Зоран Живковић и Тамара Лујак

Зоран Живковић: Моја дела ничу из несвесног

Зорана Живковића не треба посебно представљати. Један је од наших писаца, великана, који је, током вишедеценијског озбиљног и преданог рада, заједно са колегама по перу, стварао и створио (научно)фантастичну књижевну сцену код нас. Писац, књижевни теоретичар, преводилац и издавач, био је један од редовних професора на Филолошком факултету.

Пре него што је освојио, у категорији кратког романа, „Светску награду за фантастику“, 2003. године, књигом „Библиотека“, две деценије изузетно успешно је водио издавачку кућу „Поларис“ и написао дело без премца – „Енциклопедију научне фантастике“, 1990. године (друго издање изашло је 2010. године). Освојио је угледне домаће награде: „Милош Црњански“ за роман „Четврти круг“ (1994) и „Исидора Секулић“ за „Мост“ (2007), као и црногорску награду „Стефан Митров Љубиша“, за целокупно прозно стваралаштво (2007).

Прилика да поразговарам са нашим уваженим писцем пружила ми се захваљујући Удружењу фанова научне фантастике „SCI & FI“, које је 9.11.2019. године уприличило конвенцију научне фантастике „SF TerraCon 2“, у просторијама Центра за образовање и културу „Божидарац 1947“, и замолило ме да будем домаћин. Како се таква прилика не пропушта, пристала сам и уследио је изузетно опуштен и пријатан разговор са господином Зораном Живковићем. Како смо, међутим, имали само сат времена на располагању, а како сам припремила далеко више питања, тако сам замолила господина Живковића да, након Конвенције, наставимо наш разговор, на шта је он љубазно пристао:

Шта је за Вас најважније у писању: јасноћа мисли и изражавања, стил, атмосфера, динамика приче или...

Све то заједно. Не може једно без другог. Могу вам мисли бити јасне, али ако заказујете у другим погледима, само од јасних мисли неће бити много користи. Прозно дело веома је сложен организам амалгамског типа, у коме сваки састојак мора да буде што је могуће савршенији, да би целина била ваљана. Избегавам, иначе, да говорим о сложености прозног организма онима које поучавам писању. Тиме бих их само преплашио. Помислили би да никада неће бити у стању ништа да напишу. Сликовито говорећи, подучавам их да буду добри прозни возачи, а за ово им није неопходно да буду упућени у то шта се све збива испод прозне хаубе. Да буду прозни ауто-механичари. Ту хаубу врло ретко подижем.

Негде сте, чини ми се у неком интервјуу, изјавили како се не припремате за писање својих дела, већ пуштате да у Вама сазру...

Када бих се припремао за писање прозе, онда би моја дела била механички склопови, конструкције, производи рационалног дела моје свести. Она, међутим, ничу из несвесног. Када почнем да пишем ново прозно дело, на свесном нивоу знам сасвим мало о њему. Али у несвесном је оно већ потпуно обликовано. Подробније сам писао о томе у свом прилогу за књигу „Како писци пишу“ (Службени гласник, 2006).

Да ли Вам се икада десило да сте изгубили неку мисао?

У прози није. Изван прозе, како године пролазе, догађа ми се повремено да затурим неку мисао, али она, бар за сада, изрони на површину мало касније...

Да ли сте себи икада поставили питање: када стати?

Ако мислите: када стати да пишем прозу – како да не, одавно сам почео да га постављам себи. То је једно од најтежих питања с којима писац мора да се суочи. Подсетићу вас да сам још 2007. написао роман „Последња књига“. После тога сам написао још шест прозних књига. Данас, када иза себе имам 22 прозне књиге, питам се шта је то што нисам стигао да кажем у њима, па ми треба и двадесет трећа. Одговор на то питање добићете када она изиђе – надам се ове године.

Спомињали сте рад са студентима. Шта је то што млади писац прво треба да научи о писању?

Неискусног писца најпре треба описменити. Научити га, колико је то могуће, српском књижевном језику. То је грађа његове уметности. Ако је она недовољно добра, биће рђаво све што се од ње начини...

Како их учите правилном, књижевном језику?

Тако што им непосустало исправљам небројене грешке за које је крив како улични српски, којим се углавном служе, тако и крајње недовољно читање. Ово брушење језика потраје све док сам им ментор, понекад годинама...

Које су им биле најомиљеније теме?

Они које подучавам нису у прилици да сами бирају теме све док не проценим да су ваљано овладали књижевним језиком. Док се то не догоди, ја сам тај који им одређујем на које ће теме да пишу своје прозне саставе. Тако их најбоље припремим за то да буду писци опште праксе, а не само писци на омиљене теме.

Колико је студената похађало Ваш предмет?

За десет година колико сам предавао на Филолошком факултету радио сам с око 350 студената. Томе треба додати још отприлике толико грађана који су похађали моје летње школе креативног писања, односно долазили на моје приватне часове.

Колико њих на крају постану писци?

Не постаје се писац после завршеног курса креативног писања. Поставите ми поново то питање за тридесетак година. Тада ћу моћи да одговорим на њега. Толико, наиме, треба да проклија прозно семење које сам посејао...

Колико курсеви креативног писања помажу појединцу да постане писац?

Надам се много. Не бих их држао да нисам тог уверења...

Неки од Ваших студената су, сигурна сам, данас писци, али да ли су постали познати?

Тридесетак оних с којима сам радио има објављену бар једну прозну књигу. То је недовољно да се за писца каже да је познат. Уосталом, шта уопште значи „познат писац“? Бити познат писац не значи нужно бити добар писац...

Године 2003. освојили сте, књигом „Библиотека“, „Светску награду за фантастику“ („World Fantasy Award“), у категорији кратког романа. Како је текао пут од идеје до награде?

Праволинијски. Написао сам књигу, дао да се преведе на енглески, дао да се превод избруси... Рукопис је објављен у САД у трећем броју антологије „Левијатан“, жири је одлучио да је то најбоље дело у категорији кратког романа. Остало је историја...

Како је Београд прихватио вест о томе да сте добили „Светску награду за фантастику“?

Потпуно равнодушно. На скуп у Дому омладине, уприличен тим поводом, сабрало се једва 25 заинтересованих...

Занима ме које сте све познате писце упознали?

Ако мислите на писце научне фантастике, био сам у дугој преписци с Легвиновом и Кларком, а упознао се с Лемом, Асимовом, Олдисом, Силвербергом, Стерџеном... да поменем само оне најзначајније. Изван СФ-а најдрагоценије ми је познанством с Олгом Токарчук, добитницом Нобелове награде за 2018. годину.

Познавали сте и Артура Кларка. Како је дошло до тога да сарађујете са њим?

Нисам сарађивао, осим ако под тим не подразумевате превођење његових књига. Написао сам магистарски рад о Кларку пре него што смо се упознали преко писама.

„Светска награда за фантастику“ није ни прва ни једина награда коју сте освојили...

Није. Јесте, међутим, тек друга америчка награда коју је добио неки српски писац. Пре мене Данило Киш је добио једну награду Америчког ПЕН центра.

Мора да је била велика част и задовољство када је, према Вашим причама „Воз“ („Немогући сусрети“) и „Хотелска соба“ („Четири приче до краја“), режисер Пуриша Ђорђевић снимио играни филм „Два“, који је имао премијеру на Фесту 2007. године. Реците ми нешто више о томе.

Мени се више допада његова екранизације моје приче „Исповедаоница“. Понајпре зато што у њој има мање редитељских „дописивања“ него у дугометражном филму „Два“...

Господин Ђорђевић екранизовао је и Вашу причу „Исповедаоница“ („Немогући сусрети“). Филм је приказан на београдском Фестивалу краткометражних филмова (2007). Знате ли како га је публика прихватила?

Немам појма. Знам, међутим, да када повремено, у склопу јавних наступа, прикажем „Исповедаоницу“, нико јој не звижди...

Занима ме како је текла сарадња са телевизијом Студио Б, која је снимила ТВ серију „Сакупљач“, према Вашем циклусу „Дванаест збирки“ („Дванаест збирки и чајџиница“, 2005).

Текла је глатко. Штета што је дошло до промене директора Студија Б баш кад је завршено снимање. Нови директор није био заинтересован да се пројекат приведе крају, иако је преостала још само постпродукција, па је тако приказано једино оно што је редитељ стигао да заврши у монтажи – пет епизода. Седам и даље постоји као немонтирани материјал и вероватно се никада неће до краја уобличити...

Ваша прича „Воз“ („Немогући сусрети“, 2000), једна је од пет откупљених прича пристиглих на конкурс BBC-а, које су 2005. године адаптиране у радио-драму; док је прича „Будилник на сточићу“ („Кораци кроз маглу“, 2003), године 2007. емитована на BBC Radio 7. Како је дошло до сарадње са BBC-јем?

Моја драга пријатељица Тамара Јелин, сјајна енглеска списатељица, којој дугујем неизмерну захвалност на томе што је савршено избрусила преводе на енглески свих мојих књига, послала је самоиницијативно ове две приче на BBC. Тамо су се допале уредницима, па је тако први пут прозно дело неког српског писца емитовано на овом угледном радију.

Реците ми, колика је част за Вас била када су Вам објављена сабрана дела на српском и енглеском језику (Завод за уџбенике 2017–2018, Cadmus Press 2016–2020)...

Велика, наравно, у оба случаја. Нарочито је значајно ово друго, будући да се још није догодило да неком српском писцу буду објављена сабрана дела на енглеском. Када се издавање приведе крају у мају ове године, цео комплет имаће укупно 32 тома – једанаест у тврдом повезу и 21 у меком.

Професор Ралф Богерт, са Универзитета у Торонту, укључио је Вашу књигу „Четврти круг“ у курс о савременом европском роману, док професор Џефри Стејделмен, с универзитета у Бафалу, тумачи „Седам додира музике“ у оквиру семинара „Музичке теме у краткој прози“. Реците ми нешто више о свему томе...

Доживео сам да о мојој прози предају на америчким универзитетима (и не само на њима), али о мени нема ни помена на курсевима о савременој српској књижевности на мом матичном Филолошком факултету. Нимало нисам по вољи овдашњим канонизаторима српске прозе. Бар не овој генерацији канонизатора...

Ушли сте са књигом „Библиотека“ у обавезну лектиру за средњу школу у Португалији. Како је до тога дошло?

„Библиотека“ је изванредно примљена у Португалији. Појавила су се четири издања моје књиге. Министарство за културу препоручило ју је као једну од пет књига месеца у оквиру пројекта подршке читању, уприличена је позоришна представа по њој... На крају је увршћена у препоручену средњошколску лектиру. Тамо ми се догодило све оно што ми се овде никада неће догодити...

И за крај: шта обично поручујете својим студентима?

Да читају, читају читају...

Разговор водила
Тамара Лујак