Miha Mazzini

Mrvice (odlomak)

Prevod sa slovenačkog Aleksandar Marinković

© Miha Mazzini, sva prava zadržana
www.mihamazzini.com

1.

[…]

Izašao sam na ulicu. Sve je bilo sivo. Bez i jedne boje. Nakon tri dana nesanice, to mi se redovno dešavalo. Naslonio sam se na zid i čekao.

Slika se pomerala i nestajala, povremeno utonuvši u maglu.

Pored mene je prolazila neka žena. Njen je džemper najednom postao crven kao krv. Od tog me je kontrasta zaboleo mozak. Ubrzo je nebo dobilo boju, zatim i dim koji ga je omrežavao, a na kraju su i kuće dobile svoj crvenkasti ton.

Prašina na trotoaru bila je prožeta potočićima i baricama koje je za sobom ostavio otopljen sneg. Sve vreme me je pratila ograda železare.

Kafana je bila prazna. Kelnerica je sedela za šankom, pila kafu i čitala ljubavni vikend roman. Prostrelila me je pogledom. Potom se opet zadubila u knjižicu.

Koju sam ja napisao.

Seo sam za sto u uglu. Laktovima sam napravio uzglavlje i zaspao. Kada sam se probudio, najpre sam za šankom ugledao drugo telo. Ljubavni vikend roman ležao je pored kase. Napolju je bio mrak. Pogledom sam zaokružio prostor, tražeći žrtve. Za susednim stolom sedeli su penzosi uz špricer. Kraj izlaza, mišićav tip, prosečne visine, u duksu i farmerkama, srkutao je pivo iz čaše.

Na duksu je bio odštampan grb, a ispod natpis:

UCLA

To bi trebalo da znači: University of California Los Angeles, ma gde to bilo. Kladio bih se da on nikad nije bio tamo. Verovatno nije bio ni u osnovnoj školi u Maloj Krsni. Radnik iz železare, došljak s juga. Svako veče je dolazio u kafanu i pio pivo.

Kada bi kelnerica počela da obrće stolice, ustao bi i otišao. Bez ispada, bez pijanog pevanja, čak ni s kim nije razgovarao.

Nisam imao dovoljno snage da zaorem novu ledinu, radije sam se posvetio vidnom polju koje me je zajebavalo tako što se pomeralo i tonulo. Nekako sam ga ukrotio i posvetio se stolu na drugom kraju sale, za kojim je sedela meni nepoznata žena s dvojicom lešinara moje sorte, Hipijem i Pesnikom. Pred njima su stajale do pola ispijene flaše piva. Bez sumnje ih je plaćala ta žena, kupivši tako uzajamnu saglasnost dvojice parazita.

Nije mi preostalo ništa drugo nego da im se pridružim. Sabrao sam se, usmerio pogled u jednu tačku na Pesnikovoj ćeli koja se belasala, odgurnuo stolicu i šibnuo do njihovog stola, pre nego bi se od omamljenosti srušio na pod. Brzo sam odmakao stolicu i seo. Zakrpio sam sliku i presreo iznenađen pogled žene i još donekle ljubazne poglede Hipija i Pesnika. Kao da im je bilo svejedno što sam došao na njihov teren. Dakle, pička je puna para. Sva trojica ćemo celo veče moći da pijemo na njen račun.

"No, šta je s tobom?" upitala me je. Pogledao sam je u oči. Nije mi se svidela. Bila je nekako otečena, bolje rečeno sva podbula.

"Ja ću pivo."

Dobio sam ga,

Osećao sam ledenu tečnost kako mi dugo klizi niz jednjak. Potom pljusak o zidove želuca. Jedva sam se uzdržao da ne povratim, predavši se laganom srkutanju.

Žena je pričala kao navijena. Umesto reči, iz usta su joj izlazili baloni.

Rekla je:

"Blablabla."

Hipi je rekao:

"Transcendentnost."

Pesnik je rekao:

"Poezija."

Novi krug.

Opet ona:

"Blablabla"

I tako dalje. U beskraj. Svi zajedno:

"Blablablablatranscendentnostblablablablapoezijablablablablanirvanablablabla

la ..."

Reči su se kovitlale. Hipi i Pesnik, zadovoljni zbog besplatnog pića,

odobravali bi klimajući glavom i samom đavolu. Ona, dosta mlađa od nas trojice, bila je opijena važnošću koju je sebi kupila. Nije bila naviknuta na novac. Od nekud joj je kanula veća kinta. Možda je novac čak i maznula. Svejedno. Ujutru ga i tako više neće biti. Uživala je u svojoj ulozi. Mi smo joj klimali i odobravali, kao kakve ovčice.

Odjednom mi se sve zgadilo. Napio sam se od jedne čaše. Posledica trodnevnog posta.

Razmišljao sam o prostituisanju za svakodnevno piće. Nema nikakve razlike između toga i nuđenja na ulici. I jedno i drugo je obično kurvanje. Pokušao sam da dođem k sebi, da bih uopšte shvatio temu razgovora.

"Takvo sranje od filma još nisam videla."

"Bez meditativnosti."

"Bez poezije," začuo se drugi odjek.

Opet ona:

"Govnarski film."

Komentari nisu bitno proširili njene konstatacije.

"Bezveznjaković, taj Polanski," započela je nova runda.

Govorila je o filmu Tesa.

Isturio sam donju vilicu. U ustima sam napravio veliki prostor za spuštanje visine glasa. Voleo sam basove.

"Eeej, nemaš ti pojma," odbrusio sam joj tako mrsko da ju je to prosto obrnulo na moju stranu. Do tada me nije ni opažala. Tretirala me je kao spoljnog člana njene milosti.

Hipi i Pesnik su me zgranuto pogledali.

Pomislili su da nisam normalan. Odbacujem džaba cugu. Gledali su me kao da sam pao s marsa. Digla je nos i pokušala da mi vrati istom merom:

"Znaš šta. Ja mislim svojom glavom i zato uopšte ne moram da se složim s tobom."

Počela je partija pokera. Vreme za blefiranje.

Nagnuo sam se napred; skoro do njenog lica. Tvrdoglavo je odbijala da me pogleda.

"Zar ti se ne čini," rekao sam, "da je prava himna humanosti prizor u kojem glavna junakinja okuplja crne robove sa svog poseda, čija je vlasnica upravo postala, i daje im slobodu?"

Nije izdržala.

"Pa ... svakako ..."

Iz njenog glasa nestala je nadmenost. Tišina bi značila predaju. Morala je da doda još nešto.

"To se i meni dopalo. Taj prizor. Pre sam mislila na celokupan utisak koji je film ostavio na mene."

Pao sam nazad na naslon. Zadovoljstvo me je ispunilo do malog prsta na nozi. Ko blefira profitira. Preostala je samo rutina koju bi trebalo izvesti još brže i žešće.

"O kom filmu si govorila, draga moja?"

"Tesa."

"Nećeš verovati," zbunjeno i začuđeno sam je pogledao pravo u oči. "U tom filmu uopšte nema crnih robova i tih sranja sa oslobađanjem."

Frka. Čista, gola frka.

Pustio sam je da se nekoliko sekundi raspada u tišini. Potom se je, šatro usput, upitao:

"Dakle, kritikuješ nešto što uopšte nisi videla?"

"Jesam."

"Nisi."

"Jesam."

"Nisi."

Sve brže. Udarac za udarcem. Svaka reč po jedan ubod. Tik uz njeno lice. Iz usta joj se širio ustajali zadah.

Konačno se predala.

"Pročitala sam kritiku u časopisu."

"Kako onda možeš da govoriš o razmišljanju sopstvenom glavom?" Oklevala je.

"Redovno čitam članke tog kritičara i znam da imamo isto mišljenje."

Zavalila se u naslon. Govorila je spokojno i zadovoljno.

"Onda bi ranije morala da kažeš: nas dvoje zajedno mislimo sopstvenim glavama."

Konačno je ukapirala. Ko sam uopšte ja da je ispitujem i zajebavam za njenu lovu? Ustala i rekla da žuri na autobus.

Hipi i Pesnik su me gledali s neprikrivenim neprijateljstvom. Odmah su se ponudili da je otprate do stanice. Milostivo je prihvatila njihovu ponudu. Nisam hteo da im se na silu uvaljujem.

Otišli su.

Osetio sam iscrpljenost i zadovoljstvo, kao da sam upravo diplomirao iz unakrsnog ispitivanja kod UDBE, CIE, KGB-a, postavši dopisni član još nekih sličnih organizacija sa raznih krajeva sveta. Povukao sam poslednji gutljaj iz flaše i polako ga potisnuo niz grlo.

Sve što je usledilo sâm sam zajebao.

"A da," malaksalo sam uzdahnuo, kada sam iza sebe osetio približavanje kelnerice; verovatno hoće praznu flašu.

Nisam podigao pogled uperen u zeleno staklo. Ruka s drečavo namazanim noktima zgrabila je flašu za grlić i odnela je. Na isto mesto stavila je novo pivo.

Munjevito sam podigao pogled, a donja vilica mi je ostala da visi, ne mogavši na vreme da proprati taj pokret. Pravi okvir za blesav pogled. Kao da ni sama nije mogla dovoljno da se načudi, kelnerica mi je pokazala na sto iza mojih leđa.

Tip s natpisom UCLA klimnuo mi je glavom.

Nedvosmisleni poziv. S gađenjem sam ostao da sedim okrenut vratima.

Hipi i Pesnik sada piju i odobravaju u nekoj drugoj kafani. Od njih dvojice su me razlikovali samo moji povremeni izlivi besa ili karaktera, kako sam imao običaj da kažem. To verovatno neće dugo trajati. Verovatno ne do Hipijeve tridesete, kamoli tek do Pesnikove četrdesete godine. Kada imaš dvadeset dve godine, zapravo nemaš više šta da odlučuješ. Moraš se odlučiti još u pubertetu. Za smrt ili starenje. Sve drugo je obično pretvaranje. Poneki udarac duha koji još uvek ne može da se pomiri sa stvarnošću.

Hipi je predstavljao ostatak šezdesetosmaša kojih je mnogo po našim selima i zabačenim brdima. Motao je džointe, raspravljao o transcendentnosti i povremeno podrezivao slepljenu, masnu kosu koja mu je padala do ramena. Ako bi se previše zaneo dok je pušio, zapalio bi bradu i potom bi bar za koju godinu izgledao mlađe. Žicao je za hleb i piće, što Pesniku uopšte nije bilo potrebno. On je svako prepodne radio u železari, tamo je i jeo. Popodne je samo pio na tuđ račun. Od plate mu ne bi ostala ni kinta. Sve do poslednje pare ulagao je u sopstvena izdanja. Objavljivao je približno jednu knjižicu svojih stihova na dva meseca. Dan ili dva nakon objavljivanja, u plavom odelu, s brižljivo očetkanom umetničkom bradicom, prodavao je primerke po kafani. Broj svih kupaca tokom godine bio je manji od prstiju obe ruke. Nakon dvodnevne apstinencije, razočaran bi pokleknuo. Ponovo bi obukao smeđi, pohabani sako i pantalone iste boje s diskretnom mustrom, zapio se i besplatno podelio preostale primerke svoje umotvorine svakome kome se dalo da mu stegne ruku. Tako sam u stanu imao sedamdesetak njegovih brošura. Pročitao sam dve i zarekao se da više neću otvoriti nijednu. Obećanje sam održao, što nimalo ne svedoči o nekoj mojoj istrajnosti. Mala iskušenja dovode do velikih vrlina.

Najbolje je prošao kada je pre više godina dobio posao urednika školskog lista u osnovnoj školi. Odmah je dao otkaz u železari i bez odlaganja se posvetio sakupljanju priloga nadobudnih mladih literata. Škola je posedovala sopstveni geštetner i poseban odbor školaraca koji su sortirali listove, obrezivali ih i heftali. Štamparija se ponudila da besplatno štampa korice i tako pomogne mladim kulturnim poslenicima. Te godine izašle su dvadeset i dve nove pesničke zbirke našeg Pesnika i jedan broj školskog lista upola manjeg obima, zbog tehničkih teškoća i izostale građe, kako je Pesnik napisao u uvodniku. Kada su ga šutnuli, opet se zaposlio u železari.

I ova flaša se ispraznila. Kucnuo je čas za razgovor sa UCLA tipom. Promenio sam mesto. Odmah je mahnuo kelnerici i pokazao joj dva prsta. To je, naravno, značilo još dva piva. Počeo je da mi se dopada. Sam izgled ga je odvajao od drugih došljaka koji su radili u železari. Na nogama je imao sportske patike, a ne šimike s visokom petom. Farmerke su bile prave dužine, nepodavijene. Što se frizure tiče, bio je pravi skinhed, kratko podšišan, s bradom od nekoliko dana. Širok nos i pune usne stajali su na svom mestu. U njegovim očima bilo je nečeg što me je za trenutak zbunilo. Kao da sam ih već video. Ne same oči, verovatno pogled. Nisam mogao da se setim gde i kada.

Rekao je:

"Ja sam Selim."

Oklevao je za trenutak, pre nego što mi je pružio ruku.

"Egon."

Klimnuo je kao da mu je moje ime bilo poznato.

"I meni se film dopao."

Iznenadio me je njegov izgovor. Rekao bih da nije dugo u ovom mestu. U

kafani sam ga sretao kakve dve godine. Govorio je skoro bez akcenta.

"Da, da," klimnuo sam, odlučivši da prećutim da film uopšte nisam video.

Samo sam pročitao Hardijev roman.

Kelnerica je donela pivo.

Zurio sam u sto, iškraban i izrezan noževima. Izbegavanje familijarnosti poput

nazdravljanja i kuckanja stakla o staklo. Nije pokušao ništa od toga.

Progutao sam gutljaj. Selim je govorio o filmu. Nisam mogao da ga pratim. Pijanstvo me je svom snagom udarilo po potiljku. Slika mi se raščetvorila i razletela na sve strane. Lovio sam prostor, krpio ga. Na kraju sam odustao. Gledao sam lice pred sobom koje se krivilo i pretapalo, kao u iskrivljenom ogledalu.

"Film je bio lep."

Reč lep izgovorio je beskrajno nežno.

Kelnerica je počela da obrće stolice na stolove.

"IDEEEEEEEEEEMO!!!!!!!" začuo sam tik iza uha.

Otišli smo. Poslednji. Zaustavili smo se na ulici. Upitno me je pogledao, kao idemo li u drugu kafanu. Zateturao sam se. U železari, koja nam je ispunila ceo vidokrug, upalili su visoku peć i noć je postala crvena.

Zanimalo me je šta će se dogoditi ako otvorim usta, hoće li iz njih izaći oproštajna rečenica ili ću početi da povraćam.

Uspeo sam.

"Vidimo se, ćao!"

"Ćao."

Otrčao sam do uzanog prolaza iza kafane. Naslonio sam glavu na zid i overio ga. Udaljio sam se nekoliko koraka od vodenastog izbljuvka, seo i za trenutak zaspao. Probudilo me je ponovno grčenje želuca koje je sunulo na čistac svo preostalo piće i neko vreme me još mučilo. Prošlo je. Oslonjen o zid, uživao sam u slici koja je postajala kristalno jasna. Opažajući pljuvačku koja se cedila sa usne, osvetljen plamenom koji je provirivao iz dimnjaka.

Načinio sam nekoliko probnih koraka, a onda, zadovoljan uspehom, krenuo prema Karli. Put pored železare bio je sasvim prazan. Vredni radnici odlaze na počinak s kokoškama. Oni, manje vredni, u kafanama su se predavali sevdahu. Ispratilo me je otegnuto pevanje.

Karla je stanovala na trećem spratu. Uljudno sam osluhnuo, uhom oslonjenim na vrata. Čuo se samo radio. Ženski glas je izveštavao o novostima iz sveta, ma gde to bilo.

Nema jebozovne ploče na gramofonu. OK. Zazvonio sam. Karla je otvorila, obavijena narandžastim muškim bademantilom od frotira. Tek okupana. Sveža. Mirišljava.

Za svaki slučaj, očima sam pokazao prema stanu. Odmahnula je glavom i upitala me:

"Da li si gladan?"

"Jesam."

Počastila me je svojim najlepšim osmehom koji me je uvek uzbuđivao do

ludila. Otkriven gornji red zuba. Dvojka gore levo blago gricka donju usnu.

"Uđi, ostalo mi je malo supe od ručka."

Izuo sam patike. Iz čarapa su virili prsti žureći da pozdrave Karlu. Obuo sam

ponuđene papuče i otpratio je do kuhinje. Ugasila je radio. Negde u zgradi prepirali su se muški i ženski glas. Dete se dralo. Vladala je normalna gradska tišina. Opranu kosu Karla je uvila u turban od belog frotira. Šibicom je upalila plin i pristavila lonac. Naslonila se na pult i posmatrala me kako sedim za stolom. Nada mnom lampa, ne prejaka, sa abažurom od papirusa.

"Opet napad studioznosti?"

Slegnuo sam ramenima. Priznao sam, šta drugo.

"Ko je sad na redu?"

"Toma Akvinski."

Nasmejala se.

"I koliko je trajalo?"

"Tri dana i dve noći."

"Onda ti je stvarno potreban tanjir vruće supe."

Kod Karle zapravo nikada nisam išao da jedem. Samo nakon svojih

povremenih napada studioznosti, kako ih je nazivala, zbog hrane bi se pojavio kod nje i pojeo ostatke ručka ili jedno jaje.

"Nećeš verovati, ali baš te tako zamišljam. Tri dana i dve noći nagnut nad

knjigom. Jedini pokret koji načiniš je okretanje lista. I kada se toga zasitiš? Kada padneš u nesvest?"

"Da, tako nekako."

Sipala je sadržaj lonca u zdelu od kineskog porcelana. Obično iz nje pijemo čaj. Stavila je podmetač, dodala kašiku i sela prekoputa.

Svetlost je otkrila mrežicu sićušnih bora u uglovima usana i očiju.

"Egone, da li ti to postaješ pobožan? Zar prošli put nisi izučavao De

Civitate Dei ?"

Glas joj je imao blagu grlenu notu somota. Kad bi mi neko spomenuo Berlin iz tridesetih godina, uvek sam se setio tog glasa. Glasa kurve.

"Ne, to je bilo pre toga."

"A šta je bilo poslednji put?"

"Telefonski imenik."

Smeh.

"Baš to najviše volim kod tebe, Tvoju predvidljivost u nepredvidljivosti.

Kao onda kada si imao pank grupu, šta ste ono već bili, mladi komsomolci, čini mi se?"

Ućutala je. Među nama je vladao tihi, džentlmenski sporazum da ne govorimo o međusobnoj prošlosti, ni na koji način, ni u kom obliku. Ponekad je to nekom od nas dvoje izmaklo. Više njoj nego meni. Starila je. Ja sam još uvek imao prednost od sedam godina.

Odmah je skrenula temu. "Hoćeš još?"

Pokazala je na prazan tanjir.

"Neću."

Ispružio sam ruku, uhvativši njeno uho kažiprstom i srednjim prstom. Naslonila je glavu na moj dlan i stisnula se uz njega kao mačka. Pomilovao sam je prstima od slepoočnice ka bradi. Nežno, jedva je dodirujući vrhovima prstiju. Ništa više nego dodir koji istražuje. Koža svake žene drugačija je na dodir, kao i miris. Uprkos parfemima i dezodoransima, osetiš miris koji je svojstven svakoj ženi ponaosob.

Premestio sam se na stolicu kraj nje.

Poluotvorenih usana, prstima sam ponovio put. Nozdrve su mi se ispunile mirisom Karle. Pomerajući se po njenom licu, vrhom jezika sam susreo njen jezik i posvetio se igricama.

Odmaknula se i rekla:

"Uvek ti nešto fali. Kada nisi gladan, onda si napaljen." ¬U njenim očima

opažao se blagi nagoveštaj poruge.

Levom sam rukom sasvim polako skliznuo u pregib njenog ogrtača. Malo sam ga raširio. Na svetlost dana provirila je mala, lepo oblikovana dojka. Okružio sam je prstima. Kažipstom sam ocrtao mesto na kojem se spajala sa telom. Sagnuo sam glavu i jezikom ponovio pokret. Potražio sam bradavicu, a onda je, ližući je polako, isterao na videlo. Poljubio sam prvi ukrućeni vršak i prešao na drugi. Karla se stisnula uz mene i rukama stala da mi mrsi kosu. Njen jezik mi je prodro u uho.

Zazvonio je budilnik

Drugi put toga dana dopustio sam sebi glup pogled. I to naviše, što mi se zbog moje visine, retko dešava.

"Vreme je da kreneš," prošaputala je dišući duboko; bilo joj je žao. I to

je bio deo našeg dogovora.

Ustao sam. Krenuo prema vratima. Popravila je ogrtač i otpratila me do izlaza. Okrenuo sam se na izlaznim vratima. Zagrlili smo se i poljubili. Bez finesa. Čista strast. Skoro smo bili u stanju da zdrobimo sopstvena tela. Odgurnula me je blago ali odlučno.

Pogled u oči.

Klimnuo sam u znak odobravanja.

Bio sam sagnut nad patikama kada je rekla:

"Čarape možeš ovde da ostaviš, pre nego što se potpuno raspadnu, a takođe i

vijetnamku. Leva epoleta je sasvim pokidana."

Udarci uvek stižu odozgo. Treći glupi pogled. Prešišao sam godišnju normu. Ako postoji nešto što se ne može predstaviti onda je to Karla koja krpi čarape.

Nasmejala se.

"Ne, neću ja. Očekujem posetu jednog finog, starijeg gospodina koji rado obavi poneki manji kućni posao, jer kaže da ga to smiruje."

"OK. Ako je tako, onda u redu." Skinuo sam čarape, obuo patike na bosu nogu i predao joj vijetnamku. Pre toga sam pregledao džepove i sitnice, koje uvek nosim sa sobom, rasporedio po džepovima pantalona.

"Dođi ujutru po svoje stvari. Nemoj me buditi, ostaviću ih u kesi, u ormariću na hodniku."

Otvorila je vrata i pokazala mi ga.

Oklevao sam. Pokušao sam jednom da je zagrlim. Izmakla se i ja sam se odjednom našao ispred vrata. Svaka žena bi morala da vlada osnovnom veštinom toreadorstva.

"Karla…"

"Da?"

"Zdravo." Nije imalo smisla.

Uzvratila mi je pozdrav i melanholično sledila pogledom. Možda mi se samo učinilo. Drvo je izgledalo onako kao što drvo obično izgleda na vratima. Kroz špijunku je prodirao tračak svetlosti. Oko ga nije zatamnelo. Opipavajući oko sebe probio sam se kroz tamu, upalio svetlo i otišao.

[…]

Miha Macini i roman "Mrvice"

Pisac, scenarista i filmski režiser, Miha Macini, rođen je u Kranju 1961. godine. Diplomirao je u oblasti računarstva i informatike. Potom je magistrirao na univerzitetu u Šefildu (Velika Britanija) u oblasti kreativnog pisanja za film i televiziju. Doktorirao je o oblasti antropologije prema programu Antropologija svakodnevnog života u Institutum Studiorum Humanitatis u Ljubljani. Objavio je 30-tak knjiga koje su prevedene na 10 svetskih jezika. Kao scenarista, napisao je, između ostalih, dva scenarija za dva nagrađena filma. Na beogradskom filmskom festivalu FEST, dobio je 2019. godine nagradu za najbolji scenario (film "Izbrisana"). Redovni je član Evropske filmske akademije. Radio je kao predavač za oblast filmskog scenarija, takođe kao gostujući predavač na zagrebačkoj Akademiji dramskih umjetnosti. Takođe piše kolumne za ljubljanski dnevnik Delo.

Svojom nadasve aktuelnom i urbanom prozom, u kojoj se vešto prepliću tragedija i humor, protkani ironijom i cinizmom, Macini direktno pronalazi put do svojih čitalaca. Teme su mu raznovrsne, a likovi u njegovoj prozi uglavnom su ljudi koji sudbinu ne drže u svojim rukama, marginalci i buntovnici u svetu bez smisla i boga.

Macinijevu prozu karakteriše žanrovska raznolikost. Međutim, ta je žanrovska raznolikost uvek čvrsto povezana s narativnošću priče u svim njegovim delima. Nju autor gradi napetošću koja drži pažnju čitalaca do samog kraja.

Roman "Mrvice" objavljen je prvi put 1987. godine kod slovenačkog izdavača Prešernova družba. Izašao je u tiražu od 57.000 primeraka, što je svakako bio veliki izdavački podvig za jedno jezički malo tržište. Knjiga je veoma brzo našla put do čitalaca, a ujedno je dobila nagradu Prešernove družbe za roman godine i Zlatnu pticu za izuzetna umetnička dostignuća. Roman je zasnovan na priči o mladom boemu iz malog industrijskog grada, koja se prepliće sa mnogim drugim "pričama u priči", slikajući tako živote sa samog dna društvene lestvice.

Prema romanu je snimljen film "Operacija Cartier" koji je 1992. godine dobio nagradu CIRCOM za najbolji evropski TV film. Knjiga je prevedena na više stranih jezika. Američki časopis "Detroit Free Press" uvrstio je "Mrvice" među najbolje romane u 2005. godini.

Glavni junak romana je Egon, mladi pisac koji nema stalni posao i živi od pisanja jevtinih ljubavnih vikend romana. Budući da je boem, na taj način i živi svoj život ispunjen pijančenjem, cigaretama i povremenim erotskim susretima s pripadnicama lepšeg pola. Svoj život može sebi da predstavi bez mnogih materijalnih stvari; jedino bez čega ne može je flašica Kartijeoovog parfema. Kroz njegov su život prošli i još uvek prolaze mnogi, između ostalih, i dva radnika s juga, Selim i Ibro. Obojica su Bosanci, premda sasvim različiti, na šta Macini jasno ukazuje, između ostalog tako što u romanu, bezazleni, naivni i detinjasti Ibro sve vreme govori bosanski, a Selim, naoko fizički snažan i postojan, na slovenačkom bolesno mašta o ženi svojih snova, glumici Nastasji Kinski. Nasuprot Selimu, Ibro sanja o konkretnoj ženi, Ajši, radnici iz železare kojoj nikada stvarno neće uspeti da priđe. U vremenskoj ravni, u kojoj se odvija priča, Egon aktivno učestvuje u njihovim životima.

Knjiga se čita u jednom dahu, jer Macinijeva proza deluje autentično i iskreno, a s druge strane ogoljeno i beskompromisno, dovedena ponekad do same groteske.