Владан Матић

Пут у праисторију или: Гастро-тура по Средњој Европи, пролеће 2008.

(Наслов преузет из играно-анимираног филма Карела Земана)

Много је разних Кина, на чијим ободима живимо, у свим собама суседног стана налазе се пиринчана поља.Михал Ајваз, Други град

Средином априла 2008. године, у својој четрдесетдеветој години, отпутовао сам, после седам година отсуствовања, у Чешку, у којој сам живео седам година, као да тиме желим да потврдим нумеролошка бајања везана за овај број.

Желео сам да ово путовање, осим ходочашћа по оријентирима сећања, буде и нека врста гастрономског потсетника, у којем би коленице, купус и пиво конзумирани по забитим улицама прашког Старог града и ободима центра играли улогу мојих малих мадлена.

Прва два дана, у шетњама које су обухватале пешачења уз прашка брда и смуцање улицама најдепресивнијих квартова, испуњавала ме је радост очекиваног – зграде су биле тамо где сам их оставио пре седам година, метро је и даље ишао истим линијама, у истим пивницама точило се исто пиво.

Било је и разумљивих промена, нисам ни очекивао да један део света зарад мог сећања настави да тече у непрекидној садашњости тренутка у којем сам га напустио. Било је пуно нових пословних зграда, у бившим војним складиштима и на ивицама кружног пута појавили су се новији и већи трговински центри, чувени панелаци обојени су у живе боје, од чатрун-жуте до пастелнољубичасте, а неке локалне кафане претворене су, као и у Београду, у полупразне нобл-ресторане са егзотичним јелима, у сталном ишчекивању богате клијентеле.

Било је и очекиваних новотарија у оквиру истог гастро-културног обрасца – гирос са свињетином и киселим купусом допуњавао је репертоар брзе хране на штандовима у центру, који су већ сачињавали патка у деловима и кобасице са црним хлебом и сенфом на картонским тањирима. Било је и једно мало изненађење – ресторан „Праисторија“, којег се сећам са Винохрада, сада сам видео у сасвим другом делу града.

Али, у „Будварки“ су и даље служили гулаш, а у „Чејпу“ су само необавештени гости тражили ишта осим малих коленица. Падине Жижкова и даље су деловале оронуло у кишном преподневу, стогодишњаци су и даље корачали по двориштима бетонских зграда из тридесетих година, које су биле поређане по кружним токовима што су се сливали један у други на падини ка Нуслама.

Све је било како треба, и ја сам спокојно легао ишчекујући ново јутро у свету који се мења примереном и разумљивом брзином...

Онда сам, трећег дана, сео у воз за Брно. Излазили смо из Прага пола сата, сетио сам се својих првих утисака из Чешке, средином седамдесетих, када сам пола сата, али по преласку мађарске границе, свако мало устајао, мислећи да само што нисмо стигли у престоницу... Пролазили смо кроз пределе нагло озеленеле и процветале за ово доба године. Уредно униформисана кондуктерка, која је улазила да новим путницима цвика карте, неизбежно је будила сећања на „Строго чуване возове“, тим више што је овај воз ишао ка крајевима из којих потиче Јозеф Сомр, глумац који је у истом филму, уз онај обезоружавајући осмех, онако шармантно ударао печате.

Пролазили смо кроз пределе чувених битака – Садове, или Храдца Кралова, где је 1866, у рату у оквиру царинске заједнице два немачкиговорећа царства, Аустрија потучена од Прусије; и Аустерлица, или Славкова, села у околини Брна, где се одиграла наполеоновска Битка три цара.

Сетио сам се да сам једанпут, пре много година, на путу за Велесајам, прошао поред реконструкције битке код Аустерлица. Био је светао дан, и стотине ентузијаста у униформама с почетка 19. века корачало је у правилним редовима уз пућкање реплика топова. Тада сам се распитао шта значи овај циркус, и сазнао да је земља у којој сам већ неко време живео пуна клубова који су репризирали битке из многобројних ратова, од Хуситских до Другог светског рата, те да постоје и клубови ритерског мачевања и да се индијанска племена окупљају за летњих ноћи у шумама Јужне Чешке.

Стари центар Брна, са стрмим таласастим трговима који неочекивано израњају иза углова, драматично се разликује од пространог Староградског трга око којег гравитира прашки Стари град. У Брну постоји футуристички Велесајам из тридесетих година, а трамваји који изгледају као свемирски бродови шиште поред катедрала.

У Брну постоје филијале свих оних клубова репликатора омиљених делова историје, од којих неки имају и своје ресторане.

Ми смо ручали у ресторану којим управља Клуб ритерског мачевања. По зидовима, висили су мачеви са рукохватима за две руке, хелебарде и топузи, израђени у недалекој радионици по оригиналној технологији из петнаестог века. Специјалитет ресторана била је розбратна од бизона у љутом сосу од вишње. Јеловник је почињао описом свадбе Павела Вока из средине шеснаестог века, где је било поједено неколико тона дивљих свиња, јелена и срна, а било је ту и десетак паунова и незамислива количина препелица.

Шницла од бизона, засигурно не европских, чије једино митско крдо које лута Бјеловјешком шумом нико није видео од 1945. године, означавала је преокрет у мојој намери да пут у Чешку буде пут мирном реком сећања.

Уместо тога, сео сам у чамац којим дечаци у Земановом филму крећу пут праисторије, гледајући на коју ће ме обалу избацити.

По повратку у Праг, избегао сам пар позива на своје омиљене специјалитете – пљескавице од кромпира, шницле од кеља, сир који мирише на амонијак, патку на купусу. Уместо тога, отишао сам директно у „Праисторију“.

У првој верзији овог ресторана, почетком деведесетих, специјалитети су носили називе животиња из геолошких епоха које су претходиле појави људи – стек од птеродактила, прављен од ћурећих груди, ребро диносауруса за ту прилику позајмљено од говеда, шаран у улози ихтиосауруса. И дизајн је био некако уопштен и неодређен, у њему је било свега што сачињава прошлост планете. Очигледно је било да су аутори овог пројекта, осим поставком Народног музеја, били инспирисани холивудском верзијом праисторије из неких претходних епоха. На памет ми је падао филм „Пре милион година“ са Ракел Велч.

У међувремену, „Праисторија“ је еволуирала напоредо са холивудским интерпретацијама. У седам година мог отсуства, судећи по резултату који сам затекао, тај пут је ишао правцем све веће одређености, преко визија из филмова „Племе пећинског медведа“ и „Рат за ватру“. Оно у шта сам ушао, била је сценографија за Емерихов „10.000 п.н.е.“

Ово сада више није била праисторија, већ протоисторија, једно митско доба претходне цивилизације, које се не сећамо, у којој су у потрази за калајем људи опловљавали континенте, и градили пирамиде на разним странама света, у којој је непозната раса ударила печат свим потоњим цивилизацијама, у којој се, можда, смењују циклуси историја на истом простору, као плоче на истом грамофону.

Ово је била та вечита слутња Средње Европе да прави свет није онај у којем живимо, већ да је негде ту, тик поред нас, и да треба да у њега крочимо. Ово је била вечита чежња Средње Европе за правим домом својих предака – Аријеваца, Хетита, богова, кога све не.

Ово је било извориште експедиција које откопавају тумулусе по Средњој Азији, ово је било отеловљење страха пред убрзавањем ритма историје, и покушај да се мимо тог срљања успостави идеална будућност која, као и идеална прошлост, значи хармонију и пасторалу.

Ово је била визија из које извире фашизам.