Владан Матић

Актау или геофизика светих места

На самом почетку овог записа желим да признам да сам историју Новог Сараја измислио, на основу прича о забрањеним градовима СССР које сам слушао или читао путујући по просторима земаља који су од њега настали.

А онда сам допутовао у Актау.

Актау је једини град на полуострву Мангистау на североисточном делу Каспијског мора.

Полуострво Мангистау чини степа која изгледа као површина друге планете.

То је пролазна територија, без остатака цивилизације, ако се изузме неколико џамија уклесаних у стење.

Слетели смо после трочасовног лета од престонице.

Прво што сам видео кад смо изашли биле су камиле, које лењо и бесциљно лутају поред и преко пута.

Возили смо се петнаестак минута кроз степу коју би негде другде, у Монголији или Сирији, звали пустињом. Кроз равницу обраслу сувим травама ка појилима су крочила крда коња, поређаних у бепрекоран низ, као војска. И лењо и бесциљно лутале камиле.

Онда се на линији хоризонта указало нешто што је могло да буде град, или ланац бљештавобелог стења.

Замишљао сам:

Студенте који долазе кући на одмор,
Породице које шетају обалом и гледају пучину,
Огромне машинерије, темеље једне започете, па напуштене цивилизације,
Летње љубави,

Ветар који односи песак у море којим плове праисторијска чудовишта,

Споменике једне епохе које као да није било, и која још увек траје.

И све сам то заиста тамо и видео.

А чуо сам и причу о граду, који је основан као и мој измишљени Нови Сарај, који је у себи скупио све могуће особине свих тајних градова о којима сам читао, или слушао:

На полуострву, које је, пошто је некад било дно праокеана, препуно некадашњих острва која сада изгледају као тврђаве неке заборављене цивилизације, педесетих година прошлог века пронађен је уранијум.

Па је на обали направљен град, и завод за обогаћивање уранијума.

Па је довожено и засађивано дрвеће, скоро јединствено на полуострву. Од тог дрвећа неко се примило, а неко сасушило, и попадало при првој олуји.

Па су направљене зграде, па нове фабрике.

Па опет зграде, а онда су становници тих зграда почели да се жене и удају, па су подигнуте школе, и болнице.

И онда је град почео да живи, мање-више као сваки други град.

А ја замишљам како је изгледало то налажење урана, и како је настао извештај на основу којег је изграђен град.

Тај извештај смештам у митско Четрнаесто одељење НКВД.

То је спис који дефинише геофизичке особине светих места Јужног Сибира и Средње Азије.

Уз њега је и попис тих светих места, легенди за њих везаних, и опис доживљаја путника који су их обилазили.

На крају списа су и мерења које је писац извештаја на њима вршио.

Једино што у том спису није забележено је његов лични доживљај.

Јер, како описати ноћ коју је провео у унутрашњој просторији џамије, уклесаној у стење које обрубљује дно праокеана?

Како описати осећање старости стења?

А онда и времена када стења није ни било?

Како изрећи то шта, и то где тог не-времена које је целу ноћ гледао?