немогућност да објављује стрипове и илустрације у српско–хрватској штампи 1980–их довела до његовог повлачења у медије југословенских Мађара, као и интензивни сликарски рад на подручју Бачке, те да овај самоуки уметник није дозволио да се његов велики уметнички дар згаси. Напротив. (Видети наш текст у овој књизи: „Уметник стрипа и духа Геза Шетет: Биографија и стрипографија“).

У нама је остала успомена на неке чудне драгоцене тренутке („Бобиљ и Друшкан“), да би се прави сензибилитет аутора опет пројавио када смо се најмање надали. Данас је Геза Шетет препознат у најширој југословенској стрипској стварности (Стрипославији) као човек специфичних дарова и један од најбитнијих стрипских тумача Библије у целој Југоисточној Европи.

Урађено у две верзије — сликаној у колору и цртаној црно–белој — Шететово тумачење Јова једно је од најпосебнијих у историји стрипа. Оно својим квалитетима стабилно лебди изнад океана коректних али медиокритетских стрипских тумачења западног порекла, разблажених и безбедних иза изговора да просвећују децу и осетљиве, али најчешће тупих и необавезујућих у свом кукавичлуку и бегу од духовног ризика. А рекосмо већ да је Књига о Јову један од духовно најризичнијих списа у целокупној традиције вере Човекове. Није штиво за млаке.

Шетет не бежи од дословног тумачења Библије. Тамо где се ради о слици — она је увек конкретна, узета из двоструке стварности, видљиве колико и невидљиве. Наш уметник је посебно убедљив када приказује људску природу, душевну и телесну, али и природу опште, не само на планети Земљи него и у Свемиру–Свесвету. Овај расни цртач црта сваког створа истинито, са љубављу, а његове успутне приче о животињама јесу и мали ликовни есеји о овим бићима.

Третман живих људи је документаран и поштен. Аутор избегава стрипски маниризам и напаја се на личностима који имају сопствену поствареност, било да их је видео унутрашњим оком, запазио на фотографијама и филмовима, или црпео надахнуће из ликовних уметности. Али је сваки такав поступак филтриран да стилски на крају буде уравнотежен, дајући сложен и конкретан свет са различитостима, али уједначен у суштинском погледу.

Осим ликовних квалитета, треба истаћи уметников велики сценаристички таленат који елеганцијом и ретком убедљивошћу васкрсава библијске догађаје, али често доноси и изненађујуће, модерније елементе. Тако ћете у полемичком жару наспрам Јова препознати ликове двојице Руса, Достојевског и Толстоја, те двојице Француза, Паскала и Игоа…

Највећи део Шететове Књиге о Јову ми читамо без даха, запањени. Наравно, има страница које су могле бити другачије — мање густе и разграђене на две–три додатне табле, што би омогућило већу читљивост.

Међутим, сам аутор има добру логику да су ови стрипови ионако „дела у стварању“ и не сумњамо да ће у будућности сви елементи дозрети.

Сам као Јов, у друштву свих душа

Шететова Књига о Јову припада одабраној плејади најпотреснијих стрипских адаптације ове приче икада. Уз претходно упечатљиво дело истог аутора Исус: Реч Божја, добили смо штиво које може бити блиско и нараштајима који долазе.

У показивању ужаса у ком се Јов нашао, Шетет је често убедљив колико и Иља Рјепин. Код Шетета–сценаристе, у складу са византијском традицијом цикличних житија (стрипова!) видимо преоваплоћеног Исуса који и уназад надилази временски простор — дајући и људима Старог завету јасну наду у искупљење. (Овде одмах одјекује у нама слика рукописа који се чува у манастиру Велика лавра на Светој Гори настала око 1200. године, где се приказује трен када Јов среће будућег Месију.)

Ово нас наводи на закључак да духовна важност иконе — тог павићевског „телевизора у други свет, који се служи математиком другачијом од наше“, дакле медијума по себи кроз чије саобраћање се исцељује душа, ум и тело — у нашем времену добија сасвим нова значења. Нарочито је у нашој цивилизацији интерфејса остала важност приповедања у сликама, дакле житијне иконе и циклуса фресака. Та важност се пренела у целом хришћанству, не само у православљу, и на млађа чеда икона — васцели медијум и уметност стрипа, а нарочито онај са духовном потком. Лик и образ, приповест у сликама, светле по себи.

Ово је значајно управо за наше данашње духовне потребе. Уметност стрипа је нуминозна, а Јов као мит припада целом Човечанству и нарочито је опомињући за децу Аврамову која следе религију изашлу из мојсијевских скута, али често без свести шта та религија значи.

Величина Гезе Шетета лежи у томе што је све животне снаге дао у мисију освешћивања људи, па макар на трен својевремено деловало да је био остао сам као Јов.

У Сремском Београду, 14. 4. 2019.