Владан Матић

Колиба у шуми

Година је 1978. Градња северног крака Далекоисточне пруге, Бајкалско Амурске Магистрале (БАМ), ближи се крају, а у току је градња и Амурско – Јамалске Магистрале (АЈАМ), која се од ове пруге одваја на север ка Јамалу.

Место на којем се ове пруге рачвају је градић од својих шездесетак хиљада становника који се зове Тинде. У Тиндеу живе жељезничари – инжењери, механичари, радници на одржавању пруге, посаде возова који зими чисте пругу од снегова, и градитељи.

Међу градитељима је и Николај Петрович Вјаткин, геолог који је управо дипломирао на Лењинградском геолошком институту. Његов задатак је да врши мерења на будућој траси АЈАМ-а.

Николају Петровичу ово је први посао, и прво путовање у Сибир. О Сибиру је много читао – од путописа из деветнаестог века, чији аутори су махом били научници који су ту вршили сва замислива мерења, и пописали и последњу врсту травки и зеба, до научно- фантастичних романа Владимира Обручева и легенди Ненаца у којима се помињу тајанствени праљуди – Сирти, који и данас, заједно са својим целокупним невидљивим светом живе и даље поред нас.

Тинде се налази усред густе борове шуме и више, са својим истоветним четвроспратницама које наликују на кутије, подсећа на привремени логор него на град.

Николај Петрович дању одлази на мерења, а ноћу посећује локални дом културе.

И понекад замишља да је град много већи него што изгледа, и да је шума много мање густа и дивља него што јесте.

Онда се једне ноћи враћа у своју собу, и не налази пут. Около је ноћ, шума је густа, и он никако не успева да нађе пут до своје зграде, која изгледа исто као све остале. Град је у близини, он види његова светла, али било којом стазом да крене, као да се врти у круг.

Док на пропланку не угледа кућу.

У кући, као у легендама које је читао, живи прелепа девојка.

Има дубоко плаве очи, белу кожу, и светлу косу.

Разумеју се без речи.

Воде љубав.

У паузама, он пада у сан, који није сан.

У првом сну, хода градом који се беласа на врху брега који подсећа на острво у неком давно исушеном мору. Људи око њега су обучени у беле огртаче, и говоре језиком који не разуме, али претпоставља да је грчки, као и натписи на улазима храмова.

У другом сну, налази се на обали огромне реке, а девојка с којом је управо био, или се још увек налази у колиби, са себи сличним девојкама излази из храма, и узјахује мамута.

У трећем сну, он излази из палате изнад облака, и гледа водопад који се обрушава на дну степеништа испред њеног улаза.

Онда сања да се налази у граду смештеном у долини између планинских врхова, и да му на тераси манастира с које посматра Месец тројица мудраца приповедају о давно несталим царствима и њиховим преживелим наследницима који се скривају међу нама.

Па хода обалом језера на чијем дну види Китеж-град потонуо пред хордама освајача, који и даље живи, и у који улазе људи чиста срца и отворене душе.

На крају се буди.

Сам је у ко зна када урушеној колиби, склупчан поред недавно угашене ватре.

Разгледа се око себе, и с лакоћом налази пут назад до града.

Девојку, као у легендама које је читао, више никада није видео.

А онда је све то заборавио.

Током своје каријере, боравио је на местима која су наликовала на места која је видео у сновима те ноћи у којој се изгубио у шуми и у којој је срео девојку из тајанственог народа Сирта.

Био је недалеко од изгубљене Алаксандрије, гледао врхове и изгубљене долине

Памира, ходао крај обала многих језера и мерио дубине газова огромних сибирских река.

Али ни њу, ни места из снова више никада није видео. Само није могао да разуме одакле су му сва та места позната.