Вид Вукасовић

Звездано небо мирише

Предговор

Вид Вукасовић дипломирао је и докторирао на Правном факултету у Београду, и завршио студије космичког и ваздухопловног права на Универзитету Мак Гил у Монтреалу, Канада. Био је научни саветник у Институту за међународну политику у Београду до децембра 2006. године (након тога, хонорарни сарадник Института) и члан више домаћих и међународних стручних удружења (Удружење за међународно право Србије, International Law Association-ИЛА, Council of Environmental Law).

Учествовао је у више међународних пројеката у области заштите животне средине (The Mediterranean Action Plan (MAP) project „Blue Book“; Project concerning the interrelation between human rights and the development of science and technology commissioned by the United Nations University). Држао је предавања у земљи и иностранству (Specialized Course in High Administration and Comparative Governance 2003-2004, Бари и Београд; „Међународноправно регулисање заштите животне средине и енергетика”).

Његове области интересовања биле су: правно регулисање заштите животне средине, веза између заштите животне средине и заштите људских права, хармонизација еколошког законодавства Србије са легислативом ЕУ, рад међународних организација (укључујући посебно улогу НВО), регионална и субрегионална сарадња (Регион УНЕЦЕ, Југоисточна Европа, Западни Балкан, Црноморска иницијатива, Средње Подунавље итд.) у области заштите животне средине, енергетике, одрживог развоја итд.

Учествовао је на више међународних пројеката у области заштите животне средине: Ad Hoc Meeting of Senior Government Officials Expert in Environmental Law (Женева и Монтевидео, 1981); The Mediterranean Action Plan (MAP) project "Blue Book"; Project concerning the interrelation between human rights and the development of science and technology commissioned by the United Nations University (Tokyo), 1988-1990.

Приредио је, заједно са Ахмедом Најибом, књигу Incidences de l'influence non méditerranéenne sur le bassin méditerranéen (написао је део текста и координирао (са В. Векарићем) рад југословеснких експерата, 1983), приредио је, заједно са Драгољубом Тодићем, књигу Заштита животне средине у међународном и унутрашњем праву, избор најзначајнијих међународних и унутрашњих извора права (2001) и написао са Драгољубом Тодићем: Еколошка криза у свету и одговор међународне заједнице, избор најзначајнијих међународних докумената и југословенских прописа (2002), као и Енциклопедија - Животна средина - Одрживи развој, (2003, један од аутора).

На књижевној вечери уприличеној у Видову част 26.12.2014, у просторијама Удружења књижевника Србије, говорили су многи његови пријатељи и сарадници.[1] Овде вам преносим речи његове пријатељице, Катарине Петровић: „Господина Вукасовића тешко је описати једноставним и малим речима. Мислим да га је тешко описати и најсложенијим речима, јер језик као такав не поседује довољно инспиративне и мудре речи којима се такав господин може описати.

Њега не можете срести на обичним местима српске престонице, не можете га срести ни у угловима каквих кафана, где се воде покушаји озбиљних разговора, који више личе на новинске чланке приучених новинара. Овог скромног господина можда можете срести у каквим озбиљним ресторанима или на местима где озбиљни интелектуални кружоци воде квалитетне расправе о научним збивањима. А можда ни тамо. Али сигурно ћете овог озбиљног господина срести у Удружењу књижевника Србије или на промоцијама квалитетних књижевних дела. И ако га сретнете, нећете одмах видети и допрети до његовог унутрашњег света. На први поглед учиниће вам се невидљив, јер сви велики људи су невидљиви и не воле експонирање. То је важан састојак њихових карактера.

Живот ми је учинио велики плезир да упознам великог господина Вукасовића од кога сам научила највише о животу, постојању и ономе иза граница знања. Идеје којима жонглира господин Вукасовић космичког су и планетарног квалитета. Његов скроман стил увек је рафиниран најмаркантнијим детаљима које можете срести у делима Достојевског или на сликама каквих импресионистичких сликара.

Поред великог броја диплома и признања које поседује, господин Вукасовић поседује и машту за многе генерације. Његов унутрашњи свет обојен је најфинијим бојама на палети од голубије сиве до боје најукуснијег вина. Моја је животна привилегија што ме овакав господин подстиче да будем само оно што јесам, да негујем свој унутрашњи језик и да се радујем знаковима поред пута.

Поред многих земаљских језика које говори, он говори и најлепшим језиком метафора и симбола. Његова реторика увек је јасна, стилизована и увек оставља простора за разна потпитања, јер господина Вукасовића увек интригира оно што се крије иза свих могућих граница и подграница. Његови господски манири, усправно држање и тих глас, обучени у скромни ход, откривају мистичност његовог имена. Он све види иако не гледа ништа и то је његов велики мото. Чешће користи унутрашње него спољашње очи, а само његово име га и дефинише. Господина Вукасовића тешко је спознати, јер он се открива кроз своју поезију и своју уметност. Она је увек тајновита, искричава и наговештавајућа, и иако наговештава много тога, никад не наговештава све, и управо и сам господин Вукасовић зна колика је величина тог парадокса.

Његова хаику поезија прожета је увек укусним инспирацијама и великим питањима о животу. Кроз његове песме можете наслутити одговоре, иако ти одговори никад немају дефинисане оквире и управо је у томе највећа њихова лепота. Дефинисани оквири увек су уски, ма колико се чинили широки и никад нису били инспиративни великим умовима.

Уметност господина Вукасовића је своја, неукротива и увек визионарска са жељом да квалитетне визије владају овим светом. Визионарско перо и маштовит ум велика су оруђа овог необичног господина који вас никад неће повредити нити увредити, јер зна колико и како его уме да боли. Али и сам зна колико више вреди лепота која се крије изван егоистичних пејзажа, и колико је Сунце наших душа велика мотивација управо том маленом егу који би све да разуме и стави у профилисане рамове.

Вид Вукасовић биће и остаће визионар многих светова, инспиративни чаробњак многих дешавања и велика подршка многим земаљским умовима, који некад забораве колико су драме пролазне магле наших живота, а колико је вечност присутна и прожимајућа у свим нашим животима.“

И у овој је збирци, као и у претходној, Лет белих птица, узето 108 Видових хаикуа, што старих, што нових, из поштовања према овом светом броју. Древни хиндуистички математичари, који су савршено овладали овом науком, тврдили су да је 108 број целовитости постојања. Пречник Сунца 108 пута је већи од пречника Земље. Сунце и Земља удаљени су 108 пута више од пречника Сунца у односу на Месец, и даље, Месец и Земља су на удаљености 108 пута већој од пречника Месеца.

Број 108 одувек се сматрао посебним у духовности у Индији. У ведској култури 108 је, као комбинација бројева 1 - Бог, 0 – празнина и 8 - бесконачност, представљао целину постојања, савршенство и успех. Након што понови 108 пута било које дело, човек у њему достиже савршенство. До појединих будистичких храмова треба да се направи 108 корака, Хинду божанства обично имају 108 имена, бројаница, „јапа мала“, има 108 перли, по тибетанском будизму, постоји 108 грехова које треба да савладамо да бисмо доживели просветљење. Број у себи, дакле, код многих народа, носи божанску природу и води до виших истина. А само таквима се Вид бавио.

Тамара Лујак

[1] https://www.youtube.com/watch?v=5R6zWJolh9w

У београдској продавници плоча и књига и клубу „Leila Records&Books“, 26. фебруара 2015. године, одржано је још једно књижевно вече, под називом „Вид и пријатељи“, посвећено успомени на Вида Вукасовића, на којем су говорили његови пријатељи и поштоваоци: https://www.youtube.com/watch?v=GsnNcDYg6Ls

---

1.

Песма славуја
Као да благо њише
Далеку звезду

2.

Покори ми се
Тама говори светлу
Оно је љуби

3.

Почиње зора
Са светлошћу поново
Израста шума

4.

Планинска стаза
Изненада престаје
Почиње понор

5.

Пешчани замак
С вечерашњом плимом
Нестаје у пени

6.

По небу птице
Исписују поруке
Ономе ко зна

7.

Пањ на раскршћу
И месец оплакује
Траг дрвосече

8.

Пантомимичар
Покретима дланова
Дочарава зид

9.

Ове вечери
Пут уз планину води
Гласом славуја

10.

Осмехују се
Једно другом кроз прозор
Месец и дете

11.

Осећам сету
Лица у облацима
Брзо нестају

12.

Новембарски снег
Дрвеће се нагнуло
Под белим плаштом

13.

Чини се да ноћас
И звездано небо мирише
На јоргован

14.

На шумској стази
Веверица застала
Крај сувог листа

15.

Нестала звезда
Свенуо бели цвет
Црвчак тугује

16.

Неспутан и моћан
Велики водопад
Пркоси зими

17.

Нечујна сенка
Следи брзу чиопу
Изнад звоника

18.

На старој слици
Латица трешње пада
Већ сто година

19.

На лицу капи
У капима спектрални
Осмеси сунца

20.

Млаз воде
Пада у млаз светлости
- водопад

21.

Мирис ормана
Пре брашна и сланине
Ту беху књиге

22.

Милујући пса
Дете без страха гледа
У непознато

23.

Маче шапицом
Лови танак зрак сунца
На поду шупе

24.

Лети високо
Праћен дечјим сузама
Шарени балон

25.

Кроз павит сјаје
Сребрнасти кончићи
Младог месеца

26.

Лајање паса
И грана врбе дрхти
Од мачјег страха

27.

Кроз измаглицу
Брод плови небом и реком
Истовремено

28.

Крило лептира
Док га мрави односе
Као да маше

29.

Кроз асфалт гура
Лагано, неумитно
Храстова жила

30.

Крај мрве хлеба
Врабац за трен застаје
Да зацвркуће

31.

Камен крајпуташ
Једном то беше човек
Помолимо се

32.

Крај громобрана
Роде свијају гнездо
Шта ако севне?

33.

Јутрос Морава
Носећи ледени крст
Тече ка небу

34.

Иверје и пањ
Све што је преостало
Од моћног храста

35.

И месечину
Са откосима у стог
Скупљају косци

36.

И бршљан јутрос
Притисло тешко бреме
Тмастих облака

37.

Иако мртва
Шкољка нас поздравља
Седефним лицем

38.

Гљиве на стази
Очекују са страхом
Прве шетаче

39.

Гласови јутра
Ткају кошуљу дана
Пада шишарка

40.

Галеб и гавран
Дежурају крај мреже
Старог рибара

41.

Док пада сутон
Стара се кровињара
Чини све лепшом

42.

Девојчин осмех
Мирис хлеба допире
Из топле пећи

43.

Док клизи морем
Сенка бродске катарке
Плаши делфине

44.

Давно исечен
Столетни храст још стоји
На старој слици

45.

Чујем ли то звук
Иглица што падају
Са крошње бора

46.

Чистач и метла
Он њоме чисти земљу
Она њиме небо

47.

Чипка сазвежђа
Спаја ветар и море
У мајској ноћи

48.

Брза чиопа
Односи своју сенку
Право ка сунцу

49.

Брезе на ветру
Устрептале гране
Мрешкају месец

50.

Блескови муња
Светлеће драперије
У летњој ноћи

51.

Без речи виси
А ипак стално прича
Десанкин портрет

52.

Белим камичком
Пробудих шумски извор
Сада клокоће

53.

Док птице поју
Сам човек пред олтаром
Моли се Богу

54.

У праскозорје
Јасике у мом врту
Захвати немир

55.

Мајски цветови
Дижу сидра и плове
Ношени ветром

56.

Сенка облака
и деца. Јуре се
по цветном пољу.

57.

Прво мисао
Па одапета стрела
Ка циљу лети

58.

Кестен у цвату
Цвастима подупире
Мајушни облак

59.

Шумар чекићем
Укуцава клин у храст
Детлић га прати

60.

Приближава се
Празник Кумове сламе
- звезде зрелог лета

61.

У рано јутро
Сунце прво додирне
Највишу јелу

62.

У шуму ступам
Моја сенка нестаје
Међу јагодама

63.

Два бакрењака
Све жеље и надања
Старог просјака

64.

Голо дрвеће
Облачи се копреном
Јутарње магле

65.

Стари рибар заспао
Низ реку чамац плови
Без кормилара

66.

Док рибар спава
Сања многа бића
Што водом плове

67.

Пролећно јутро
Жаба, вода и трска
Потпуно тихи

68.

Жетва пшенице
Много свитаца светли
Међу звездама

69.

Додирују се
Две капи ноћне росе
На влати траве

70.

Тако мекана
Њушка ватреног ата
Док је милујем

71.

Пеглам завесу
У наборима њеним
Налазим јутро

72.

Малом балкону
Црвене петуније
Дају ведрине

73.

Светло и сенке
Облаци се играју
По језерцету

74.

Тама вечери
Преплетена нитима
Светлости звезде

75.

Под косим сунцем
Јесење азалеје
Очекују снег

76.

Туга бисера
У сваком је сећање
На мртву шкољку

77.

Пијанисткиња
Прелеће по диркама
Тражећи снове

78.

На длану шкољка
Кроз седеф просијава
Морска дубина

79.

На додир прста
Жица харфе трепери
Ко вилин коњиц

80.

Блистави бисер
У њему и облаци
Постају сребро

81.

Фењер у руци
Чини да мрак ван стазе
Буде још гушћи

82.

Бронзана жаба
У фонтани застала
Крај бронзане змије

83.

Разумеју се
Продавачица рибе
И гладна мачка

84.

Додирну извор
Лептир лазурних крила
Мрешка облаке

85.

Доласком плиме
Заробљена рибица
Дочекује спас

86.

Док једе векну
Промрзли просјак замишља
Да је на гозби

87.

Кроз маглу сунце
Јутрос једва успева
Да промоли лик

88.

У зимско јутро
На гранама процвале
Снежне пахуље

89.

Осушени лист
Ко да чува пролеће
У старој књизи

90.

Шаком отире
Блато са зрелих дуња
Уморни сељак

91.

Све јачи жамор
Капи пролећне кише
Воде разговор

92.

Бацих удицу
Месец на дну потока
И даље миран

93.

Са стрехе капље
И светлост зимског сунца
Низ леденице

94.

Кад ме пробуде
Прве јутарње птице
Видим да сам сам

95.

Месец дотиче
Сазвежђе Кентаура
Над старим храстом

96.

Столетна буква
Падајући руши
И гнезда птица

97.

Ноћ се повукла
Прхнуле прве шеве
Настало јутро

98.

Ни песма птица
Не успева да смањи
Јесењу тугу

99.

Ноћ на тераси
Златна кугла месеца
У чаши лебди

100.

Изнад Јапана
И звезде облаче
Цветна кимона

101.

Као Влашићи
Ситни жути цветови
На крају леје

102.

Утркују се
Облак и месечев
Тек рођени срп

103.

Ивица шуме
Орао над планином
Прати своју сен

104.

Млади се месец
Између две тополе
Заплео у трн

105.

У плиткој бари
Одрази сјајних звезда
И крекет жаба

106.

Коњ у галопу
Као да гривом тиче
Звездано небо

107.

Цвет крај извора
Свемир се огледа
У себи самом

108.

Мирно језеро
У оку соколовом
Ка небу лети