Владан Матић

Све што знам о шлеповима

Позно је летње поподне у Сремској Митровици. Ја сам код деде и бабе на ручку. Имам пет година.

Ручамо у трпезаријском делу кухиње, јер је трпезарија, све с орманима пуним слатког од дуња и вишања, која излази директно на башту, резервисана за госте. Ја нисам гост.

У башти је тишина. Свет као да је застао.

Само се из радија који је смештен крај прозора који гледа на башту, чује Извештај о водостају на рекама. Извештај почиње од Дунава, и ја чујем називе непознатих градова: Линц, Апатин, Турну Северин, и бројеве који означавају дубину корита на пловном делу. Онда се све то понавља, на више језика.

Онда ме деда води у шетњу савским насипом, одакле се на другој обали виде метална здања, шине и скеле, и корита бродова у изградњи бродоградилишта у Малој Митровици.

Савом плове чамци, веслачи локалног клуба „Вал“ су на поподневном тренингу, а понтонски мост, узводно од шеталишта, диже се да пропусти групу шлепова.

Ја сам чврсто убеђен да је извештај који смо малопре слушали намењен њиховим посадама.

Јер, тај извештај, који се годинама понављао свако недељно поподне, није сигурно био намењен бродовима, који као и возови плове по реду вожње. По реду вожње пловиле су тада „ракете“, које су возиле туристе до Кладова, и огромни совјетски бродови који су од Беча пролазили на путу ка Констанци.

И једни и други пловили су праволинијски, као аутобуси по аутопуту.

А шлепови су сами, или по групама, одвојени или спојени, празни или натоварени, стајали крај врбака, ослушкујући поруке Извештаја о водостају, и чекајући знак за полазак. Или су величанствено пролазили самом средином матице.

И њихов ред вожње никоме неупућеном није био познат.

Десет година касније, са седмог спрата бетонског блока на крају тадашње улице 29. новембра, видим их, на траци Дунава која се једва назире иза фабрика с друге стране улице, како стоје и чекају полускривени крај Јојкићевог канала. Скрећем поглед ка Панчевачком мосту, и видим их како допловљавају из правца Вишњице.

Десет година после овога, возим бицикл преко Панчевачког моста. Обавезно сваки пут застајем на средини, и гледам како шлепови замичу за окуку Дунава.

Пар година касније, у неке од њих утоварујемо, у панчевачкој луци, робу која онда плови даље, до Индије. То су мали дунавски шлепови, лајтери, од пет стотина тона носивости. Бродарска компанија којој припадају је Интерлајтер, огранак Совфрахта, са седиштем у Будимпешти.

Поређани у композиције, они плове до црноморске луке у којој их ређају, као на полице, на лајтеровозе, бродове од тридесетшест хиљада тона. Цело путовање од Панчева до Бомбаја траје три недеље, а један од бродова који обавља то путовање зове се Јулис Фучик, по чешком новинару којег је убио Гестапо.

И опет гледам, током сваке шетње поред Саве и Дунава, како се групишу крај обала или господаре средином реке.

Онда сам у Москви.

Гледам на телевизији црно-бели снимак Људмиле Зикине која пева „Волгу“. Стоји на обали, а иза ње пролазе шлепови, натоварени угљем и трупцима. Један од њих на палуби има кућу.

Шетам поред реке, и гледам бродове.

Па сам поново у Москви. Одлазим до Речне луке не бих ли видео шлепове. Не видим их, али видим бродове који се укрцавају по реду вожње.

Сада отправљамо мазут до лука у Северном мору АРА шлеповима, чудовиштима од пет хиљада тона, која се користе у лукама Амстердам, Ротердам, и Антверпен, одакле и потиче њихов акронимни назив.

Па путујем у Салават, у Башкирији. Док се из Уфе возимо ка Салавату кроз жута поља по којима се клате пумпе за нафту, размишљам како да из Уфе, путем река и канала, шлеповима од три хиљаде тона, допремим мазут до Ораниенбаума, луке у близини Санкт Петербурга.

И све време ми је на памети совјетски плакат с краја тридесетих у којем деда објашњава унуку како су се остварили народни снови, а иза њега реком плове бродови и шлепови, као Дунавом ка окуци иза Панчевачког моста.

Читам о томе како се некада Иртишом пловило паробродом од Семипалатинска до Омска, а онда у Павлодару сазнајем да су многе преводнице на Иртишу неисправне, и да су се у речном току појавили спрудови.

У Бакуу, гледам минијатурне каспијске танкере који ме подсећају на АРА шлепове.

Онда сам у Прагу. Шетам по Кампи и гледам преводнице на Влтави.

Из крумловског дворца гледам окуку која Влтава прави око града.

Возим се бициклом ка Слапима.

Па са брда у Мјељњику гледам ушће Влтаве у Лабу.

А онда шетам и поред Лабе, у Пођебрадима.

Возим се, летњи је дан, са обе стране пута су дрвореди топола. Тополе су до пола обојене у бело, и ја замишљам да се не возим путем, већ да пловим каналом.

Без реда вожње.

Шлепом.

Онда сам опет у Београду.

Па сам у Белгији.

Возим се бициклом поред Мезе. На другој обали су литице, које ме подсећају на литице на десној обали Влтаве у близини бране на Слапима. И на Влтави, и на Мези, преводнице су на левој обали. На обе реке сад видим шлепове

Стојим на обали канала Шелде у Антверпену. Канал је ширине Дунава, и по њему непрекидно плове АРА шлепови.

С друге стране канала су насеља која подсећају на новобеоградске блокове. Полузатворених очију, замишљам да сам у Београду, десетак минута пешице иза мене налази се улица Меир. Са све облакодером из тридесетих година двадесетог века који изгледа као палата Албанија, ова улица је за мене Теразије.

Прелазим мостом преко канала у којем су укотвљена три омања шлепа које овде зову пениш, и који су очигледно стали на овом месту с намером да ту остану што дуже. На палуби првог се суши веш, на средњем тројица мушкараца играју карте. С обе стране канала су дрвореди топола.

Сећам се оне вожње кроз Чешку, међу дрворедима топола, и шетње по Пођебрадима.

Онда сам на броду који кроз ушће Двине упловљава из Балтичког мора у Ригу. Поред обе обале су километри и километри вагона, и дизалица које директно с возова утоварују угаљ и трупце у поређане шлепове и покоји брод.

Сећам се Људмиле Зикине.

Певушим ”Волгу”.

Слушам, док возим, Енју како пева о току реке Оринока, и замишљам да сам прво Фицкаралдо, па онда Александар Хумболт који тражи канал из Оринока до Амазона.

Заборавио сам да ли га је нашао.

Гледам чешку детективску серију у којој се на шлепу на Лаби догађа убиство.

Покушавам да се сетим да ли сам читао, или сањао роман у којем јунак добија шифроване поруке путем Извештаја о стању на рекама.

Покушавам да се сетим да ли сам на целој Влтави, од Крумлова до Мјељњика, уопште видео шлепове. А ако нисам, чему онда служе преводнице?

Онда сам опет у Београду, и опет гледам како огроман жути шлеп упловљава средином матице из Саве у Дунав. Неколико празних мањих баржи као да се скрива под крошњама Јојкићевог рукавца.

Сећам се река и шлепова које сам на њима видео, и замишљам оне које нисам видео – Ориноко, Амазон, Об и Мисисипи. Замишљам њихове обале.

Гледам, као после пловидбе пијаном лађом, себе и деду како ходамо савским насипом.

Имам поново пет година.

И слушам Извештај о водостају на рекама.