Дејан Ајдачић

Стрип у прози српског постмодернизма

Стрипови у савременој српској књижевности су преширока тема за оквире једног прилога, јер су они присутни у поезији (З. Карановић), драматизацијама (Алан Форд Мирјане Лазић, Острвска прича Зорана Стефановића, драма по мотивима стрипа „Корто Малтезе“ Хуго Прата), обрадама неких прича Милорада Павића у виду стрипова Трећи аргумент и Византијско плаво, сценаријима за стрипове и др. У прози српског постмодернизма јављају се различити стрипови у разним функцијама, што омогућава њихово проучавање интермедијалних аспеката у приповеткама и романима Саве Дамјанова, Владимира Пиштала, Васе Павковића, Милорада Павића, Звонка Карановића, Светислава Басаре, Милете Продановића и др. О стриповима у српској књижевности 20. века није написано много, али је писано добро. Неки писци су писали аутопоетичке коментаре поводом стрипова, а Ала Татаренко је у одељку „Визуелизација дискурса: поетика стрипа“ у књизи Поетика форме у прози постмодернизма [Татаренко 2010; 2013] писала о стилистичким функцијама визуелних форми у приповедном тексту.

Привлачност стрипа лежи у нацртаним кадровима и њиховој вези са речима. Огромни тиражи стрипова потврђује њихову припадност масовној (популарној) култури. Разумљиво, велика разлика у уметничком квалитету самих стрипова усложњава уопштавања оцене њихове вредности, па је преглед тема и јунака стрипова у књижевности, театру или опери боље разматрати социолошки као преображај масовне културе у елитну, него у метафоричким опозицијама ниске и високе културе, тривијалног и уметничког жанра. Извесни примери могли би да буду представљени и у аксиолошки заоштреним опозицијама, задржавајући виши статус књижевности или театра, али ваља имати у виду и да постоје примери прерада дела мајстора стрипа од стране неталентованих писаца.

Књижевно читање стрипа. Књижевност је дала стриповима много грађе, али је делимично и обратно прихватила доприносе овога вида уметности. Ако стрипови обједињавају визуелно и приповедно, онда је управо то визуелно подстакло писце да још једном покушају да испричају оно што књижевности „не успева“. Стога је„елитарно“ читање „масовног“ очигледно у прерадама стрипова. Када је реч о Хуго Прату, појам елитарног и масовног је услован. Новелу „Корто Малтезе“ (1987) Владимир Пиштало је писао у војсци, читајући Кортоа са жељом да побегне од притиска околности које га окружују. Сиже комикса се ослања на епизоду и вуду магији. Ала Татаренко пише о Корту као књижевном јунаку:

Квадрати стрипа у Пишталовој новели не служе за динамизацију, него за успоравање радње. Они или понављају већ речено, или, на пример, илуструју звук пуцња о којем је читалац већ обавештен. Слике поново постају илустрације, при том веома сиромашније од вербалног осликавања ликова. [Татаренко 2013: 115]

Теме и мотиви стрипова у књижевности. У трилогији Дневник дезертера о три друга из Ниша крајем деведесетих година 20. века, Звонко Карановић је свакоме од њих као главном јунаку посветио један роман, али су у свим романима присутна сва три јунака. Тако продавац Владимир, звани Татула, незапоспослени аутор стрипова у првом делу на три зида стана свог друга црта Корта Малтезеа, њему је посвећен други део трилогије Четири зида и град. Татула је кратко учио на академији у Амстердаму, али се вратио у Србију, где је почео да продаје лаке наркотике. Он црта стрип о локалном јунаку Декси Пантелејском, у чијим догодовиштинама је очигледно присуство пародије и травестије. Надимак Пантелејски потиче од имена нишког предграђа у коме се радио јунак. Управо он добија шансу да утиче на светску будућност, која је са фантастиком приказана у стрипу. Једини начин уништења контроле над људима, тобоже је Дексин породични рецепт ракије. Тај лик је антијунак, а представљени догађају су многострука травестија у којој се преплићу елементи новозаветне легенде о Христу, Супер-Хик из Алана Форда стрип, елементи стрипа и филмова о суперјунацима, патетичне похвале човеку који је сам себе створио.

Песник, приповедач и критичар Васа Павковић у приповеци „Аргентински танго“ (1996) повезује у слици Буенос Аиреса из Пратовог стрипа „Танго“ двоје уметника Хорхе Луиса Борхеса и Хуго Прата, који су представљени блиским не само по уметничком сагледавању света, већ и у стварности какву је приказао аутор.

Мотиви стрипа о Корто Малтезеу, који је створио италијански уметник Хуго Прат, присутни су у неколико дела српских писаца-постмодерниста. Са љубављу према овом лику, аутори су уносили и књижевно надграђивали мотив, на први поглед обичних и неупадљивих тачака Венеције, са којих се одважни лепотан у својим мистичким авантурама магично преноси у друге просторе. Гвидо Фуга и Леле Вианело у књизи о тајанственој Венецији Корта Малтезеа пишу о троје сакривених „врата“ – прво крај „Кале дел Амор дељи Амићи“, други близу „Понте деле Маравеђе“ и трећи крај „Кале деи Марани“ недалеко од Сан Ђеремије у старом гету. Српски постмодернисти обратили су се мотиву малог, наиглед обичног венецијанског врта у коме се дешавају чуда [Ајдачић 2011: 521–522]. Најпре је то учинио Радослав Петковић у краткој епизоди романа Судбина и коментари (1993). Корто Малтезе тражи чудесни врт.

У роману Милете Продановића Врт у Венецији име Прата или Корта није поменуто, али они у њему приметно постоје, као и интертекстуалне везе са делима српских писаца. Већ сам наслов романа, епиграф, мотив ватре и сцена кључног разговора јунака и његове некадашње љубавнице Лине су повезани са вртом из стрипа о Корту. Главни јунак и Лина избегавши смрт у пожару венецијанске палате лутају далеко од туристичких путева у потрази за излазом из лавиринта уличица и улазе у један врт. Милета Продановић прикривно алудира на кортовске мотиве. Мистички улаз у врт и атмосфера неочекиваног и несхватљивог света указује на могуће чудо.

Ali, imao sam utisak da je vrt, na neki čudan način, osvetljen i iznutra. Nije to bila ni druga odbijena svetlost, hladna svetlost meseca koji se, krnjav, ni pun ni srpast, sasvim nepogodan za bilo kakvu ulogu u literaturi, u jednom trenutku pojavio iznad krovova. Kao da su, na neki neobjašnjiv način, bokori, krošnje, stubovi pergole, mermerne klupe i retki kipovi koji su provirivali, ocrtavali sami sebe, isijavali neko rumeno zračenje. (Prodanović 2007: 202–203)

Поново пронађено узајамно разумевање и спокој после тешког разговора јесте то чудо које је потребну јунаку. Њему није потребан други свет и нови простори, он је на трен нашао благо поверења које је, веровао је, заувек изгубио.

Карневалска игра – ниско у високом. Приповедач кратког романаКинеско писмо Светислав Басара у првом лицу приповеда о узнемирујућем одсуству надахнућа, када писац већ треба да заврши и преда рукопис завршеног дела. У приповедању се измењују апсурдна осветљења смисла стварања, али на ниову свакодневне стварности је приказана отмица јунакове мајке од стране бандита. У текст је укључен квадрат Дизнијевог стрипа, у коме се облачићу поновљене раније исказане идеје аутора. Већ сама појава општепознатог јунака стрипа је неочекивана и смешна, али комични ефекат се додатно појачава тим понављањем. Неочекивана појава Паје Патка усмерава мисли читоаца са текстуалног на визуелно, са фикционално људског света на уметницима измишљене „ољуђене“ животиње, са одраслог на дечје, са тобоже озбиљног до смешног, са елитарне књижевности на масовну културу. Кратки скок у други свет изазива осећање потирња граница, које прати осмех. Речима формалиста, стварност је очуђена, а речима Бахтина – карневализована.

Сава Дамјанов, писац који еротизује различите текстове и жанрове је искористио и стрипове да би све претворио у свеприсутну еротику. Он је ради тога изабрао мала светло плава бића из шуме, која се боје злог Гаргамела, која су се први пут јавила у француско-белгијском стрипу Les Schtroumpfs (1958). Стекавши славу, штрумфови су се јавили у стрип серијалу, а потом у француским и америчким цртаним филмова, а потом и дугометражном филму. Језик штрумфова се заснива на игри вишезначности, што је овај стрип учинио објектом семиотичког истраживања чак и Умберта Ека. Подстицај ка промени значења у њиховом свету, Дамјанов је усмерио у правцу еротизације штрумфова, изабирајући један од кадрова стрипа за децу. О томе је Ала Татаренко у својој књизи о српском постмодернизму написала:

„Еротизовани“ штрумпф у књизи са натписом „Walt Disney“ илуструје, на пример, појам „метасексуалност“ – ауторову верзију метатекстуалности као уживања у тексту [Damjanov 1989 : 129]. Бартово „задовољство у тексту“ (фр. ‘plaisir’) приказано је буквално, а његова ликовна манифестација наглашено је пародијска, захваљујући препознатљивости лика штрумпфа и његовој стилској неспојивости с дискурсом књижевно-филозофске теорије. [Татаренко 2013: 115]

Дамјанов се поиграва са претварањем јунака из стрипа намењеног деци у еротизоване јунаке књижвног текста за одрасле у којима се безазлени нееротски односи еротизују. Еротизовање сличица нееротских односа штрумфова не укидају дечи медиј стрипа или цртаног филма, већ га разблудно презначавају уводећи и пародијски еротизујући и појам теорије књижевности. С друге стране, уобразиља о панеротизацији инфантилизује читаоца, који спаја јунаке дечјег стрипа/цртаног филма са сексуалношћу, чинећи их одраслијим но што мали становници шуме јесу у представама аутора оригиналног стрипа. Ако се ово преплитање размотри са становишта односа елитне и масовне кутлуре, писац се обраћа стрипу и еротици – као изворима широко коришћеним у масовној култури. Али игра Саве Дамјанова повезује елементи који се у масовној култури ретко спајају. Тамара Гундорова је у књизи Кич и књижевност о ослобађању од табуа:

Симбиоза високе и масовне културе, који књижевност доживљава у периоду постмодернизма, носи задовољство, ослобађа од давних табуа и истовремено навикава на осећање стално дејствујућег спектакла – размена улога, масака, клишеа [Гундорова 2008: 251].

На прозу Саве Дамјанова могуће је применити и појам Гундорове „кич-наслада“, које се посебно изразито појављује у панеротизацији света путем спајања клишеа масовне културе. Али Дамјанов ту не наивну „кич-насладу“ још дограђује високим терминима књижевне теорије. Писац не чити то да би добио шири круг читалаца, мада се он непрестано игра са јединственошћу своје књижевности, поредећи је са великаном Раблеом.

*

Српска књижевност постмодернизма, који се више не сматра доминантним чиниоцем новијих дела, показује велику склоност према различитим појавама масовне културе. Вреди подсетити се да су стрипове, с једне стране, користи поштоваоци овог вида уметности, а с друге да су то били писци који владају необично високим књижевнокритичким знањима: ту су предавачи универзитета, сарадници Института, критичари и издавачи. Њихова склоност је очигледна не само из дела, већ и из интервјуа. Васа Павковић је написао две књиге о стриповима [Павковић 2001; Павковић 2003]. Стрипови и њихови јунаци се у прози српског постмодернизма јављају са високим нивоом поетичке свести, са различитим поетичким функцијама и стратегијама које писци у рецепцији самога текста очекују.

Преплитање текстуалног и визуелног, осим стрипова, видљиво је и у укључивању географских карти, фотографија, фото-монтажа, реклама, цртежа и др. Српски писци су, желећи да продуже живот јунака стрипова и у књижевности, стварали обраде или наратизовали своје сижене на основу мотива из стрипова. Посебну популарност са те тачке гледишта имао је Корто Малтезе Хуго Прата. Мотив чудесног места из венецијанских пустоловина отменог и проницљивог пустолова био је укључен у приповетке и данас прештампаване романе српских аутора. Није без значаја ни чињеница да се стрипови са Корто Малтезеом сматрају високим достигнућем овог вида уметности. Чињеница да он није толико општепознат као ликови Дизнија, Пејоа или Хане Барбере предодређује и нешто друкчији начин књижевних позајмљивања и приказивања. Када је реч о општепознатим ликовима, нема ослањања на неки конкретни сиже или мотив, већ на чврсто утврђен у уобразиљи читалаца лик и карактер стрип јунака. У игри високог и ниског, елитарног и масовног постмодернисти су карневалски ширили своје поље стварања, тражећи и од читаоца ширење његовог рецептивног поља.

Л и т е р а т у р а

Ајдачић 2011 — Дејан Ајдачић: Венецијански карневал и чудесни врт у словенској књижевности: бити други и бити другде, У: Venecija i slovenske književnosti. Zbornik radova Priredili Dejan Ajdačić, Persida Lazarević Di Đakomo, Beograd. – s. 515–524.
Гундорова 2008 — Тамара Гундорова: Кітч і література, Київ.
Павковић 2003 — Васа Павковић: Наш слатки стрип, Београд.
Павковић 2001 — Васа Павковић: Слатки стрип, Београд.
Татаренко 2010 — Ала Татаренко: Поетика форми в прозі постмодернізму (досвід сербської літератури), Львів.
Татаренко 2013 — Ала Татаренко: Поетика форме у прози српског постмодернизма, Београд.

*

Комікс у прозі сербського постмодернізму // Компаративні дослідження словя'нських мов і літератур. Пам'яті Леоніда Булаховського, Київ, 24, 2014. – с. 234–239. (на украјинском језику)

Стрип у прози српског постмодернизма, у: Србистички мозаик: Књижевност / Дејан Ајдачић, Београд, Алма, 2017. – с. 256–261. (на српском језику у преводу аутора)