Дејан Ајдачић
Serenissima словенска : Венеција у књижевности
Очараност лепотом Венеције и њеним књижевним представама већ дуго ме је наводила да напишем књигу о представама града у лагуни у словенским књижевностима. Први траг таквих помисли представљају изложба књига и разговор у Универзитетској библиотеци у Београду 2003. године, уз паралелно организовану изложбу фотографија о венецијанском карневалу у Културном центру Београда. Потом смо Персида Лазаревић ди Ђакомо и ја 2011. године приредили зборник Venecija i slovenske književnosti. Сада, 2021. године објављена књига Serenissima словенска не представља остварење давне замисли, већ одустајање од презахтевног подухвата. Овде су помени дела 19. и 20. века у граду светога Марка пропраћени мислима о томе шта је јединствено и привлачно у граду чудесно саграђеном из воде, о моћи и немоћи, о сусретима Истока и Запада, Севера и Југа у књижевним представама гондола, карневала и љубави код словенских писаца, те у сликама наличја моћи Млетака и о смрти у Венецији у делима српских писаца.
Serenissima словенска : Венеција у књижевности, Београд, Алма, 2021. – с. 131 (Библиотека "Сагледавања" ; књ. 23) ISBN 978-86-7974-858-4
Садржај: Уводна реч: 5; Венецијанска гондола у словенској прози: 7–40; О наличју силних Млетака у српској књижевности: 41–70; Венецијански карневал и чудесни врт у словенској књижевности: 71–84; Љубав у Венецији у савременој словенској прози: 85–101; Смрт у Венецији у српској књижевности: 102–115; Извори и литература 116–126; Белешка о текстовима: 127–128
Гондоле сувенири у словенској прози
(одломак студије о гондоли, с. 12-15)
Са ширењем територија Млетачке републике Венеција је као поморска сила привлачила трговце и бродаре. Нови значај Венеција је стекла у освит модерног доба, када су учени Европљани са севера заокруживали своје класично образовање обиласком рушевина класичног Рима и путовањем по градовима ренесансне Италије. Немачки предромантичари и енглески песник Џон Бајрон, а потом и историчар уметности Џон Раскин су славили мистичку лепоту Венеције. Њихова величања лепоте Венеције током 19. века су се претворила у препоруку имућним љубитељима уметности да посете овај град. А изградњом насипа са пругом која повезује копно и Венецију, те увођењем моторних бродова број људи који посећују јадранску лепотицу је порастао. Гондоле су нашле своје место и у доживљају града нових номада и туриста.
Када Марко Цар говори о „искључивој оригиналности“ гондоле (Цар: 14), он добро одређује могућности које она као предмет и као симбол има за Венецију. Чињеница да се гондола дуго није мењала туристима који се возе у њој даје илузију повратка у минуле векове. У Венецији су и у ново доба искористили јединственост гондоле као свог превозног средства и као симбола боравка у њиховом граду.
У Гетеовом опису доласка у Венецију 1786. године у књизи Путовање по Италији пристајање гондола уз брод који је упловио у лагуну подсећа песника на „једну давнашњу дечју играчку“ – модел гондоле који му је отац давно донео. Гете препознаје гондоле по неочекиваном сећању на заборављену играчку: „Први кљунови од блиставог гвозденог лима, црни кавези гондола, све ме је то поздрављало као старог знанца, док сам ја уживао у драгом утиску из младости којег сам одавно био лишен.“ (Гете: 119)
Реч сувенир је француског порекла и садржи идеју чувања нечега вредног. Власник држи сувенир као украс у свом дому на видном месту и он га подсећа на место куда је путовао или на особу која му је сувенир даровала. У доба масовног туризма сувенири представљају јефтине минијатурне имитације карактеристичних предмета или споменика – Ајфелове куле, порцеланске кломпе, венецијанске гондоле, њујоршког Кипа слободе, лондонског даблдекера, Кривог торња у Пизи. У Гетеовој успомени још се не назире масовна производња сувенира која рачуна на профит од омасовљених сећања. Немачки песник гондолу доживљава пре као поклон оца и као милу очараност нечим што није видео, но као предмет који је сам донео да би се сећао Венеције.
Век и по после Гетеа, модел гондоле већ задобија својства сувенира као предмета који се масовно продаје и купује. Српски песник Милош Црњански у својој познијој, мозаички написаној књизи Код Хиперборејаца преплео елементе мемоара и есеја. Ово дело је у великој мери посвећено италијанским темама. Црњански пише:
Да бисмо прешли преко тога, ја онда додајем да сам, и ја, у то време, у Венецији, нешто себи купио. Једну минијатурну, оловну, гондолу, јефтино.
Жена ми каже да не воли ту играчку. Црна је. Као за сахрану. (Црњански) p>
Постављање сувенира гондоле на видном месту у дому представља очигледну потврду да је неко путовао у Венецију, што у друштвима у којима путовања нису нешто уобичајено представља и потврду високог социјалног статуса. О томе сведочи сећање песникиње и тумача књижевности Весне Голдсворти на венецијанску гондолу у домовима социјалистичке Југославије средином 20. века:
У једној од витрина у београдском стану у коме смо тада живели налазила се црна пластична гондола са минијатурним гондолијером у пругастој плаво-белој мајици и са сламнатим сеширом на глави. Када би је укључили у струју, испод пластичног балдахина засијале би љубичасте и зелене лампице. Широм Источне Европе сличне венецијанске гондоле представљале су један од оних парадоксалних сувенира које бугарски писац Георги Господинов описује као „доказ немогућег искуства”, успомену на места на којима никада нисмо били нити ћемо ићи.
Са годинама и путовањима постајали смо осетљивији управо на ту врсту туристичког кича, па се и наша гондола преселила на таван или на отпад. Идеја Венеције и њена отелотворења, посебно јефтини производи индустрије кича – не само пластичне гондоле, него и порцеланске реплике фигура Комедије дел Арте, црвено-бели штапићи од стакла, карневалске маске и репродукције Каналетових слика у излозима стаклорезачких радњи – остали су на неки начин нераздвојни у опрезу са којим Венецији приступам као теми. (Goldsworthy 2011: 22)
Промена у вредновању црне пластичне гондоле са гондолијером обојена је сећањима и личним утисцима. Ауторка подсећа на став бугарског песника и приповедача Господинова који уочава парадоксалност овог сувенира када он представља успомену на место на коме се није било. О радикалности промене става према сувениру говори и употреба културолошки нијансираних синтагми туристички кич и индустрија кича.
У роману Милете Продановића Врт у Венецији ....
(одломак, почетак текста о љубави у Венецији, стране 85-87 у књици)
Представе о градовима чине легенде о њиховим оснивачима и браниоцима, о славним житељима и градитељима, знаменитим грађевинама и великим уметницима. Међу градовима који се диче вековима сакупљаним богатством, „пресјајна“ Венеција – град Светога Марка у лагуни, славан је по кићеним палатама и трговима отргнутим од мора. Чак и када је Џон Раскин средином 19. века сетно писао о венецијанским палатама које се руше, он је величао лепоту овога града (Raskin 2011).
Карневалске маске у уским венецијанским пролазима или каналима несталне и трепераве Венеције подсећају да је живот кратак. У уобразиљи људи, Венеција појачава осећања и открива притајене склоности. У раскошном граду у лагуни све постаје изразитије – убиство се претвара у окрутан злочин, претерана суздржаност изазива болест, прељуба је лепша, а љубомора разорнија, заљубљеност се преображава у страст. Митове о љубавницима у Венецији утврђују незаборавна књижевна дела – Шекспирова трагедија о Отелу и Дездемони, Хофманова прича о љубоморном старом дужду и анђеоској Анунцијати, д’Анунцијев роман о ватреним односима Стелиа и Фоскарине, Прустов роман о несталој Албертини, Џејмсово приповедање о потрази Аспернових љубавних писама, прича Томаса Мана о Тађу и остарелом Ашенбаху, филмске верзије ових дела, али и клишетирани сижеи мање надарених писаца са својим Казановама и Коломбинама, будоарима и гондолама.
Када је реч о местима на која писци смештају своје љубавнике, неспорна је чињеница да се љубав може приказати у било ком времену и на било ком месту, али је познато и да су књижевни жанрови усталили неке навике. Тако песници идила чисту љубав смештају у расцветани врт, осунчани пропланак или неко друго прекрасно место. Хронотопе љубави имућних племића и богаташа чине салони, балске дворане, јахте и карипске плаже.
Зашто неки словенски писци приповедање о љубави смештају у Венецију? Неки од њих, сигурно, воле и познају град светог Марка или дела писаца у којима се љубав приказује у Венецији. Поређење свих текстова о љубави, могло би да укаже на посебне црте љубави управо у „венецијанским текстовима“. Писци који своје љубавнике смештају у Венецију су у непрестаном искушењу да сакривају, прикривају или откривају дијалог са делима претходника. То искушење прати жеља да се о граду усред мора каже макар нешто свеже упркос многобројним описима венецијанских локуса – канала, тргова, опере и цркава, гондола. Неће бити показано ни да ли је Венеција у делима словенских писаца има неке посебне, словенске црте.
Ово разматрање о приповедању словенских аутора о љубави у Венецији је засновано на изабраним романима или приповеткама Украјинаца Наталке Сњаданко, Јурија Андруховича, Јурија Косача, Рускиње Дине Рубине, Срба Mилорада Павића, Милете Продановића, Сање Домазет, Александра Гаталице, Пољака Славомира Мрожека и Густава Херлинга Груђинског, есејистичко путописној књизи Владимира Пиштала, и интернет фрагментима Петра Милошевића. Искључујући причу Александра Гаталице, која описује загледаност Немца из доба нацизма у Јеврејку, у текстовима осталих аутора се описује долазак у Венецију Словена неодређене националности као у Мрожековој причи или сународника самога аутора, често истог пола и узраста као писац. У постмдернистичкој игри Петра Милошевића јунакиња има црте и другог Ја творца и реалне жене.
Писци описују најчешће у Венецији неочекивану, муњевиту љубав која се остварује упркос неким узрасним, социјалним, здравственим или психолошким препрекама или Венецију као распусан град....
Датум последње измене: 2021-02-20 10:19:48