Тамара Лујак

Багер у снегу, савремене басне

САДРЖАЈ

• Аутомобили
• Звона
• Продавац магле
• Трошне степенице
• На вечери
• Успех
• На рубу времена
• Кожа
• Мајска ружа
• Две пољане
• Јурњава
• Пут у Европу
• Кројач
• Капут
• Воз
• Багер у снегу
• Брдо
• Награда
• Мостови
• Кошуља
• Горосеча
• Тврдоглави камен
• Како је ружа добила трн
• Бројач облака
• Клупа у парку
• У јендеку
• Дрвеће
• Хијерархија
• Пусто острво
• Сплав и брод

• Лаза Лазић: ПРОЗА ЗА МУДРУ ДЕЦУ

---

Ако постоје реалности које надмашују фантазију, постоји фантазија која надилази стварност. Уосталом, реалност је понекад реализована фантазија. Понека фантазија, реалност која чека отелотворење.

Борислав Пекић

---

Аутомобили

Једног прохладног јутра на пусту раскрсницу стадоше, један поред другог, стари и нови ауто. Скупи се ауто пресијавао на јутарњем сунцу попут какве дивље животиње пресвучене златом, док је стари, истрошени ауто бректао уморно под теретом година. Порше то примети и овако се обрати старијем сабрату:

„Погледај се какав си, стар и дотрајао. Фале ти делови, фарба ти је отпала, док ја сјајим на сунцу попут Бога на точковима!“

„Истина је то што збориш“, одговори мирно Шкода. „Али док тебе газе, мене милују.“ У то семафор промени боју у жуто. Раскрсницом се разлеже шкрипа гума, подиже се облак густог дима у којем нестаде скупе лимузине. Стара је Шкода остала задовољно да брекће, сачекавши да семафор промени боју у зелено.

Звона

Препирали се школско и црквено звоно.

„Ја сам важнији од тебе“, шепурило се школско звоно. „Због мене деца долазе у школу чак из другог села. Предавачи ме помно слушају и према мени управљају наставу.“ Црквено се звоно клатило на јутарњем поветарцу и предано слушало хвалисања. Накашљало би се с времена на време и згодније наместило на звонику, али ништа није одговарало. Довољно је година имало да је знало како да се понаша према млађима од себе.

Једног је дана избио пожар у селу. Старо и младо се узбудило и устрчало, док је школско звоно устрептало ишчекивало кад ће њиме огласити општу узбуну. Горела је најстарија и најтрошнија кућа у селу и ватра је претила да се прошири на околна газдинства. Сељаци су били у паници, па опет, нађе се једна прибрана глава која одјури до цркве, попе се на звоник и стаде да оглашава узбуну.

Школско је звоно, чувши то, остало посрамљено да тихује високо над устрепталим небом.

Продавац магле

На високој стени на крају густе шуме живео је продавац магле. Иако стара и погрбљена, била је то крупна прилика; још је било снаге у њеним костима. Старац са планине, како су га звали, волео је осаму и друштво животиња. Примао је у скученој и загушљивој пећини унесрећене и оне који су желели да унесреће друге и свакоме од њих продавао маглу. Траку или крпу, њему је било свеједно. Свако је тражио по својој муци и Старац је продавао, али не за новац.

Од некога је узимао дан живота, од некога два, од једног је тражио прегршт среће, од другог трун радости, некоме је искао сузу радосницу, а некоме пак звонки осмех. Старац се тиме није богатио, не. Пуштао је он дарове на слободу, слао их онима којима су били потребнији и тако је, задовољан, проводио своје дане. Тако и они који чине добро другима, уживају у својој самоћи, док други који, за разлику од Старца са планине, продају маглу за новац, лоше у животу пролазе.

Трошне степенице

На летњем поподневном сунцу, водили су разговор трошне степенице и нови, камени пут.

„Погледај ме како се беласам“, узвикивао је узбуђено млади путељак, док се пресијавао на врелом сунцу. „Видиш ли како јурим без оклевања у сусрет свету“, извијао се и хитао, прав као стрела.

Трошним степеницама оте се уздах. Један се камичак откину од њих и паде по сред пута.

„Мноме људи иду, јер им омогућавам лако и угодно путовање“, настављао је даље да распреда путањак, заљубљено посматрајући своје ивичњаке.

„Истина је, драги мој“, одвратише степенице меко, „да ходање чиниш лакшим, али“, додадоше мајчински, „ја га чиним здравијим. На свакој мојој степеници, ма како трошна била, срце човеково ми каже „Хвала“.“

На вечери

Приреди великаш једном згодом богату вечеру, на коју позва све своје пријатеље. Дошли су богаташи са разних страна; један се довезао у двоколици, други у четворопрегу, трећег су донели робови.

Тек што поседаше за трпезу, кад се на вратима велелепног дома појави некакав сиромашак. Био је у ритама, бос и у рукама је стидљиво стезао поцепан завежљај.

Чим га угледа, домаћин радосно скочи на ноге, прими скромни поклон из сиромашкових руку – прегршт зрелих шљива – и посади га за трпезу.

„Ко је њега звао?“, ишчуђавао се најбогатији међу званицама.

„Удаљите га сместа, упрљаће трпезу!“, узвикну једна зајапурена дама.

„Чиме је заслужио да буде позван на овај скуп?“, тресну најстарији гост.

„Човек је, зар не?“, одговори намргођени домаћин. „Тиме је заслужио да буде позван у госте“, рекавши то, великаш растера цео скуп, а у дому остави само скромног сиромашка, којег је данима потом гостио.

Успех

Био једном један миш каријериста. Зажелео се светлости велеграда, галаме и уличне вреве, па спаковао подерани завежљај и кренуо на пут. Неколико дана бесциљно је лутао по пољу, бежао и скакао на сваки шушањ, док се најзад није обрео на врелом асфалту. Цикнуо је сав радостан и пожурио у потрагу за храном.

Док се забављао богатом трпезом није ни приметио да га из прикрајка посматра један стари, олињали мачак.

„Добро вече, драговићу мој“, прозбори он препредено, искочи из сенке и седе покрај контејнера. „Куда си се то упутио, лепи мој?“

„Кренуо сам трбухом за крухом“, одговори мишић између два залогаја.

„Пррр“, мачак се задовољно облизну, као да се нечега досетио. „Дозволи ми да ти помогнем. Знам најбоља места са храном.“ Миш радо пристаде.

Чврсто пријатељство трајало је све дотле док се несигурни, изгладнели мишић са села није претворио у дебелог и одважног градског миша. Једном се, задовољно преживајући обилну вечеру коју је мачак прибавио, узохолио, те почео да велича успехе које је постигао од кад је стигао у град. Мачак га је дремљиво посматрао и лагано махао репом. Кад му најзад досади прича, хитро скочи - хитрије но што би се очекивало за његове године - и зграби миша говорећи:

„Твој успех је мој успех.“ Рекавши то, мачак се облизну и поједе миша за вечеру.

На рубу времена

Једном давно, на самом рубу времена...

Пробудивши се из вишевековног сна, сва зајапурена и устрептала, спазивши своју пуну фигуру на јутарњем руменилу, Земља у младалачкој непромишљености узбуђено ускликну:

„Како сам лепа! Како сам раскошна и плодна!“

Чувши речи младе штићенице, Бог је, у намери да казни њену сујету, прекри песком и каменом.

Кожа

Досадило зеки да буде највећи страшљивац шуме, досадило му да по целе дане дрхтуљи од страха у загушљивој јами, па одлучи да промени своју кожу. Ујутру рано оде на пијацу, купи за три шаргарепе лисичју кожу и одмах је навуче. Поче да се кочопери и диви густом репу, кад натрапа на изгладнелог вука и истог трена престрашено побеже у своју рупу.

Сутрадан је, уверен да ће му донети више храбрости, на пијаци купио вучју кожу. Само што је закорачио ка свом топлом дому, пут му препречи страшни, прегладнели лав. Чим зачу рику огромне животиње, зец заборави у чијој се кожи налази и шмугну у сигурност стешњене рупе.

Тако је сутрадан одлучио да на пијаци, по цени од седам шаргарепа, купи лављу кожу. Најзад умирен да је пазарио праву ствар, зец крете сигурним корацима кроз шуму. Не прође ни трен, кадли зачу како нешто шушну. Престрашено поскочи угледавши цев пушке пред носом. Збацивши лављу кожу са себе, зец се даде у безглави трк.

„Видиш сине“, пребацивши пушку на раме, ловац се обрати устрепталом дечаку, „није битно у чијој си кожи, већ какво срце имаш.“

Мајска ружа

„Како су само интензивне моје боје”, помислила је Мајска ружа и промолила знатижељно главицу кроз жбуње крај којег је расла. „Како имам префињене покрете”, нешто шушну у близини и ружа се тргну, „само што то нико не примећује.” Накривила је главу на једну страну и напрегла сву пажњу, али није видела никог. „Мој додир је нежан попут лахора, а образи румени попут сунца”, наставила је да снује и у звезде се кује.

„Подари нам осмех снени, мирисом напој, додиром лаганим ране излечи, бојом награди…”, гласови су наједном почели да долазе са свих страна. Смењивали су се и преплитали, уплитали и умножавали, тискали се око мале Мајске руже и претили да је згроме. Ружи засузише очи од страха. Сва се скупи, скутри, готово сломи, тресући се, беспомоћно од страха. Зар је толико нежна да је свакоме потребан њен додир, зар је толико чаробна да је у стању ране да излечи и толико лепа да ће због тога настрадати, питала се док су се сузе сливале низ њене румене латице и танушне гранчице.

Захуја ветрић ливадом и примети танани цветак у невољи. Стискали су је са свих страна лисац и кос, јастреб и зец, јелен и медвед и претили да је здробе. Зачуди се томе ветрушак, зачуди и дуну јаче, како би развејао ружине сузе и непријатне насртљивце. Рашчисти се тако гужва за тили час, а кад Мајска ружа подиже главу, виде где ју је ветрић даровао прелепим даром: сузе јој беше заледио и у трње претворио.

„Сад ћеш имати чиме да се браниш“, поручи јој док је одлазио.

Тако и нас, они који нас воле, дарују снагом да се боримо против настрљиваца.

Две пољане

Лешкариле две пољане на сунцу. Једну је човек уредио, другу је природа нагрдила. Уређена пољана поносила се новим љуљашкама и клацкалицама за децу, теренима за фудбал и кошарку, стазама и модерном расветом. Неуређена пољана туговала је због непотшишане траве, због локвица воде што су се гордиле на сунцу и грдиле њено некада лепо лице.

Једног дана две пољане угледаше на хоризонту усамљеног дечака. Дуго нису осетиле дечије ножице на себи. Дуго им се нико није дивио, нит' их је ко користио. Одлучише стога да позову дечака. Бљеснуше нове клупе на пољани, промешкољише се љуљашке и мреже на кошевима; огласише се жабе у барама, зањиха се непокошена трава и дечак окрену главу.

Стајао је неко време посматрајући обе пољане, а затим потрчао преко бљештаво белих стаза, протрчао поред модерних корпи за отпатке и сјурио се у прву бару скривену високом травом у потрази за жабама.

Јурњава

Би једном на свет донешена једна престижна награда. Дуго се о њој шушкало и говоркало, дуго се причало и препричавало, па је било сасвим природно што је, пошто је донешена, изазвала велико интересовање и помпу.

Отимало се о њу и старо и младо, и знано и незнано. Људи на високим положајима и они од угледа, сматрали су да им по праву припада. Успешни и утицајни, сматрали су да њихов рад сам по себи заслужује тако престижну награду.

Како је свако желео награду само за себе, почеше да је јуре и парчају, отимају и присвајају. Награда је неко време трпела такво стање ствари, али кад је најзад враг однео шалу, одлучи да побегне.

Трчала је улицама града као обезглављена. На сваком ћошку вребала ју је нечија рука, посматрало нечије око. Награда би најзад изгубљена. Није знала где да се сакрије, како да се учини невидљивом. Скрену иза ћошка једне трошне зграде и натрча на некаквог бездомника.

„Гле, награда!“, ускликну сиромашак. „Куда си се то сиротице упутила?“, упита је меко.

„Ја сам“, поче зајапурена награда, „ја сам се“, настави испрекидано, једва долазећи до даха, „упутила к вама!“, бубну најзад и сакри се у наборе бескућниковог капута. Видевши је тако престрашену и избезумљену, божјак је приви уз груди и пружи јој уточиште.

Тако награда пронађе свог законитог власника, а самопрозвани кандидати се разочарано вратише кућама.

Пут у Европу

Чули мишеви у селу да предстоји улазак у Европу, па решили да убрзају ствар. Набавили жита и сунђера, свакојаког зрневља, сира и новина, све до чега су могли да дођу, а што је могло да се прегризе на путу и кренули.

Кола у која су укрцали ствари беху трошна и мемљива, али то није марило, котрљала су се тандркаво путем. Мишеви су задовољно цијукали, пили свеже воде са извора, грицкали укусну храну и маштали о великим европским селима у која су се упутили и још већим амбарима. Тако стигоше и до границе.

„Куда?“, упита их Мачак строго.

„У Европу!“, цијукнуше мишеви у један глас.

„С чим?“, упита Мачак збуњено.

И заиста, кад се осврнуше, мишеви не нађоше ни одеће, ни хране, ни кола.

Кројач

Кројач беше велика шкртица, уз то и завидљив човек. Био је вазда љубоморан на муштерије које су по примањима и положају у друштву били изнад њега. Данима је разбијао главу како да достигне високи положај. Био је свестан да тешким радом то никад неће успети, те намисли да их макар по спољашњем изгледу достигне.

Кад год би му преостало нешто платна или штофа, пошто би сашио панталоне или хаљину каквом господину или госпођи, кројач би га остављао са стране и шио себи капут. Био је убеђен да ће то бити најлепши капут који је свет икада видео, стога је предано ноћу радио, док су у граду сви спавали.

Једног дана капут би готов и кројач га сав радостан обуче и изађе у град да се покаже. Какво је само разочарање доживео, какав подсмех! Све су, наиме, муштерије препознале своје платно, своју шару, па су му са подсмехом и презрењем окренули леђа.

Тако са сваким бива ко се туђим перјем кити.

Капут

Сиромашан је онај који одлучи то да буде.

Доли Партон[1]

Реши једном неки богаташ да се ослободи скула. Мислио је да ће тако двоструко профитирати: прочуће се како је дарежљиве руке и углед ће му порасти, а истовремено ће се решити непотребних ствари које су му закрчивале дом.

Поклони он тако и раздели сто са три ноге, једну напуклу столицу, шерпу без дршке и силне друге неупотребљиве ствари и доби само смех и презир. Раздели још и некакве силне крпе једној шваљи, целу врећу. Али и из опачине може да изађе нешто добро.

Како шваља беше вредна и узорна жена, тако би бескрајно захвална на издашном дару. Кад је дошла кући, била је пуна хвале, и одмах је прионула на посао. Наумила је да од силних крпа сашије леп капутић за јединицу кћер, јер зима је већ била на помолу.

Тако је мати предано радила од јутра до мрака, да су јој јагодице на прстима бриделе од убода иглом, али добра жена није престајала да ради све док посао није био готов.

Тако је кћер првог дана зиме обукла шарени капутић и, иако је на ногама и даље имала бушне ципеле, пошла у град. Куд год би крочила изазивала би дивљење и уважавање. Стари свет ју је поздрављао, а млад јој се склањао на улици, толико је лепо у капуту изгледала.

То дочу и сам богаташ и дирнут речима хвале смерне шваље, дохвати девојчицу за руку и одведе је те јој купи ципеле за зиму.

Воз

„Ех, другари моји“, сетно уздахну међународни воз, „што сам ја света пропутовао! Где сам ја све био, шта сам све видео! Још док сам био сасвим млад, возио сам енглеску краљицу, хеј, а то није мала част!“, гордио се воз, избацивши значајно дим из димњака.

Локомотива испусти струк паре, па се, као да се надима и шири, протегну по шинама. Зачу се шкрипа свих спојева и спојница, шрафова и шрафића, у једном купеу прозор паде уз заглушујућу буку, па колица, клупа и фењер поскочише од силног узбуђења.

Сви су се претворили у уво, јер нигде даље од перона у свом животу нису били. Мора да се воз силно проводио на путовањима! Мора да изнутра сав сјаји од среће и задовољства што је видео света: Беч, Будимпешта, Венеција, какви су то узбудљиви градови! Мора да је стари воз донео сијасет сувенира са путовања, можда је чак сачувао светлост велеграда у себи, мислили су скромни другари, кад наиђе скретничар, узе фењер и уђе у воз, тражећи машиновођу.

Фењер задрхта при помисли како ће најзад угледати макар и делић раскоши какве има у свету, али се силно разочара видевши да је воз сав прашњав и оронуо. Кад се вратио на стару шипку на којој је висио цео живот, са тугом исприча верним пријатељима шта је све у возу видео: одваљене наслоне, подеране итисоне, изваљене ручице, поломљена огледала... Од тог дана, кад год би воз причао о својим славним путовањима, колица, клупа и фењер оросили би се од туге, као да плачу, свесни да дани славе сваком пролазе.

Багер у снегу

Некадa сам био моћан, најсилнији међу машинама. Некадa сам разгртао земљу, рушио куће, копао рупе... Сад стојим тужан и усамљен, заборављен, у овој малој улици којом нико не пролази. Једино сунце које ме греје јесте стара улична светиљка што се уздиже изнад разгранатог дрвета под којим стојим, а једина цирада коју данас носим је ова од снега, којом сам, месецима већ, огрнут.

Некадa ме је красила жута фарба и име фирме која ме је изнедрила, данас је и то нестало, заједно са снагом коју сам имао. Био сам тако силан, да су играчке правили по мом лику, деца су се радовала кад ме виде, стари су ме поздрављали са усклицима, јер сам означавао промену, док данас накривљен на овом уском, стрмом парчету земље стојим покривен дебелим слојем снега и чекам да дође сутра - јер сутра ће ме прекривати још дебљи слој земље.

Брдо

На пространој пољани уздизало се стрмо, високо и поносито брдо. Самовало је оно годинама, вековима, па се временом покондирило. Као највиша кота у огромној, беспрегледној равници, било је оно омиљено излетиште многих животиња и најдраже одмориште многих птица. Свако је волео на брду да седи и осматра околину: вук је вребао овце, лисица је осматрала зечеве, орао и јастреб будно су мотрили на пољске мишеве.

Стога и не чуди што је брдо сматрало како сви треба да га обожавају и одају му највеће почасти, јер без њега живот се не би одвијао како треба: срне не би могле да пронађу изгубљене младе, ласте не би имале одакле да уче птиће да полете, а мирисно цвеће не би добијало толико преко потребног сунца.

Трајало је то тако све док се једном не спусти такво невреме на долину, да су пљускови немилосрдно тукли, воде надолазиле у страховитим бујицама, а реке се изливале из корита. Страдао је готово сав биљни и животињски свет, док се брдо, то моћно и гордо брдо, крунило и осипало данима, док га напослетку сасвим не нестаде.

Кад се невреме утишало, а воде повукле, кад је сунце угрејало и исушило земљу, никну први бојажљиви цветак, долетеше веселе птице, а животиње подигоше станишта у плодној долини. Срне су поново тражиле своје младе, вукови су ловили овце, лисице јуриле зечеве, док је поносног брда нестало, као да га никад није ни било.

Награда

Свако би да освоји престижну награду. Свако би да се овенча славом. Има оних који на томе раде цео свој живот, а има и оних који сматрају да им награде по праву припадају. Скупила се, дакле, била група таквих истомишљеника и одлучила да приграби себи награду.

Под окриљем ноћи упутили су се седишту Књижевног удружења, где је боравила награда. Кад су хрупили у салу у којој је, у витрини осветљеној са хиљаду светала, дремала награда, настаде таква гужва и галама, да се није знало ко кога јури, ко кога хвата. Један је писац држао другог за гушу, трећи је вукао четвртог за ногу, док је пети увртао руку шестом. Тек кад су се страсти мало стишале, схватише писци да је награда утекла.

Дадоше се у такву јурњаву и стрку, да један преко другог газише и падаше, док не истрчаше најзад на улицу, зађоше иза ћошка и трчаше све даље и даље, ка излазу из града где, колико знамо, јуре и дан данас. Награда је, пак, пред само јутро, нашла нови дом крај узглавља једног скромног, мало познатог писца.

Мостови

Препирали се мостови ко међу њима има лепше ноге. Дрвени мост тврдио је како су његове ноге најлепше, јер су израђене од саме храстовине. Гвоздени мост уверавао је своје саговорнике како су његове ноге најтање, стога и најграцилније, јер су саздане од увијених гвоздених шипки и клинова.

Камени мост је мудро ћутао. Сматрао је да нема потребе да истиче стаменост својих ногу, јер кад те од камена праве, другачији и не можеш да будеш. „Љупкост мојих ногу и лежи у њиховој постојаности“, тврдио је смерно.

„Тја!“, подругивали су се дрвени и гвоздени мост. „Постојаност! Коме још то треба?“, и на томе би се расправа завршавала.

Једном се на долину у којој су мостови дремали сручи такво невреме, да се цела природа узбуди: воде су набујале, земља се рушила, а стабла кидала. На удару подивљале реке нађе се прво дрвени мост, који је тек часак или два одолевао страшном притиску, а потом се и сам, уз страхотну шкрипу, урушио и нестао у мрачним воденим дубинама.

Још пре него што је незадржива бујица стигла до гвозденог моста, његове ноге почеше да се увијају и клецају, шкрипе и пуцају, тако да се мост при првом удару таласа урушио као кула од карата и нестао у загрљају побеснеле реке.

Камени је мост одолевао воденој стихији данима. О, крунио се и он, расипао се, губио овде-онде камен или малтер, али се није померио с места. Тако и човек одолева животним недаћама само захваљујући материјалу од којег је саздан.

Кошуља

„Како је врео дан!“, уздахну самотно брдо. „Ни трага облаку, ни трага хладу. Не знам колико ћу још дуго моћи да издржим.“ Сунце је касно отишло на починак тог дана. Врелина и запара осташе још дуго за њим да трепере у ваздуху.

Брдо је бректало под теретом асфалтне кошуљице. Осећало се тесно и затомњено, преврело. Сваки грумен, свака жилица га је болела. Морало је одмах да скине кошуљу са себе! Не може више да је носи!

Као да се буди из стогодишњег сна, брдо се промешкољи, али се ништа не догоди. Пламена кошуља га је и даље пржила. Брдо се тако затресе и зањиха, да се прва пукотина назре у самом његовом подножју. Од пукотине се направи расцеп, од расцепа настаде процеп, а процеп се претвори у расеклину. Брдо се стресе, изви се и протресе, тако силно, да збаци асфалтну кошуљицу са себе.

Какво је то олакшање било! Каква радост! Од силне среће изби из земље у подножју брда један извор, за њим одмах потече и други, овде израсте шарени цветак, тамо изби младица поносног дрвета и брдо осети олакшање какво није осетило годинама. Исто тако и човек осети олакшање када се ослободи окова које је годинама носио око врата.

Горосеча

Одлазио горосеча сваки дан у шуму по дрва. Вредно је и напорно радио од јутра до мрака, чистио и крчио шуму и био срећан и задовољан. Временом се обогатио, купио себи кућу и развио уносан посао.

Узео је раднике и помоћне раднике, купио бродове и унајмио капетане - створио читаву империју. Шуму је почео да сече немилице, не водећи рачуна које је стабло старо а које младо, које је здраво а које труло, не садећи младице, као што је некад чинио.

Шума убрзо толико опусте, да ју је било туга погледати. Пањ до пања седи, ишчупано корење тужно пружило руке у вис, свело лишће прекрило голу земљу попут каквог искрзаног, дотрајалог тепиха. Тугује шума, проклиње дан кад је горосечу примила у своје окриље. Погордио се, узохолио горосеча, на природу не мисли.

Наљути се шума и зарече да више неће рађати плодове. Не пусти од себе ни један једини листак; не одбаци ни један једини плод. Опусте шума и осуши се. Убрзо је захвати такав пожар, да је не само она изгорела, већ и све у њеној околини. Пламен захвати и горосечеву кућу, помоћне зграде и пилану, чак и бродовље укотвљено на обали реке докле се имање протезало. (Тако како страдаше горосеча - страда свако ко на другог не мисли.)

После неког времена, кад су пожар и горосеча пали у заборав, шума пусти прве изданке, разлиста се и разви лепше него икад раније. (Тако као што шума расте, тако цветају и листају, тако се развијају и напредују сви они који другима помажу.)

Тврдоглави камен

Доспео једном један камен у пустињу. Да ли је дошао у нечијој ципели, на леђима животиње или у кљуну какве птице, никадa нећемо сазнати. Тек, обре се камен на непознатом терену, сред беспрегледног пешчаног мора. Нигде хлада, нигде познатог лица. Самовао је камен данима, све док на њега не наиђе малени балегар.

„Колико има до најближег камена?“, упита он вредног инсекта. Овај га осмотри од главе до пете и уместо одговора стаде да га котрља по врелом песку. Камен хтеде да се побуни, да утекне, али балегар га је тако вешто гурао, да му се цео свет преврнуо наопачке. Секунд пре него што ће камен пасти у несвест, балегар се заустави.

Камену је требало неко време да схвати где се налази. Обреше се на чврстом тлу, прекривеном хиљадама камичака. Наш се храбри, мали камен силно обрадова. Окрену се да се захвали добром балегару, али од њега ни трага – наставио је својим путем.

Тек тад примети камичак да се разликује од осталих: био је црн попут најцрњег мрака, док је сво остало камење било светло. Узохоли се камичак и одлучи да се држи по страни. Нису га били вредни! Тако је, иако у друштву, дане проводио у самоћи.

Дању га је мучила несносна жега, док ноћу није имао уз кога да се прибије како му не би било хладно. Па опет, није желео да тражи помоћ. Друго га је камење тужно посматрало и сажаљиво вртело главом, сматрајући да неће још дуго моћи тако.

И заиста, не прође много, кад се на црном камену појави прва пукотина. Чак ни тада, камен не пусти од себе гласа, већ подиже гордо главу, што само убрза његову пропаст. Пукотина се бојажљиво прошири, за њом се роди друга, па трећа, док се камен најзад не претвори у прах који ветар развеја по пустињи. Тако исто и са човеком бива кад се узохоли.

Како је ружа добила трн

Свако жели лепоту да има. Свако жели део нечег лепог за себе. По томе се људи и животиње, а понајмање биљке, не разликују много.

Украј пута расла је необично лепа и разбокорена ружа. Пружала је танке гране сваком путнику намернику, био он човек или животиња, и нудила мирисне, опојне цветове. Сваки би се намерник, свака би се животиња зауставила и откинула или обрстила нежни цвет или зелени лист не тражећи дозволу.

Ружа је тако сваког дана бивала све сиромашнија, све мање лепа. Нађе се једног дана очерупана до последње гранчице и кад се виде у тако јадном стању, бризну у плач да се сва тресла. Пролазила туда богиња Весна, зачула јецаје и зауставила се да види ко то тако силно плаче.

Кад је угледала голе гране ружиног дрвета, запањи се куд јој се деде толика лепота, па је стаде испитивати шта се догодило. Кад је све по реду испричала, ружа клону тужно главом. Богиња Весна је посматраше неко време у тишини и премишљаше како да јој помогне, кад угледа како јој низ једну од грана тече кристално бела суза.

Богиња је додирну врелим дахом и истог трена суза се претвори у трн. Ружа се загрцну од изненађења, а кад виде где ће сад имати чиме да се брани, бризну у још већи плач, овог пута од среће.

Јуриле су сузе низ танко ружино телашце, док их је Весна једну по једну претварала у бодље. Тако до дана данашњег. ружа има чиме да брани своју лепоту, због чега је сви поштују, баш као што и човек поштује управо ону лепоту коју освоји мукотрпним радом.

Бројач облака

„Три хиљаде триста седам, три хиљаде триста осам... Морам да променим посао, не могу више овако по целе дане да стојим на ногама и бројим облаке. Три хиљаде триста девет... Кичма ми се укочила, ноге ми трну, мозак ми више не функционише.

Три хиљаде триста десет... Колико ли има до краја радног времена, тако бих да се опустим мало, три хиљаде триста једанаест... Жедан сам и гладан, спава ми се, овај ме посао затупљује. Три хиљаде триста дванаест... Лако је вилама, оне су те које раде инспирaтиван посао, осмишљавају изглед, облик и намену облака, ките их и боје, док ја, ја их само бројим, водим рачуна да не закрче небо.

Докле сам стао? Аха, три хиљаде триста тринаест... Чује се труба! Богу хвала, одох да се одморим, да не мислим више на облаке, кишу коју доносе, виле које их стварају... Шта је сад ово? Један је изашао пре времена!“

Човек викну, али се облак сакри иза торња и тамо стајаше неко време сакривен. Сав задихан, човек се неколико тренутака касније попе на највишу кулу небеског дворца.

„Јеси ли ти нормалан?! Хоћеш ли обоје да настрадамо? Знаш ли шта ће виле да нам ураде ако нас ухвате?!“, зинуо је још нешто да каже, али га облак прекиде.

„Попни се на мене! Брзо!“

Човек га је нетремице посматрао неко време, као да га први пут у животу види, као да се пре тога никад у животу није сусрео са облаком.

„Пењи се на мене, шта чекаш?!“, викну облак и покрену се.

Човек скочи и вину се пут неба, грчевито се придржавајући за новостеченог пријатеља. Са уживањем и благом језом посматрао је свет под собом.

Куће су изгледале мале, људи још мањи, птице су деловале престрашенo, а реке и језера чинили су се попут плавих змија и модрих окаца расутих свуд по земљи. Раскошне зелене бунде што их је земља навлачила на себе, беху разбацане свуд унаоколо.

Танана и ломна структура облака запањила је човека. Тек је тад сагледао сву озбиљност посла којим су се виле бавиле и схватио тежину посла који му је био поверен. Био је задужен за судбину ових несвакидашњих бића, а како се само неозбиљно према њима односио!

Прошло је неко време док се нису ослободили и јурнули преко небеске равнице вртоглавом брзином. Кад им је то досадило, изручивали су кишу и град на околне њиве и задивљено посматрали како трава и дрвеће, потоци и реке расту. Била је ноћ кад су се вратили на највишу кулу дворца.

Виле су, противно очекивањима, биле благе према прекршитељима. Уместо да га казне, облаку су наредиле да од тог дана непрестано носи драгоцени терет – снег, кишу и град, док је човек морао озбиљније да прионе на посао. То, међутим, није била никаква казна, јер су и човек и облак научили како да уживају у ономе што раде. А како су научили они – тим ћете лакше научити - ви.

Клупа у парку

„Како сам сама и усамљена“, уздахну клупа у парку. „Дрвеће са мном не разговара, чак ни биљке крај мене не расту. Стиде ме се. Као да сам ја изабрала овај живот. Као да сам тражила да постанем клупа!

„Човек је то од мене направио. Осудио ме је да век векујем на граници два, тако ми драга, света. Обухватам оба, а не припадам ни једном. Нит сам више део шуме, нит припадам људима. Ја сам украс. Ја сам грдоба. Зависи ко на мене како гледа.“

Туговала је клупа данима, годинама. Дружила се једино са голубовима и сунчевим зрацима, док су једино кишне капи на њој седеле. Задубљена у мисли, није ни приметила кад су бака и унука ушле у парк да се прошетају. Посматрала их је са неверицом, јер беху то први посетиоци парка у протеклих неколико година.

„Овде ћемо да се одморимо“, прозбори бака и спусти уморне кости на клупу. Девојчица је следила њен пример. Клупа сва уздрхта од узбуђења. Зар је могуће да човек опет седи на њој?!

„Како је лепа“, примети девојчица, а клупу прођоше жмарци.

„Јесте. И удобна“, одговори бака, а клупа остаде без даха. Осећала се као да ће да полети од среће.

„Мораћемо чешће да долазимо у парк, је л' да бако?“, упита унука весело. Старица потврдно климну главом.

„Биће ово наша клупа“, закључи девојчица док су одлазиле.

Наша клупа, добовале су речи у ушима малене клупе. Више није сама на овом свету! Сада је нечија! Како је само била радосна. Тако радосна да је била спремна своју срећу да подели са околним дрвећем у парку. Оно захвално зашуми, прихватајући је.

У јендеку

„Слаба сам и ружна, посрнула. Сви су ме заборавили. Немам више никог свог. А кад се само сетим како су ме неговали, са каквом су се пажњом према мени односили, брижљиво ме чували... А данас... Све сам их разочарала. Пропила сам се, прокоцкала поверење које су људи у мене имали и сада, сама и усамљена, лутам прашњавим друмовима у потрази за миром и спокојем“, размишљала је нада, док је гола и боса, лежала у јендеку.

Слично нади пропадају сви они који изгубе веру у себе.

Дрвеће

Расло раскошно и високо дрвеће на ивици шуме и непрекидно туговало. Желело је оно да живи у средишњем делу шуме, а не да вечито, као по казни, трпи најјаче ударце ветра, кише и града. Маштало је о томе да борави у дебелој сенци околног дрвећа, да мирно стоји по киши и олуји док најгоре ударце примају околна стабла.

Ни сањало није да би и дрвеће из средишта шуме радо мењало место, јер им је досадило да се вечито муче у хладовини. Нису могли да цветају, нити да расту као дрвеће на ободу шуме, јер нису добијали довољно светлости и воде, и маштали су о томе да ветрови пољубе каткад и њихова стабла.

Тако би највероватније сневали до краја свога века, да се нису догодили силни потреси и померања тла, па се оно дрвеће које је до јуче расло на ободу шуме нашло у њеном самом средишту и обрнуто. Тако им свима жеља би испуњена.

Ивично дрвеће је брзо расло и напредовало, све док се није развило у праве правцате дивове и док сунце и ветрови нису почели да чине своје: сунце је пекло, а ветрови тукли; док су она стабла у средишту, иако заштићена од невремена, слабо напредовала и давала плодове. Тако су се и једни и други, пуни зависти, опет тужили на своју судбину.

А тако исто и човек завиди ономе (и радо би места са њим мењао), ко блага има и не питајући се чиме је то благо платио.

Хијерархија

„Наше су више сфере неба, како то не може да разуме?!“, грмео је врховни облак.

„Он је још дете“, правдала га је мајка. „Не може да схвати да му не припада цело небо.“

„Онда се постарај да разуме!“, загрме облак и севну тако љуто, да се облачак приљуби уз мајчине скуте од страха.

Световид, који је са будном пажњом посматрао немили догађај, обрати се дечарцу речима:

„Чуо сам какву си збрку изазвао.“

Облачић се дубоко наклони владару неба.

„Мораш мудрије да бродиш великим плаветнилом, желиш ли на њему још дуго да останеш“, наставио је, руком му показујући да устане. Облачак га је с будном пажњом слушао.

„Ако се будеш добро владао и у свему ме слушао, успећеш да омогућиш облацима нижег реда да досегну више сфере неба. За то је потребно много јаке воље и одрицања, али где има воље има и начина.“

Малени облак осети како жеља за слободом у њему расте. Под будним Световидовим оком израстао је у прелепог облачка који је, кад је постао прави правцати облак, успео да се избори за права слабијих и тиме оствари свој давнашњи сан – освоји цело небо.

На исти начин и човек успева тамо где се не бори само за себе.

Пусто острво

„Сунце ми образе љуби, море ми милује бедра, птице ми главу красе, па опет, нема сиромашнијег створа на свету од мене. Сунце преко целог света ходи и ноћу одлази на починак, птице преко целог света броде и зиму проводе на неким другим обалама, док је море ћудљиво и најрадије само.

Колико сам само пута пожелео да ми Велес пошаље неког друга, колико сам само пута пожелео да се птице трајно настане на мени, али го сам и пуст – немам чиме да их примамим. Кише и ветрови спирају моје обале и после сваке олује све сам мањи и мањи. Не знам колико ћу још дуго моћи овако.“

Туговало је пусто острво данима, годинама, док напослетку једног дана на њега не паде мајушно семе.

„Молио сам Велеса за некога са ким ћу моћи да разговарам, а шта ми је он послао? Најобичније семе!“, разочарано је мислило пусто острво, угледавши семе како тражи најпогодније место за себе. Ветар га је љуљушкао тамо-амо бодрећи га да се на острву настани.

„Пусти ме да на твојим обалама клијам и добрим ћу ти вратити“, молило је семе. „Рађаћу плодове, пружаћу сенку, умилно ћу ти шуштати на ветру.“

Размисливши мало, пусто острво пристаде. Семе се настани у самом његовом средишту и израсте у прелепу палму богату плодовима. Дрво је правило дебелу сенку, шумело умилно на ветру и угошћавало многобројне веселе птице. Отада су пусто острво и палма живели у слози и благостању, а тако исто живе и сви они који са другима деле своју кору хлеба.

Сплав и брод

Пловио брод дремљивом реком и угледао крај обале горду, сунцем окупану, кућицу на води. Посматрао је њене оштре линије, њене широке, извијене степенице за силазак у воду, стрм кров на две воде. Гледао је и завидео кућици на зеленој обали која ју је прихватала, на мирној ували у којој је спокојно проводила дане, док је брод свако мало морао да се бори против водених струја, подводних стена и љутих, подивљалих таласа.

Лешкарио сплав на, као огледало, мирној, дебелој реци, кад угледа танак и вижљаст брод, где хитро и одлучно сече дубоку, зелену воду. Запазио је његове меке бокове, висок јарбол и малене прозоре, попут ситних очију, и позавидео му на слободи и ширини света који је лежао пред њим. Досадила му је обала за чије је скуте био везан, досадила му је учмала увала у којој је лежао и успорен, миран живот који је водио. Како би радо пловио реком! Како би радо са бродом места мењао!

Тако слично размишља и свак онај ко у туђој башти плодове гледа.

---

Лаза Лазић:
ПРОЗА ЗА МУДРУ ДЕЦУ

Још од античких времена, у светској књижевности постоји облик басне. Алегорија или травестија, алузија или просто метафора, у којој су људска лица замењена животињским, била је увек популарна. Басне су омиљене и старијим и младим читаоцима, најпре због богатства и шароликости учесника, чији су нам ликови углавном познати, а затим због нескривене поучности у којој увек триумфују правичност, разум и животна логика. Мало дубље размишљање о басни показује нам и њену лепу мудрост, толико омиљену старим облицима писане и изговаране речи. Басна нас учи јасном и лапидарном излагању, најједноставнијем заплету и чистом, пресудном закључку. Свака је басна увек лекција о чистом и часном изражавању, у коjeм је поред поуке, изложен и беспрекорни језик, другим речима, овај кратки уметнички облик најчешће представља кристално јасну умотворину, до које су, у својим неумрлим баснама, дошли готово сви европски и светски народи. Књижевност ове врсте показује, дакле, моћ и чаролију чистог граматичког језика, а затим, да је лепота етичког, моралног осећања напросто потреба сваког добро васпитаног човека.

У прошлим временима, људски род живео је у тешњој вези са животињама. Човек је био у чешћем контакту, како с домаћом живином, тако и с шумским зверима. Живећи у заједници, како с питомим врстама, тако, посредно, и с дивљим (ради хране, радне снаге, одела, лова, а и забаве), човек је уочио карактере припадника царства фауне. Животиње су му биле при руци, како за храну и одећу, тако и за помоћ у раду, али и за украсе. У враџбинама, у народним веровањима, животиње су у култури човека заузимале високо место. И други облици људског трајања обухватају учешће животиња, од птица и буба, до риба и слонова. Најближи род човека послужио је да се опишу особине, врлине и мане људске, у форми карикатура, а да нико лично не буде оптужен или извргнут критици. Зато је баснама послужио и хумор, који срећемо у највећем броју ових кратких прича о свету људи: о људима који нису увек бића која поступају праведно, паметно и милостиво.

Басне се у историји књижевности и у дечјој лектири наших школа нису много промениле. Али за неколико десетина векова, људски живот се променио до врло великих размера. Осим драстичног повећања броја становништва, дошло је до пресудних проналазака у свим областима науке и технике. Осим старања да се очува живот природе, човеку иде у корист да одржи и многе врсте животиња у њиховој природној средини, али свет технике, градње, машина, електронике, брзих путева и гигантских градова, поред модерних саобраћајних средстава, представља победу, такозване, цивилизације. Једна од карактеристика цивилизације јесте да поред живог света – животиња, растиња и гео-феномена – ствари, огромна количина и врстâ ствари, у човековом животу заузима велико место. Ствари за употребу постају човеку све потребније, пресудније, милије и интимније; постале су већ предмети са личним особинама, неопходне, као живе, и човек се нужно окружује великим бројем предмета, вештачки оживљеним. Грађанин се служи великом количином потрошне робе, купује и што му треба и што му не треба. Постао је потрошач. Здружио се с предметима. Сам их производи, сам их купује, троши, сам се с њима бочи. Ствари у нашем свету добиле су карактер. Толико су нам важне, да смо уочили њихове нарави.

У модерно време, појавиле су се басне и о предметима. На пример, код наше изванредне лирске приповедачице Тамаре Лујак. Сада смо већ у могућности да објавимо њене басне о стварима, које имају чак и међусобне односе, имају своју природу, имају своју суштину и бит, па могу да саобраћају међусобно, као и са нама. Осим критичног односа једна према другој, и односа према нама, као власницима и менторима, ствари у Тамариним баснама имају и трећи однос, имају критички став према свету, који је такав да је и њима улио душу, jер у овој књизи учимо се да и предмети имају унутрашњи живот. У делима многих мислилаца ближе и даље прошлости (у философији и поезији), изричито је речено и изражено да и ствари имају душу, тврде ствари, материјалне, а нарочито духовне ствари, које су од творачке магле, фантазије и веровања. Врло је похвално, у ствари задивљујуће од списатељице Тамаре Лујак, што се овом својом књигом упустила не само у књижевност, лирску прозу о предметима и тварима (па и планинама и језерима као живим бићима), него је захватила и проблематику духовних ствари. Имају ли ствари душу? Небо? Свет анђела?

Осведочено је да поезија и књижевност нису само забава, занимљиве рецитације и згоде за успављивање. Књижевност је сасвим озбиљна ствар. Сви они који пишу о било чему, али пишу мудро, као што то ради и Тамара, говоре о живим стварима. Наше размишљање, наше учење, наш основни поглед на свет, на бића, предмете, појаве и привиђења – све је то живот. Сав свет, духовни и материјални, је живот. А најбујнији и најстварнији живот је стваралаштво. Веома ми је драго што ми се пружила прилика да напишем неколико редова и о модерним баснама Тамаре Лујак, у којима ће живети ствари, предмети и појаве, и у којима је оживео дух лепог.

Те кратке приче, међутим, нису високопарне, нису у стилу претерано узвишеног. Ове су басне заправо проза за мудру децу. Као што је рекао Милован Данојлић – песме за паметну децу. А оне су споља лаке, а изнутра веома паметне. Затим, оне имају, због свога пријемчивог стила, нешто од српске традиције лаког и милог приповедања. Иако свака од њих носи лепу мисао, добро поређење и поуку сама по себи, некима од њих додато је, по обичају класичних басни, мало нацифрано наравоученије.

Два аутомобила, стари и нови, расправљају о томе ко је од њих бољи, бржи и вреднији. Прескуп, нов, модерни ауто, луксузан и уображен, који не поштује саобраћајне прописе, руга се старом, дотрајалом, скромном аутомобилу, који је поштено, пажљиво и безбедно одслужио свој радни век. Старину сви поштују и воле, новом се диве, али нису у њега сигурни, због његове глупе разметљивости. Звоно на катедрали, огромно, које се далеко чује, руга се маленом школском звонцету и пребацује му како је оно незнатно и безначајно, школско звонце одговара да оно окупља ђаке са свих страна и да их сабира у школу која је неопходна за образовање сваког човека. Обичне мале степенице на узбрдици, одговарају примедби великолепног пута, да оне, иако старе, више служе људима, него силна грађевина којој се диве људи. Велики, уређен терен за игру (симбол Технологије, човековог технолошког напретка) надмеће се са малим, неуређеним травњаком у долу (Природом), ко је раскошнији, или ко више служи за одмор и уживање обичним људима.

Неосетљиви дух такмичења и предности, завађа корисне ствари. Капут, воз, сплав и брдо, чак и острво и лађа, имају своје нарави, своја задовољства и своје муке, своје недостатке и предности – онако како схватају и примају своје ситуације, тако се жале, замерају и завиде другима. Тако налазе лека својим невољама и услед тога или уче и мењају став, или одбацују услове постојања, замишљајући живот онаквим како би они сами волели да се осећају. Задовољство у скромности или невоља у доброти, све су то судбине јунака ових причица.

Мостови на рекама саграђени су од разних скупих или приручних материјала, људи (али и брда) носе различите кошуље и другу одећу, постоји разлика у квалитету између објеката, јавља се завидност, али и разумевање, мирно задовољство мудрост је људи, неоправдане жеље стварају злу крв, искуство свуда ствара опомене, гради помирења или подиже труд да се недостаци исправе. А све је то у тону споразума или тврдоглавства, све је то до крајности поучно, познато читаоцима, јер какве су ствари, такви су људи. Свако има сметње и искуства; и права кићена ружа има лошу страну, а то је оштро трње које омета располагање овим цветом, тиме примамо поуку да не може све бити глатко, по нашој жељи. Чак и клупе у парку желе да буду удобније и лепше и разматрају своје могућности.

Судбинама предмета придружују се и неке „мислене именице“, рецимо награда. Помислимо само колика је у нашем свету јагма за наградама! Многи трудбеници, заслужено или незаслужено, желе да добију награду као признање и похвалу за свој рад. Чак и они који нису ништа вредно урадили! Ова мислена именица обузима главе и срца толико људи и жена (разуме се да доиста велик број трудбеника и треба да буде награђен) и деце (пре свега писаца), да сама Награда не зна куд ће и коме ће. Ова басна заиста заслужује награду!

Постоје овде и тужне и страшне басне у којима је јунак пропадање. Описана је пропаст, смрт багера, али и наде, преко потребне свакоме од нас. Басне Тамаре Лујак, дакле, нису улепшале стварност. У овој књизи лепа је истина. Поред иновације коју је Тамара унела у нашу литературу, добили смо свеску прича што ће увек моћи да се чита. И треба да се чита. У неколико прича овде је реч и о небу, као и о Продавцу магле! Са мало размишљања о овом последњем наслову који наводим, ја вас, драги моји, све срдачно поздрављам.

Лаза ЛАЗИЋ

[1] The Coat of many Colors - Шарени капут