Ралф Волдо Емерсон

Живот је израз: Мисли

Приредила Тамара Лујак

Стварање сопствене традиције одраз је потребе уметника да сачине своја стваралачка начела која ће бити својствена само њиховом добу и месту. Јер, та нова перспектива пружа шансу за остварење „непосредног односа са васељеном“.

Твоја је ћутња гласан говор.

Човек је оно што његова унутрашња вредност показује.

Свет је пун „судњих дана“.

Колико је врлине, толико се и показује; колико је доброте, толико изискује и поштовања.

Реч, искрено изречена, није никад изгубљена.

Великодушно дело није никад било узалудно, него се увек нашло срце, које га је неочекивано и радосно дочекало и примило.

Човек је оно што његова унутрашња вредност показује. Оно што је он, урезано је сјајним словима на његовом лицу, стасу и у његовој судбини.

Ако нећеш да се зна нешто што радиш, немој га ни радити.

Да човек живи у највећој усамљености, неће моћи да затаји своју лудост.

Племенит човек, јунак, не боји се да ће дело које је право и јуначко, иако се он устручавао да га објави, остати непознато и непрослављено.

Врлина није ништа друго до делотворна објава или самоочитовање природе ствари.

Прави је рад у моментима ћутње.

Небо је пространо и има у њему места за све врсте љубави и јунаштва.

Мислити значи радити.

Свако обећање душе може се на небројено начина испунити; свака њена радост сазрева у нову жељу.

Љубав, иако почиње у младости, не заборавља се ни у старости, или боље речено не допушта ником ко је њен верни слуга, да уопште икако остари.

Људи су свет љубави.

Све је лепо, кад се посматра с тачке интелекта или као истина. Али је све горко, кад се узме као свој сопствени доживљај.

Појединости имају у себи нешто меланхолично.

У реалном свету - у тужном царству времена и простора - влада брига, рак-рана и страх.

Љубавника воли читаво човечанство.

Најраније појаве допадања и милоште најмилије су природне слике.

Онакви какви смо, онако ћемо и радити.

Друкчији је тон онога који тражи, а друкчији онога који има.

Геније је само усисавање општих осећаја. Он није аномалан, није мање, него више сличан другим људима.

Душа надмашује своје знање; мудрија је него и једно њено дело.

Ствари које су доиста за нас одређене, гравитирају према нама.

Душа је велика и јасна. Она није ласкавац нити ичији присталица. Она никад ни на кога не апелује. Она верује сама у себе.

Свет је вечно и чудно дело душе.

Буди уверен, као што си уверен да живиш, да ће сваки глас, који се изговори на земаљској кугли, зазвонити у твојим ушима, ако је одређено да га чујеш. Свака изрека, свака књига што ти може послужити, наћи ће се код тебе, дошло то путем или странпутицом. Сваки пријатељ, за којим жуди, не твоја фантастична воља, него твоје велико и нежно срце, примиће те у свој загрљај. И то је зато што је срце, које је у теби, срце свих. Нигде у природи нема ништа запечаћено, заграђено ни пресечено, него једна крв тече непрекидно кроз све људе - бескрајна циркулација у свима људима; исто као што је вода земаљске кугле једно море и као што је њена плима и осека, кад се поближе посматра, једно исто.

Оно што зида, боље је од оног што зида.

Све изгледа трајно, док се не сазна његова тајна.

Трајност је релативан појам. Све је само средње.

Кључ је за сваког човека његова мисао. Он има, иако изгледа снажан, пркосан и борбен ипак једну крму, које се придржава - то јест идеју, која сва његова дела и поступања квалификује. Он се може променити набоље само ако му се покаже идеја која је моћнија од његове.

Живот је круг, који се сам од себе шири. Полазећи од једнога, скоро неприметнога прстенчића развија се изван себе, у нове и све веће кругове. Тако то иде без краја. Ако је душа живахна и јака, провали она преко тих граница на све стране и разапне други круг над великом дубином, који набуја у још већи талас. Овај опет настоји да се заустави и учврсти. Но дух не трпи затварања и ограничавања. Већ првим и најслабијим својим замахом хоће напоље и тежи за огромним и бескрајним раширењем.

На умерености почива живот.

Сваком зрну оштроумља одговара зрно лудости.

Природа мрзи монополе и изузетке.

Како старимо лепота се повлачи унутра.

Један непријатељ је превише, сто пријатеља је премало.

У младости се облачимо у дуге и идемо храбро као звезде.

Иако путујемо целим светом да нађемо лепоту, морамо је носити у себи, или је нећемо наћи.

Ко је силом воље или духа велик и надвисује хиљаде других, има и терет и бригу тога достојанства на врату.

Сваким новим надахнућем и обиљем светлости долази и нова опасност.

Свака твар у природи садржи у себи све силе природе.

Свет се огледа у свакој капљици росе.

Васиона настоји да протури своју вредност или садржај у сваку тачку.

Ако у нечем има добра, има у исто доба и зла.

Што ми зовемо осветом, то је универзална потреба.

Злочин и казне расту на једном стаблу.

У природи се ништа не поклања, него се све наплаћује.

Човек не може говорити, а да себе не означи.

Не можеш чинити а да не трпиш зло.

Кажњава се страхом.

Страх је учитељ особите оштроумности и гласник свих револуција.

Човек често скупо плати и најмању штедњу.

Онај, који узајмљује, пада сам у своје дугове.

Је ли шта добио човек, који је примио стотину доброчинстава, а није никакво дао.

Пре или касније мораш платити све своје дугове.

Тебе и правду могу за неко време раставити људи и догађаји, али то је само одгађање њеног извршења.

На свако добро које примиш, ударен је порез, који треба платити.

Онај је велик који учини највише добра.

Ми не можемо по реду који влада у природи, вратити добро баш ономе ко нам га је учинио, или бар врло ретко. Али добро, које примимо, мора се у длаку тачно, број по број, дело по дело, пара по пара, дати другим људима. Чувај се, да се не накупи сувише добра у твојој руци. Оно би се брзо покварило и појели би га црви. Исплати га што пре.

Варалица вара самог себе.

Најјефтинији је рад најскупоценији, вели разборитост.

Ради дуализма у свим стварима, у раду као и у животу, мора бити варања.

Крадљивац поткрада самог себе.

Закон природе гласи: ради и имаћеш користи. Ко не ради, не може ни имати користи.

Нигде у широком свету нема ниједне пећине, где би се могао сакрити нитков и разбојник.

Само нек се учини злочин, и земља одмах постане провидна као стакло.

Добар човек има апсолутно добро, које све ствари претвара, као ватра, у природу једнаку с њим, тако да му не можеш никако нашкодити.

Сваки човек мора, макар једном у животу, да захвали својим недостацима.

Ни један човек не познаје потпуно запреке или способности других људи, док не претрпи због првих штету.

Наша се снага развија из наше слабости.

Велик је човек увек спреман да буде мален.

Свако је зло уопште добротвор, ако му не подлегнемо.

Ми осетимо често како се не извршује казна над злим делом.

Сваки се ударац враћа.

Гомила је човек који се драговољно спушта до животиње.

Мученик се не може осрамотити. Сваки ударац који је поднео, говори о његовој слави; сваки затвор постаје његово још сјајније обитавалиште.

Свака изгорела књига или кућа просвећује свет; свака ућуткана или угушена реч одјекује светом.

За врлину нема казне ни окајања; исто тако ни за мудрост. Оне су чисто увећавање бића.

Дух не познаје граница.

Живот је човечји прогрес, не мировање на једном месту.

Свако материјално добро има своју таксу коју треба платити. Ако га добијем без муке и зноја, онда не хвата корена у мени и први ће га ветар одувати.

Данашњи човек не може познати јучерашњега.

Ми се клањамо свему староме као идолу.

Не само познате и обичне ствари, него чак и трагичне и страшне, изгледају пријатније кад заузму место међу сликама успомена.

Што човек мање мисли и зна о својим врлинама, тим нам је дражи.

Душа неће да зна низашта ружно или болно.

Што ми не називамо васпитањем, вредније је него оно што називамо васпитањем.

Премоћ природе над вољом очевидна је у целом практичном животу.

Природно је и лепо да детињство пита, а зрелост да одговара и поучава.

Ход човеков није ништа друго него падање.

Нема трајно мудра човека, сем у измишљотинама стоика.

Љуби и веруј.

Расположење, у које нас пријатељ може довести, одговара његовој надмоћи над нама.

Ништа не изгледа лакше него говорити и споразумевати се.

Покажи један лук кривуље и добар ће математичар погодити целу фигуру.

Човек не може своје мишљење закопати у књизи тако дубоко, а да га његови истомишљеници не би могли временом пронаћи.

Нико не може научити оно за што нема спреме.

Бог нас чува од идеја, које су преране за нас.

Шта можемо друго увидети или постићи сем оно што смо.

Моја децо, ви нећете никад видети ништа страшније од вас самих.

Свако гледа себе као колоса, а не може да се позна.

Добра је књига исто што и добро друштво.

Свако треба да има друштво према себи.

Нема поуке док ученик не дође у исто стање и исте принципе, у којима си и ти. Тада се изврши преливање: ти си он, а он је ти.

Заузми место и држање, које ти припада, и сав ће свет на то пристати.

Човек може поучавати само делом и никако друкчије.

Свак треба да цени самог себе.

Велик човек није никада био свестан своје величине.

Предајући љубав другом, предајете је самоме себи.

Лепоти се не можемо приближити.

Тело није у стању да изврши оно што лепота обећава.

Љубавник, бавећи се оним што је само по себи дивно, узвишено, дубоко и праведно, почиње топлије волети и брже поимати ове племените особине. Волећи их у једном лицу, почиње их волети и у свима.

Цвеће, бисер, поезија, љубавна изјава и одомаћивање у другом срцу не могу увек задовољити величанствену душу, која станује у земаљском телу.

Упркос све себичности, која као хладни северњак. Леди човека, цели се човечји род обавија нежним као етер, елементом љубави.

Ко хоће да ме чује и разуме, он је мој – мој за сва времена.

Зар пријатељи не избијају из душе, исто тако као што из дрвећа избија лишће?

Наша пријатељства свршавају брзо и бедно, јер смо их откали од опијености и снова, уместо од тврдих влаканаца нашега срца.

Закони су пријатељства строги и вечити. Саткани су од истог ткања од кога и закони природе и морала.

Сви се скоро људи морају спустити на нижи ниво, кад хоће да опште са ближњима.

Садашње је друштво непрестано разочаравајуће, па чак и друштво врлих и обдарених људи.

Срамежљивост и повученост су тврда љуска која штити нежну организацију од преране зрелости.

Љубав, суштина божија, не постоји за површног, него за сасвим вредног човека.

Истинито и право пријатељство, не ломи се као стаклено окно и леденица, него је најтврђа ствар, која се може замислити.

Цео свет стоји под проклетство лудости.

Срећна је кућа, која у себи затвара пријатеља. Да се он угости само један дан, вредно би било саградити дом, као што се гради свечана дворана или тријумфални лук.

Искреност је луксуз, који је допуштен само онима, који су вишега ранга, у којих су дијадеме и ауторитет, па могу говорити истину, пошто немају никога изнад себе, коме би се морали удварати или прилагођавати. Сваки је човек искрен, кад је сам са собом. Чим дође други, почиње лаж.

Да би човек могао ступити у истинит однос с људима, у ово лицемерно доба, потребна је, као што видимо, извесна количина лудости.

Врло ретко можемо право кроз свет ходити.

Мрзим проституисање имена „пријатељство“, дајући му смисао помодне, светске алијансе.

Пријатељство може постојати, у потпуној својој савршености, само између двоје.

Не мешај много вода.

Сродност одлучује, која ће се два човека осамити. Несродни људи дају мало уживања једни другима.

Конверзација је само један однос, који брзо ишчезава.

Једино је моје уживање у том, што је оно – што није моје – моје.

Најпре мора бити право двоје, док не буде право једно.

Пусти свој дијамант нек „узре“.

Не убрзавај рађање вечнога.

Ми говоримо о бирању пријатеља, а они се сами бирају.

Боја опала и сјај дијаманта се не виде, ако су преблизу оку.

Морамо бити своји пре него што можемо бити нечији други.

Будимо ћутљиви – тако можемо чути шапат богова.

Једини је начин којим се долази до пријатеља – бити сам пријатељ.

Ти се нећеш ништа више приближити једном човеку, идући му у кућу. Ако сте неједнаки, тим ће само његова душа брже бежати од тебе.

Ми идемо усамљени по свету. Пријатељи какве ми желимо, смао су снови и басне.

Истрај на свом путу, и добићеш много, ако и изгубиш мало.

Ти испољаваш сам себе тиме, што се уклањаш рђавим приликама и односима, и на тај начин, привлачиш себи све благородне људе света.

Од пријатеља ћу примити, не оно што он има, него оно, што он јест.

Сунце се никад не узнемирује што неки његови зраци падају узалуд на широк и неблагородан простор.

Нека твоја узвишеност и величина васпитава грубог и хладног друга. Ако ти није једнак, брзо ће га нестати из твога друштва. Ти ћеш се узвисити својим сопственим сјајем, и нећеш више бити парац жабама и црвима, него ћеш се узвијати у висине, и пламтети огњем богова највишега неба.

Некоме изгледа да је срамота љубити ненаграђеном љубављу. Али велики ће видети да права љубав не може бити ненаграђена. Права љубав се узвишава изнад недостојна предмета, почива и настава у вечном, а кад се распадне јадна привезана маска, онда се не жалости, него осећа да је стресла са себе нешто земље, и још сигурније осећа своју независност.

Пријатељ је пријатељу бог, да би се могли међусобно обожавати.

Највећи критичар прошлих и садашњих заблуда и једини пророк онога, што мора бити, јесте ова величанствена природа, у којој боравимо и почивамо, као што земља почива у меком загрљају атмосфере.

Најмања активност интелектуалних сила ослобађа нас, у неку руку, од услова времена.

Душа стално предвиђа и ствара свет пред собом и оставља светове за собом.

Погодим ли човека својим говором у срце, он ће ођедном постати крепосан.

Људи су само допуне примарним потуцањима душе.

Учени људи и филозофи немају монопол на мудрост.

Људи се понижавају друштва ради.

У поступању с мојим дететом не помаже ми ни латински ни грчки, па ни моја образованост. Ту ми је потребно што више душевног богатства.

Ми познајемо истину кад је видимо, па рекли скептичари и подругивачи што им драго.

У оној сразмери, у којој човек прими истину, у оној узима она њега у се.

Друштво је фриволно и троши своје дане у беспослици, у церемонијама и разговарању.

Што је год реално и корисно, постиже се на бојном пољу.

Независтан и самосталан човек је за друштво проблем и претња. Друштво га не може ћутке мимоићи, него га мора обожавати или мрзети. Он је свуда покретач ствари.

Природе самосталне, које не требају потицаја, задубљене у мисли, природе способне за владање, природе сталне, уверене и оригиналне, то су добре природе, јер они објављују непосредну присутност супремне силе.

Све ствари делују тачно по својој каквоћи и количини. Не покушавају ништа што не могу. Само су људи изузетак. Они имају претензија. Они желе и покушавају ствари, које су изнад њихове снаге.

Ма какав био чин, мора почивати на реалности.

Они који живе за будућност, морају увек изгледати себични онима, који живе за садашњост.

Карактер је природа у највишем облику. Не вреди га подражавати нити се с њим такмичити.

Обични је и свакидашњи живот доброг човека само доброчинство.

Само карактер може самог себе образовати.

Разлика је између предела и предела мала, али је велика разлика између посматрача и посматрача.

Кад је краљ у двору, нико се више не диви зидовима дворане.

И најмудрији се наједном нађе на странпутици.

Колико човек мисли, онолико је слободан.

Природа ствара прилике, према којима су све друге животне прилике ситне, и она процењује као Бог, људе који к њој долазе.

Карактер треба простора, не сме се стешњавати.

Пријатељ је нада срца.

Градови не дају доста градива људским чулима.

Онај ко зна какве су сласти и живе силе у земљи, у води, у биљу и небесима, и како човек долази до њих, тај је прави богаташ и краљевски човек.

Кретање или промена и идентичност или мировање су прва и друга тајна природе: кретање и мировање. Природа има, поред све своје вештине, од почетка до краја васионе, само једну једину материју. И са том једном материјом с две особине, она ствара ове своје шарене разноврсности, које се ни у сну не могу сневати. Она даје по својој вољи облик материји и ствара звезду, песак, ватру, воду, дрво, човека. Све је то од једне материје, која има углавном само две особине.

Нико није сасвим здрава духа.

Распра је највећа код малих ствари.

Човек може говорити о неком доживљају само онда кад га престане сматрати делом свога Ја.

Човек осећа небо у себи.

Кораци су дела; нови видик је моћ.

Не бој се нових генерализација.

Човек добије, за сваког пријатеља, кога изгуби ради истине, бољега.

Ми продајемо анђеоске престоле за кратку и бучну радост.

Правда је једног човека, неправда другог.

Сваки је тренутак, у природи, нов. Прошлост се увек прогута и заборави.

Живот је низ изненађења.

У новом положају човека, који напредује, све су његове моћи старе, само су обновљене. Он има у себи сву стару енергију, и сам је само јутарње испарење.

Ништа се велико није, до сада, постигло, без одушевљења.

Чудан је пут живота.

Пошто је дух прогресиван, никад се не понавља цео, него у сваком свом акту покушава да изведе нову и још лепшу целину.

Шта је човек друго, него један финији успех природе у њеном разјашњавању саме себе?

Нико се не може ослободити свога доба и своје земље. Човек не може никад, ма како самосталан, смео, фантастичан и оригиналан, избрисати из својих вештачких дела сваки траг мисли, у којима је одрастао.

Задатак је вештине да васпитава смисао за лепоту.

Ништа не зачуђује људе као здрав разум и једноставно делање.

Сва су велика дела била једноставна. Такве су и све велике слике.

Онај ко мисли да је најбоље доба за продукцију прошло, слабо поима изворе човечанства.

Један део Судбине је слобода човечја.

Вештина треба да развесељава и да руши на све стране све запреке.

Крајњи циљ вештине и највиши ефекат је да ствара нове мајсторе.

Рука не може извести ништа узвишеније од онога што карактер може инспирисати.

И поред потребе изражавања, човек ретко уме да се потпуно изрази.

Нема никог ко не наслућује у сунцу, звездама, земљи и води неко недокучиво значење.

Искуство сваког новог века захтева нову исповест и свет као да непрестано очекује свога песника.

Свака је мисао и тамница; свако је небо и тамница.

Карактер је чисто самопоуздање.

Сваки дух подиже себи кућу; али касније кућа заробљава дух.

Људи су оно чиме су их начиниле њихове мајке.

Најјача идеја се инкарнира у најздравијима и најјачима.

Ниједна слика живота није истинита, ако не допушта и мрска факта.

Што је корисно, трајаће, што је шкодљиво пропашће.

Онај који дела мора патити.

Усудити се на противречност, за то је нужна слобода.

Од двојице људи, који се сваки за себе држи своје идеје, онај је јачи по карактеру чија је идеја дубља.

Ако мисао ослобађа, исто то чини и морално осећање.

Јака воља се не може вештачки створити.

Сваки откуцај твога срца јесте заклетва Највишег.

Слободно се може рећи да човек све дотле није право запазио истину, док истина није тако утицала на њега да би био готов претрпети за њу мучеништво.

За човека снажне воље увек има простора, и он ствара простор многима.

Једина озбиљна и страшна сила у природи, то је воља.

Најмања свећица светли ћитаву миљу далеко, а мисли човека достижу до звезда.

Ствари сазревају, нови људи долазе.

Догађај је отисак нашег сопственог облика.

Уживање живота зависи од човека који га живи, а не од занимања или од места.

Код мађионичара умемо да пронађемо кончић којим покреће своје лутке, а увребати конац који везује узрок и последицу, за то немамо довољно оштре очи.

Смисао за општи интерес и рука помоћи налазе се и међу злим људима.

Напори које чинимо да бисмо избегли судбину, баш воде у њу.

Добра намера се брзо снабдева потребном снагом.

Живот је тражење снаге.

Свет не може да напредује без неваљалаца.

Сви елементи, које човек у помоћ призива, постају понекад његови господари.

Има људи који не могу да поднесу да је море један сат мирно.

Дан је много величанственија тканина него ма који муслин.

Фармеров долар је тежак, а долар малог чиновника је лак и покретан.

Немати земље је рђаво, а имати земље, то је још горе. Кад човек има земљу земља има њега.

Куга друштва, то су егоисти.

Књиге су само у тој мери корисне, уколико је дете сазрело за њих.

Што је истина ма где, истина је свугде.

Нека путник оде куда год хоће, наћи ће само онолико лепоте и вредности колико сам са собом носи.

Колико језика човек зна, колико пријатеља има, колико вештина и трговина разуме, толико пута је човек.

Страна земља је полазна тачка сравњења, према којој се суди о рођеној земљи.

Кад се дуго времена живи на селу, памет и машта човечја, без интелигентне конверзације, зарасту у маховину као нека стара тараба у воћњаку.

Велики градови нам стварају здраве сукобе.

Култура човечја се ничега не може одрећи, потребан јој је сав материјал. Она преобраћа све препреке у помоћна средства, а све непријатеље у снагу.

Лепо одело чини човека уздржљивим.

Самоћа, заштита медиокритета, строги је пријатељ генија, његово хладно и мрачно скровиште где се развијају крила која ће га однети даље од сунца и звезда.

Мудар васпитач ће настојати да се у распореду времена и у начину живота младих душа осигурају периоди и навике самовања.

У свакој акцији мора постојати духовни елеменат, иначе су без вредности.

Култура буди смисао за лепоту.

Човек је слепац ако живи само да буде користан.

Иако на социјалној машини служи и као игла и као чавао, не може се рећи да је човек газда од самога себе.

Сваки дан ми је тешко што код људи недостаје смисао за лепоту.

Мирноћа и веселост знаци су по којима се познаје отмен човек.

Морамо упознати своје пријатеље и под ружним маскама.

Незгоде су наши пријатељи.

Окушајте се и на узбурканој, не само на мирној води.

Не презајте од мисли да с времена на време створите себи непријатеља.

Поптуно светски човек мора у сваку јабуку по једаред загристи.

За почетак културе није никад одвише рано.

Живот је израз.

Поглед је телесни симбол идентитета целе природе.

Научите дечка добром понашању и вештини да буде пријатан, и ви сте му дали власт над палатама и богатствима куда год крене.

Немојте се дати преварити допадљивом спољашношћу. Нежни људи имају понекад јаку вољу.

Поглед је природна магија.

Кад неко изгуби равнотежу, познаје му се по очима.

Основица добрих манира јесте самопоуздање. Нужност је закон за оне који сами себе немају у власти.

Очи људске разговарају исто толико колико и њихови језици, са преимућством да очном дијалекту не треба речник, и да га разумеју у целом свету.

Кроз сав блесак и сјај се провиди стварност. Тешко је спречити да се шта не пробије кроз лепо обојено како. Језгро хоће напоље.

Човек, сигуран у своју ствар, носи ведар и задовољан израз лица који свако може прочитати.

Оно што је само теби познато, има стално велику вредност.

Највећи успех је поверење.

Ако је... човек господар од себе, срећан, весео на дому, онда његова кућа има дубље темеље, пространа је безмерно и занимљива, и кров јој је пукао као небо. Под најскромнијим кровом, најсвакидашњији човек, у сасвим једноставном оделу, седи масиван и ведар, али у исти мах и страховит, као египатски колос.

Најбоља је ствар у животу узајамна измена мисли.

Међу једноставним и племенитим особама споразумевање је увек брзо; упознају се на први поглед ока.

Квалитет пријатељства и карактера не сачињавају таленти и генијалност које човек има, него начин како он стоји према својим талентима.

Ако човек сам за себе нешто може, нађе се уз њега и цео свет.

Могућности да се не дође до успеха, изгледају бескрајне, а ипак се успех постизава.

У разним часовима су нам разна и мишљења, али нека се увек могне рећи о нама да смо срцем својим на страни истине.

Судбине нису изузеци него плодови.

Нема интимне скривености у коју се не може продрети.

Како смо брзо готови да подмећемо ниске мотиве!

У цивилизованом свету ништа не може остати тајно.

Ми смо мајстори својих судбина.

Друштво је бал под маскама, где свако скрива свој прави карактер, и сакривањем га одаје.

Видео сам човечју природу у свима њеним облицима; она је свугде иста, само, што је више дивља, тим је више врлине у њој.

Јак је онај који је у стању у себи задржати своје мишљење.

Какви смо, тако радимо.

Људи као да не виде да је њихово мишљење о свету уједно и исповест њиховог карактера. Само оно можемо видети што јесмо.

Сплетке су оружје које се не може одстранити ни од највиших и најодабранијих.

Живот не заслужује да буде цењен – зар не? – ако нема у себи никакав племенит задатак, никакву дужност или љубав који егзистенцију чине потребном.

Срећним човеком ценим оног који, кад је реч о успеху, тражи одговор у своме раду, а не на тргу, не у мишљењу других људи и у протекцији.

Позив човека је чувар његовог живота.

Ако има величине у вама, наћи ћете величину у носачима и у смету.

Рад, то је победа. Где год се дело ствара, и победа се задобија.

Ако се не сретамо с боговима, то је зато што богови не станују у нама.

Са старењем долази код људи љубав за истинитошћу.

Само оно што имамо изнутра можемо видети споља.

Досетљивост је јевтина; и љутња је јевтин; и ако не можете са неким да се докажете или објасните, ухватите се за истину... и онда сте заузели положај са кога не можете бити покренути.

Научи да у скрушености лежи величина. И ради у мраку, ради насупрот неуспеху, страдању и пакости.

Поштујмо онога чији је живот непрекидна победа.

Највиша је врлина увек против закона.

Ко жели бити велика душа у будућности, мора бити велика душа сада.

Људи често нису дорасли за живот.

Терет Васељене притискује плаће сваке моралне снаге, да би је привезао за задатак. У свима божјим световима познат је само јеан начин помоћу кога се можемо опростити дужности, а то је да је извршимо. Морате урадити дело, да би сте га се ослободили.

Нама је уређена издашност у давању савета.

Веома је мало оно што једно за друго можемо учинити.

Ја желим да живот не пролази у тричаријама, него да буде освећен. Да дани буду као столећа, пуни садржине.

Најфинији духови имају талог.

Судбина одржава сваки живот дотле докле га најмањи кончић опште потребе привезује за стабло.

Лепота без израза умара.

Добро је добар лекар, али Зло је понекад још бољи.

Ствари имају тенденцију да се саме од себе сређују.

Савладана снага је задобијена снага.

Без непријатеља нема јунака.

Иако је страст рђав регулатор, она је силна опруга.

Нема човека који понекад није обавезан својим пороцима, као што нема биљке која се не храни ђубретом.

Млади људи се усхићују отменим изгледом и образованошћу богаташке деце, али, сви велики људи произилазе из средњег сталежа.

Нема бољег знака најдубље културе него што су нежни обзири према незналицама.

Лепота није у облику него је у духу.

Живот је безгранична привилегија.

Једноставне и детињске врлине поштења и истинитости сматрам као корен свега узвишенога у карактеру.

Узалуд упиремо прстом у ову или ону нарочиту будалу, јер нема људи који нису будале.

Живот је ред поука које се морају преживети како би се разумеле.

Лепота је увек у сразмери са дубином мисли.

По једрењу лађе познаје се крманош.

Мисао је онај стиснути ваздушни мехур који може разнети планету.

Дубок човек верује у чудеса.

Љубав може подстаћи таленат.

Из великог срца се непрекидно изливају тајне магнетске струје, и привлаче велике догађаје.

Има и у пријатељству, као и у љубави, нека срамежљивост, коју лепе душе никад не изгубе из вида, али је не именују.

Главна наша потреба у животу јесте имати некога ко ће утицати на нас да урадимо оно што можемо.

Кад год искрено осећате задовољство, ви се храните.

Радост духа је знак његове снаге.

Све што је здраво, то је и благе нарави.

Геније ствара играјући се.

Доброта се смеши до последњег часа.

---