Дејан Ајдачић (разговарала Хана Трегуб)

Мањак стручњака-слависта у Украјини

директно се одражава на квалитет политичких одлука, што ће имати далекосежне последице

Український Тиждень, 2020 № 9 (641), 28.02.2020, с. 60-62

О стању славистикеу нашој земљи и свету, као и опасним трендовима у овој области Тиждењ је поразговарао са српским филологом и етнолингвистом Дејаном Аидачићем.

- Како бисте окарактерисали стање савремених славистичких студија у свету? Са којим проблемима и изазовима се слависти сада суочавају?

- Славистику уобичајено схватају као словенску филологију. А ради се о широј области која обухвата словенску археологију, географију, политологију, етнологију, фолклористику и читав низ дисциплина које истражују словенске народе. На питање зашто је славистика (у широком значењу) потребна друштву, различита виђења имају људи у академским круговима и људи ван њих.

При томе вреди погледати на став према славистици у слoвенским и несловенским земљама.

Пре скоро двадесетк година објавио сам текст "Коме је потребна славистика?". Билa је то својеврсна провокација, чланак написан за филологе. Многима се после распада СССР-а, пада Берлинског зида, нестанка идеолошког непријатеља и смањења улоге слoвенских језика у условима глобализације чинило да славистика више није потребна.

Почетком 1990-их, кратко је трајао занимљив период преласка јаких и угледних славистa у Италију и Немачку, али и у Сједињене Државе. Ове три земље биле су магнет за научнике, јер су у њима желели да ојачају своје славистичке студије. Убрзо се међутим испоставило да западним државама славистика више и није превише потребна, јер, тобоже, све се зна о слoвенским народима, они су слаби и поражени. У западном свету таква перспектива се одразила у смањењу броја славистичких катедри и истраживачких пројеката.

Када су ме провели кроз библиотечке фондове у Берлинском слободном универзитету, видео сам да је набавка славистичких књига и научне периодике обустављена средином 1990-их ... Био сам веома изненађен.

Ако говоримо о врло моћној француској славистици прве половине двадесетог века, данас ње скоро да и нема. За француску културу, по мом мишљењу, то је срамотно, али, то је њихова ствар. Америчка славистичка асоцијација је јака, одржава сваке године велике конференције са учешћем више од хиљаду особа. Али немојте мислити да су то по квалитету, веома значајни славистички доприноси. У свим тим преформатирањима, о којима говоримо , чини ми се, да Немачка остаје најјача међу западним земљама. Она је у славистици била таква и таквом остаје. На пример, преводи четири свесловенске историје књижевности постоје само на немачком језику (њих, рецимо, нема у преводима на словенске језике). На конгресима слависта излагања немачких колега покривају многе аспекте. Разумљиво је да је Немачка први велики сусед слoвенског света, те да упркос смањењу укупног броја славистичких катедри на њиховим универзитетима, она остаје значајна сила у проучавању славистичких тема.

Који су изазови данасу Пољској, Бугарској, Словенији и другим словенским земљама пред славистиком као низу наука које се тичу њихових култура и идентитета? Постоји ли интересовање за своје словенске суседе?

Пад славистике у деведесетим годинама прошлог века дотакао је све земље у којима политика има велики утицај на финансирање истраживачких институција и универзитета. Како се држава поставља према славистичким истраживањима, тако се поставља и према образовању следећих поколења истраживача. У слoвенским земљама (то добро објашњава постколонијална теорија) из неког разлога верују да студије славистике нису превише важне. Скоро свуда се број славистичких катедри и истраживача смањује, па се може говорити о паду славистике у тим државама. Ситуација је апсурдна, јер управо овим државама је врло важно питање идентитета у кругу блиских народа, разумевање свог места међу њима са самопоштовањем и поштовањем других. Са те тачке гледишта несхватљиво је занемаривање славистике на универзитетима и у истраживачким институцијама. Већина људи не разуме да је то значајна потреба. Неко може и да не воли комшије, али треба да их познаје.

Свет се глобализује, и у тим условима-положај било које нације, било која религије постаје мање важан. Ако из темеља европског академског система нестане принцип нације, који је положио Алекандар вон Хумболдт, остаће само глобализовани свет у коме ће новац кружити без обзира на нације. Неће бити важно које си националности, ни каква је твоја култура, који је твој идентитет У ситуацији, када култура и идентитет нису важни, можда ће бизнису бити лакше. Питам се само који ће језик бити главни у тој ситуацији - кинески или енглески? Нико не гарантује да ће бити овај други. Био би то свет без различитих култура и нација. И зато вреди поставити питање: да ли је култура потребна или не?

Зашто је Русији толико битно на свим нивоима, укључујући и научни, да на сваки могући начин истиче припадност словенском културном и географском свету? Постоји ли претња од због тога славситика која истражује све слoвенске земље, може да буде истиснута и замењена русистиком?

- Пад русистике се десио деведесетих година година 20. века, али потом је почео известан успон, јер су многи схватили да Руска Федерација јесте фактор у савременом свету. Русистика не може да замени славистичке студије.

Украјинске хуманистичке науке се не налазе у најбољем стању, и славистика ту није изузетак. У чему лежи опасност ако наша земља не буде имала своје слависте?

- Нажалост, у слoвенским земљама неки мисле да славистика није много потребна. Мислим да у томе Украјина предњачи. Овде као да не схватају да се Украјина налази у центру слoвенског света, између моћне Русије, јаке Пољске, те Чешке, Словачке и јужних Словена. Без подршке универзитетске славистике неће бити будућих генерација истраживача. Украјина има талентоване слависте, али садашња поколења постепено одступају. Шта ће се догодити када они престану да раде?

Без зналаца словенских језика и култура, који тренутно опслужују различите области, Украјину неће имати ко да представља. Било која дисциплина не може се држати само на неколико десетина чак и фанатичних ентузијаста. Држави је потребно систематско образовање младих и подршка институцијама. Сви који су предавали на универзитету, знају да нема много надарених и заинтересованих студената, да они бирају исплативије понуде и не остају увек у академској заједници.

Већ постоји проблем са уписом студената на славистику у Кијеву на нивоу основних студија, а о магистратури и да не говоримо. Социјални капитал тих дисциплина је низак, професори и истраживачи су омаловажени, што је последица одсуства поштовања према знању у друштву. Ако не буде подршке академски, културолошки или дипломатски усмереним знању језика, неће бити кадрова способних да опслужују потребе издавачких кућа, универзитета, амбасада...

Хуманистичке науке одређене земље потребне су најпре њима самима. Јер то су првенствено научне студије о тој, конкретној земљи, када она треба себе да представи својим суседима и ширем свету. Ако тог знања нема, онда земља остаје у плену страних стручњака, чије земље имају своје идеолошке или националне интересе. Потребно је имати своје стручњаке високог нивоа који могу да им парирају. Државни прилаз заштити хуманистичких дисциплина (укључујући и славистичке студије) мора да буде системски. Словенским народима славистика је потребна и зато да би разумели себе и етнички блиске народе.

- Украјинска историја и култура су старе и самосвојне, али лоше промовисане и познате у свету. Да ли ће оне бити препознатљивије захваљујући искључиво напорима слависта и украјиниста?

- Украјинска академска заједница слависта и украјиниста има добре контакте са колегама ван земље. Они су много учинили, али немају готово никакве полуге утицаја на будућност својих дисциплина - ни на универзитетима, ни у академским институцијама. Они не могу се одрже поштовање према славистичким и украјинистичким студијма, јер нема поштовања за њихово знање и рад. Чиновници који утичу политику високог образовања и науку у Националној Академији Наука Украјине и неакадемским институцијама, свесни тога или не не, одлучују о профилним потребама за славистима за данас и за будућност. Пре четири године, почела су скраћења државне поруџбине броја студената, скраћења предавача и лектора, броја часова за језик. Уводе се непрофилни предмети, измишљају препреке за упис магистраната, уводе се дани за слободан рад без предавања. Као резултат тога, младих слависта биће мање а, нема наде да ће они знати више од њихових претходника.

Држава не може очекивати да ће је поштовати ако не буде имала добре слависте дипломате, слависте професоре, слависте преводиоце, трговачке представнике и политологе. Украјина би требало да брине о славистима. Славистика је такође помоћна дисциплина за великом низзу стручњака. Још једном ћу обратити пажњу, да није реч само о слoвенској филологији, већ и о историји, етнологији, археологији, политологији словенских земаља. То је многстрана област знања која се односи на културу, идентитет, бизнис. Без сопствених слависта, не може се адекватно одговорити и супротставити захтевима других земаља. Све то директно утиче на неке врло битне културне и политичке одлуке у вези са будућношћу.

Украјинци се понекад понашају као увређено дете које би желело да његову земљу други воле, али ништа не чини за то. Друге државе озбиљно се односе према промоцији својих језика и култура.Доказ за то су Француски институт, Центар Сервантеса, Центар Камоенша, Амерички угао, Пољски институт, Британски савет.

Превод Д. Ајдачић