Блез Паскал

Створен да мисли : Мисли

Приредила Тамара Лујак

Машта свиме располаже: она ствара лепоту, правду и срећу, која је свету све и сва.

Како је човеково срце шупље...

Познавање Бога без познавања своје беде ствара охолост. Познавање своје беде без познавања Бога ствара очајање.

Сви људи траже начина да буду срећни.

Крајњи успех разума је његово признање да постоји бескрајно много ствари које га превазилазе. Па ако га природне ствари превазилазе, шта да се каже о натприродним?

Човек је само трска, најслабија у природи; али то је трска која мисли.

Није потребно имати врло узвишену душу па разумети да на земљи нема истинског и поузданог задовољства, да су сва наша уживања само таштина, да су нам невоље бескрајне и да најзад долази смрт, која нам сваког тренутка прети.

Скривена добра дела заслужују највеће поштовање.

Мали и велики имају исте неприлике, и исте невоље, и исте страсти; али један је на врху точка, а други је близу осовине, и тако мање потресан истим кретањима.

Једино савлађивање и господарење над собом доноси славу, а једино робовање себи наноси срамоту.

Нека се остави један краљ потпуно сам... па ће се видети да је краљ без разоноде човек пун беде.

Наша природа се састоји од покрета; потпуно мировање је смрт.

Сваки ступањ на који нас срећа уздиже у друштву, удаљава нас све више од истине.

Љубав или мржња мењају лице правди.

Машта увеличава баснословним преувеличавањем ситне предмете, док њима не испуни нашу душу.

Сав човеков јад потиче од тога што није у стању да буде сам са собом.

Наша је природа у покрету; потпуно мировање је смрт.

Краљевство је ипак најлепши положај на свету.

Како је срце човеково шупље и пуно гадости!

Човек је створен да мисли.

Ми смо толико славољубиви да бисмо хтели да нас цела земља познаје, па чак и људи који ће постојати кад нас више не буде; а толико смо ташти да нам је и уважавање пет-шест особа које нас окружују пријатно и задовољава нас.

Сујета је тако укорењена у човековом срцу да се сваки војник, сваки коморџија, сваки кувар, сваки носач хвалише и жели да има своје поштоваоце.

Ми никада не држимо до садашњости.

Ми готово и не мислимо на садашњост; а ако и мислимо, то је смао зато да бисмо у њој нашли упут како да располажемо будућношћу.

Пошто се увек припремамо да будемо срећни, неизбежно је да то никад нисмо.

Видим та страховита пространства свемира што ме окружују, и налазим се прикован за један кутак тог бескрајног простора, а да при том не знам зашто сам стављен баш на ово место а не на неко друго, нити зашто ми је ово мало времена које ми је дато за живот додељено баш на овој тачки а не на некој другој у читавој вечности што ми је претходила и у читавој вечности што после мене настаје.

На све стране видим само бесконачности које ме затварају као какав атом и као какву сен што траје само један неповратан часак.

Стидно је само немати стида.

По чијој су ми заповести и по чијем руковођењу ово место и ово време били одређени?

Баци се најзад мало земље на главу, па је свршено занавек.

Свако ће умрети сам.

Страшна је ствар осећати како нестаје све што нам припада.

Срце има своје разлоге које ум не познаје.

Лепо могу да замислим човека без руку, ногу, главе. Али не могу да замислим човека без мисли: то би био камен или бесловесна животиња.

Човек је само трска, најслабија у природи: али то је трска што мисли.

Све наше достојанство састоји се, дакле, у мисли.

Трудимо се, дакле, да правилно мислимо: у томе лежи начело морала.

Непрекидна речитост постаје досадна.

Величину је потребно напустити да бисмо је осетили.

Трајност постаје отужна у свему.

Све је достојанство човеково у мисли.

Највише ме чуди што видим да се свет не чуди својој слабости.

Свет је препун добрих изрека, само пропуштамо да их применимо.

Духу треба мало пустити на вољу, али то отвара врата и највећим необузданостима.

Живот је сан нешто мање непостојан.

Људи траже начин да буду срећни.

Садашњост нас никад не задовољава.

Што се више сазнања стиче, то се више величине и више понизности открива у човеку.

Свако је себи све, јер кад он умре, све је за њега умрло.

Све тежи себи.

Није чудно да се човек одржи повијајући се.

Две заблуде:

1) све схватати дословно

2) све схватати духовно.

Похлепа нам је постала природна, и створила је нашу другу природу.

Неугодно је бити изузетак у правилу.

Сви лутају.

Никад се зло не чини тако потпуно ни тако лака срца као кад се чини из убеђења.

Скрушеност једног јединог чини гордост многих.

Срце има своје памети, која не познаје памет.

Љубав нема година. Она се увек рађа

И најмањи покрет који направимо, врши утицај на целокупну природу.

Како је човеково срце шупље...

Познавање Бога без познавања своје беде ствара охолост. Познавање своје беде без познавања Бога ствара очајање.

Сви људи траже начина да буду срећни.

Крајњи успех разума је његово признање да постоји бескрајно много ствари које га превазилазе. Па ако га природне ствари превазилазе, шта да се каже о натприродним?

Човек је само трска, најслабија у природи; али то је трска која мисли.

Није потребно имати врло узвишену душу па разумети да на земљи нема истинског и поузданог задовољства, да су сва наша уживања само таштина, да су нам невоље бескрајне и да најзад долази смрт, која нам сваког тренутка прети.

Скривена добра дела заслужују највеће поштовање.

Мали и велики имају исте неприлике, и исте невоље, и исте страсти; али један је на врху точка, а други је близу осовине, и тако мање потресан истим кретањима.

Једино савлађивање и господарење над собом доноси славу, а једино робовање себи наноси срамоту.

Нека се остави један краљ потпуно сам... па ће се видети да је краљ без разоноде човек пун беде.

Наша природа се састоји од покрета; потпуно мировање је смрт.

Сваки ступањ на који нас срећа уздиже у друштву, удаљава нас све више од истине.

Љубав или мржња мењају лице правди.

Машта увеличава баснословним преувеличавањем ситне предмете, док њима не испуни нашу душу.

Сав човеков јад потиче од тога што није у стању да буде сам са собом.

Памћење је потребно за све подухвате разума.

Случај изазива мисли, случај их и односи.

Ми безбрижно срљамо у понор, пошто смо најпре славили испред себе нешто што нас спречава да га видимо.

Природа има савршености, како би показала да је одраз Божји, и недостатака, да би показала да је само његов одраз.

Лукави су људи који познају истину.

Једина наука која је одувек постојала јесте наука против здравог разума и против људске природе.

Људи су тако неминовно луди да би то била лудост друге врсте: не бити луд.

Човек не може бити бедан ако то не осећа.

Две ствари обавештавају човека о његовој природи: нагон и искуство.

Величина је човекова голема по томе што он зна да је бедан.

Није добро бити превише слободан.

Није добро имати све што нам је потребно.

Има разних врста здравог разума.

Као што човек може покварити свој дух, тако може покварити и своја осећања.

Дух и осећаји се развијају разговорима, али се њима и кваре.

Што неко више духа има, више ће схватати да има посебних људи.

Човек се обично боље убеђује разлозима које је сам пронашао него онима до којих су други дошли.

Мило нам је да гледамо заблуду.

Реке су путеви који иду, носе нас куда намеравамо ићи.

Не треба се посебно трудити ни силити, треба само умети запажати.

Превид само једног начела води заблуди.

Оштроумност је ствар расуђивања.

Човекова је главна болест неспокојна радозналост.

Речитост је сликање мисли.

Свестрано образованим људима не треба назив.

Свестрано образоване људе не зову ни песницима, ни математичарима, итд.; али они су све то, и судије своју тих.

Волео бих да ниједну особину не запажамо сем случајно.

Човек је пун потреба: зато воли само оне који их могу задовољити.

Не можемо бити свестрани и знати све што се о свему може знати, али треба бар нешто знати о свему.

Свет је често добар судија.

Не можемо бити свестрани и знати све што се о свему може знати, али треба бар нешто знати о свему.

Свет је често добар судија.

Човек воли злурадост.

Похлепа као и вечност извор су свих наших побуда.

Треба се допасти онима који имају човечна и нежна осећања.

Све што служи само писцу нема вредности.

Ако желиш да се о теби лепо мисли, немој сам о томе лепо говорити.

Слаткоречив човек је лош карактер.

Треба познавати самог себе.

Људе не учимо да буду честити, а учимо их свему осталом.

Спознаја, ако није стварна, у човеку нема истине.

Узалуд се успињемо да своја сазнања проширимо преко простора који се могу замислити; ми заправо замишљамо само атоме у поређењу са стварношћу.

Човек се природно сматра способним да продре до средишта ствари али не и да им досегне обим.

Ко схвати праузроке ствари могао би, можда, доћи и до спознавања бесконачности.

Ми смо нешто али нисмо све.

Много истине нас збуњује.

И доброчинства ако их је превише љуте нас јер желимо да имамо чиме вратити дуг.

Претерана својства су нам непријатељска: ми их више не осећамо, ми их подносимо.

Велика младост или велика старост ремете разум, а исто то чини и превише или премало образовања.

Мишљења се стичу на два начина: умом и вољом. Већина људи верује не по доказу већ по задовољству. Уму, међутим, припада царство убеђивања, он је краљ, призната власт; воља над нама врши тиранију.

Човек је у природном односу са свиме што познаје.

Сматрам немогућим спознати делове без познавања целине, нити упознати целину без познавања делова.

Навика присиљава природу.

Заиста је зло имати недостатке, али је још веће зло бити их пун а не хтети то признати.

Човек је сам себи најчудеснији предмет у природи.

Уображени људи се сами себи више допадају но што би се разумно себи свиђали.

Зар није тачно а ми мрзимо истину и оне који је откривају, а волимо да се варају нама у прилог, и желимо да нас замишљају друкчијим него што смо у ствари?

Навика је друга природа.

Све што се усавршава поступно, и пропада поступно.

Све што је било слабо, не може никад постати потпуно јако.

Разноврсни су степени бежања од истине.

Бојимо се да не увредимо оне чија је наклоност корисна а мржња опасна.

Рећи истину корисно је по онога коме се она казује, али не и по оне који је казују.

Навика је наша природа.

Колико природа у човековој природи!

Ствари имају разне особине, и душа разне склоности; јер ништа од свега што се души указује није просто; ни душа се никад проста не показује ничему.

Да ли један грозд има два истоветна зрна?

Кад смо здрави, чудимо се како можемо подносити оно што подносимо када смо болесни.

Ако неко не очекује корист од тога што говори, не смемо из тога закључити да тада не лаже. Јер има људи који лажу; просто само зато да би лагали.

Ја имам своје магле и своје лепо време у самом себи.

Свако има своје ћуди, супротне своме сопственом добру, у самом појму који има о добру.

Кад нас страст наводи да учинимо нешто, ми заборављамо на своју дужност.

Ма колико били уздигнути, опет су нечим сједињени са најобичнијим људима. Ако су већи од нас, то је зато што им је глава виша, али ноге су им ниско колико и наше.

Човек је, дакле, само дволичност, лаж и лицемерство, како према себи тако и према другима.

Стицање наклоности увек доноси неку корист.

Људски је живот само вечита обмана: само међусобно варање и међусобно ласкање.

У нашем присуству не говори нико онако као што говори кад нисмо ту.

Заједница која постоји међу људима заснована је на међусобном обмањивању.

---