Тамара Лујак

Старац са Аде

САДРЖАЈ

• Старац са Аде
• Где је крај стазе?
• Бели мачак
• Проклетиња
• Два острва
• Гавран
• Брод на Сави
• Лаза Лазић: Дубока и прелепа алегорија о нашем свету у облику једноставних прича за сваког

---

У нашој народној мудрости, три је број божанске природе, а четири број земаљске природе (четири стране света, четири годишња доба, четири точка на колима итд.). Четири и три чине број седам. То је укупност — слога неба и земље. Број седам је број савршенства и потпуности. Седам је носилац живота и извор је свих промена.

Лаза Лазић

---

Старац са Аде

„Рекли су ми да је Ада прелепо место”, прозбори старац уморно.

„Нису Вас слагали, господине”, одговори човек и отпусти колут дима. Старцу се осмехну брк, јер се присетио младости. Био је, међутим, уморан и зајапурен попут девојчице, што га је ужасно нервирало, па развеја сећања на први дим и помно проучи околину.

Трава око сплавова била је уредно покошена, ограде свеже офарбане, чак се и по који цветак шепурио под тремом. Слатко. Још увек је био романтик, иако му је било... ух, присети се, мноого лета.

„Откуд Ви у овом делу Аде?”, упита радознало сувоњави бркајлија ређајући колут дима један за другим. Баш му иде, помисли старац и пожеле да запали једну, али се одмах прекори.

„Рекли су ми да бих овде могао да купим сплав”, човек се загрцну и погледа старца зачуђено.

„У Вашим годинама?”, осмотри старчево аскетско одело, леђа савијена под теретом брига и одмахну главом. „Имате ли неког свог?”, упита обазриво. Старац поћута мало.

„Кад мало боље размислим, никог толико блиског”, одговори готово напуклим гласом, али се брзо прибра, па додаде, „Чуо сам да су сплавари посебан сој људи, да су љубазни и увек спремни да помогну.” Човеку се осмехну брк пожутео од цигарета без филтера и он се задовољно лупи по нози.

„Кад је тако”, рече устајући са огромног пања, „могу да Вас упознам са људима који су недавно одлучили да продају сплав. Како Вас ноге служе?”

„Доста добро.”

„Надам се да волите да пешачите.”

„Препешачио сам цео свет”, одговори старац и пође за домаћином.

Високе разгранате тополе са густом крошњом шумеле су високо изнад њихових глава док су птице биле необично живахне за то доба дана. Роса се тек повлачила са чашица и круница цвећа, а сунчеви зраци тек што су развејали танку маглу над стакластом површином воде, кад су два човека кренула уском бетонском стазом.

Као и свако јутро на Ади и ово је било чаробно. Из правца Аде Међице летеле су свраке размећући се крештавим гласовима, патке су са многобројним подмлатком промицале уз обалу Саве, док се на насипу свако мало видео уздигнут реп каквог поносног мачка.

Да је Мића, како су бркајлију звали, био трезнији тог јутра, приметио би како се сенке затварају за њима, како цвеће диже уморне главице, а зелена трава ниче дуж стазе којом су ходили, како гране на околном дрвећу постају дебље, а крошње гушће. Приметио би да их прати све већи број животиња и да је број врана и других птица толики, да се чинило као да су небо прекрили тамни облаци. Све би то сувојко приметио, да му душу није раздирала бол за недавно преминулом женом, коју је једино алкохол могао да утули. Тако су, не примећујући шта се у шуми збива, стигли до сплава који је био на продају.

Иако је ограда била готово изваљена а даске натруле и испуцале, сплав се старцу одмах допао. Обала је била зарасла у коров и високу траву, стара се топола нахерила и претила да се сруши на оронуо кров сплава, док су се шорпањи искривили под ударима таласа. Бурад су била готово сва под водом, па се сплав опасно накривио, док је роштиљ био уроњен у воду, али ништа од свега тога није поколебало старца. Напротив, то као да га је учврстило у намери да купи сплав, што је након кратког ценкања и учинио.

И поред свих недостатака (није имао ни струју ни воду), сплав се налазио на чаробном месту. До њега се могло доћи колима и пешачком стазом, налазио се на уређеном делу обале, где је насип био високо изнад воде и где Сава није наносила толико муља, тачно преко пута средишњег дела Аде Међице, где су крошње дрвећа биле најгушће, а сплавови и сојенице најлепши.

Старац је замолио новостеченог пријатеља да му још истог дана помогне да подигне прелаз из воде и затегне сајле, како би сплав стајао право у односу на обалу и, како је то по његовој жељи учињено, частио је групу младих сплавара који су притекли у помоћ љутом домаћом ракијом, једином коју је, поред маленог завежљаја, донео са собом. Те је вечери, на трему оронулог сплава, присуствовао најлепшем заласку сунца који је у животу видео.

Сутрадан је устао рано, прегледао има ли шта од алата на сплаву и кад је пронашао све што му је требало, почео је да рашчишћава непотребне ствари, а потом и да поправља и крпи сплав најбоље што је умео. Радио је споро и свако мало седео под тремом како би се одморио, одлазио на чесму по воду или би улазио у реку да се освежи. Сплавари су га знатижељно посматрали, неки уз помоћ догледа, неки провирујући иза ограде, али старац није много обраћао пажњу на њихове љубопитљиве погледе.

До вечери је сав непотребан материјал изнео на обалу. Када и њу буде очистио и покосио траву све ће лепо запалити, али до тад му је ваљало окрпити ограду и под на сплаву. Знао је да ће морати да набави нове даске, као и бурад и шорпање, а неко се већ понудио да види у каквом је стању кров, па је рачунао да ће до најављених киша имати сасвим солидан дом на води.

Како су дани одмицали, тако је обала око сплава бивала све уреднија, сплав је, поправљен и окрпљен, синуо новим сјајем, док је старац посадио цвеће и чемпресе уз стазу да му праве хладовину кад порасту.

Адаши су га прихватили као себи равног кад су видели како се и колико труди око сплава и уређења обале. Често су га позивали на ручак или вечеру и чашицу домаћег вина или ракије. Старац је волео разговоре под крошњама дрвећа, у којима су се крили одсјаји воде, уживао је у раздраганом поју птица, који као да се појачавао кад би он био у близини.

Временом је обала изнад сплава попримила сасвим нови изглед. Дрвеће је порасло завидном брзином, цвеће се разбокорило и замирисало како одавно ни једно цвеће није, чак се и сама топола која се опасно накривила над сплавом некако подмладила и исправила. Гледали су је Адаши са чуђењем, посматрали је са свих страна и никако им није било јасно како се дрво само од себе исправило, док се старац само задовољно смешкао.

Неретко је на сплав позивао љубазне пријатеље и гостио их белим козијим сиром у маслиновом уљу. Данима потом, Адаши би тихо међу собом причали како су виђали читава јата риба како се праћакају у близини сплава и могли су да се закуну да би, кад год би забацили мрежу, могли да је извуку пуну рибе. Али то су била само говоркања доконих сплавара и старац није много на њих обраћао пажњу.

Најприснији саговорник био му је сувоњави Мића којег је упознао првог дана на Ади. Ноћи су често проводили на трему под окриљем звезда присећајући се млађих дана и свакаквих згода и незгода са Саве.

Мића је, и поред тога, све дубље тонуо у осаму. Напослетку је почео да одбија храну и живео само на вину и домаћој ракији. Старац га је забринуто посматрао и покушавао да утеши, али кад је видео да ништа не помаже, једног је дана, кад је дугајлији било посебно тешко, рекао кратко:

„Не брини се, ускоро ћеш је видети.”

Бркајлија је запањено погледао старца, јер ни једном једином речју није споменуо своју тугу. Старац је тад по први пут видео бистар поглед дубоких очију и топао осмех испод пожутелих бркова и би му мило око срца. Сплавари су дугајлију нашли сутрадан ујутро и отпратили га на последње путовање.

Тако се необично пријатељство завршило, а старац се више никад ни са ким није зближио.

Држећи одстојање, одлазио је на ручак или кафу кад год су га Адаши звали, али никад више није позвао неког у госте на свој сплав. Нико му то није узео за зло. Напротив, осама и ћудљивост су се на Ади више цениле и поштовале него игде другде на свету.

Старац је брижљиво неговао башту и цвеће, одржавао је сплав са таквом преданошћу и љубављу да је свакоме било милина да га гледа како ради. Пред смирај дана, баш пре него што би се сунце угасило, седао би у омиљену столицу под тремом, уморан, али задовољан како је прошао дан, и сваки пут уздисао:

„Света васионо, нисам ни знао да сам створио рај на земљи.”

Где је крај стазе?

Нисам маратонац. Не трчим на дуге стазе. Не трчим ни за кога. Трчим за себе и своје здравље, за непроспаване ноћи и јутра у измаглици, за свежину у ноздрвама и мир какав се ретко кад среће.

Дуги низ година трчим по утврђеној шеми: три кратке деонице и две дуже паузе. Кад након зимске доколице изађем на трчање, не задржим се дуже од пола сата. Почеци су ми увек најтежи: ноге вучем за собом, готово да не дижем колена, не брзам. Дишем равномерно: нос–уста.

Тек касније, кад повећам брзину, продужим деонице трчања и скратим паузе, дишем само на уста. Тада хрипим попут мачке, тада слабина почиње да ме стеже, сече док се борим за дах. Не мали број пута имала сам утисак да ће ми се плућа распући од напора.

Чим стекнем кондицију, избацујем другу паузу. Можда на први поглед не изгледа као лакши избор, али за мене свакако јесте, пошто на почетку никад не испитујем своје границе.

Деонице које истрчавам продужавам тако што одређујем до којег ћу карактеристичног дрвета или кривине трчати, до ког сплава или напрслине у стази. Пролазим поред три рени бунара, шест чесми и нешто више од две стотине сплавова. Познајем сваки белег, сваки прекид на стази.

Увек трчим узводно. Не знам зашто. Можда стога што кад пливам, увек пливам против струје, или стога што је стаза изнад сплава боље уређена од оне испод. Кад пређем испуцали мост прекривен танким слојем блата и муља, попнем се извитопереним дрвеним степеницама на неуређену обалу Саве и кренем лаганим ходом ка сплавовима са вишим бројевима.

Неколико трошних сплавова касније лагано убрзавам корак и почињем да трчим. Ширим носнице док увлачим ваздух и издишем на уста, како се не бих прехладила, јер на стазу излазим рано ујутро, понекад и пре сванућа.

Тешка тренерка и дуксерица притискају моје уморно тело, док трчим кроз густу и мрачну шуму. Нема чега да се плашим у њој. Пси луталице су одавно истребљени, крађа и обијања сплавова није било неколико година уназад, док је Језеро одвукло сву младеж и претворило овај део Аде Циганлије у рај на земљи.

Док промичем поред сплавова који у густом низу обрубљују обалу реке, трчим у сусрет сунцу. Лака измаглица чини призор бајковитим, готово језовитим, али и поред тога уживам док пролазим поред рени бунара и прелазим на други део стазе.

Овде, у зависности од тога колико сам уморна, правим паузу. Понекад прекинем са трчањем раније, понекад извучем неколико корака изнад рени бунара, али прва ме пауза углавном чека у сенкама највиших топола.

Ходам полако и дишем дубоко. Кад ми се срце и дисање умире, настављам са трчањем, док зора лагано руди, а магла се развејава изнад реке попут дима. Тад се живот на Ади буди и први сплавари излазе на обалу и одлазе на посао.

Неки ме од њих поздрављају, неки ме гледају попреко, други само климну главом у пролазу. Они који ми најчешће пресецају пут и ометају трчање су мачке — неуморно ми се мотају око ногу и задиркују ме.

Трудим се да не обраћам пажњу на њих, па журно прескачем део стазе које је корење испресецало и улазим у најмрачнији део шуме. Тада задржавам дах и готово да застајем пред лепотом призора. Плућа ме већ стежу и осећам како цело тело тражи паузу. Још мало. До овог квргавог дрвета, до оног оронулог сплава.

Друга је пауза обично дужа, јер морам да чувам снагу за повратак. Трчање обично прекидам тамо где се стаза завршава, али како време одмиче тако успевам да скупим снаге за пун круг.

Мој најдражи део стазе лежи у висини Водене капије. Тако зовем два сасушена стабла крај четврте чесме. Не знам зашто, али увек се осећам некако свечано кад прођем поред њих. Иза Капије следи други рени бунар и последњи и најтежи део стазе.

Обала је у овом делу неуређена, готово као на самом почетку и стаза је исцепкана и испресецана корењем високог дрвећа. Сваки пут кад прођем кроз овај део чини ми се као да је претходног дана било више светла. Али то није једино што примећујем. Понекад ми се чини као да је ниско грање, које ми се до јуче плело у густу косу, поткресано, а сама стаза очишћена.

Те мисли брзо развејем, док грабим последњим снагама ка крају стазе и трећем рени бунару. Ту застајем, првих дана готово да падам, док се борим за дах. Рукама се ослањам на ноге савијене у коленима, док покушавам да умањим бол који ми стеже плућа.

Знам да не смем дуго да стојим тако, јер уколико се одмах не покренем, колена ће ми клецнути и просућу се по стази колико сам дуга. Стога с великом муком покрећем ноге, одлепљујем их од бетонске стазе прекривене опалим лишћем и крећем лагано натраг.

И тако сваког дана, сваког јутра, сваког трена, за мене постоји само Стаза. Њена тежина за мене представља изазов. Она ме дозива и мами, игра ми пред очима, док ноћу у мраку ослушкујем шапат воде.

А јутро кад сване, шум дрвећа ме призива и подсећа ме да Стаза чека. Тад спуштам тешке ноге на под, обувам патике, облачим тренерку и силазим са сплава. Нисам се ни расанила, а већ сам закорачила на обалу.

Сигурна сам, јер ме Стаза води. Дебеле гране се полако затварају за мном, сунце се једва пробија кроз густе крошње дрвећа преда мном и док се Стаза помиче и издужује, ја удишем свеж ваздух пуним плућима, промичем поред трећег рени бунара и убрзавам корак.

Бели мачак

„Мацане, делујеш ми нешто познато”, прозбори Белибор и позва белог мачка са дугим, жутим репом.

„Мјау”, одговори мачак и укопа се на сред насипа, као да се, након што је чуо страчев глас, премишља којим путем да крене.

„Дођи”, настави старац, „имам нешто за тебе.” Мачак се премишљао. Старац је јасно могао да види како се мацан ломи да ли да поверује пријатељском гласу, кад је кратко мјаукнуо, као да обећава да ће доћи у посету неком другом згодом и наставио својим путем.

„Како хоћеш”, прозбори Белибор помирљивим тоном и спусти се на сплав, крајичком ока посматрајући мачка како одлази, не осврћући се.

Сунце је брзо прешло устаљени пут преко неба и старац је уморан и задовољан седео у плетеној столици и испијао последње гутљаје црне кафе. Мачак изненада пређе преко насипа и застаде баш кад је био код степеница. Старац га позва, али мачак само мјаукну и продужи пут. Белибор је дуго још седео под тремом уживајући у заласку сунца, благом поветарцу и треперавој измаглици, кад се повукао у кућицу на починак.

Сутрадан ујутро кренуо је да сређује насип и прилаз сплаву, окопао је цвеће, ишчупао коров и посекао високу траву, а кад се уморио, баш у време ручка, опет је угледао белог мачка како шета обалом Саве.

„Куда си скитао лепотане?”, ослови га старац и понуди му половину доручка — свеже припремљене кедере. Мачак се заустави примамљен мирисом укусне хране и док је Белибор држао руку испруженом и без прекида причао, мачак се у све краћим луковима приближавао. Тако су поделили први ручак.

Након укусног јела, уследило је чанче још укуснијег млека и док си се окренуо, мачак је спавао у старчевом крилу. Кад је након поподневне дремке у лежаљци подно старе тополе, старац поново кренуо са радом, мачак је наставио да дрема склупчан у лежаљци. Будио се повремено како би проверио где је старац и туче ли постојано секиром. Са првим мраком, Белибор се повукао на сплав, а мачак га је, привучен обећаном вечером, следио. Тако је прву ноћ провео на столици, на меканом јастуку, склупчан и умирен попут малог детета.

Отворивши, пре сунца, врата, Белибор је угледао мачка како седи на прагу и са нестрпљењем чека доручак. Мјаукнуо је отегнуто, као да га опомиње где је досад, и док је старац припремао доручак, мачак је све тужније и увређеније мјаукао, опомињући га да је неиздрживо гладан. Пошто је доручковао, умиљавао се око старчевих ногу неко време, а потом отишао. Није га било целог дана, што је Белибор донекле и очекивао, али се ипак сваког тренутка надао да ће угледати лепу белу главу или макар чути отегнути зов са неког од суседних сплавова.

Фарбао је кућицу цео тај дан и док је сунце залазило међ густе крошње Аде Међице, ушао је у реку да се освежи и спере зној са себе. Пливао је до трећег сплава узводно и назад, даље од тога је ретко кад ишао, и само што је изашао из воде и осушио се, кад је осетио како сплав лагано подрхтава. Иза кућице провири једна бела главица, а старац се осмехну и позва пријатеља на вечеру.

Белибор је волео дуге шетње дуж обале Саве по уређеној бетонској стази и сате је знао да проведе у пријатном миру. Увек је било нечег новог на том путу: новог цветка, новог пупољка, свеже покошене траве или уређене баште, нове ограде на старом сплаву, закрпљен кров или врела рибља чорба у казану изнад ватре.

Бели је мачак у прво време остајао на сплаву и дремао док би старац крстарио обалом, уживајући у поју птица и првим покушајима пачића да уђу у воду. Како је време одмицало, Бели је све чешће излазио на обалу и пратио старца. Понекад би пошао стазом до суседног сплава, где би застао како би се изразговарао са другим мачкама, понекад би га пратио само до степеница, којима би се спустио до реке како би се напио воде, али би најчешће само седео на стази и гледао како старац одлази.

Што је бивао старији и приврженији старцу, то га је све даље пратио у шетњама, али како је још увек био млад мачак, тако није имао снаге да га прати до краја. Године су се полако низале и мачак се захваљујући старчевој нези раскрупњао и огрубео, што старцу никако није сметало. Напротив. Био је задовољан што је његов штићеник израстао у тако красног мачка. Био је страх и терепет за остале мачке и није могло да се деси да неки мужјак прође насипом, а да га Бели не нападне.

Једног се поподнева након необично дуге шетње Бели мотао старцу око ногу и мјаукао тако упорно и болно да га је Белибор, након што га је мачак неколико пута зауставио у шетњи, обазриво подигао у наручје.

„Шта је било лепотане?”, упитао га је нежно. Мазио га је и говорио му умилне речи, све док се Бели није умирио и почео да посматра околину. Белибор је, настављајући са причом, лагано кренуо у шетњу, будно мотрећи на мачка.

Како се покренуо, тако се Бели укочио, спреман да скочи натраг на земљу, али га старац приви на груди и, настављајући и даље да прича, продужи са шетњом. Било је забавно гледати мачка како из потпуно нове перспективе посматра свет око себе. Све му је било интересантно: и стаза и крошње дрвећа и жива ограда, па је без краја и конца окретао главицу у свим правцима. Белибор се слатко смејао његовој радозналости, и свако мало га приносио лицу и љубио у главу и врат, док је Бели раздрагано прео.

Кад је пожелео да на својим ногама настави шетњу, Бели је мјаукнуо кратко и старац га спусти на земљу. Тог су дана прешли готово целу стазу узводно, а увече су, након угодне вечере, дремали спокојно у лежаљци на трему.

Како је време пролазило тако је Бели почео да реагује на старчеву боју гласа и одазивао се сваки пут кад би га овај звао и следио га у стопу у дугим поподневним шетњама. Боравак на Ади је тако постао пријатнији, а дан потпунији. Мачак и старац су се толико сродили да су свуда, осим у воду, ишли заједно.

Док би се стари купао, мачак би безбрижно дремао на сплаву и чекао да се господар врати. У кућицу никад није улазио, па чак ни кад би био најгладнији. Сео би на сам праг и нервозно се извијао и пео на задње шапице, у нестрпљивом ишчекивању укусног залогаја. Први пут кад је пробао да се ушуња у кућицу и истражи њене примамљиве углове, добио је такву ћушку, да ју је упамтио за сва времена. То је био први и последњи пут да је старац дигао руку на мачка.

Како су зиме биле благе, тако се Бели и Белибор никако нису раздвајали, осим кад би мачак одлазио неким својим послом: да растера млађе мужјаке, спари се са новом женком или улови себи штогод за вечеру.

Једном се, међутим, из такве скитње није вратио. Старац је пробдео целу ноћ у постељи. Свако мало би му се учинило да се мост и сплав тресу под теретом малених стопала, али Бели се целе ноћи није појављивао, чак се ни на све забринутије позиве није одазивао.

Док је старац седео и испијао прву јутарњу кафу, нервозан што нема Белог, предосећао је несрећу. Кад је пошао да припреми доручак, крајичком ока угледао је мачково беживотно тело како плута Савом. Снежно бела длака, баршунаста попут свиле, била је умрљана блатом и крвљу, као да је Бели овог трена упао у воду и удавио се.

Старцу се очи напунише сузама и он гласно зарида, док је посматрао беживотно тело драгог му створа како лагано промиче поред сплава. Већ следећег тренутка паде на колена и покуша да дохвати мачка са сплава, а кад му то не пође за руком, полако устаде и погледа упртог у мајушно, беживотно тело, прозбори напуклим гласом, као да се буди из какавог сна:

„Освести се и запливај.”

Ништа се, међутим, не деси. Старац прочисти грло у неверици. Таман кад је хтео да понови заповест, мачак се праћакну у води попут рибе, мјаукну преплашено и заплива ка сплаву.

„Дођи малени, дођи к мени”, дозивао га је старац, док се Бели све више бунио и негодовао што се изненада обрео у води.

Кад га је извукао и загрлио, Белибор га је дуго љубио и мазио и шапутао најтоплије речи које је знао, док је радосну њушку заливао сузама. Те су ноћи, након обилне вечере уз светлост свећа, старац и његов мачак заспали загрљени у топлом кревету.

Проклетиња

„Како се задовољно и лењо мрешка“, уздахну старац. „Јеси ли однела све што си могла да однесеш, проклетињо?“, јекну промуклим гласом и закашља се. Немам више снаге у костима, помисли жалосно и опет јекну: „Сву си снагу из мене извукла, харпијо!“ Диже квргаву, кошчату руку стегнуту у песницу и припрети спорој, мутној води.

Сава је мирно текла крај старчевих ногу, не обазирући се на клетве и претње којима ју је обасипао. С времена на време би му лизнула прсте на ногама, као да их љуби, као да га мами да јој се придружи у сненом поподневном излежавању на сунцу.

Температуре су већ данима биле несносно високе, али то реку као да није забрињавало. Није показивала ни најмању намеру да се повуче. Напротив, и даље је долазила, у нешто споријем ритму и тише него раније, али старац јој никако није веровао.

„Гадуро“, прогунђа напослетку, окрену леђа реци и упути се шуми. Невреме које је наступило погодовало је једино вегетацији. Све је око старца бујало, кричало, мешкољило се. Па опет, ни трага животу: двоножном, четвороножном, оном на који је старац навикао. Никако није могао да се спријатељи са паткама, колико год хране да им је бацао. Биле су неповерљиве.

„И оне су подивљале“, помисли старац и поче да се пење трошним бетонским степеницама уз насип. „Господе, кад се само сетим живота од пре неколико година.“ Танке ноге, ишаране гроздовима модрих вена, једва су га носиле уз степенице. Стајао је свако мало да се одмори и дође до даха.

„Музика и смех чули су се са сваког сплава. Чамци су непрекидно крстарили реком, а ја... Ја сам лешкарио у сенци дебелих топола и мазио маторог, жутог мачка.“ На самом врху старац се окрете и једним погледом обухвати Саву.

„Опет је нарасла“, закључи и сневесели се. Сава никад није била самовољна река. Одувек је зависила од Дунава, тог грубијана, нервирао се старац. „Ни данас, на жалост, није другачије. И даље је гура од себе, излива у њу сву прљавштину коју је накупио на свом дугом и заморном путу.“

Старац уморно крете прашњавим друмом. „Кад бих макар чамац пронашао. Видим их са обале, али никако да их се дочепам. Први пут да проклињем старост. Како је само превртљива: једног ме јутра љуби као да сам младић, те имам утисак да могу да препливам Саву, док ми други дан свали сву тежину минулих година на плећа и одузме ми и оно мало животне радости што ми је преостало.“

Сенке дебелих стабала као да су се повлачиле пред старчевим суморним мислима. Ходао је полако, готово вукући ноге, са рукама прекрштеним на леђима и дебелим, благо подигнутим, штапом. „Кад бих макар неког срео, дан да поделим“, уздахну и подиже главу. Проматрао је густе крошње дрвећа, као да их пита крију ли неку залуталу душу.

Како се шум дрвећа појачавао, а благи поветарац са воде бивао све хладнији, тако старац доби неку нову снагу и настави да корача. „Ни живог створа да сретнем, ни на улици, ни овде, у природи, где сам се надао да ће макар неко, пас или мачка, ако не човек, пронаћи какво такво уточиште. Али изгледа да сам остао сам у овом проклетом граду.“

Ветар изненада стаде, као да је тиме желео да поткрепи старчеве сумње. „Ојачаћу, знаш“, одговори седа глава оштро, „или ће Сава једног дана направити грешку, а тада ћу се докопати чамца.“ Одлучним кораком напусти насип и загази дубље у шуму.

Густо, ниско растиње отежавало му је кретање, али старац се већ био навикао. Дебелим штапом, који му је најчешће служио као ослонац, опипавао је терен испред себе и померао суве гране или корење дрвећа у страну. Још првог дана кад су престале кише, обећао је себи да ни трен више неће провести у затвореном. Тако је напустио сигурност дома и упутио се Ади, јединој мирној оази, како је тада мислио.

Када је, међутим, дошетао до чувеног купалишта, схватио је да ствари стоје горе него што се надао. Цело се полуострво претворило у плавно, мочварно подручје. Некадашњи кафићи и ресторани подлегли ћудима природе, сабласно су дремали на обали језера, прекривени густим растињем. Столице и сунцобрани лежали су свуд унаоколо, кесе и новине красили су крошње дрвећа и сабласно подсећали на време пред Божић и Нову годину. Старцу се стезало срце при самој помисли на та давно прошла времена.

„Каква туга“, сећа се да је тада помислио. Ни трага човеку. Само усамљени подсетници његове некадашње владавине: понеки бицикл закопан у муљ, издувана лопта, преполовљена педалина или кајак вирили су из воде, грма, жбуна...

Комарци су били несносни. Није могао да спава под отвореним небом, као што је планирао, па се довијао на разне начине: спавао је у управној згради, где је наишао на изваљена врата, у некој напуштеној продавници где је пронашао конзерве хране, у амбуланти, трафици... Како га је снага издавала, тако су шетње бивале све краће, а дани дужи. Најзад је одлучио да се настани на неком од сплавова, потпуно заборавивши на ћуд старе реке.

Чим је крочио на Београдово купатило, схватио је колико се преварио. Река је поплавила тушеве и нанела толико блата и муља, да није могао да се креће по плићаку. Разочаран, вратио се на језеро, одлучан да прати водостај и пресели се чим уграби повољну прилику. Тако је бар једном недељно пешачио по насипу, разговарао са реком, претио јој, преклињао је да се повуче, не би ли се вратио старим навикама.

Вода је одувек била централни део његовог живота. Одрастао је на Сави. Није постојао део обале на Ади Циганлији или Ади Међици који није познавао, али никад није могао да поверује да би могао да замрзи ту дебелу водену лепотицу. Ту зелену змијурину! Како се само сладила његовом муком! Како је само тврдоглаво одбијала да се повуче!

Старац уздахну гласно и седе на пањ да се одмори. Било му је доста свега. Данима се носио мишљу да прекрати муке. Чему сва ова патња? Чему трагање, кад живота нема па нема? Па опет, није могао себи да дозволи да одустане тако лако.

„Сутра ћу опет доћи“, добаци реци преко рамена. С муком настави да корача кроз шуму. Изби на чистину и загази преко зараслих терена, пут језера. „Нећеш се ти мене тако лако отарасити“, храбрио се. Ноћ се брзо спустила на тиху, мрклу воду и старца ипак стеже зебња. Заспао је мучен тешким сновима.

Устао је пре зоре, пробуђен болом у костима. Зглобови су му шкрипали при сваком кораку. Била је то једина музика коју је слушао. Обукао се на брзину, дохватио штап и упутио одлучно ка сплавовима. „Данас ћу можда имати више среће“, рекао је себи и закорачио у измаглицу. Стресао се од хладноће, стегао поцепани гуњ и одлучно ухватио пут под ноге.

Приближивши се првом рени бунару, угледао је стару шикљу како се поносно мешкољи на јутарњем сунцу. Није могао да верује сопственим очима. Румене светлосне траке гладиле су грубу површину чамца и љескале га на мутној, устрепталој води. Уплевши се у младо растиње, шикља га је призивала снено. Старац испусти штап из руке и заклати се на ногама од среће.

„Небеса!“, било је све што је успео да проговори. Брзо се обрео око себе, као да тражи каквог грабљивца који би могао да му украде плен, а потом се с муком сагнуо, подигао штап и загазио у хладну воду. Претрну од главе до пете, док му се широке панталоне и тешке ципеле истог трена натопише водом.

С муком се пробијао кроз муљевиту воду. Склањао је траву од себе, кидао зелено растиње и лупао штапом по води како би растерао змије. Нису биле опасне, али их опет није волео у својој близини. Кошуља му је била натопљена знојем кад се докопао ивице шикље. Скинуо је гуњ са себе и убацио га у чамац. Није га било брига што је био пун воде.

„Спашен сам“, узвикну победоносно. Није ни сањао, међутим, са колико ће се муке попети у чамац. На самом измаку снага послужи га срећа: осети некакву узбрдицу под ногама, одгурну се и свом тежином свали у смрдљиву воду. Лежао је на дну чамца, исцрпљен, и грохотом се смејао. Кад се одморио, послужио се старим, испуцалим веслом и полако запловио ка сплавовима.

Недељама касније, седео је спокојан у пластичној столици, на једном од ретких сплавова који је остао читав након свих непогода које су погодиле град. Прокрстарио је све сплавове дуж обале и пронашао све што му је било потребно за пристојан живот: ћебад, шибице, петролејке, штапове за пецање...

Сплав на који се преселио налазио се у непосредној близини Београдовог купатила — живео је на оном делу Аде који је најбоље познавао и највише волео, односно на оном делу који је био најближи копну — како новобеоградском, тако и оном старом, макишком. Једино је тако могао да буде спокојан и сигуран да ће га неки живи створ, уколико га има, пронаћи.

Дани су споро протицали, али старац више није марио. Имао је све што му треба: хране, кров над главом и више него довољно бензина за чамац. Успео је, након сати и сати темељног чишћења, да оспособи неки прастари мотор и извезе се до Савског мора — горњег шпица Аде Међице, где се чак и окупао. Вода му одавно није тако пријала.

Устајао је пре зоре, док су се баршунасте маглене крпе још развлачиле стакластом површином реке, пецао цео дан, кувао пасуљ или пекао рибу и читао ретке, мемљиве књиге. Увече би посматрао залазак сунца и још дуго седео на палуби, док га хладан ноћни дах не би потерао на починак.

Једног јутра, док је ретке залихе кафе приводио крају, учини му се да чује тихи плач неке животиње на обали. Претрну од главе до пете и застаде на пола покрета. Просу мало драгоценог, црног праха, освести се и спусти кашичицу у врелу воду. Склони џезву са ватре, угаси плинску боцу и изађе на палубу.

Ослушкивао је природу с напетим ишчекивањем. Негде низводно риба се праћакну, галебови закричаше високо изнад његове седе главе, док из правца Макиша допре тих, претих цијук. Старац задржа дах. Није смео да се покрене како даске не би зашкрипале.

„Која би то зверка могла да буде“, помисли радосно у себи, „пас или мачка?“ Напе сва чула и зачкиљи ситним очима у правцу из којег је допирао глас. Ни травка се не помаче. Дебела жаба закрекета у близини сплава и скочи у воду. Старац поскочи изненађено. Нешто се у високој трави помери, нешто шушну.

„Фазан? Зец?“ Нагађао је старац у напетом ишчекивању. Најзад у даљини запази хитар покрет. Висока трава се размакну и на светлост дана изрони сива, упрљана њушка. „Мјау“, јави се мачак, а старцу срце поскочи од радости. „Здраво, лепи“, глас му је подрхтавао од узбуђења. „Ходи к мени“, позва га нежно. Искорачи опрезно ка ивици сплава и лагано испружи руку.

„Дођи, друшкане“, вабио је старог, олиндраног мачка, „Дођи слободно.“ Мачак напусти сигурност грмља и опрезно приђе води. Није имао једно око и пола репа, био је прљав и улепљен блатом. „Шта ли си ти све прегрмео“, прозбори старац, док је седао у чамац. Узе весло у руке и опрезно се упути обали.

Мачак је послушно седео и чекао. Њушкао је радознало ваздух и мјаукао, као да са нестрпљењем пожурује старца. Седа глава је без прекида причала, уверавала животињу да јој се ништа нажао неће догодити, да ће уживати на сплаву поред богатог улова, обећавала топлу и меку постељу и дуга и пријатна чешкања.

Шикља је нежно дотакла обалу. Старац одложи весло и на дрхтавим ногама приђе прамцу. Испружи обазриво руку и дозволи мачку да га оњуши. Пошто га је почешао по глави, мачак поче задовољно да преде. Старац га ухвати и, како се животиња није бунила, поче да га грли и љуби и нежно привија на груди. Тад отре једну сузу испод ока, нежно спусти мачка на дно чамца, узе весло и завесла ка сплаву.

Пошто му је нешто касније тог дана приредио праву малу гозбу — свеже упецану рибу — старац обрати пажњу на уснулу реку. „Мацане мој, рекао бих да се Сава најзад повлачи“, прозбори са олакшањем и поглади густо, ућебано крзно. „Можда ћемо за који дан имати неке нове госте“, додаде и осмехну се.

Два острва

„Причај ми бако причу из почетка“, прошапута дете снено.

„Али, кћери моја, касно је“, старица се незгодно промешкољи у фотељи са високим наслоном и још дубље утону у меке јастуке. Сан јој се навлачио на очи; полако је губила битку.

„Још само једном, обећавам“, замоли дете по стоти пут и кришом зевну.

„Но добро, ако је то једини начин да заспиш“, предаде се старица. „Као што и сама знаш, радња наше приче почиње у давна, прадавна времена, када наш лепи град није постојао, бар не у овом облику у којем постоји данас. Природа је тада била слободна и необуздана, као и ретки становници који су насељавали ове крајеве. Храброст је била на цени, а лепота реткост која се гајила попут каквог драгуља у недрима.

У та давна времена, на обали реке, која је била далеко нижа него што је данас, и неприступачнија, обрасла густом, непроходном шумом, живело је неколико породица у скромним, дрвеним кућама.“

„Сојеницама“, допуни старицу дете и промешкољи се задовољно под дебелим јорганима. Старица немо климну главом и настави:

„Породице су биле велике и бројиле су и по неколико десетина чланова, тако да је област коју је једна породица насељавала и користила као своје ловиште била прилично велика — љубиле су обале Саве и стидљиво крчиле свој пут кроз густу, мрачну шуму, у борби за сувим парчетом земље и бољим уловом.

Некада су на овим обалама живели јелени и срне, кошуте су мамиле уздахе младих ловаца, док су фазани били најчешћи улов млађих чланова породице, који су се тек обучавали за лов. Жене су плеле мреже, којима су мушкарци довлачили богат улов са средине реке, шиле одећу и у земљане крчаге хватале свежу воду за пиће.

Два наша острва, Ада Циганлија и Ада Међица, била су у то време као створена за миран, угодан живот. Плавна подручја обезбеђивала су плодну земљу, обале су пружале погодна места за риболов, док су благе падине биле изврсно склониште за јелене и срне. Две су породице, како легенда каже, одабрале обале ових острва за живот.

Марљиво прионувши на рад, прокрчиле су малено парче шуме, подигле сојенице готово уз саму обалу острвā и упознале ћуд природе и реке као своју. Како је клима била блага и наклоњена људима, тако су се породице шириле и богатиле, долазећи све чешће у додир једна са другом. Тако се десило да су се двоје младих заволели и отпочели нашу причу.“

Дете се осмехну снено. Испод покривача вирили су румени обрашчићи и два сјајна ока, попут две малене жаруље. Старица се испружи и поглади уснулу главицу по коси, уви уморне ноге у вунено ћебенце и топло настави:

„Велике се љубави рађају из малих ствари, па се тако и љубав двоје младих распламсавала полагано, уз безброј немих сведока: враголастих, румених таласа, снених листова шуме и поносних галебова. Две су породице, са два острва, биле поносне што ће се ускоро спојити.

Тешко да је Сава угледала већу светковину од оне која је била приређена тог дана. Младе су девојке и жене журно плеле венце цвећа, поносне мајке су красиле децу спремну да отпочну заједнички живот, док су два срца била устрептала у ишчекивању ноћи када ће се најзад спојити.

Светковина је трајала до дубоко у ноћ. Палиле су се ватре, играло се и плесало, призивани су богови и духови заштитници двају острва, орила се песма високо изнад густих крошњи мрког дрвећа. Приношени су богати дарови земљи и реци: паљене су жртве паљенице, ситно воће и жито пуштани су у плетеним чанчићима низ реку...

Кад се ноћ наднела над долином, младенци су се повукли у свој нови дом, док су се чланови њихових породица растали уз гласне повике и радосне узвике. Тако се спокој најзад спустио на реку и њене обале. Магла је почела да се диже над средином реке, да се уплиће у ниско растиње и клизи преко уснуле воде.“

Старица се нагну над коврџавом главицом. „Не спавам, не спавам“, дремљиво проговори дете. Старица се насмеја; умора беше нестало са њеног лица. Погледа у свећу која је горела тихим пламом на ноћном сточићу, провири кроз прозор и кад се увери да је напољу и даље ведра, хладна ноћ, настави са причом:

„Како је ноћ одмицала, тако су се паперјасте крпе грлиле и кројиле непрозирну копрену преко водене површине. Острва и река утонуше у сан. Магла се уздигну над водом попут најмекшег јоргана и стаде да се мешкољи и њише у ритму реке. Кад сав живот на води утихну, магла поче да се разлива по долини, прелива преко корита, улива у земљане судове и сојенице, чамце и кошаре од прућа.

Истражујући тако, завири она и у дом младог пара и откри где, загрљен, спава на једноставној простирци. Задржа се нечујно на прагу, као да се премишља да ли да уђе или не, а потом крочи у малену, стешњену просторију и дотаче прсте уснулог пара. Млади се збише и окренуше на другу страну, али се не пробудише.

Охрабрена тиме, магла настави да се шепури по просторији, улазећи у сваки отвор, завирујући у сваки суд, кут. Кад јој најзад та игра досади, охоли се и упути право ка заљубљеном пару, обгрли их и уви у снежно белу копрену. Као да је заспао мртвим сном, млади пар се није будио. Магла их прекри целе, а потом се распрши у хиљаде ситних капљица као да ју је изненадни ветар развејао.

Кад је јутро свануло крик се проломио обалом. Младог пара беше нестало. Нико није могао да наслути шта се са њим догодило, једино су богови и духови шума знали ко их је однео.“

„Не стај, не стај, тако смо близу крају“, наваљивало је дете, иако је једва држало очи отворене. Бака се осмехну и меко настави: „Сад знаш зашто је магла једини облак који је везан за земљу: богови и духови острва и шума казнили су је и везали за себе, не дозвољавајући јој да се вине у небеса и придружи необузданој браћи.“

Прича најзад би приведена крају. Дете је блажено спавало. Старици топао осмех пређе преко лица. Она диже главу и погледа кроз прозор. И овог су пута остале будне до дубоко у ноћ. Нека, биће јој лакше да стражари. Дуну у свећу и угаси је, а потом устаде из фотеље и приближи се прозору. Ноћ је била светла, иако без звезда, а магла је већ почела да се диже изнад реке. Па нека, помисли старица, ни ове ноћи нећеш доћи по нас.

Гавран

Неко куца на врата, помисли Мосор снено и окрену се на другу страну. Нешто га севну у крстима, грч га ухвати у нози. Он тихо опсова у себи, али се не помаче. Није стигао ни ћебе да пребаци преко главе кад се поново зачу куцање, одлучније него малопре. Овог пута му се учини као да је долазило одозго.

„Која је ово будала“, промрмља грдосија и са неуобичајеном лакоћом скочи из кревета. У једном трену хукну љутито, намести немарно косу, нађе се на вратима и отвори их са треском. На палуби није било никог. Човек зачуђено стаде да гледа око себе. Одједном зачу тапкање канџица по крову.

„А то си ти, проклетињо“, обрати се меко гаврану. „Па, добро јутро и теби! Зар сам се опет успавао?“ Гавран затопта ножицама уместо одговора и приближи се ивици крова. Мосор се насмеја, а птица накриви главу у леву, па у десну страну, трепну два–трипут и скочи му на раме.

„Но, хајдемо“, рече човек весело и пође да скува кафу у кухињи на отвореном.

Тако би започињали Мосорови дани на Ади. Горостас би се будио пре зоре и дочекивао малог, крилатог пријатеља са већ постављеним доручком: шаком ораха или шљива, рибом, најчешће жиревима. Кад би се успавао, птица би га будила куцајући кљуном у кров, опомињући га да је време за доручак. Тад би се гавран гостио богатом трпезом и остатак дана проводио у Мосоровом друштву, пратећи га у стопу.

Скакутао би по бетонској стази где год би Мосор кренуо, скакао би с гране на грану уколико би преваљивали веће раздаљине или би летео испред грдосије и гласно се оглашавао. Смејале су се Адаџије овом необичном пару, задиркивале Мосора на новом љубимцу, док је горостас одмахивао благо руком и задовољно слегао раменима.

Волео је Мосор животиње и вазда их сакупљао око себе. На сплаву је држао старог олиндраног мачка, на обали у трошној кућици живела је још старија керуша, док је преко целе године хранио изгладнеле гуске, патке и галебове, а однедавно и једног гаврана.

Пронашао га је у гнезду, малог и прозеблог, кад су рушили старе тополе изнад сплавова. Нахранио га је, увио у марамицу, спустио у траву подно тек стасалог храста и заборавио на њега. Требало је натоварити посечене тополе у камион и отпремити их са Аде, а дан се неумитно ближио крају.

Кад је те вечери, задовољан постигнутим, седео на сплаву и испијао врелу, црну кафу, зачуо је грактање негде изнад себе. Мали је гавран стајао на врху металних степеница и весело га поздрављао.

Мосор је, затечен, седео у столици и посматрао необичну птицу. Каква храброст, помисли и одмах заволе птића. Устаде лако, у два корака пређе тешки, дрвени мост и обазриво стаде на први степеник. Гавран се не помаче. Одважан мали, осмехну се Мосор и обрати се птици: „Дођи, кад си толико упоран.“

Као да се осмехнуо, или се то грдосији само учинило, гавран поскочи, загракта и поче да се спушта степеницама. Обазриво их је опипавао, али како је веровао Мосоровом топлом гласу, тако је пажљиво настављао даље. Горостас одушевљено испружи руку и поглади оштро, црно перје, узе птицу нежно у руку и пренесе је на сплав. Гавран се није бунио. Чаврљао је нешто на само њему знаном језику и с пуно пажње посматрао сплав и реку.

Мосор пронађе нешто шљива у једној од тегли и понуди их изгладнелој птици, која их са одушевљењем прихвати. Док је гавран кљуцао понуђену храну, горостас је размишљао шта ће са њиме да ради. Мачак је срећом био у ноћној скитњи и за сада није било никаквих проблема, али ако ће га прихватити мораће да му смисли безбедан смештај.

Пронашао је неку дотрајалу дрвену гајбу, поставио је старим крпама, подигао на кров и у њу спустио птицу. Гавран га је захвално посматрао неколико тренутака, кратко се и задовољно огласио, као да се захваљује на укусној вечери и затворио очи. Убрзо је мирно спавао, док га је човек задивљено посматрао.

Тако је отпочело њихово дружење. Гавран би по целе дане скакутао за Мосором, следио га до границе шуме кад би напуштао Аду, возио се са њим чамцем или би му летео ниско изнад главе по лепом времену. Пас и мачка су у почетку негодовали због необичног придошлице, али су се с временом на њега навикли, толико да су му дозвољавали да, понекад, завири и у њихово „гнездо“.

Мосор је понекад, у часовима доколице учио гаврана да говори. Кад би га хранио из руке причао би му: „Кажи Мосор, М–о–с–о–р“, слагао би слова као детету да прича. Мамио би га храном и, показујући на себе, изговарао: „Мосор. Разумеш?“ Или би, уморан од целодневног рада, мрмљао себи у браду: „Разумеш ли ти мене уопште?“ Узалуд. Птица је остајала нема.

Дани су полако протицали. Мосор и гавран су постали најомиљенији станивници Аде. Свако је желео да их угости, са њима поприча, фотографише их. Грдосија је била поносна на свог пернатог пријатеља. Причао је људима о њему нашироко и надугачко, објашњавао им колико је паметан и како га све разуме. „Само још да проговори“, додавао би са неком необичном сетом у гласу.

Одлазили би често у дуге шетње дуж обале Саве, а о топлим летњим ноћима извозили би се на утихлу реку, секли њену стакласту површину прошарану сенкама облака и пецали. Тада би се чуло само задовољно грактање птице и тихо љескање шикље по уснулој води.

Године су полако пролазиле. Мосор је отишао у пензију, преселио се на Аду и по целе дане проводио са верном птицом и четвороножним пријатељима. Иако је и даље био у пуној снази, почео је да осећа болове у куковима и крстима после намештања сплава, нарочито зими, када би био принуђен да све ради сам. Чишћење насипа му је све теже падало, док је обалу косио два дана, а не као раније, током једног поподнева. Јутром се будио све касније, па га је пернати пријатељ с правом опомињао да је зора близу.

Једног је јутра гавран затоптао по крову јаче него обично. Како је досадан, помисли Мосор, промрмља псовку и настави да спава. Како гавран није одустајао, човек узе јастук, хитну га у правцу врата и пребаци ћебе преко главе. У том тренутку му се учини да је чуо неког како га дозива по имену. Љутито збаци ћебе са себе и устаде из постеље.

Јутро је било необично свеже, уронуло у маглу. Река је била злокобно мирна, док напољу није било ни живе душе. Мосор је, зачуђен, стајао у вратима. Мора да сам сањао, помисли. Таман кад је хтео да се врати у кревет зачу разговетно своје име. Било је некако крештаво и опоро изговорено. Неко га је ипак дозивао!

Подигао је главу и на крову кућице угледао гаврана како, избезумљен, трупка горе–доле ножицама и понавља без краја и конца: „Мосор, Мосор, Мосор!“

„Шта ти је, шта си се узнемирио“, упита га човек зачуђено, превидевши да га је то птица звала по имену. Тада се, уместо одговора зачу страшан прасак, као да се земља цепа на двоје. Гавран закрешта и прхну у ваздух. Мосор претрну и скочи у страну таман на време да види како се једна од поткресаних топола изваљује из корена и сваљује на његов сплав.

Скочио је у последњем тренутку у воду и снажно запливао ка Ади Међици, што даље од сплава. Срећа па је ноћу обичавао да спава само у кратким панталонама, било да је лето или зима, иначе би га нека друга одећа вукла на дно. Вода је била хладна и непријатна. Па опет, прихватила га је тамним рукама у меки загрљај и разбудила му сва чула, изненада га запахнувши познатим, њеним најомиљенијим, мирисом баре.

Кад је проценио да је отпливао довољно далеко, Мосор се окренуо и погледао у рушевину од свог сплава. Дебло је пало на мост и задњи део кућице, сваливши се свом тежином на кревет на којем је до пре неколико тренутака блажено спавао. Мост је нестао у загрљају модре реке, док су металне степенице јечале под изненадним теретом.

Као да се и сама престрашила овим изненадним догађајем, јутарња магла се распршила у хиљаду капљица росе које су падале Мосору по лицу и полако га освешћивале. Горостас се окрену око себе у води и кад је схватио да је цела Ада поново утонула у сан, заплива ка обали.

Тек кад је изашао на суво и стао да процењује штету осетио је слабост у ногама. У ушима му је тутњило, као да се изнова чује пад труле тополе. Сео је на оближњи пањ да поврати дах. Гавран ми је спасао живот, тек тад је схватио. Истог трена постаде свестан још једне ствари: пас није престајао да лаје, везан у кућици, док је издалека могао да назре мачков танани реп. Кад је пошао да умири животиње, зачу лепет крила; верна птица му слете на раме.

„Мили моји“, тепао је својим верним пријатељима, грлио их и мазио, дозвољавајући им да му љубе лице орошено сузама.

Неколико месеци касније, Мосор је са поносом посматрао свој нови сплав. Шепурио се као сеоска млада на дебелом зеленом тепиху. Нови проширени мост кочоперио се у сенци новоизграђеног дела кућице. Све је то Мосор саградио својим рукама и подигао уз помоћ верних Адаџија. Као да је од тад добио неку нову снагу: нестали су болови у костима и крстима, а јутром се поново будио пре сунца.

Сплав се љескао на раздраганом поподневном сунцу и са поносом носио таблу са именом „Љубан“. Дуго је грдосија уживала у погледу на нови сплав. Кад је чуо грактање верног друга, послушно се одвојио од нове, дрвене клупе и упутио ка реци.

Приближивши се новом и лепшем гнезду на крову кућице, Мосор застаде као укопан. У њему су га нестрпљиво ишчекивала два гаврана. Горостас је изненађено стајао и посматрао их. Птице су радосно грактале, поздрављајући га. Наједном, као да се пренуо из сна, Мосор се грохотом насмеја: „Љубане, чини ми се да нам се породица увећала!“

Брод на Сави

Непрекидно ромињање кише пробудило је Атулу из дубоког сна. Није могла да одреди кад је почела да пада — негде током ноћи сигурно. Устала је из топлог кревета и боса изашла на палубу. Магла је пала на реку као сан. Није могла да види сплавове начичкане дуж обале Аде Међице. Ваздух је био свеж, а лето на измаку. Река се црнела као катран, насупрот магли белој као млеко, баршунастој попут паучине.

Удахнула је дубоко и села на ограду сплава. Обрглила је рукама ноге и наслонила браду на колена. Морала је да балансира да не падне, али волела је тај положај: пружао је бољи поглед на околину. Као крем бела измаглица љубила је реку, спуштала најситније пољупце на њене тамне образе, док се водена змија мрешкаво потурала. Стресла се од хладноће, али није ушла у кућицу. Није чак устала да затвори врата. Пуштала је да топлота отиче.

Прошла је руком кроз косу и наслонила се на стуб иза себе, променивши тако незгодан положај. Сплавови изнад и испод ње дремљиво су лешкарили на води. Магла их није дотицала, иако је лизала палубу сваког од њих. Ноћна светла на појединим сплавовима чинила су осаму јачом и опипљивијом. Није могла да се отме необичном утиску да ће овај дан донети промену.

Устаде нагло и отшета до моста. Даске су биле орошене од измаглице и клизаве, али није марила и ако падне. Мост је био офарбан свежим, јарким бојама. Насмешила се. Њена најновија креација. Волела је да мења боје сплаву сваког лета. Ове су сезоне зелена и жута биле „у моди“. Ништа се није кретало обалом. Вода је била мирна; уљуљкана и дремљива, таквом јој се чинила природа. Најзад јој дотужи самотно јутро, те се врати у постељу.

Са муком је отерала трагове сна са лица. Дотетурала се до кухиње и умила над маленим лавабоом. Вода је била хладна, али навикла се након свих ових година. Летовање на Ади имало је својих предности, али и извесних мана. Питање је било само на шта сте спремни да зажмурите. Атула је била спремна много тога да жртвује зарад тишине и осаме. Укључила је шпорет на плин, ставила џезву за кафу и провирила кроз прозор. Стаклена водена површина била је равна попут огледала. Волела је таква јутра: тиха и прохладна.

Направила је доручак и села на дрвену клупу, савивши ноге у коленима. Није журила са доручком, иако је већ осећала нервозу у прстима. Оно што је зацртала за данас морала је да уради, таман спала с ногу од посла. Требало је ишмирглати клупу и прозоре и офарбати их у јарко црвену. Нову боју овог лета.

Једна се шикља спустила Савом, негде у даљини чула се бућка. Атула отвори поклопац на клупи, извади шмиргле, четке, старе тегле и металне кантице пуне фарбе и приону на посао. Дан јој је прошао у неком напетом ишчекивању промене. Природа је међутим сневала будним сном и осим крика понеког усамљеног галеба није доносила никакве новости.

Пошто је презалогајила на ногама и попила неколико гутљаја свеже кафе, привела је посао крају. Прозори, клупа и метални носачи крова беху офарбани у јарко црвену боју. Била је задовољна. Сад сплав личи на нешто, осмехнула се и отишла по разређивач. Пошто се умила и окупала, села је на палубу да се одмори и ужива у заласку сунца.

Осети наједном налет хладног ветра, па се подиже и склони столице у кућицу предосећајући кишу. Неколико тренутака касније на Саву се спустила ноћ и таква кишна завеса какву у животу није видела. Зажалила је, по ко зна који пут, што на одмор није понела фотоапарат, јер ово је невреме, као и многа претходна, вредело забележити.

Крупне капи добовале су по крову кућице чинећи је нервозном. Поглед јој је био прикован за воду. Наслоњена на дрвени стуб ограде удисала је пуним плућима свежину вечери. Сплавови беху нестали из видокруга. Црнило ноћи разбијала је само чкиљава лампа постављена на средини сплава. Сребрнкасте капи кише купале су се у црнилу реке и твориле завесу воде кроз коју се једва назирала ширина реке.

Наједном је, просецајући водену копрену, пред изненађену Атулу изронио брод. Није чула његове моторе, нити га је видела како долази, иако су оба спрата била окупана светлошћу. Лагано је секао тамну водену површину правећи изненађујуће мале таласе. Атула је запањено посматрала сабласно празан брод. Надреалну слику појачавала је доња, застакљена палуба на којој су, у дубоком заносу, плесали младић и девојка.

Језа проструји Атулиним телом. Осети изненадну слабост у ногама, док јој се срце стеже, уверавајући је како је ово та промена на коју је цео дан чекала. Није дисала док је пратила сабласни брод како клизи по стакластој површини реке и нестаје иза водене завесе, са младим паром који није престајао да игра валцер. Није се чула музика, било је прво што је Атула помислила пошто је брод изгубила из вида. Нису дошли по мене, одмах је пресече друга мисао и девојка разочарано седе на мокру клупу.

Није осећала хладноћу, нити страх, није се питала одакле је брод дошао и куда иде, само је разочарано приметила да није стао да је покупи. Није имала снаге да устане и уђе у кућицу. Била је сувише узнемирена да би спавала и сувише малаксала да би се померила. Устала је тек кад јој се хладноћа увукла у кости. Бацила је поглед на реку. Кишна завеса је и даље скривала обалу Аде Међице од Атуле. Девојка уздахну дубоко и уђе у кућицу, притворивши врата за собом, као да се плашила да и најмањим покретом, звуком наруши ову нестварну слику.

У сред ноћи Атула се тргла из сна. Окренула се ка вратима као да је очекивала да ће се неко у њима појавити, али напољу се ништа друго није чуло до добовање кише. Лежала је неколико тренутака у кревету, бојећи се да устане. Тада скупи сву снагу и, боса, отвори врата и ступи на влажну палубу. Поред сплава беше паркиран брод. Атула је била скамењена. Срце јој је дивљачки тукло, ноге није осећала. Мислила је да ће се срушити од узбуђења, помешаног са страхом и стрепњом. Померила се мало у страну, како би боље могла да осморти дворану у којој је плесао млади пар. Била је празна.

Брод је дремљиво лешкарио на као катран црној води, док се Атула премишљала да ли да ногом ступи на њега. Додирнула је трошне ивице кабине и повукла прсте као опржена. Требало би да се офарба, помислила је пре него што је ногом ступила на палубу. Истог трена брод се одвоји од сплава и заплови узводно, док се у дну плесне дворане зачу музика.

---

Лаза Лазић

ДУБОКА И ПРЕЛЕПА АЛЕГОРИЈА О НАШЕМ СВЕТУ У ОБЛИКУ ЈЕДНОСТАВНИХ ПРИЧА ЗА СВАКОГ

Ова књига садржи седам прелепих, зрелих и озбиљних приповедака. Као да су написане зато да покажу како још увек има једноставног језика, честитих осећања и лепих мисли. Ово је књижевност високе врсте. Радња ових прича одиграва се на великим речним острвима реке Саве, на Ади Циганлији и Ади Међици, у самом крилу града Београда. Град је велик, острва су велика, река је велика, омиљена: на адама буја живот, оне су излетишта и купалишта грађана, а један број становника овог велеграда и околине има на адама своја стална станишта, лети, али и преко целе године. Љубитељи природе, лепих предела, воде и шуме, љубитељи веслања, пливања, пецања и чистог ваздуха, а нарочито тишине, спокојства и одмора, насељени су на својим „сплавовима“ — кућицама на реци. Они су себи уредили сасвим скроман живот, окружен раскошном славом природе коју воле, чувају и одржавају. Међу њима налазе се разне личности, занимљива лица, често одана самоћи, али и високим пријатељствима, која се увек склапају између добрих људи. Окружени водом, зеленилом, ваздухом и облацима, ти људи и изван летњих сезона живе тихим, мудрим животом, међу биљем, дрвећем и разним врстама животиња.

У првој приповеци видимо старијег човека како први пут долази на Аду у намери да купи сплав. Он изражава жељу да се настани ту, као и други. Брзо налази сплав који је на продају, купује га и сам га оправља, уређује и спрема за становање. Лепо васпитан и добар човек, одмах стиче oданог пријатеља, који му у свему помаже, староседеоца, врло тужног и несрећног човека. Иако приповеда о свакодневном дружењу и помагању двојице људи, који су, сасвим напустивши градски живот, у мало речи учврстили велико разумевање, прва прича заправо говори о томе како је Старац, сам Бог, дошао на Аду, да проведе своје „последње“ дане на месту које је с толиком љубављу створио.

У другој причи налазимо мајсторски опис делова острва на којем је утврдила сталну стазу усамљена девојка, која њоме сваког дана, без изостанка — трчи. Она користи стазу кроз шумицу и друге пределе острва, да врло упорно тренира своје тело... Девојка, чини се, има рецепт и упутство од виших, небеских сила. Ми пратимо њене вежбе, са детаљним описима и веома се дивимо њеној упорности. Иако јој је тешко, она се не жали, њено трчање смисао је њеног живота. Дани су јој испуњени радом, одржавањем кућице на сплаву и другим корисним занимањима. Сведочанства њеног опстанка пружа нам својом причом она сама и тако добијамо жив профил једног озбиљног и усамљеног карактера. Девојка, тако, упорно трчи стазом која се сваким даном сама од себе продужава и која, чини се, нема краја ни конца. Како се стаза непрестано продужава и „излази“ изван реалности овога света, тако (са) њом „одлази“ и сама девојка.

У причи Бели мачак имамо изванредну студију о понашању домаће животиње. У многим приповеткама, па и романима, приказане су нам, узгред или опширно, домаће животиње, међу њима највише је паса и мачака. Познато је да су у многим кућама ове животиње — племенитог порекла или сокачаре — скоро светиња. Богаташи често набављају скупоцене мачке с педигреом, мазе их, тетоше, обожавају и третирају као најдрагоценија бића. У овој причи детаљно, готово стручно, описан је најобичнији, ординарни бели мачак, који се приживео код власника сплава, Белибора, Старца са Аде. Ми пратимо не само догодовштине и понашање овог мачка, него и пријатељство светог човека са својим миљеником. Мачак није занимљивији или атрактивнији од било које друге мачке у соби, дворишту или на сокаку, али може се рећи да му је Газда изузетно привржен и да га обожава. Ова прича могла се завршити трагично, јер се размажени и комотни мачак удавио у реци. Срећом, спашен је — спасао га је сам Творац, старац Белибор — у свој својој доброти и милости, подарио му је нови, лагоднији, да не кажемо вечни, живот.

Велика је, потресна и загонетна, четврта приповетка у овој књизи, она са насловом Проклетиња. Списатељица ових прича, што је сваки читалац одмах могао да закључи, није уопште имала намеру да подилази читаоцима, да удешава своје приповести према очекивању или укусу публике. Она се обраћа читаоцу као општем лицу, као сваком радозналцу, без обзира на узраст или образовање, а то је у уметности једино исправно. Овде је „проклетиња“ сама река, по којој плове бродови, чамци и сплавови с наших ада. Стари човек пролази великим тереном, изгледа да се то догађа после неке пошасти, поплаве, земљотреса, негде у будућности света, преко којег је прешао рушилачки талас. Више нема света, остале су само рушевине, остаци су свуда, као при крају света. Река Сава, коју сви задржавамо у лепом сећању, сад је само блато, разлив, рушевина, остаци катастрофе. Човек, дочекао је свој крај заједно са крајем лепог живота земље, покрајине, реке и света. Сад дуж копна тражи прелаз на спласлу реку, на увело острво, тражи неки чамац. Усамљен, сâм, нигде никог, некако се ували у забачен чамац, како би се домогао обале са кућицама. Тако, спасивши себе, спасава и друго биће које је преживело незнану катастрофу, једног омршавелог, изгладнелог мачка.

Служећи се, као класичан писац, прокушаним и лако разумљивим фантастичким поступком, Тамара Лујак је у својој прози пружила примере прелепих, богатих описа природе свих врста, и оне красне природе лишћа, траве и цвећа, бистрих токова и прохладних планина, али исто тако и призоре блата, кише, муке, невоље, магле, патње и смрти. Такође нам је сада и у модерном кључу, унела (у животе изгледа истих својих литерарних лица) и доста маште, сањарије, несигурности и духовних обрта слободних димензија. Али све то не отежава наше читање, напротив, чини га мирним, ако хоћете на извесан начин, занимљивијим, а исто тако и племенитим.

Нарочита приповедачка снага осећа се у две сасвим класичне приповетке Тамаре Лујак. Једна је прича Два острва, а друга Гавран. У облику приче за децу, када бака прича приповетку, успаванку својој унуци, изнета је хипотетична приповетка о старим насеобинама на обалама Саве и Дунава и њиховим адама. То је једна археолошка, историјска скица, у којој се огледа сиромашан, али срећан живот двају племена, која су своје насеобине имала на два острва. Велико другарско зближавање древних племена, десило се путем љубави. Младић с једног и девојка с другог острва, узели су се за супружнике. Уз велико весеље и народне обичаје, уз гозбе и игре, одржана је свадба и слога двају острва тако је утврђена. На сцену је тада, међутим, ступила злокобна магла, која вековима влада Адом Циганлијом и Адом Међицом, и која вековима узима људске жртве — тако је, у окриљу таме, бесрамна и зла, однела и ова два млада живота.

Главни актер пете приче у збирци је, дакле, магла. Магла представља неизвесност и нејасноћу везану за живот и смрт, она „говори“ о садашњости и будућности, о животу који сам гради себи форме опстанка, присутна је пред очима свих људи који желе да поседују свест и (са)знање. Магла је једини облак, поред сумаглице, који додирује површину земље. Непредвидива и непрозирна, магла је постала симбол неизвесности, „зоне сивила“ између реалности и нереалности. У бајкама средње Европе, магла често симболише неизвесност људи пред оним што долази и што је онострано, а може да се оспори само светлошћу (свећом на ноћном сточићу, на пример, светлом, ведром ноћи, као што је дато у Тамариној причи).

Друга прича Гавран, мајсторска је прича о великом пријатељству прекаљеног Адаша, веома физички развијеног „горостаса“, по имену Мосор, и малог гаврана, обичне птице. Гаврани имају изразиту интелигенцију, сматрају се најмудријом и најпаметнијом птицом; симбол су проницљивости. Горостас јунак одгајио је гаврана док је још малена птица била рањена и болесна. Доброћудни Мосор научио је гаврана да говори. Предосетивши несрећу, својим оштрим чулима, гавран је спасао живот свом протежеру и пријатељу, зовући га по имену. Ова, шеста по реду прича, говори о необичној снази и смислу појаве Гаврана (судбине).

Најпотреснија приповетка последња је у књизи. Ради се о оној истој девојци која је имала тркачку стазу на Ади Циганлији. Усамљена, али стрпљива, скромна и уздржана, девојка је сањала лепе девојачке снове. Они се, као и сам њен живот, прекидају када једне прохладне, кишовите ноћи, на највеће њено (и наше) изненађење, велики, светски, леп и богат брод Смрти, брод олакшања и спаса, долази да је одведе на онај свет.

Али то ни издалека није све! Свако уметничко и хумано дело има своју спољну прихватљиву страну, свој облик и изглед и своју унутрашњу страну, свој смисао и проширену слику збивања о којима се у делу говори. Уметничка проза често је проширена метафора, које чине да читалац, гледалац из спољне форме, види сав значај и суштину ауторовог обраћања. По начину саопштавања, вешта у разумевању значења спољних појава, Тамара Лујак јавља се као велик и значајан писац. Она је потпуно намерно створила један криптични циклус који говори о тајнама света и људске душе. Позабавила се и дубоком научном и божанском алузијом о томе како се наш физички и духовни свет јавља у цикличним појављивањима и нестајањима, како сав свет увек расте, а затим се руши, да би се поново појавио. То су кругови природе и живота, затим пропадања, рушења и смрти, да би се свет и Бог, поново појавио у свој својој слави. Тако је Старац са Аде сам Бог, девојка која трчи сама сопственом стазом, јунакиња је добре акције, вила је и жртва смрти, која ће се поново родити, баш као и велики бели мачак, љубимац самог Творца. Читалац ће и сам пронаћи смисао ових седам прича. Донекле библијски стил ових приповедака треба да нам допуни лепим и сам ток збивања, као и њихов позитивни антиапокалиптични значај.

Цела књига сачињена је у знаку броја седам. Збирка има седам прича, јер то је Божји број. У бројевима један и седам заступљени су закон Стварања и закон Посвећења. Они су Алфа и Омега свеколике креације (јер и Бог је од првог до седмог дана стварао свет). Седам се сматра светим бројем, јер је седам дана стварања света, седам је дана у недељи и седам месечевих мена, седам симболизује крај циклуса. Већ у семитско доба „свети број“ седам има космичко значење (седам небеских сфера, седам планета, седам зидова који ограђују Подземни свет). Број седам симболизује људску личност, али је уједно и број савршенства и потпуности.

Ако се све ове приче у збирци посматрају увезано, оне су постављене циклично, у круг: последњом причом живот на Ади престаје, првом причом живот на Ади почиње, и тако у круг. Пропаст свега постављеног и успостављеног на Ади — коју први пут посећује и обилази живи Бог — садржи најаве поновног рођења целог света, Аде и планете и воде и звезда. Мотив који се провлачи кроз све приче у збирци јесте магла — она која доноси и добро и лоше, која је од оба света, она која спаја и раздваја — увезује приче и „преноси“ их у поље оностраног, поље сна, нереалног, нестварног. Добра љубави су од оба света, процвата и ништавила, а добре душе и после великог, нестварног, сна бивају потпуно исте.

Лаза ЛАЗИЋ