Пројекат Растко : Пољска : Историја

Константин Михаиловић
Јаничарове успомене или турска хроника

Прерада из XVII века

Из рукописа Ј

Рукопис N.

Из рукописа Ј

Додатак II глави.

О Мухамеду постоји оваква традиција код оних хришћанских народа, чега сам се наслушао од једног јерменског патријарха, док сам становао у Цариграду крај Сулиманастира, то јест крај воденог манастира (овај манастир зато називају водени што има под црквом воду, до које треба по степеницама ићи, и она је мало слана и горчикава али је тако силна, да ако је се болесник напије, онда (болест) излази или јаким знојем или per inferiora loca, што сам и сам искусио године 1610). Овај је причао да постоји један манастир на једној гори у арапској земљи светога Василија, где је отац овога Мухамеда био манастирски поданик, и послуживао је онако како му је наређивано. С временом како је Мухамед одрастао, већ га је заступао у послуживању и пасао је манастирске камиле. Шетајући се једанпут, старешина онога манастира опазио је над заспалим Мухамедом некакву повећу сенку, мада је дан био врео и било је сунце. Посматрао је то чак неколико пута, и то не више сам, већ су и друга браћа видела, сматрајући да је то имало да буде нешто зло, јер је у то време био никакав и шугаве главе, чега и сада има много међу Турцима. Довели су га до тога, обећавајући му да га ослободе манастирске службе као и његова оца, да им да писмену потврду на себе, да касније, ма у каквој срећи био, неће пропустити да им чини доброчинство. Допустио је Мухамед, али како није умео да пише, упитао је како би то требало да се уради. Наредили су му тада да замочи целу руку у мастило, добро и лепо направљено, (које тамо не праве тако као овде) и да стави на белу хартију уместо привилегије, што он учини.

Много тамошњих људи тврди да тај печат постоји све досад у ризници турских царева, сачувана као Мухамедова светиња и често се препиру Јермени и Грци. Јер Јермени себи приписују овај печат, а они (други) опет себи, јер обе стране имају сигурне доказе. Грчки калуђери калагури не дају никакве дације, а Јермени ни на који начин не пристају да продаду. Мухамед је дакле код Турака велики пророк и изасланик божји и тако верују да је бог у седмом небу на некаквој таблици давно био означио, најпре да ће створити човека, затим да ће на свет послати Исуса великог пророка, затим да је у последње време имао да пошаље Мухамеда свога последњег изасланика. Кад виде Луцифер (којега зову Ихлис), којем је једином било слободно да борави у оним палатама седмога неба, понесен завишћу, до каквог је достојанства имао да дође створени човек, договоривши се с неким друговима својим, почеше се противити вољи божјој, због чега господ бог расрђен нареди анђелима да га са свима друговима његовим збаце с неба, одакле је седам година летео до земље, а седам година испод земље, а онда се седам година молио под земљом да би му бог допустио да изиђе над земљу. Шта је потом радио има о томе велика књига, у којој има тако много чудних бајки, да се човек мора смејати и чудити како много узимају из Светога писма за своје бајке свога лудачкога Алкорана. Узимају тврдњу из петнаесте главе јеванђеља по Јовану, које неки њихови учени беседници читају на арапском. Где пише: послаћу вам утешитеља који ће вас поучити свему и који ће говорити о мени; они те речи, које су речене о светоме духу, преносе на неплеменитог Мухамеда, као Мехмед ефендија, један њихов ваљан свештеник, то јест беседник, који је (ту - ?) становао и Давадпашаду је к мени често слао и кад је требало да држи беседу јавну, онда би увек научио неколико речи из јеванђеља на латинском неколико на грчком, а знао је такође халдејски, који је језик он називао јеврејским. Мене је често молио да слушам његове проповеди, и ја сам био неколико пута, кад је много читао и тумачио из арапских јеванђеља. Христа је честито спомињао, само је грдио што га хришћани називају богом. Када је имао да говори оне сентенције, од којих је унапред по неколико речи научио, чинио је велику смелост и правио се као да чита хришћанске књиге које је имао и показивао је све што зна и тако је тим обмањивањем покретао народ да много верује у његову ученост и у вештину у разним језицима, и кад би им наредио да главом разбију зидове цариградске, верујем да би учинили то. Понекад је доказивао говорећи бог је преко Мојсија дао нашим прецима књиге зване таурат којима су сви следовали све до доласка великог пророка Исуса и духа божјега; кад је овај донео такође собом књиге с неба послате од анђела, сви су за њим пошли због чега су се Јевреји љутили и хтели су Исуса да убију, али нису могли, јер им је он снагом својом умакао, а они позваше (ухватише) једнога Јеврејина и место Исуса разапеше. После њега, као што је обећао да пошаље дошао је Мухамед пророк изасланик божји, за којим треба већ као за последњим пророком ићи, јер уступајући један пред другим, овоме нашем су место оставили, а већ после њега ниједан није дошао, нити ће доћи, јер кад Исус пророк буде кнез, то јест судија судњега дана, онда ће Мухамед стајати с десне стране заузимајући се за своје присталице, а за оне који би се нашли у великом злу, за њих ће Фатима, Мухамедова сестра, а жена Алијина (велика чаробница), рашчупавши косу, изићи и пасти судији под ноге. Кад судија опази њену жалост, стидећи се више од ње, наредиће свима да иду у рај. У небо, које је божја престоница, ништа окаљано неће ући. У рају ће сва уживања бити за добре, о овим раскошима много глупости пишу. Ето тако је овај врли беседник поучавао овчице. Онда је после умро и оставио је седам жена, жалосних робиња с децом осам а без деце тринаест. Добар пастир. Само четвртину те књиге сматрају за истину.

Рукопис N.

Први одељак. О почетку отоманских царева и њихове породице.

Иако многи летописци и много оних који су исписивали хронике или разне историје различито описују почетак турски, откуда су се створили и како су у ове крајеве дошли, ипак ни ја нисам пропустио да напишем оно што знам од самих поганика. Отоман, то јест Осман, био је простога радничкога порекла и орући земљу бавио се домаћинством у Азији, у области коју зову Ак Јази; био је татарскога порекла. Имао је овај Осман од свога имања велико богатство: тридесет плугова му је излазило на поље; камила, коња, бивола и друге марве имао је доста. Његов је шатор био начињен од абајлије, који је зими топал, а лети хладан. Разапевши овај међу радницима својим у пољу, кад би дошло време јелу, он би подизао црвени барјак, дајући радницима знак да је време јелу. Ако би пак који од туђих радника дошао к њему, и тога би љубазно примио и нахранио, зато су му ови људи били веома наклоњени и добро о њему говорили. У томе истом крају живела је једна удовица спахиница, која је имала свој добар дворац и велику посаду, где се десило Осману да је навратио и проборавио неколико дана код ових људи (који су поштовали његово добро понашање и били су добро знали његово господарство, па су га радо примили). Кад је о томе сазнала, господарица онога места је желела да га види. Наговорени Осман тада пође да прегледа дворац, а како је био у грубом кожуху за рад, није се свидео господарици и наредила је да га полију помијама кроз прозор, назвавши га потсмешљиво мали Османчић, а кад тамошњи људи видеше како је нагрђен, веома су га жалили. Осман је такође веома предано мислио о томе како ону увреду да врати господарици. Дознавши тако једанпут да је жито у ономе крају на цени, наредио је да се на педесет коња натоваре џакови са житом, а у сваки џак да се стави добар штап, јер према обичају онога краја никога с оружјем нису пуштали у град. Дошавши тада Осман сам до онога места, заустави се испод дворца да би га могли видети; кад га је видела и сазнала о одличном житу, господарица је наредила да се погоде; он пак, пошто је пазарено у граду, није хтео да држи велику цену. Возећи онда оно жито у град, наредио је својим људима, кад уђу у град, да стоваре џакове с коња, да поваде брзо оне штапове из џакова, будући с оружјем, да побију људе без оружја; учинивши то, заузео је град пре но што су се људи скупили, па онда узевши ону госпођу, одвевши је на највишу кулу, наредио је да је баце доле, а град је по своме имену назвао Османџик. Ето од тога Османа почела је породица отоманских царева, која још досад влада.

Додатак.

Овај град Османџик и сада постоји у Азији у караманској земљи недалеко од града Токата. Она кула с које је спахиница бачена има нарочитог чувара и увек се лепо чува. Овог Османа спомиње Кромер књига, 21 око године 1300, лист 235. Исто тако и стари Бјељски (спомиње) овога Османа како је изгнаник од својих Татара око године 1430. Она област Ак Јази била је недалеко од Иконије, вароши Аугурије.

Други одељак. О царевима који су владали после Отомана.

Мустафа, син Отоманов, узео је био кћер једнога бега из Азије, који није имао другог потомства, па је своју кћер са свом земљом коју је држао дао Мустафи. Овај Мустафа је отео исто тако део земље од неких поганика у Азији. После њега примио је власт његов син Аладин, који је први измислио пешадију названу јенићехаје и дао им је ознаку, беле капе, које није смео нико други да употребљава, (као што ни данас није свакоме слободно да носи исте завоје). Ови нису давали никакве дације, само су били спремни на сваку заповест. Исто тако нису имали никакву плату, јер су имали своја имања, само су храном снабдевани; овима су у то време поседали градове. Било их је две хиљаде, али за ових царева сада то су људи никакви, а све своје имање носе на магарцима. Овај Аладин задобио је неке покрајине које су биле под суседима. Мурат, син овога Аладина, узео је варош Брусу и читаву анадолску земљу. Овај је измислио другу пешадију, и назвао је азапи, јер што је већи господар утолико му више људи треба. Ову пешадију вароши снабдевају, а цар им само плаћа у логору свакоме на десет дана један златник, а њиховим старешинама на пет дана златник, а њиховом војводи свакога дана златник. А када је то потребно, онда наређују варошима да их снабдевају, колико којој запишу. Мурат је имао сина Султана, и овај Султан син Муратов је освојио од Грка неке вароши, а особито славну варош Никену. Овај Султан је измислио да одузима хришћанску децу, да их васпитава, вежба, да њима поседа свој дворац и своје градове, а дао им је назив јеничари, то јест нова војска.

Додатак.

У турским хроникама овога Мустафу не спомињу, већ после Османа стављају првог Урхана а после Урхана Мурата Првог, којега овде Рац ставља као Аладиновог сина. Овај исти Мурат је заузео Брусу предајом и поразио је деспота бугарског, рашанског и српског краља, ухватио их је и посекао. Овога је један Србин, којега хронике зову Биловићем, покоривши се добровољно, љубећи цара у руку, ханџаром га је пробуразио на Косову Пољу; од тога времена хришћанским изасланицима држе обе руке кад прилазе цару да га поздраве или да се опросте. Султан Урхан је измислио да се носе завоји, јер су пре тога Турци носили црвене калпаке; и јенићехаје, које овде Рац спомиње, претворили су се у грубе сељаке, јер су хришћански робови постали углађени, и тако их је веома мало остало у Азији; овде с ове стране мора на њиховом месту су други и они ће се поставити на своје место. Азапаи сада бива онолико колико их наметну варошима највише их употребљавају за морску флоту, зато што у недостатку веслача, морају и они вући, као што се било десило кад је Халил паша био морски заповедник; наишавши на неколико бродова и на лађу кнеза савојског једног веома тихог дана, овај се дуго с њим гањао, док није заробио кнежевску лађу. Онда су на неколико галија, којих је свега било 37, побили из топова веслаче, тако да су не само азапи, већ и други Турци морали скочити за весла и веслати, иначе не би учинили ништа лађи, јер је била велика и наоружана добрим топовима. Јаничари сада поштују тога султана, који их је најпре створио и измислио им јаничарску капу, различиту од других, какву не сме нико сем њих да употребљава и носи; називају је кече хазрети-султан, то јест капа коју је пронашао и облик јој дао свети султан.

Трећи одељак.
О Мурату Првом, како је био позван у Грчку.

Грчки цар, видећи да му се ближи смрт, учини старатељем своме једином и недораслом сину Кантакузена, једнога од своје господе, желећи да сину читаву државу врати кад овај одрасте. Кад је пак дете одрасло, хтели су Грци да му управа буде предата што Кантакузен није допуштао, већ је сам желео да добије царство. А кад је видео да су друга господа против тога, узео је себи у помоћ султана Мурата и допустио му је да се превезе на ову страну Грчке. Превезавши се овај без икакве сметње, заузе одмах једну тврђаву названу Дарданеле, а кад ово сазнаше галипољски становници не чекајући друге, а потцењујући Турке хтели су их отпудити од оне тврђаве, али Турци, имајући о томе добар извештај од Кантакузена, добро су се припремили, Галипољце су поразили и саму варош Галипоље су заузели. Грци расрђени за то на Кантакузена, камењем су га убили. Султан Мурат, задобивши Галипоље, одмах је учинио примирје с Грцима и пошао на бугарског краља, који у то време исто тако није био у пријатељству с грчком господом; не дошавши ипак до Бугарске, узели су Грцима два града, па посевши их добро, вратише се у Азију.

Одељак четврти.
О Бајазиту султану, названом Илдирим, и о његовој бици с великим ханом Тамерланом.

Велики хан татарски названи Тамерлан господар је велике моћи. Његову престоницу називају Хајтај или Хехатач, лежи на северу; за давних времена његова војска је прелазила многе покрајине, од чега има знакова и до дана данашњег велике могиле по пољима, које је наредио да се насипљу. Када неколико анадолских господара овоме хану добегоше са жалбом против турскога цара Бајазита (како их, а да му нису дали никаква разлога, гони из њихових земаља а ове им силом отима, хотећи као други Александар Велики да освоји цео свет), обећали су да ће рађе њему да се потчине и да га слушају, као непокореноме владару. Велики хан се сажали на њих, и дође с великом војском пред турски град Сивас; дошавши, заклео се у Алијино име да се неће назад вратити док не одузме све од Бајазита и не врати онима којима је неправда учињена. Кад о овоме сазнаде, султан Бајазит хучно пође против њега и сукобивши се у караманској земљи, три дана су се тукли а четвртог дана је био потучен до ногу. Ту је његов син Мустафа погинуо, а сам је био заробљен са својом венчаном женом и са свим богатством. Држећи га хан у тамници, једанпут је посматрао његову охолост, јер је био уображен, па је наредио да се доведе његова жена и друге жене што су крај ње биле, а самог Бајазита да поставе близу везаног у кавезу и наредио им је да њему у инат (што му је био охоло одговорио на писма кад му је писао за Карамановог сина), ставши пред њега, њему и његовим људима точе пиће. Кад Бајазит ово виде, постаде веома тужан и оборивши главу доле, није хтео на то да гледа, говорећи: "Није у реду нити је пристојно да човек тако чини, особито ако је силан, коме нико не може наудити". Кад Тамерлан ово чу, сажали му се на њега, и наредивши да се жене изведу, наредио је да овога самог доведу из кавеза к њему и људски је с њим разговарао. Међутим, паше што су побегле из битке, изабрале су себи за господара његова сина названог Емирсулејман, којега је Али-паша Везер одвео из битке и у Једрену устоличио; други син султан Мехмед, имајући петнаест година, становао је у граду Амазији. Трећи син Муса и четврти Иса посвадише се међу собом, уби овај онога и дошавши у Брусу, Муса онде заседе; а кад ово сазнаде Емирсулејман, пође у Брусу, а Муса, не чекајући овога побеже у Караманову земљу, за којим се нададе Емирсулејман, али онај не чекајући, уз помоћ неких људи оде у влашку земљу. Кад румелиске војске ово сазнадоше, све пристадоше уз Мусу и отпратише га у Једрене. Овај је после убио свога брата Емирсулејмана. Али се ни Муса није преседео на миру, јер неке паше видећи да је био неспособан да влада, послаше преко мора у град Амазију по Мехмеда, а Муса, бојећи се овога, посео је добро море да се не би могао превести на ову страну; али оне исте паше што су желеле Мехмеда, послаше тихо изасланике цариградскоме цару, молећи и дајући велике дарове, да допусти да се Мехмед превезе изнад Цариграда, што цар учини. Кад ово сазнаде Муса, он побеже у српске горе, где га ухвати један од његових, и доведе Мехмеду, и би задављен.

Додатак.

Бајазит Илдирим је исто тако најпре решио да се задављују млађа браћа прворођеноме; после њега је потврђен други закон Фетва, да ниједан султан нема венчане жене, већ да станује само с робињама, и то због оне срамоте коју је нанео Тамерлан Бајазитовој жени, зато сада кад турски цар иде у рат, не узима са собом најбоље султаније, то јест оне које имају потомство; с њим су само друге две или три за намештање постеље. Тамерлан је оставио тушта и тма знакова свога боравка у овим крајевима, јер је веома много људи од њега остајало на оној страни Дунава, у добручким пољима; сви Татари су његови остаци, и зато тамо ретко бога при каквој прилици спомињу, већ само Алију и кад тамо неко за нешто моли не треба да моли у име бога, јер неће ништа добити, али ако брзо каже: "Ако Алију волиш, учини ми то", одмах ће радо учинити. И овде у нашим крајевима познаје се да су били ови Тамерланови људи, јер је 1628. нађен код Потиљича у пољу новац с натписом Тамерлановим, у лонцу, и од овог новца је један у облику шестака и мени био дао г. Адам Липски, тарногорски староста, када је уважени господин украјински војвода Љубомирски тукао Татаре код Господарског Ушћа и Ислам Гиреја, султана, учинио сужњем године 1629, који се и сада чува. У турским хроникама се различито пише о овом Бајазиту, јер нису хтели да људи знају ову његову срамоту од Тамерлана, али оне свађе, које овде Рац спомиње, које су његови синови имали међу собом, широко су описане.

Одељак пети.
О Мурату Другом и његовој срећи.

После деда Бајазита ступио је на владу турски цар султан Мурат, који је, мислећи већ о Цариграду, начинио примирје с деспотом Стеваном, који је потом кратко време живео; овај деспот је с царем Зигмунтом био добро и долазио је у Будим кад је хтео. Зато му је цар дао у Будиму кућу, у којој је за краља Матије становао арцибискуп острогонски. Потом је деспот на самрти дао Београд цару Зигмунту а своју државу је предао своме сестрићу Ђурђу, али ускоро потом турски цар је отео Угрима Београд. Овај султан Мурат је био узео за жену деспотову ћерку по имену Мару; у томе пријатељству деспот је о спремио сина Гргура са својом ћерком цару, а цар је обећао да му неће сметати у његовој држави и у зидању манастира, који је деспот већ био започео; још му је поврх тога допустио да себи сазида један сигуран град, после чега је осигурани деспот зидао град Смедерево; када турски цар ово сазнаде, пре но што га је завршио и храном снабдео, наредио је да се деспотов син Гргур, његов шурак, баци у тамницу и да се одведе у град Димотику, а сам је потом кренуо с војском на Смедерево. Кад деспот то чу, оставивши у Смедереву сина Стевана, брзо је отишао у Угарску, краљу Владиславу. Турски цар, дошавши под Смедерево, измучивши га глађу, заузео га је потом, а другог сина деспотовог Стевана, који је тамо у граду био, бацивши у тамницу, посла другоме брату. После овог напада султан Мурат завлада читавом рашанском земљом и градовима, а вративши се у Једрене, цар нареди да се оба сина деспотова одведу у тамницу преко мора у град Токат; о томе њихова сестра и жена Муратова није знала. Потом поганик посла тихо у Токат (наређење) да се обојици очи изваде. Када се то разгласило, молила је с плачем за њих, омекшан њеном молбом, цар посла у трку да се не учини то, али је већ било сувише касно, па ипак је наредио да се и ономе што је био за то послат очи изваде, а деспот, будући крај краља Владислава, оплакујући синове и државу, стално је молио краља да му помогне.

Онда је лета господњег 1441. угарски краљ Владислав, скупивши велику војску, јуначки кренуо на турскога цара Мурата. Био је с њим и деспот Ђурађ Вуковић, који су се зарекли да се без битке с Турцима неће разићи. Ишли су тада заједно преко читаве рашанске и бугарске земље, све до близу вароши Пловдива. Тамо их је турски цар пресрео у горама и није им дао да пређу ка Пловдиву. Те горе, у којима су се среле војске, зову Златица, а неки их опет зову Гвоздена Врата. Кад виде краљ Владислав да проћи не може, наредио је да се назад вуку кола, јер је било тешко обрнути (их) без штете у теснацу. И вративши се тако, пође ка вароши Софији, а већ је то било у јесен. Не могући онде да остане преко зиме, врати се назад у рашанску земљу, спаливши варош, али кад су дошли до вароши Пирота, дојури ухода, јављајући краљу да је цар дошао у Софију, спаљену варош. Онда је краљ наредио деспоту да са својом војском остаје позади. Када су тада дошли до планине зване Куновица, а краљ је већ био у половини планине, уходе су јавиле деспоту да Турци иду за њима, због чега деспот, јавивши одмах краљу, замоли да остави пешаке крај кола, а да сам с коњаницима похита; али пре но што је краљ приспео, већ је битка с Турцима била почела, па пошто је краљ појача, Турке до ногу потуче. Ту је убијен један (заповедник) који је у тој војсци био на царскоме месту; његов гроб се све досад налази у варошици Тајанице. Победивши тако краљ Владислав поганике, весео крете у рашанску земљу, хотећи онде да остане преко зиме, а на лето пак с божјом помоћи да се окрене против Турака, али кад су дошли на поље Добригич, пристигли су изасланици турскога цара и молили за ону своју господу који су били сужњи, обећавајући да врати деспоту читаву рашанску земљу Смедерево и друге градове, као и оба сина, Гргура и Стевана. Посаветовавши се с деспотом и с другом господом, краљ Владислав прими то изасланство. После тога је турски цар послао једнога господина, по имену Балтаоглуа, да врати Смедерево и сву рашанску земљу деспоту; довезли су исто тако и оба слепа деспотова сина, а потом су пуштени одмах и сви царски сужњи. Одузевши тада краљ Владислав рашанску земљу од поганика у начинивши с њима примирје са заклетвом на осам година, врати се весело победнички у Угарску.

Турски цар, стидећи се што није био у тој невољи, напустивши потом царство и предавши га Мехмеду, своме сину, ступи у ред дервиша, који имају такво правило да наги и боси ходе, оденувши се у јелењу или срнећу кожу. Други имају према своме обичају хаљине од абајлије, гвозденим ланцима се опасују унакрст, брију главу, расплодне удове носе оковане месингом или гвожђем, огњем се пеку, бритвама се режу, не пију вино нити икакву киселину, за ручак просе, а ако им што остане, раздају у име бога, за вечеру исто тако ништа своје немају, већ по местима скитају, као луде. Свакога дана о вечерњу играју идући у круг, ставивши један другоме руку око врата, климајући главама, поскакују и веома гласно узвикују: Ла Илла Илла Аллах; ово њихово викање различитим гласовима далеко се чује; ову игру зову самах, коју сада трају као светињу и као веома добру службу божју; у њој се тако силно муче, да чак с неких пена тече. У овај ред је цар отишао, сматрајући да није достојан царства што није лично био у бици.

Муратов син султан Мехмед, имајући оца међу дервишима, сам је кренуо у шуме да лови звериње, занемарујући сваку власт. Овога су јаничари ружно примили и пошто су имали задржану плату за више од пола године (јер тамо на сваку четвртину године дају плату), бацили су се на дворове везира, али вароши нису починили никакву штету. Онда скупивши се у гомилу, кретоше младоме цару тамо где се ловом забављао и похватали су крај њега сву господу саветнике; сам цар, не знајући разлог буни, у великом страху изиђе к њима говорећи: "Мили јагањци, шта вам се десило и зашто то чините?" Одговорише му: "Десило се то, срећни господару, због твог рђавог савета и што се за ваших предака никад није дешавало; зато знајте, док је отац ваш жив и док ће бити жив, вас нећемо да нам будете господар". Онда им даде реч да ће одмах послати по оца и да ће им плату дати у року од три дана; а да би се што пре утишали, повећао им је плату по пола аспре дневно. Кад је о томе јавио оцу у Иконији, како јаничари неће никоме да буду послушни док је он жив, и да треба што брже може да дође, написао је тада Мурат, као лукав у тој ствари, као издајство (?), наредио је јаничарима: "Ако мене воле и желе да дођем, нека ми на једноме месту начине богат хладњак". Кад то чуше, јаничари радо и с великим весељем одјурише у шуме да припреме зеленило. Разапевши потом леп шатор, украсивши оним зеленилом велики трг, чекаху радосно. Дошао је онда на оно место султан Мурат, дошао је за њим исто тако и његов син Мехмед са свом господом, молећи милосрђе и да им ову кривицу опрости, што је он учинио, говорећи: "Опраштам вам то, али се тога други пут чувајте. Ти, сине, сачувај и поштуј јаничаре, то је твоје добро и читаве твоје државе". Тако је султан Мурат поново морао да буде цар.

Додатак.

Султан Мурат је постао био дервиш, то јест редовник; ових правила они имају четири, а свако правило има своје нарочите празноверице и глупости. Јер једни иду боси, без панталона, у искрпљеним мантијама, с високим и пљоснатим капама од абајлије, уоквиреним унакрст нечим зеленим. На мантијама су скутови исто тако зелено опшивени; ни у церемонијама се не слажу с другима. Друго правило је што приплодне удове затварају у некакво гвожђе или пак месинг, заветују се да буду чисти и поштују и друге церемоније различите од других. Треће правило је што косе пуштају, ништа не говоре, или ретко, забављају се фрулама, свирајући на њима жалосне мелодије, људе забављају, снове тумаче, измишљајући говоре разне песме и одржавају исто тако неке церемоније калуђерске од других различите. Свако од ових правила има свог претка, којега спомињу с поштовањем, у извесно време обилазе њихове гробове. Овај ред, у којем је цар био у Иконији, има старешину и к њему одлазе и зову га хазрет-и-мевлана, а сами се по његовом имену називају мевленилер; ови су ту постављени напред и они одржавају сама, то јест морење тела скакањем, вртењем, потскакивањем, хукањем, да чак понекад падају и онесвешћују се; дешава се да и умиру, а ко на тој церемонији умре, сматрају га за светитеља и с великом церемонијом га сахрањују, дотичући се његова тела; потом похађају његов гроб. Међу женама има такође такав ред; имају исто тако старешину, која њих исто тако има; ради молитава се скупљају код ње, а она им приповеда, а све слушају, онда исто тако обављају сама, то јест замарају се на исти начин као и други, али је мало међу њима таквих које би баш из верског жара тамо ишле, већ једна ради друге, јер су тако заљубљене једна у другу, да мушкарац никад не може тако заволети као оне међу собом,^[1] тако да до лудила долазе; много се излажу опасности једна за другу, а свака од ових која уме да се захвали, одбацујући временом ово, човека се хвата, и тако као што су мушкарци Содомљани, тако су и жене. Таква су правила у Турској.

Одељак шести.
О краљу Владиславу и његовој бици код Варне.

Краљ Владислав је имао примирје с турским царем на осам година а кад видеше господа духовници као и световњаци да је краљ први пут срећно прошао с поганицима, наговорише га да с Турчином не буде одржано примирје. А исто тако и звездознанци, гледајући на своје кругове а и витезови пијући вино. А Јанко, Матијин отац, будући војсковођа, убедио је краља у то да ће срећно и успешно ратовати против Турака, и отад се поче краљ Владислав спремати да крене на Турке лета господњег 1444, а посла и деспоту да му помогне друштвом против поганика. Чувши ово изасланство, деспот Ђурађ се веома растужи и посла краљу свога пријатеља Димитрија Крајковића, знатнога господина, с овим речима: "Милостиви краљу, ја сам се ослонио на твоју прву реч, са којом си ме био оставио да без мога савета нећеш ништа предузимати против поганика; не знам какав је то савет, кад нећеш да водиш рачуна о томе и тако изненадно без потребе хиташ да нападнеш поганике, и зато знај да ја сада ни на који начин не могу бити спреман, јер знаш добро да сам опустошену земљу добио да владам и морам неке градове поново зидати и провијантом снабдети. Зато те молим да сада овај рат оставиш све до оног времена када ћу се и ја спремити за твоје поштење са педесет хиљада људи, а ја сам спреман главу своју да положим за тебе и са чим будем могао из моје ризнице, хоћу да помогнем, што сада не могу учинити и саветујем твојој милости да се тога рата оканиш. У оно време ја хоћу да будем вођ, као што сам и раније био, и при томе с божјом помоћи хоћу тако да поведем да однесеш победу над поганицима". Када је то краљ Владислав чуо, хтео је његов савет да послуша, али војвода Јанко, будући крај краља, засмејавши се, рекао је: "Господине Димитрије, види се да је твој господар јевтино прошао, зато саветује да се манемо поганика". (Одговори Димитрије): "Мој господар верно саветује краљу, а од тога ни ти нећеш имати користи". Наредио је тада краљ деспоту преко Димитрија говорећи: "Ако пођем у овај рат, бићу код вас у Смедереву с мало људи, па ћемо се ту поразговарати о свему ваљано. Кад деспот ово чу, припремао се да дочека краља како ваља са шаторима, с провијантом, с оделима и изврсним палатама, од којих је једна била унутра веома украшена сликама, златом и бисерјем извезеним искићена, усто је припремио лепе коње и много других ствари да обдари краља. Затим је краљ Владислав са свом својом силом стигао до Београда, а одатле је дошао у Смедерево деспоту и стајао је пред градом, будући свакојако добро расположен, док се војска пребацила преко Дунава. Даровао је деспот краљу, поред осталих поклона, педесет хиљада дуката, молећи веома при томе да с тим иде назад. Али Јанко, претекавши краља, рече: "Не може већ да буде друкчије него да се креће на поганике". Погледа тада краљ на деспота, а деспот пак на краља, јер је Јанко имао више власти него краљ и био је пакостан на деспота што је с краљем добро живео. Кренувши се тада, краљ Владислав је ишао поред Дунава до вароши Видина, и наредио је да се опљачка и спали; одатле је пролазио далеко кроз Турску до поља званог Варна, које лежи близу Црнога Мора. А тамо је приспео и турски цар Мурат, а кад се састадоше две ратничке силе, хришћанска и поганичка, почела је битка у понедељак која је трајала три дана, за хришћане тако срећна да је сва коњица поганичка до ногу била потучена, а на бојном пољу је остао само сам цар с јаничарима; а кад јаничари видеше своју пропаст, већ су били почели да одлазе, држећи међу собом цара али кад видеше једно место под гором, која је била с леве стране бегунцима,^[2] клисурасто и с дубоким удолинама, око којих је било велико жбуње и вресовина, зауставили су се међу њима, и накидавши одмах вресовине, позаклањали су нека места, а већ је било предвече. Мислећи да се јаничари више не могу спасти Јанко је наговорио краља да са својим пуком сам на њих удари ради личне славе, што је краљ без оклевања и учинио, видећи да су све били пешаци, па побацавши копља, брзо су јахали, хотећи их коњима разбити и погазити, не познајући нимало оне јаруге, у које су једни попадали, а друге су јаничари побили стрелама. Тамо је и славни краљ Владислав остао у ономе кланцу, а Јанко војвода је без икакве сметње назад умакао, јер није било никога ко би га имао гонити бог против поганика, наћи ћу вас у Смедереву". А деспот је одговорио: "Нека иде с милим богом, а како он нама мисли, тако нека му господ бог да". Послао је потом губернатор (поруку) деспоту да га пропусти безбедно преко своје земље на Косово Поље, што је деспот учинио, наредивши да се разгласи да се свуда према губернатору показује добра воља као њему самоме. Кад се онда састаше војске на Косову Пољу и кад губернатор виде у цара велику силу, написа овакво писмо: "Царе, немам ти тако много људи као што их ти имаш, али колико их је, сви су добри и јуначни". Одговори му цар: "Јанко, ја увек више волим да имам пун тоболац обичних стрела, него само пет злаћаних", И почела је битка у четвртак ујутру, а завршила се у суботу пред вечерњем. Поганичка коњица је већ била скоро поражена, али је губернатор похитао на јаничаре; тамо је поражен да је једва с неколико људи утекао у покрајину коју зову Загорје, где је Стеван Самошевић био господар. Овај је довео губернатора деспоту, али деспот, бојећи се турскога цара, није га дуго држао код себе, већ га је обдарио и пустио слободно да иде у Угарску на своју несрећу; а већ одавно веле: "Не чини зломе добра". После две године умре турски цар а његов син Мехмед постаде цар.

Одељак осми.
О Мехмеду Муратову сину и о заузимању Цариграда.

Цар Мехмед је по оцу свом Мурату срећно владао; био је веома лукав, па је и за примирја преварио кога год је могао, о вери се мало бринуо, а кад га је ко због нечег корио одмах би скочио као помаман. Овај је послао деспоту жену свога оца Мурата, маћеху своју, и његову девојку, Мару, отпремивши је поштено и дао јој је две покрајине: Топлицу и Дубочицу и начинио је с деспотом доживотно примирје. А његов син Лазар никад није смео да смета. Изрекао је такође цар да му дају данка петнаест хиљада златника. Свему овоме деспот се покорио и изишао је томе у сусрет. Кад то чуше Рашани, нису одобравали деспоту, јер су знали да цар ово примирје неће одржавати и послали су деспоту (поруку) да с њим никакво примирје не прави, јер он хоће да превари или тебе или кога другог; ако победи, онда ће брзо бити код нас. А све је то било истина, јер је он зато начинио с деспотом примирје да би био од њега сигуран, а деспот је одговорио својој господи: "Морам то учинити привремено, јер Јанку не верујем". А ево како је било то примирје. Начинивши примирје с деспотом, начинио је одмах и са грчким царем на петнаест година, да га потпуно и верно одржава. Пошто је начинио ово примирје, кренуо је на једнога кнеза, којега зову Караман, стародавног и моћног владара, неки говоре да је то био потомак Дарија персиског краља; одузевши овоме неке градове и вароши, вратио се назад. Потом је цар Мехмед скупио велику војску и пустио глас да креће на Караманову земљу, а скупио је са собом свакојаких мајстора, дрводеља, зидара, ковача, кречара са свакојаким алатом какав је којем занату потребан и кренуо је ка Светоме Ђорђу, показујући као да хоће изнад Цариграда да се превезе преко мора с читавом војском у пристаништу Свети Ђорђе, пет италијанских миља изнад Цариграда. Кад онамо стиже, заустави се на морско) обали и одмах нареди мајсторима да премере град и сам поче носити камење; кад ово видеше остали, латише се такође ношења. Наредио је да се друга ствар спрема што је могуће брже и није се кренуо од онога места док град није већ био завршен. Кад видеше то, Грци му хтедоше не дати овај град; кад он то чу, посла њиховоме цару и замоли да не буде против тога, "јер ће тај град бити за ваше и за наше добро, јер је велика жалба од трговаца како се велика злочинства дешавају од Каталана на Црном и на Белом Мору. А ја хоћу то да спречим, да би трговци могли водити своју трговину". Кад грчки цар чу ову поруку (јер су изасланици и Грци сматрали да ће им се примирје држати) пустише тако цара и оставише га на миру да заврши град, али су свакако мислили, ако би цар брзо одступио, онда би они имали вољу да град опседну и поседну. Али они овако а турски цар друкчије. И тако Грци, ослањајући се на поганичко примирје нису се ничем надали. Тако су били сигурни да су Турци пролазили у град и из града, а Грци нису никакву сметњу правили њиховој војсци, пијући, једући и будући у великој сигурности, а кад цар заврши град, назва га Јени Хисар. А тада још турски цар није имао уопште људи при себи и наредио је онда да се гради у шуми тридесет галија, четири италијанске миље од морске обале, а неки који су за то знали, сматрали су да цар глупо ради, говорећи како није могућно да их може по суву превести до мора без штете а особито зато што је брдовит крај био. Тада је цар поручио деспоту да му пошаље хиљаду и пет стотина коња (тј. коњаника) према уговору, говорећи да хоће, пошто је завршио град, да крене у Караманову земљу. И тако је деспот отпремио једнога војводу Јакшу Брежичића, оца оних Јакшића (који су били у Угарској) с оних хиљаду и пет стотина коња, не знајући каква је намера царева. А цар, пошто је довршио град, не говорећи никоме своме, нити примирје отказујући, пусти брзе коњанике ка Цариграду да бију, убијају кога год сретну све до самих опкопа. У оно време је такође било у вароши доста Турака, који о томе ништа нису знали, и ти су сви тамо побијени од грађана. Онда је сам цар, приспевши са свом својом силом, опсео Цариград. Чувши то господин Јакша с оним људима што су од деспота били отправљени, хтедоше се вратити назад, али смо били опоменути, ако бисмо тако учинили, на путу бисмо имали да будемо уништени, зато смо већ морали да идемо ка Стамболу; па ипак наша помоћ није Турцима много помогла. Али нам је показано место пред Једренском капијом и ту смо стали. Онда је цар наредио да се оне лађе опреме чудно и веома изобилно и скупоцено, што су биле прављене на гори, чему се цела варош и војска чудила, јер је начињен толики ров да би се у њега сместила галија, дно овога рова покривен је даскама а оне лојем доста дебело намазане, усто је удешено тако да људи и различита марва могу сигурно ићи обема странама рова, вукући те галије. Кад је онда дошло време, наредивши да се спреме једра, подигли су их горе, а онда је неколико десетина хиљада људи, као и бивола, кренувши, вукло сваку галију надоле у Црно Море. Видећи то, Грци су били хтели то да спрече, али нису могли. Тако је Цариград освајан с мора и сува, јер је турски цар такође дао да се направи мост преко морског рукавца, који је међу Галатом и Цариградом, чија је ширина један стреломет. Боравио је тада цар крај вароши осам недеља, тукући непрестано из великих топова тако да су зидови били разбијени на пола дужи. Јер је ова варош имала и много кула и добре зидове, али како је сама по себи велика, није могао грчки цар све зидове да поседне, како је било потребно; па ипак се на ономе месту где је био зид разбијен грчки заповедник доста дуго бранио, али кад је био убијен, јаничари се одмах охрабрише и упадоше на зидове, а за њима сва сила поганичка, тукући и секући сваког кога су дохватили све до трга на којем се зауставио сам грчки цар с хиљадом пешака, не могући више да спасе своје (људе). Ту су се бранили све дотле док их је трајало. Ту је убијен и сам грчки цар, којему је један јаничар, звани Сарила, одрубио главу и донео пред цара, где је у то време крај цара био један Грк по имену Андрија, кад запиташе чија би то глава била, он рече: "Она је Драгаша, мога господара". Тада цар обдари обилато онога јаничара и даде му Егидиско војводство. И тако је Цариград заузет помоћу издаје II лажног поганичког примирја. И ту је био крај грчкој држави године 1453, у среду. Сазвавши свој савет, турски цар је наредио да се најпре распитају о пријатељима и рођацима грчког цара Драгаша па је оне који су их пронашли (јер нису крили, надајући се милости царској најпре питао за сакривено благо, па кад је ово покућио, наредио је да све оне и Палеологе посеку а женску чељад је раздао својима. Онда су Галаћани, који су били начинили с турским царем такво примирје да се они морају њему добровољно покорити ако би освојио Цариград, с поузданим договором су донели кључеве и предали цару. Оставивши њих на миру, окренуо се он на друге градове и вароши, које је без муке све заузео.

Одељак девети.
Како је турски цар Мухамед преварио деспота.

Одморивши се преко лета, турски цар је преварио деспота, не отказујући примирја деспоту и његову сину Лазару, које је био обећао да ће им верно одржавати до смрти, а он га је само дотле одржао док није заузео Цариград, јер га је управо зато био и начинио, што се бојао да му деспот у томе не би сметао, али чим је само освојио Цариград, ћутке као лукави пас, кренуо је с војском у рашанску земљу; чувши то, Рашани обавестише деспота говорећи: "Ми смо говорили да ће нас овај поганички издајник преварити и тако нека ти је знано да је ово наша мисао: да му се одупремо, а имамо већ једну војску у Дубочици а другу код Ситнице, јер више волимо да изгубимо одмах главе своје, него да наше жене и децу раздељује поганицима. И тако те молимо, долази нам у помоћ што брже можеш и са што више људи можеш". Разабравши ово, деспот им овако нареди: "Тешко ми је сада да вам дођем у помоћ, јер краља Владислава у земљи нема, који би ми радо помогао, зато се оставите тога, па макар се и покорили, онда ћу ја с божјом помоћи гледати да вас ослободим". Кад тада дође турски цар у Константинову земљу, на поље названо Жеглигово на граници рашанске земље, чувши о људима крај Ситнице и Кислине, четири недеље је чекао не знајући шта да ради и на коју би се војску пре окренуо. Онда они људи што су били крај Ситнице као заседа ударише јуначки на турску војску и много људи и врле господе побише тако да су Турци признавали да се никако нису надали да ће од тако мало људи тако велике губитке имати; али после тога крете сам цар са свом силом на њих и погнавши их, крај једне планине назване Трапанија све их порази да је мало ко умакао. Тамо је један господин рашански Никола Скобаљић са својим стрицем ухваћен и на колац набијен. Онда је цар опсео варош Ново Брдо, где је сребрна и златна планина, и по договору других узео је. Када се пак варош покорила, наредио је, позатваравши капије, да се остави само једна капијица над водом, кроз коју су извели све домаћине са свима слугама, колико их је ко имао. А цар, стојећи онде са својима, нареди да се одвајају дечаци на једну страну, а женска чељад на другу страну (у кућама ипак никоме није дирана ниједна ствар). Кад се ово изврши, одмах је наредио да одличније људе и грађане посеку. Дечаке, којих је било 312, узео је на своју страну, а женску чељад, које је било 704, раздао је међу поганике; остале су пустили у варош и читаве су вратили. Дечаке је наредио да воде преко мора у Анадолију, где сам и ја са двојицом млађе браће био узет, и где год смо се зауставили, увек смо мислили да побегнемо. Кад смо тако били крај једнога села, названог Самоков, утекао сам ја са двадесеторицом других, али су нас тако дуго гонили по планинама и шумама и тражили, да су нас, кад су нас пронашли, повезали и мучили вукући нас за коњима да је чудо како су у нама душе остале, па кад су други дали реч за нас да нећемо више бежати, онда су нас мирно водили и веома пажљиво чували. Одузео је тада при томе нападу Мухамед деспоту скоро читаву рашанску земљу све до Мораве, само је остало нешто од Мораве до Смедерева. Вративши се у Једрене, цар је од изабраних дечака узео осморицу у своју ложницу, који, договоривши се да га убију за ноћне страже, припремаху се за то говорећи: "Ако овог поганичког пса убијемо, ослободићемо читаво хришћанство, ако пак друкчије испадне, постаћемо мученици". Кад су онда одредили време, били су сви у приправности, имајући већ оружје сакривено под хаљинама, а један од њих, неплеменити издајица, који се звао Димитрије Томашић, каза цару. Одмах је цар наредио да их ухвате и да их доведу преда њ, а кад код свакога нађе оружје, питаше ко их је на то наговорио. Рекоше да није нико, већ само велика жалост за очевима и милим пријатељима нашим. Онда нареди цар да донесу кокошија јаја и да их ставе у врео пепео, потом, извадивши врела из пепела, наредио је да се свакоме од њих по јаје привеже под колена да би км се жиле упалиле и згрчиле. Онда су их возили на колима преко мора, не скидајући оних јаја, годину дана касније пак наредио је да се посеку, и њихова тела смо нас неколико ноћу сахранили крај пустога манастира, који називају Грунезгио. А онога што ј е био опоменуо цара начинили су великим господином на двору, али је господ бог, због неплемените издаје, на њега био пустио такву болест, да се осушио као сламка, потом је издахнуо. Његово име је било турски Бајдар. Од тога времена цар није хтео да има ниједног рашанског дечака у ложници али је другима мушке ознаке наредио да посеку, да би од њих имао ушкопљенике да му чувају жене.

Одељак десети.
Шта је губернатор Јанко учинио угарској земљи.

У Смедереву је био велики помор, због којега је деспот отишао на планину близу Београда, тамо је становао у шаторима, избегавајући заразу и није имао са собом много људи, само сина Лазара. Онда он посла (поруку) Јанку, губернатору угарском, као и Михаилу Силађију, који је владао у Београду, тражећи од њих да тамо може имати спокојан стан на ономе брду за (извесно) време; они му ово обрекоше лажљиво. И тако деспот, осигуравши се њиховом речју, отпреми дворане и лежаше онде безбедно, ничег се не бојећи. После неколико недеља изјаха Михаило Силађи из Београда с неколико стотина коњаника и удари ноћу на деспота и отсече му два прста на десној руци, па ухвативши га, однесе га у Београд. Тамо је морао да се откупи за сто хиљада црвених златника и морао им је оставити своју жену Јерину, а сам је отишао у Смедерево да би ту суму припремио и дао је реч да ће тај новац без одлагања дати некаквоме витезу по имену Галвану. А и Галван, имајући неколико стотина коњаника, дојаха у Смедерево по новац, које деспот одмах нареди да му даду, а Рашани, жалећи свога господара, скупише се тајно, без знања деспота и сина његова Лазара, и појахаше у сусрет Галвану, па напавши на његове људе потукоше их до ногу, а потом и Галвана убише, и узевши новац, отишли су некуда, а нико није знао куда су се упутили, ни ко је био. Чувши Ладислав за тако неплеменит чин губернатора Јанка и Михаила Силађија, да су такву непријатност учинили деспоту, жао му је било овога. Наредио је тада краљ да деспотову жену пусте без икакве сметње и без сваког узнемиравања и била је пуштена. Деспота су потом Рашани молили да им опрости што су новац узели без његова знања, а он се врло строго понео, да су се сам краљ Ладислав и кнез цељски заузимали за њих да им се опрости а донесавши целу суму, потпуну су је вратили деспоту, који ју је хтео послати краљу Ладиславу, али овај ово није хтео да узме, говорећи да он нема на тај новац никаквих права. Ипак му је деспот послао као дар педесет хиљада, због чега му је краљ дао био један град у Угарској. И тако се због тако неплеменитих дела губернаторових много злога било стало, јер је кнез цељски био убијен од Јанковог сина зато што се Јанко бојао издајства због неправде нанете деспоту. А град Смедерево с другим градовима после смрти деспотове и Лазара, његова сина, прешли су у руке босанскоме краљу Томашу, јер је имао за жену Лазарову ћерку, али се врло слабо понео у одбрани, бојећи се турскога цара. А Рашани пак, због неплеменитости губернаторове, више су желели да Турци добију Смедерево, него Угри. Да је било слоге, ни данас Смедерево не би дошло у поганичке руке, јер сваки господин више себи допринесе племенитом добротом, него страшном злошћу. Можемо узети за пример краља Матију: шта је својом суровом борбом, силним губитком оставио после себе? Да је био половину онога трошка уложио против поганика, који је окренуо против хришћана, отерао би био све Турке преко мора, стекао би велико име и славно од исхода сунца па све до запада, а од господа бога накнаду велику и поштовање од људи, јер би га хришћани на вјеки спомињали, а поганици би дрхтали пред његовим именом. Гледајте, кад хришћани међу собом воде борбу, онда је то мрско и богу и свима свецима. А знајте исто тако да су поганици смели и јуначни не само од себе, већ. због неслоге наше и нашом мржњом ми тада чинимо победе и пружамо наду.

Одељак једанаести.
О заузимању Београда.

Турски цар, чувши оно што се десило деспоту од Јанка угарскога губернатора и видевши такву неслогу међу њима, скупи војску, крену ка Београду, а тамо је био намислио пешаке да превезе преко Саве на другу страну а поред Дунава да постави и, силно их укопавши, да поседне топове да Угри не би могли спасавати град. Али га неки одговорише, сматрајући да је непотребно. Потом су и Угри дошли и наместили се поред Дунава, а све више их је долазило у град. И тако је то била једна царева туга што га од тога одговорише; друга је пак била, али не сувише велика, што је његов највиши господин по имену Караџа Баша онде био убијен, јер кад је стајао у шанцу поред великих топова, посматрајући, тобџија опали из великог топа у зид тако да један велики камен из зида испаде уназад, удари и погоди пашу у главу; неколико дана касније је умро. Трећа туга је била што је цар хтео још пре тога две недеље да туче зидове, али га Измаил-ага одговори, говорећи да није потребно, а то поуздавајући се у јаничаре, јер је био над њима највиши старешина. Послушавши његов савет, цар му нареди да јуриша, и тако су јуришали да су већ били у вароши, па ипак ништа не учинивши морали су да оду. Побили су неколико десетина јаничара и рањених је било 400. Четврта жалост догодила се цару крај топова, јер конопци, кола сандуци и све потребе које припадају топовима, скупљени беху на једну гомилу, и били су покривени једном настрешницом; и тако се запалило ноћу и све је изгорело, само су голи топови остали. Потом је цар наредио шаторџијама да оставе неке шаторе а сам је кренуо као да је хтео да бежи зато да би се на ове шаторе они из града полакомили и тако се и било десило, да су полетели на шаторе из града и скупљали су оне побијене, тражећи драгоцености. Видећи да су пешаци далеко зашли од града, узимајући плен из шатора, Турци су се окренули на њих жестоко и гонили су их и тукли све до опкопа. Измаилага јаничарски заповедник, бојећи се да му цар не спомене онај савет, већ дошле уништења пешака вратио се назад, хтео је некакво јунаштво да учини, а тиме да стекне царску милости ударио је тада крај опкопа међу пешаке и ту је био убијен. И то је била највећа жалост поганичка што им тада господ бог није дао Београд.

Одељак дванаести.
О Мухамеду, како је морејског или ахајског деспота преварио примирјем.

Мореја је земља лепа и богата, читава окружена морем сем једнога места широког три италијанске миље, где се море није саставило, а на томе месту зидови нису били сигурни. Тај деспот Димитрије био је рођени брат некадашњег грчког цара Драгаша, који је убијен у Цариграду а имао је примирје на десет година с Турчином, имајући да му даје данак двадесет хиљада дуката сваке године, али када је Турчин освојио рашанску земљу, а Београд се од њега одбранио, вративши се од Београда, кренуо је на деспота Димитрија морејског, а кад смо већ били недалеко од Солуна, поред вароши назване Серез, приспели су деспотови изасланици, доносећи цару данак, али он од њих нити је узимао, нити им је хтео дати да се удаље, него је одмах отпремио Мехмед-пашу са двадесет хиљада коњаника (осим његове властите војске), да брзо заузму зидове пре него што би били поседнути. Кад је послао ове људе, тек је онда отправио изасланике, говорећи: "Реците своме господару да од њега нећу данак, већ сам долазим к њему; нека се брани како може". Потом је право ишао у Мореју, и пре пошто су изасланици морејскога (деспота) стигли, зид је већ био заузет. Други пут су онда дошли цару с данком, који од њих узе и овако им одговори: "Реците ово што чујете и видите, јер сам намислио да сам разговарам с вашим господаром. Ако не будем могао ове године, онда друге". Дошавши тада цар до Мореје, најпре је дао да се зид разруши до темеља. А како је био један град недалеко на планини названој Корфо, па како није могао топове да вози на планину, наредио је да се провијант увезе у манастир светога Николе, који је био одмах испод града и тамо су изливена четири топа за рушење и њима је освајао град, а освојивши га, кренуо је ка Балибатри, где је св. Андреја боравио, потом ка једном граду који зову Лондар; тамо је био дошао и деспот морејски, мало људи имајући са собом јер се није надао да ће тако бити од цара преварен, па ипак је поразио шест хиљада брзих коњаника. Потом је цар опсео град Лондар, па кад га је освојио, наредио је дасе сви плаћеници посеку, а исто то ј е учинио и другим градовима; посевши их, вратио се назад, а кад смо приспели до вароши коју зову Ливадија, недалеко од Негропонта, дошли су негропонтски изасланици цару с даровима, па предавши дарове, показали су цару велико и дебело копље и гвоздени штап, говорећи овако: "Царе, ако можеш овим копљем и штапом руковати, онда можеш и Негропонт освојити". Расрдивши се, цар им одговори :" Узмите то копље и штап назад, и реците господи да то добро чувају, да би се, кад им буде потребно, њима бранили". Зарекао се: "Ако Негропонт заузмем а нађем то копље са штапом, онда ћу наредити да се тим гвожђем свима ноге поломе". Одатле је кренуо цар у Једрене своју варош тамо је био преко зиме, а на лето је кренуо с повећом војском на деспота Димитрија у Мореју. Стигавши тамо, освајајући градове, људе је убијао и кости у њима ломио и друга је зверства чинио, као бесан пас турски, а то је чинио да се људи у градовима не би бранили. Али те године није могао да овлада читавом земљом, те је морао трећи пут да иде у Мореју, а стигавши, опсео је Димитрија у једном месту које зову Мисистра. Ту се деспот морао покорити цару и само је тако остављен у животу. Послао га је тада цар са женом и са свом његовом послугом у Једрене, да га тамо чека а сам је посео читаву морејску земљу и посевши градове, оставио је тамо једнога господина по имену Балабана, учинивши га онде пашом. Али Коринт није могао освојити, јер је место добро и безбедно на морској обали. Онда се вратио цар у Једрене, и приспевши, дао је деспоту Димитрију једну добру покрајину у грчкој земљи поред мора и једно добро место по имену Гноз. Онда је дошла вест да је рашански деспот Ђурађ умро и послао је цар (поруку) сину његовом Лазару да завлада земљом, обећавајући да му неће сметати све до смрти. Кренули смо тада на једнога кнеза поганичког по имену Измаил-бега преко мора у место Синопа, па освојивши место и читаву његову земљу, повео је са собом онога кнеза у Једрене и дао му је покрајину у бугарској земљи и једно место Станимаку. Дошле су затим вести да је карамански кнез (о којем је раније било спомена) умро, па је кнез (свакако: цар) без оклевања кренуо у његову земљу и посео је читаву и узевши сву власт у њој рекао је Мухамед: "Кренуо бих да освајам султана и сва његова места, али се бојим бога да не окаљам света места, зато се морам одрећи (тога), јер су тамо она места где је господ Исус ходио и други пророци: Мојсије, Давид и Мухамед". Онда се вратио у Једрене.

Одељак тринаести.
О освојењу Трапезунта.

Трапезунт лежи као и Синопа с оне стране Црнога Мора, а трапезунтска земља је велика и планинска, са свих страна опседнута, као што су велики хан, Узун Хасан, Ђани-бег. Сви ови су више волели да виде ту трапезунтскога краља него турскога, мада су сви једне исте вере поганске. И зато крећући ка Трапезунту с људством, велику смо муку имали и невољу од Татара и од Грка, јер изнад Трапезунта је, поред великог хана, једна велика п силна земља, а међу народом онога господара је велика снага и слога да им ниједан поганик не може ништа учинити, а ту земљу зову Турци Ђурђистан, а припадала је исто тако трапезунтскоме царству. Онда смо с великом муком кренули ка Трапезунту не само ми, него и цар, једно због даљине, друго због напада људи, треће због глади, четврто због великих планина и високих, а усто мокрих и мочварних а тада су кише падале свакога дана, а пут је био тако рђав да су се коњи глибили до трбуха. Стигавши тако с великом муком на једну планину већ према трапезунтскоме крају и спуштајући се с те планине надоле ка путу, који је био покварен и излокан, због кола царевих, којих је било сто, војска није могла ићи, јер су се сва она кола била заглибила у блато. Тада је цар наредио да се она кола исеку и спале, а коњи да се раздаду свакоме ономе коме су били потребни. Онај пак товар, који је био на колима, сав је на камиле натоварен, јер је цар према људском причању, бојећи се тих путева (у тексту: крећући с тих путева), повео био са собом осам стотина камила. Одатле смо ишли с планина на планине и десило се на једном месту да се једна камила с пута срушила на страну са сандуцима, који су се разлупали до последње дашчице, а вреће у којима су били црвени златници, на броју шездесет хиљада, просуле су се. У томе часу јаничари који су се ту десили с исуканим сабљама су почели бранити да ниједан (војник) не узима, да би дошао онај господин који је управљао ризницом. Због ове камиле се тада цела војска зауставила, а није било никаквог другог пута да се заобиђе. Дојахавши цар запита зашто је војска стала на једном месту по таквој киши (која је била у то време велика); рекли су му шта се десило, а цар је одмах наредио да оно злато покупе, ко само може, да се војска не би задржавала. И тако је добро било онима који су се онде близу нашли, јер су понеки доста добили. И док смо се тада пребацили, било је доста невоље, јер је земља била разблатњена као тесто, али смо цара носили на рукама до равнице. И ризничке камиле су остале горе. Тада је замолио цар јаничаре да се прихвате тога посла, да камиле проведу доле. Морали смо тада с великом муком ићи горе и целе ноћи смо имали посла с камилама док их нисмо спустили; а тамо је цар остао тога дана да се одмара, а нама јаничарима дао педесет хиљада златника да их међу собом поделимо, а јаничарским стотинарима повисио је плату: који су раније имали на четири дана златник, (као што је сада без изузетка, јер што год цар турски на своме двору установи, то увек без промене остаје), потом су имали за два дана златник. Од овога места послао је цар две хиљаде брзих коњаника ка Трапезунту, који су тамо били поражени и сви до једнога побијени, тако да од њих нисмо могли имати никакве вести, тек кад је сам цар приспео са свом силом, онда смо тек нашли и угледали тела побијених како леже. Опсео је тада цар Трапезунт и освајао га је шест недеља без престанка, употребљавајући све што је имао, док га није освојио, а имао је исто тако на Црноме Мору сто педесет лађа с различитим топовима. Тада је морао трапезунтски цар да се преда турскоме цару на милост; одузевши му читаву земљу, њега самога је послао у Једрене. Имајући при себи тако много лађа и велику војску, цар Мухамед је хтео да иде на више споменутог ђурђистанског краља, али кад је чуо да међу њима велика слога влада, оставио их је на миру, па покупивши младеж оба пола у Трапезунту, вратио се у Једрене. (Шта је потом учињено трапезунтскоме цару, биће написано ниже). Кад смо тада дошли до једнога места које зову Никсар, дошле су вести од Али-бега, војводе смедеревскога, јер је већ био од Лазара Деспотовића отео рашанску земљу и њега самог убио, говорећи да смо с божјом помоћи поразили ђауре и ухватили Михаила Силађија. Цар је одмах наредио да Михаило Силађи буде чуван у Цариграду до његовог доласка. Потом, кад је стигао, наредио је да га посеку. На Али-бега се не знам из којег разлога цар био расрдио; требало је да буде посечен, али како је тако победио хришћане, дошао је у милост, као што је и раније био.

Додатак.

Трапезунт лежи над Црним Морем у планинама и сав је онај крај веома планински и мало плодоносан; највише се исхрањују морским рибама. које зову шамси балиги. То су ситне рибе налик на чикове или кркуше, али их се ипак тамо веома много лови. Зато о ондашњим становницима постоји код Турака прича: кад с њима хоће да се подсмехну, онда им то у стиху говоре: кад не би било шамси балига, не бисте имали шта јести због чега се радо срде. Тамо су близу границе ђурђијанскога краља (биће: краљевства), које је некад, како Рац спомиње, било доста снажно, али сада га час Турци час Персијанци ратовањем слабе, па једни пристају уз Персијанце, други уз Турке. Људи су у тој земљи стасити и ратници, жене имају дивне као и Черкези. За мојега времена из града Ахилса њиховог краља Симона са средњим сином ухватио је тајно из заседе у лову и послао у Цариград; тамо је дуго седео у Једикули, а сина су узели у Сарај. Старији син поставши краљ, хтео је да ослободи оца и послао је био цару као залогу млађега брата и сестру, који су обоје чувани у Бам Сарају. Виђали смо их; била је прекрасна девојка; хтео је био султан Ахмет да је узме за себе, али духовници нису допустили што је краљевскога рода, па да после не би било свађе, јер стари закон забрањује и одређује да се тако употребљавају само робиње. Послата је онда девојка али су малога сина другог исто тако узели у Сарај. Стари несрећник, видећи да тако не може бити слободан, из очајања се рађе потурчио, мислећи да ће тако лакше моћи да изиђе. Кад се већ потурчио, давали су му санџак у Румелији; он није хтео, него само у Азији а по томе су видели на шта циља, и тако је све до смрти био у Једикули. Саставио је много лепих песама на персиском о своме доживљају и случају. Кад је умро, сахранили су га пред капијом што је зову Топ капи; али је касније један трговац украо тело и одвезао га у његову државу; тамо је сахрањено по обичају. Поред те земље, опет тамо близу Трапезунта, постоји планинска земља у којој ништа не сеју већ само конопљу и тиме тргују. Имају исто тако свога краљића; као данак даје цару известан број платнених мера за галиска једра, а ушла је као клин од мора ка ђурђијанској земљи; зову је Дадијан. Тамо има на једној планини једна стародревна мала црквица, где се на Ускрс према староме календару увек тамошњи краљ и највиђенија господа скоро са свим становништвом скупљају два часа пре сванућа и стају око црквице, па ко може ући уђе и стоје тихо, обављајући службу божју према своме обичају. Када већ свиће, долази много животиња, то јест јелена, срна, дама и лежу около, као стока по оној планини. Онда излази поп с највиђенијима из цркве, држећи јеванђеље у рукама, и иде међу животиње, које се не крећу; коју тада животињу себи изаберу, над њом читају јеванђеље, а она лежи. Кад прочитају, животиња пружа врат и кољу је. Чим ту закољу, одмах друге животиње устају и одлазе у шуму и нико не сме да јури за њима. Очистивши онуд деле је људи међу собом по комадићи то тако да свако мора добити бар мрвицу. Ову ствар ми је причао посланик из оне земље кад је с данком долазио цару морем (а увек пристају у Галати), тврдећи да је то сигурно и истинито. Два дана хода или нешто мало више од Трапезунта је град персиског краља, који је он поставио на ђурђијанској граници; зову га Тифлис; овај град је хтео шах, краљ персиски, да препусти запорошким козацима да имају склониште, прелазећи к њему преко мора, док не би настао други ближе, који је обећавао брзо да сагради покојноме краљу Зигмунту, кад се с њим споразумео да одузме Црно Море од Турака године 1618, а то писмо сам им ја преводио. Ова ђурђијанска земља се као италијанска веже час за Турску час за Персију.

Одељак четрнаести.
О бици с Узун Хасаном, персиским краљем.

Узун Хасан је господар старих Татара, у чију је земљу цар турски кренуо с војском и изишавши из места Брусе, улогори се на пољу званом Петнозалан, а Узун Хасан посла једног свог плаћеног Татарина не би ли где какву незгоду начинио цару. Тада је тај Татарин дошао Мехмед паши, највећем господину после цара, и кад смо лежали на томе пољу, увече изиђе Мехмед паша из свога шатора са двојицом коморника у шетњу, а онај Татарин је вребао на њих, држећи у рукама лук са стрелама, па дочекавши га, пусти стрелу и погоди га у чело међу очи, где одмах Мехмед паша паде, а коморници повикавши појурише за њим и ухватише га. Сутрадан ујутру испричаше цару овај догађај. Дошавши тада сам цар к њему жаљаше га веома, да је плакао; онда нареди да онога Татарина везанога доведу пред њега и положивши га на земљу наузнак, наредио је да му даду две дебеле запаљене свеће; кад се најбоље распалише и разгореше, стаде му цар једном ногом на прси и окрете свеће надоле, да је восак с пламеном капао на његове очи тако дуго да су морале искочити. Онда је наредио џелату да му одере два комада коже преко целих леђа и тако је целу недељу дана, измишљајући му све нове и нове муке, био жив; на крају су га, баченог поред пута, пси појели. Кренуо је потом цар и пошао право у Узун Хасанову земљу, освојио му је неколико градова, као: Ерзерум и Ахиску. Приспели смо потом до једнога његовог веома утврђеног града који они зову Кара Хисар, а одатле смо стално ишли за Узун Хасаном не би ли се где хтео зауставити и примити борбу и ишли смо све до реке Еуфрата (ова река је велика и широка као Дунав). Видећи цар да се не може огледати с Узун Хасаном, посла к њему једнога уходу, који му је био добро познат, и то тако, као да је и он бежао с војском, тако да се прави. Превезавши се онда овај шпијун преко Еуфрата, дошао је Узун Хасану, који га је почео питати шта Отоманов син ради. Одговорио је: "Срећни господару, ништа друго, само хита да оде у своју земљу, јер су Ђаури упали у његову земљу; а исто тако ако би против њега хтео што да предузимаш, сада ти је време, док не уђе у планине". Мислећи да је тако, Узун Хасан отпреми најпре свога сина јединца Мустафу, а и сам крете за њим са свом својом силом. Кад цар чу да Мустафа креће за њим, окрете се против њега. И Узун Хасан се зауставио. Ту се почела битка. Узун Хасан је савладан, а његов син Мустафа убијен. Па ипак царски коњаници(?). Хасан рече својој војсци: "Нисам знао да је Отоманов син са коњицом слабији од мене био; али је у пешадији господар, особито у планинама". А онда окренувши војску, пође у своју земљу, а наш цар опет у своју. А кад смо били на једној планини, званој Каги, одмарао се тамо цар цео дан. С те планине видела се друга врло висока планина, коју зову Бабил, и под том планином је велико место Бабилонија, у којем је била врло велика и висока кула, али се на три дела преломила; једна стоји а две леже на западној страни. Људи причају у овој земљи да та два дела што леже на земљи представљају два прошла века овога света трећа што стоји представља последњи век. Од тога истог места тече река Еуфрат. Ишао је тада цар с оне планине ка једноме острву у Црноме Мору ниже Синопе. На томе острву место Мисистра му се покорило. Посевши га, пошао је на једно поље пред поганичким местом названим Енгури, зауставивши се на томе пољу, погледа назад на своје дворске пешаке, то јест на јаничаре, и свидеше му се како уредно иду, и овако рече: "Кад бих могао да имам десет хиљада јаничара, дао бих много за то". А један солак, од оних пешака који иду најближе цару, стојећи поред њега, рече: "Срећни господару, не само десет хиљада, већ и двадесет хиљада би вам било добро да имате". А цар, сегнувши у хазуку, где је имао при себи црвене златнике, дао му је сто црвених златника за ону реч. Одатле је цар кренуо у Брусу, а превезавши се код Галипоља, стигао је у Једрене за зиму.

Додатак

Узун Хасан је био персиски краљ, чукундед садашњега краља. Оне градове узете у оно време заузели су у ово време Персијанци и поврх тога су већ узели неколико турских и читаву Бабилонију. Овај исти персиски краљ слао је свима хришћанским владарима своје изасланике, договарајући се против Турака, јер му је у оно време било тешко; сада ништа. Кромер спомиње тога персиског краља у години 1472, а ову битку с турским царем описао је око године 1474.

Одељак петнаести.
О влашком војводи.

Дракул, војвода молдавски, имао је два сина: старијем је било име Влад, а млађем је било Радул. Ову обојицу био је дао цару Мехмеду на његов двор. Онда је умро. Чувши цар о његовој смрти, одмах је старијег Дракуловог сина обдарио новцем, оделима, лепим шаторима онако како одговара господину и отпремио га веома почасно у молдавску земљу да би после смрти свога оца владао на тај начин што би сваке године долазио к њему и да му се јавља, а данак да му даје као што је раније био даван; а његовог млађег брата је оставио на своме двору. Долазио је тада Влад два пута узастопце на царски двор, онда није хтео долазити за неколико година. Тада цар посла по њега једнога господина, којем је било име Хамзабег; кад овај стиже у варош Браилу, Влад није хтео да му се покаже, већ задржавши га, сам пође да скупља војску, а било је то у зиму и Дунав је био смрзнут. Скупивши војску, пређе преко леда у царску земљу ниже Никопоља, па пустивши своју војску, убијао је, тукао како Турке тако и хришћане и починио је велику штету цару. Овде је свима, како живим тако и умрлим, дао да се поотсецају носеви и послао их у Угарску, хвалисајући се како је тако много Турака уништио колико је тих носева било. Потом се вратио цареву изасланику у Браилу, који ништа није знао шта се дешавало, и ухвативши изасланика са свима службеницима, којих је било 40, послао је на једну тврђаву веома сигурну, међу водама, звану Куриста, па је тамо прво дао да се набије на колац Хамза-бег, а око њега други његови службеници. Дошле су потом вести цару шта је Дракул учинио (јер су га и тако називали по оцу). Онда цар одмах посла по његовог брата. Кад овај дође у царски двор, два највиша господина из царског савета, један Мехмед-паша а други Исак-паша, изиђоше му у сусрет, па узевши га између себе, водили су га цару онде где је седео на својем престолу. А кад је дошао, уставши, цар га узе за руку и постави поред себе на нижи престо; одмах је донета златоткана материја, па је наредио да се њему обуче, онда је наредио да се донесе црвена застава и дао је њему, а уза све го новац, шаторе, коње, као што доликује владару; отправи с њим и четири хиљаде коњаника ка Никопољу, да га тамо чекају, а сам не одуговлачећи, скупивши војску, крете за њим. А кад смо већ били крај Никопоља на обали Дунава, а с оне стране Дунава млади војвода Дракул је исто тако био с војском, бранећи превоз, цар рече јаничарима: "Мили моји јагањци, што је моје то је и ваше, а особито ово благо које имам, дајте ми савет (јер то је ваша ствар), како бих се могао на ону страну превести против мојега непријатеља?" Одговорили су му наши јаничари: "Срећни господару, нареди да се припремају чамци, ставићемо ноћас на коцку своје животе само да се пребацимо на ону страну". Онда је цар наредио да нам се даду осамдесет великих опремљених чамаца и друге потребе, мали топови велике пушке, мале пушке и друго ватрено оружје. А кад је већ. била ноћ, сели смо у чамце и пустили смо се надоле по води зато да се не би весла ни чамци чули, и дошавши на ону страну ниже од њихове војске на стреломет или на два, тамо смо се укопали и топове наместили и штитовима смо се около заклонили, коље смо исто тако поболи око себе зато да нам коњаници не би могли нашкодити. Онда су прешли чамци на другу страну и тако су нама пребацили друге јаничаре. А уредивши се рано, кретали смо лагано с кољем ка војсци с оклопима и с топовима, а кад смо већ дошли близу до њих, зауставили смо се, топове смо понамештали, а за то време су нам они двеста педесет јаничара побили из топова. Видећи цар то с оне стране веома му је жао било што са својом војском није могао да дође у помоћ. А и ми смо се већма бојали да му све јаничаре не побију. Видећи потом да нас тако много нестаје, брзо смо се снашли, имајући сто двадесет великих пушака, те смо одмах из њих почели густо да тучемо и отерали смо сву војску с бојног поља, а сами смо се потом боље осигурали. А и цар је још и друге пустио, које зову азапи да се журно возе нама у помоћ. Видећи да не може спречити превоз, Дракул је кренуо од нас даље, а онда се сам цар са свом силом превезао и одмах нам је дао тридесет хиљада златника да их међу собом разделимо, а поврх тога је све јаничаре који нису били слободни учинио слободнима, да своја добра дају после смрти коме хоће (међу којима сам и ја био). Одатле смо кренули напред у земљу молдавску за Дракулом и његов брат с нама, и мада је Влад имао малу војску, ми смо се ипак бојали и веома смо се чували од њих, сваке ноћи смо се кољем опкољавали, а ипак се нисмо сачували, јер су једанпут ударили на нас ноћу, тукли су, убијали људе, коње, камиле шаторе су секли (можда: пљачкали), неколико хиљада Турака су побили и велику штету цару починили а други су Турци пред њима бежали к нама, те смо их (одбијали) од себе, тукли и убијали, да не бисмо од њих били уништени. Потом су Турци донели неколико стотина Влаха и цар је наредио да их пресецају напола; видевши то остали, одступише од Дракула и присташе уз брата његова; а Дракул побеже у Угарску краљу Матији, којега краљ Матија баци у тамницу због његових сурових дела која је чинио. Предавши тада земљу брату Дракуловом, цар је пошао назад. Почели су потом Турци да причају цару како су на почетку били тешки ратови у Влашкој и како је много смо Турака гинуло. Зато треба добро размишљати о томе рату. Одговорио је Мехмед: "Док Килију и Београд Влашка држи, а Угри пак рашански Београд, дотле се не могу победити". Дошавши тада цар у Једрене, одмах без одлагања узе са собом јаничаре и пође ка Галипољу и онде се укрца у различите ратне лађе, а узе са собом и топове за рушење и хаубице што туку увис и кренули смо ка острву Митилени тамо где је била св. Павла ујела змија, и тако је брзо путовао тамо да би онога господина на Митилени претекао да се не снабде људима. А приспевши, одмах је опколио и освајао је топовима хаубицама веома изобилно, па је освојио по уговору, којег се није држао, јер је све службенике, које је тамо затекао, као и самога господара, наредио да посеку. Узевши тада власт у свима варошима и посевши градове, вратио се опет назад. Кад смо дошли у Једрене, послао је изасланство краљу Матији у Угарску јер Матија још није био крунисан, да с њиме начини примирје, јер се с те стране највише бојао. А кад је примирје начинио одмах нас је цар окренуо на арбанашке кнезове и сам је дошао; покорио је тада лако све, једног за другим, и то зато што је један посматрао кад је другога покоравао. Један му се кнез одупро, којег су звали Скендер Ивановић. Како је овај био за султана Мурата узет међу јаничаре и све је царске ствари био прозрео, предано мислећи о својој земљи (једном), успело је једанпут цару да му овако рекне: "Скендере, тражи од мене нешто, или ако хоћеш какво војводство, даћу ти га". Чувши то, молио га је да му да земљу Иванову, што је цар учинио и дао му је. Завладао је тада у њој осим градова, у којима су царски јаничари били, које је он потом, као легитиман и њима познат, лукаво одвео и измамио из градова, а сам је завладао њима. Цар Мурат је после хтео да их од њега узме, али није могао. Тако исто и Мехмед син Муратов; и тако су га морали оставити на миру све до смрти, јер је да се брани од Турака врло лако ономе ко познаје њихове ствари и устројство. И тако ти се Мехмед, покоривши све кнезове арбанске осим овога Скендера, вратио назад у Једрене. Ускоро после тога дошли су изасланици од Томаша краља босанскога тражећи примирје.

Додатак.

Није то првина турскоме цару да хришћанина на хришћанина наведе, па обојицу уништи, јер они имају ову узречицу: нека змија змију уједа, онда ће бити једна мање. Тако су учинили Шербану молдавскоме војводи што су на њега навели седмоградског војводу Баторија, тако и Баторију што су на њега гурнули Андрију Геција, којега је он био кад је Шербана изагнао из Молдавије, послао са изасланством на Порту, а они му дали заставу и обећали помоћ. Кад је Геци погинуо под Себировом, опет су на њега гурнули Бетлена Габора, који је его и сада седмоградски господар. Што дакле Турци чине хришћанима добро, то је или зато што морају, или чине из своје потребе, свакако не без своје користи.

Одељак шеснаести.
О примирју с краљем босанским.

Босански краљ Томаш тражио је од цара Мехмеда примирје на петнаест година. Задржавши изасланици, не говорећи им ништа, не дајући им никаква одговора, цар је огласио да се војске скупљају у Једрене; али нико није знао куда се имају окренути. Тако су босански изасланици чекали одговор, не знајући шта се збивало и шта ће се збити. А и војска је већ била готова. Тада једанпут наиђем ја у једну зграду са сводовима, у којој је била дворска ризница, овим случајем. Ова зграда је била поверена моме млађем брату, па како му је било тешко, послао је по мене да му тамо дођем; не оклевајући отишао сам тада њему. Кад ти господа царски саветници, Мехмед-паша и Исак-паша само њих двојица сами сиђоше у ону зграду; видевши то мој брат, рече ми па како више нисам могао да изиђем, сакрио сам се међу сандуке. Кад су онда дошли, постави им мој брат ћилиме и седоше један поред другога. Рече тада Мехмед-паша: "Шта да радимо? Какву поруку да дамо изасланицима босанскога краља?" Одговори му Исак-паша: "Ништа друго, него дајмо му примирје на петнаест година, а сами брзо идимо за њима, јер друкчије не можемо босанску земљу освојити, пошто је земља планинска, а поврх тога ће имати угарскога краља у помоћи, па Хрвате и другу господу и тако ће се снабдети да му потом ништа нећемо моћи учинити. И зато дајмо им примирје да могу отпутовати у суботу, а ми за њима изиђимо у среду све до Ситнице близу Босне, а одатле нико неће знати куда ће се цар окренути". Закључивши тако своја саветовања, одоше цару, а ја такође изиђох из оне зграде. Сутрадан им је дакле било утврђено примирје на петнаест година да се верно држи. У петак сам отишао у њихов стан: "Драга господо, имате ли с царем примирје или немате?" Одговорили су ми: "Захваљујемо господу богу што смо постигли све што смо хтели". А ја сам им рекао: "Верујте ми, ви немате никаквог примирја". И хтео је старији нешто више од мене да сазна, али му млађи није дао, мислећи да ја збијам шалу. Онда сам их питао којега ће дана одавде поћи. Рекли су: "Ако бог да, у суботу". А ја сам рекао: "И ми за вама у среду све до Босне. То вам доиста истину говорим, да то добро памтите". И отишао сам од њих. На ономе саветовању међу оним пашама било је одлучено, чим цар отпутује да буде тада трапезунтски цар посечен, и тако се потом и догодило: ми смо отпутовали у среду, а овај цар је био посечен у петак. Ишли смо тада у земљу кнеза босанскога, који се звао Ковачевић, а пошто смо му изненада дошли, покорио се цару, али му је потом цар дао одсећи главу. Онда смо кренули у краљевску земљу и опколио је најпре град Бобовац, а како није било с нама топова, одмах је онде наредио да се лију и освојио је град. А они што су по примирје долазили онде су били и видео сам се с њима, подсећајући их на раније речи, али је већ било касно. Посевши тада цар овај град, кренули смо ка Јајцу, а због брзине послао је Мехмед-пашу са двадесет хиљада људи, не би ли краља Томаша могли где сустићи у неком граду, чувши да није нимало људи нашо при себи. А он, знајући већ о Турцима, радио је несрећник и дању и ноћу не би ли могао брзо да скупи нешто људи за помоћ. Дошао је тада у град звани Кључ, хотећи онде мало да се у подне одмори. Одмах су и Турци дошли и јахали су око града, не знајући ништа о краљу Томашу онде. Онда један лупеж, стрчавши из града доле, посматрао је Турке, и приступивши му један Турчин, даде му белога хлеба и бугарски га запита шта се дешава у граду. Он рече да је ту краљ; чувши то Мехмедпаша, опколи град, а сутрадан су измамили краља из града доле, дајући му реч да ће бити миран и здрав и читав, али ш-су то одржали. Јер чим је стигао цар Мехмед до Јајца, довели су самога краља с једним његовим пријатељем. Кад видеше ово плаћеници који су били у граду, покорише се добровољно. Заузевши тада цар град, наредио је да краља самдругог посеку, а потом узевши читаву његову земљу и посевши градове, кренуо је у своју престоницу. Тамо је мене био оставио цар у једноме граду а плата нам је дата за пола године свакоме по обичају. Имао сам и других Турака тридесет као помоћ, али кад је цар већ изишао из земље, тада краљ Матија без оклевања дође у Босну и опколи Јајце и Звечај, град у којем сам ја био, а Босанци који су се били у вароши Турцима покорили, осиливши се тада, бацише заставу доле и ударише на Турке. Видевши то, Угри приступише смелије оној кули и увукоше се у варош. А видевши Турци да су у вароши Угри ојачали, побегоше у град и остадоше затворени. Остао је краљ Матија тада онде осам недеља, тукући их. Другу војску посла краљ Матија с топовима ка Звечају да га освоји на којем су граду зидови били веома рђави, па су се зато веома рушили од топова те смо морали стално да радимо поправљајући? рупе које су топови пробили. Тако смо се у послу дуго задржали и продужавали, док Јајце град није прво заузет, и кад овај Матија освоји договором, крете на Звечај. Тада смо се морали и ми покорити и тако што је год Турака било у Јајцу и Звечају, мало их се у Турску вратило, јер их је краљ Матија узео са собом. А и ја сам хвалио господа бога што сам се часно вратио назад међу хришћане. У то време Босну је држао један војвода Мехмед Мумијатовић; место њега је у Јајцу био његов службеник по имену Јусуф Харами паша, и овај је био код краља Матије остао с другим Турцима и са мном.

Додатак.

Овога босанскога краља Кромер назива Стефаном, а Рац Томашем, у осталим стварима се слажу, само Кромер не пише каквом је смрћу умро.

Одељак седамнаести.
Шта је радио Мехмед у Босни.

Чувши цар Мехмед шта се десило у Босни, годину дана касније поново је дошао у Босну да осваја градове, а како топова са собом није имао, онде је наредио да се лију; тукући из њих, све је зидове срушио; онда је наредио да се јуриша на град звани Јајце и већ је застава царска била на зиду, кад се један градски пешак ухвати с јаничаром и борећи се о заставу, тако су се обојица држала да су заједно пали доле и погинули. Видећи цар њихово јунаштво, да су му се добро одупирали, наредио је одмах да се топови вуку до воде коју зову Врбас, близу вароши, и наредио је да их тамо баце где вода са стене пада да их нико не би могао извадити и отишао је даље, не покушавајући више да их покори, а идући назад, покорио је једнога босанскога кнеза. Чувши краљ Матија о томе, кренуо је у помоћ, али сазнавши да је цар већ отишао не учинивши ништа граду, вратио се назад и Јајце је за то време остало не-освојени град. Освојио је тада Мехмед Негропонт и питао је за онај гвоздени штап, о којем је писано раније, и кад га није нашао, наредио је да се ондашњим људима ноге посеку, да би испунио свој завет. Наредио је потом цар Мехмед, после ових споменутих борби, своме тефтердару да преброји све његово благо и да тачно прорачуна према количини колико би хиљада људи за готов новац могао издржавати и за колико година, а да његове земље не дају никакву помоћ, како у људима, тако ни у новцу. То је тефтердар учинио и за четири недеље је све то прорачунао и рекао цару говорећи: "Срећни господару, можеш издржавати за десет година четири пута по сто хиљада људи, а да им платиш потков и ексере, то јест плоту и штету". Али цар није тако разумео, већ да десет година може да издржава сваке године четрдесет хиљада људи. Рече му цар: "Још нисам господар, јер те земље које држим све су туђе". А у то време се чуло како се папа са свим хришћанством договарао против Турака. Бојећи се тада цар Мехмед да му се све земље које је покупио од хришћана не супротставе послао је по све своје старешине да к њему дођу и саветовао се с њима, говорећи: "Чујемо да хришћани хоће на нас да се крену силно; шта о томе кажете и шта саветујете; ја могу да издржавам за десет година четири стотине хиљада људи". Одговорише му: "Срећни господару, имајући тако много војске, крени у њихову земљу, боље је то него да их код куће чекаш". Тада цар нареди да се донесе велики ћилим и наредио је да се пред њима распростре а насред ћилима је наредио да се стави јабука и задао км је овакву загонетку: "Може ли ко од вас ову јабуку да узме а да не стане на ћилим?" И саветовали су се међу собом како би то могло бити, а нико се није могао досетити. Онда цар сам приступи ћилиму, ухвати обема рукама ивицу ћилима и савијао је пред собом, покрећући се напред све више, док није дохватио јабуку. Узевши јабуку, разви ћилим како је био и рече господи: "Боље је Ђаурима помало откидати, него у њихову земљу одједном далеко одлазити, јер кад би нам се тамо било шта десило онда би нам се све земље успротивиле". И рече један господин, по имену Исабег Авранезовић: "Срећни господару, одавно причају о томе римскоме папи, као да треба да крене на нас са читавим хришћанством, а ето не чује се; што сте намислили, то чините, не водећи ништа рачуна о вестима хришћанским". И тако похвалише његову реч и царев пример. Позва онда цар једнога Грка хришћани на по имену Томаша Кирицу и рече му: "Шта ви мислите о вашем римском папи?" Одговори му: "Срећни господару тако мислимо да су то свети људи". И рече цар: "Сви сте заблуђеници, а зато и ти, Томашу, прими веру Мухамедову јер је истинитија од ваше". Томаш заћута, а то се збивало у Једрену у новоме двору. Тада цар, обдаривши господу, отпусти их кућама. Потом умре цар Мехмед и сахрањен је у Цариграду; остала су после њега два сина: једноме је име (било) Џем Султан, а другоме Бајазит.

Додатак.

Свако треба сигурно да зна да турски цар није безбедан и боји се да се једном хришћанство не освести и не побуни се па да не упадне у његову земљу. Кад би ово видели хришћани што су под њим и осетили силу уз хришћанство и једнодушну слогу, сви би му се заједно успротивили и уз хришћане би пристали. Више пута сам се наслушао на многим местима разних разговора о томе (што дај боже што пре). Самих српских планика, које леже леђима ка Беломе Мору, има седам: прву зову српски Дукађин (њу су Турци назвали Карадаг, јер лежи највише над морем), другу Клементи, трећа је Белопавлићи, четврта Кучи, пета Херцеговина, и пошто ова има из поља лакши прилаз, онда они људи што тамо станују дају цару годишње по двадесет аспри, ништа више; шеста је Симара, седма Плава; са ових седам планина може бити добрих људи Срба македонских за борбу педесет хиљада, само кад би оружје имали, за које им је тамо тешко, јер ако што од Турака не отму, друкчије неће добити, јер км није допуштено да купују ма какво оружје, нита ће им пак продати, јер врло често туку Турке и велику им штету причињавају. Из ових планина је изасланик (који је путовао по читавом хришћанству) био исто тако и код покојног краља, молећи за помоћ, кога је краљ био послао покојном господину Жулкјевском, крунскоме хетману, и био је с нама у логору у Буши године 1617. Име овог изасланика је било Александар Биловић, из оне породице из које је један био на Косову Пољу убио цара Мурата. Знао је неколико страних језика. О тим планинама сами Турци причају како на копљима (сем којих не могу имати друго оружје) харач цару дају. Овај изасланик је био и код кнеза Мауриција, који је обећао да ће им бродовима пренети ватрено оружје, праха, олова и мачева, само кад би и друга хришћанска господа пристала на тај рат. Српски патријарх станује у варошици Пећи названој; преко њега често и сами Турци преговарају с оним планинама; иначе тамо к себи у те планине они не пуштају тек онако (олако).

Одељак осамнаести.
О синовима Мехмедовим, о поретку у градовима и о праведности.

Синови цара Мехмеда, Џем Султан и Бајазит, водили су велику борбу међу собом око царства до пре неколико година. Потом је Џем Султан изгнан из земље а Бајазит је постао цар. Овај није предузимао никакву битку, јер није имао с ким, пошто је његов отац хришћане у оним крајевима потчинио под своју моћ осим угарског и пољског краљевства, а ипак је био освојио Кафу на Црноме Мору с оне стране и у влашкој земљи Килију и Београд. А у Турској постоји овакав обичај: ако ко после цара остане (као што су то била остала два брата), па би се свађали око власти, онда ко се први склони код јаничара, тај добија царство. А ако би склоњено благо (какво је једно над Цариградом пет италијанских миља у граду званом Јени Хисар) који од браће макар и хтео да узме, онда му не би дали, јер је град сигуран и тако снабдевен како за то треба. И онда чим један царство. стекне, онај коме је град поверен диздар, узевши кључеве од града донеће цару и предаће. Цар, обдаривши га, даје му кључеве назад и препоручује му да онако послује како је из давних времена било, јер је у Турској поредак и ред друкчији него у другим државама. Цар сам у свима земљама све градове у својој руци држи и ниједан град не даје својој господи, већ своје васпитанике јаничаре, у њима ваљано држи. Ако је која варош ограђена и да у њој буде град, тада је цар држи посевши је својим људима, јаничаре који су у граду сам снабдева ако би били опкољени. Вина нити икаквог пића није слободно имати у граду. У остала времена, сем опсаде, сваки живи од своје плате, а плату им за сваку четвртину године у потпуности и без грешке шаљу из двора; одело им такође дају једно на годину; такав им је поредак у градовима; осим тога у граду имају две старешине: једнога зову диздар, другог ћехаја, који имају на четири дана златник; десетари на осам дана златник, а сви на десет дана златник, а говоре им: "Тиме се храните сада, јер од царског провијанта не треба дирати већ само у опсади". Сами увек стражаре и чувају по реду. Имају исто тако два вратара, капија је увек затворена сем капиџика, а ко иде горе или доле, без проверавања никог не пуштају. А ако би се указала каква хитна потреба да војвода треба да дође у град и има да прегледа какав недостатак, па тада дође с много особа, не пуштају га друкчије него само са четири до пет људи. Градове турске тако снабдевају да читава турска држава, од највише га до најмањега, био богат био сиромашан, сваки гледа у царске руке; а цар опет све снабдева према заслузи и достојанству. И зато ниједан господин нема ништа своје наследно. Има и таквих који имају, али веома мало; када цар коме одузима имање, а може своју послугу да задржи, задржава је, чекајући све дотле докле га цар не снабде. А цар опет узме једноме а да другоме. Онај коме одузму, иде у царски двор и служи годину или две, или не-колико месеци према срећи. Онда цар даје њему имање, а узима од другога. Има их у царскоме двору увек таквих око две стотине, а зову их манзул беглер. Али некима помаже цар новцем и имају исто тако и обичај да се о томе ништа не брину, говорећи међу собом: "Дао бог цару здравља, па ће ми дати боље имање". Има и разлога због којих им одузимају имања а другима дају, а највећи је кад неко сиромашнима неправду чини, а дође жалба; ниједног таквог неће отрпети, већ узевши од њега даће другом. Други разлог је кад царску службу запостави, јер је свакоме одређено како има да служи цару; ко би пак од њих имао синове, такав је обичај, да их кад стасају са собом узме у рат и покаже их царскоме двору, онда цар свакоме од њих одреди да се даје плата према својој вољи и неће је узети већ без некаквог разлога. Цар има и ту контролу да сваке године одреди четири господина који путују на четири стране његове земље, прегледају и распитују се да неком није учињена неправда од претпостављенога или од кога другог, а где би се показало да је неки господин сиромашноме учинио неправду, ова господа имају силу да кажњавају на казну смрти, или одузимање имања, како ко заслужи. А ова господа су названи хаиф солуђилар, као да рекнеш испитивачи неправде. А кад неко од њих дође на место где је одређен, он тада наређује да се огласи: ако би коме била учињена каква неправда, да дође, да исприча. Завршивши тада своје обавезе, враћају се обдарени на царски двор. Постоји и овај обичај: ако би се десило да царскога дворанина убију па макар ишао по својој потреби, а убица буде ухваћен, без милосрђа бива кажњен, а она покрајина цела, или ако је у вароши - улица где се то десило, без одлагања морају да даду две хиљаде златника у царску ризницу а то зато што нису то спречили или што неће да издаду сумњиве и самовољне. А велика господа, кад дође царски дворани ни нешто нареди, са страхом раде, бојећи се да царски гнев не падне на њих. Зато царским дворанима, било их мало или много, свуда указују достојно поштовање.

Одељак деветнаести.
О обичајима месног и ратног савета и о поретку њиховог обичаја.

Овакво је устројство царева двора: најпре је царски савет, то јест везири; дакле што они одлуче, то стоји. Има и других, то су казилар. Оних првих има два, које цар чини зато да не би имао бригу у већем савету не знајући чију пре да слуша и на чијој да се заустави. А постоји исто тако обичај да ниједан везир ништа ново не одлучује да се стари поредак на двору не би реметио, већ како је раније у стара времена установљено, тога се држе и у томе живе. Савет исто тако никад не заседава крај цара већ далеко од цара у другој згради, а ако су у логору, онда постоји за то одвојени шатор назван данисик чадири, а постоји и други шатор у којем се цар показује, а зову га сегван. Онамо дакле позвавши везири људе из разних крајева, испитују где се шта дешава, а чувши шта ко из које земље прича, попишу све и сами међу собом просуђују је ли што достојно царевих ушију; нађе ли се што, изводе са собом пред цара; тек пошто сам цар процени и посаветује се заједнички на чему треба да се задрже, закључују савет и разилазе се и наређују шта је још потребно. Цар води рачуна о томе када негде његови људи упадну и заробе људства, па одмах шаље писаре за њима, а колико год дечака се нађе ухваћених, све узимају у јаничаре, а за свакога даје цар триста аспри и шаљу их преко мора; каткад таквих има око две хиљаде. Ако их нема довољно од непријатеља, онда их узимају од хришћана у његовој земљи, од оних који имају дечаке у неким селима, и то колико их које село може дати, само да би онај број био увек испуњен, а ту децу коју узимају из своје земље зову ћилик, јер после своје смрти могу своје благо предавати коме хоће. Али оне које узимају од непријатеља зову пенђик, а ови после своје смрти не могу ништа предати, већ после њих све узимају за цара, изузев кад ко код цара стекне признање и заслугу па га учини слободним, како се било десило у влашкој земљи, о чему је писано раније. На оне дечаке које шаљу преко мора цар ништа не даје, већ они којима су поверени, а потом их отправљају куда цар нареди и за шта је ко погодан: једни се уче да деле мегдан на коњу, и те цар снабдева друге узимају на галије да посматрају и да се вежбају борби на води, а ко се добро покаже, од тог времена му тече плата. Одатле их пак узимају за дворске јаничаре, оне који су најјуначнији, а млађи морају да служе старије. Који пак постају зрелији, њих дају у градове, као што је већ писано. На царскоме двору бива око четири хиљаде јаничара, међу којима је такав поредак да имају над собом старешину, а зову га јаничар-ага; то је велики господин, а има плату шест стотина аспри на дан, а његов заменик за сваки дан шездесет аспри стотинари на два дана златник, њихови заменици, као полустотинари, на четири дана златник, десетари на осам дана златник, а остали другови на десет дана златник. Синови ових имају исто тако од цара плату, како ко, један три, други две, трећи пола аспре, а то су они који већ одрастају. Ниједан јаничар, кад што скриви, не бива кажњаван платом већ главом, али ниједног не могу да погубе јавно, већ. тајно, због других да се не би побунили. Ниједан јаничар нити њихов десетар на коњу не сме да јаше, осим самога аге и његовог заменика, тако је установљено. Од ових су једни солаци (то јест одлични стрелци из лука), и они иду најближе цару, не одевају се друкчије. Други су стрелци из малих пушака неки из јаничарки, а морају се на путу свакога дана показивати с оружјем пред својим старешинама. Свакоме стрелцу из лука дају за сваку годину по златник, а осим тога одело, кошуљу, гаће велике начињене од три лакта платна, кошуља је од осам. Има цар исто тако на своме двору шест стотина коњаника, ови пак имају над, собом два заповедника и те зову галиблар субашлари и сваки под собом има по триста људи, а све те зову гариб згитлер; њиховим старешинама дају по два златника на дан, другима по златник и по, некима по златник, некима по пола златника па све до орта, а осим тих јадних сиротана никога другога не примају на царски двор, јер су сви ови васпитаници. Од ових васпитаника бирају шездесет одличних дечака у једну чету и зову их солаци. Њиховог старешину зову солакпаша; овај има плату за сваки дан златник; то су они што пред царем иду с луковима. Има исто тако и вратара, а њих има двеста и имају две старешине и зову их капиџи башлар, као да рекнеш старешине над вратарима, а сваки под собом има стотину, ови јашу на коњима, плату има њихов старешина за сваки дан два златника, а остали на шест дана златник. Трећа виша дворска чета произлази изабрана из ових истих васпитаника, који на коњима јашу; има их шест стотина, имају две старешине, зову их улефеџилар, сваки има триста људи под својом командом, а плата њихова је два и по златника на дан, а осталима на четири дана златник. Ову чету зову улефеџиић као да рекнеш новцем скупљени. Четврта чета је још виша, коју зову шлихдар, као да рекнеш што држи оружје, а има их триста, њихов старешина има плату на дан три златника, други златник и по, неки златник, неки пола златника. Њихов посао је да воде коња под царем када је то потребно, а ипак свакоме једва ако допадне да води (коња) једанпут годишње, или на две године, или чак и више. Пету чету највишу зову спахи оглани то јест спахиски синови. Ови на коњима јашу, ових бива триста, њиховог старешину зову спахалар агаси као да рекнеш господар спахија или војника, овај има плату пет златника на дан, а остали по два по два и по, по три и по, како ко заслужи. А ови имају ову дужност: сабљу, лук, тоболац да опашу и да носе за царем где се нареди, а допадне то свакога једанпут на годину, или на две године, а сви су коњаници. Сви ови заједно морају да леже по цара ноћу и ћутке да проводе ноћ, па ма била киша, био снег, било хладно, сваки мора остати на своме месту; сваки дан их је педесет или сто, како се нареди. Од ових ниједан не треба да се брине ма о каквом оружју, јер све цар снабде шта коме треба према његовом чину, био коњаник, био пешак а исто тако опрему за коња по њиховом обичају. Оне што јело носе зову ћеснигирлер; њих има осамдесет, старешину њиховог зову ћеснигер паша, његова је плата на дан два златника, а осталима по златник. Коморника има педесет, зову их те огларлар, имају плату по пола златника, храну и за себе и за коње све од цара. Цар има исто тако хиљаду коња празних, из године у годину, под својим седлима и ове, како је потребно и цар нареди, раздају са седлима и с опремом како је потребно а особито кад је велика битка. Коњушара има двеста, који се о коњима старају а имају и своје коње, и све од цара; овима дају на осам дана златник. Има такође шездесет камила изврсних које носе царево благо; свака камила носи два сандука, у свакоме по тридесет хиљада црвених златника; а има и четрдесет камила које носе кухињу и провијант, других још толико што носе шаторе и све потребе уз њих. Имају и две камиле што носе велике бубњеве, које зову киос, једна носи два; у ове бубњеве не ударају, већ само кад би била велика битка; других мањих бубњева има много, а оних камила што носе оружје има триста, јер Турци кола немају зато да се с њима не задржавају кад иду у рат. Оружара који оружје праве и чисте има шездесет, а сви су на коњима, а њиховог мајстора зову џебеџи баша овај има златник на дан, а остали на осам дана златник и тако увек из године у годину. Оних пак што цареве шаторе разапињу има шездесет, зову их мехтерлер, сви су на коњима, њиховог старешину зову мехтер баша, има за сваки дан пола златника, а остали на осам дана златник. Има још и посебних камила које носе цареву постељину лежиште као и нарочити новац који му стоји при руци као лична и особита благајна а ових камила има 412 и поврх тога нешто празних, и то кад би се некој што десило, да би на то место дошла друга. Оружара, шаторџија и оних што камиле чувају, кувара, трубача има сада свега на броју триста и деведесет, они су сви коњаници, а осталих свих има две хиљаде и четири стотине педесет. Дворских јаничара, осим оних који су по градовима и варошима, има три и по хиљаде и нешто још више.

Додатак

Само су раније бивала два везира али сада их бива седам па и осам, али је један највиши велики везир, после цара први, други је - његов заменик. Јер кад велики везир иде у рат, онда заменика оставља крај цара. А овај, чим оде везир, има улогу великог везира, будући при царевом боку. Велики везир пак чим се удаљи десет дана хода од Цариграда, већ је и сам као дар; све му је слободно: пашалук дати и одузети, коме хоће војника додати и коњаника смањити (јер јаничаре не може ни да дода ни да смањи, зато што цареви сами узимају њихове спискове себи), и то за неки случај; а што он тамо учини, то више цар не мења. На месту када савет заседава, сто тако одвојено седи везир напред као у средини палате с десне стране, други поред њега и тако даље један поред другога, а сви на десној страни, јер је код њих лева страна поштованија. Мало помакнути, с леве стране седе два кази аскера, то јест највише судије, или бискупи, један европски, други азиски; ови имају силу да деле звања у своме подручју, али с учешћем везировим и сагласношћу царевом, сваки од њих на својој страни: азиски у Азији, европски у Грчкој. Поред ових духовника седе три казнаца: велики, средњи и мали; зато их има три, јер један, или два, увек морају да иду у рат да плаћају војницима. На десној страни пак поред везира седи нишанџи баша, као код нас канцелар; а на повељама, пуномоћјима прави на врху оне царске знаке, јер то нема право нико да чини него само он или неки од салтих везира. За казнацима седе казначки писари, који издају и узимају новац и пишу; има их неколико десетина; писари с потканцеларом имају крај самих врата од собе одвојено место своје и онде пишу; има их диванских петнаест-двадесет, али они имају своје ученике, који, седећи са стране, пишу што им дају. Над самим везиром, насупрот вратима кроз која се споља улази у ову палату пред окупљени савет, има мало прозорче, а на њему је трострука, густа решетка, тамо цар прислушкује шта и како суде и види према вратима ко и како улази и излази, али њега не може нико да види.

Што се тиче заробљеника, како овде спомиње Рацић друкчији је сада обичај већ и у томе: у оно време су их слали преко мора зато што су Турци у Европи мало шта имали, а веома су се бојали да им и то што имају не одузму. Али сада кад доведу оне које узимају од поданика, таоце, које зову ћилик, онда их одведу на један трг у царском сарају, изишавши цар тамо с евнусима, с Арапима, прегледају ликове њихове и посматрају стас; ко им се тада свиди или по стасу или по лику (у шта се Арапи добро разумеју), узимају на страну, а оне горе такође на страну, од ових опет бољих поново бирају за науку, за разне занате, за шта виде да би ко желео, те за служење евнусима, да уче језике и проучавају обичаје, снажније за друге ствари способне за баште и различите сарајске послове, као и за лађе, којима увек возе царева дрва, да веслом веслају на царском чамцу и слично. Оне пак што оставе после бирања, пописују по хришћанским и турским именима, какво су коме дали, с описом његова лица и има ли какав видљив знак на челу, на лицу, на руци, испишу их и изводе на један трг и наређују да се огласи: ко хоће себи слугу, нека купи; тада је слободно свакоме да иде и купи, а за свакога треба дати два црвена (златника); одмах запишу онога што купује, где станује и како га зову; бивају тада годину, две, три и пет, колико треба, кад је пак цару потребно или за баште, јер помру вртари, или што су их отпустили из сараја и уписали у јаничаре, онда наређују да се на ономе истом тргу огласи да сваки ко има доведе царскога роба. Сви тада што су их куповали враћају. Ако за то време неки умре, као што је мени умро такав, онда поп оне улице где сам становао, када сам му саопштио да ми је слуга умро, дошавши сахранио га је према своме обичају и од тих ми дао потврду, написавши време и дан када је то било и какав је лик био умрлога; тако сваки код кога умре. Код кога су пак били, сви су извели на трг и покупили су у сарај, у баште и за друге службе. Овај код мене је био две године и ништа му нисам давао, само шта да једе и да пије; имао је већ од цара пола аспре дневно. И тако сада ту раздају такве слуге, не возе их преко мора. Онима пак које доводе из хришћанске земље, које они зову пенђик, оваквима описују и лик, и видљиве знаке на телу и из које је нације, јер морају на њих да плаћају цару, и ако при томе не узме потврду да је платио, морао би га опет платити; зато то зову пенђик, то јест већ плаћен. Када сад ти дођу цару, дају их господи и истакнутијим људима на вежбање; ако је ко достојан сараја или по стасу, или по лику, научивши га понашању, дају га у сара) на даље науке, као што је то било с влашким господичићима, исто тако и са синовима ђурђијанскога краља Симона, па и са сином сицилијанскога краља, којега су ухватили на мору, ове су узели у сарај због изврсности порекла, јер код таквих обично бивају лепе наклоности. Узимају исто тако и друге на занате; као кад се био потурчио један Енглез узели су га, иако није знао језика, зато што се мало разумевао око сатова; тако и друге, ако се ко за нешто покаже, ако не мора дуго да се мучи и одслужује пре но што добије какво место у сарају. Поредак код војника и плаћање њима већ су друкчији од онога који овде спомиње Рац, јер је после султана Мехмеда султан Сулејман све реформисао; колико је тада било свакојаких, како јаничара, тако и коњаника и других плаћеника, или јесте, о томе ће бити написано ниже и тамошњи финансиски попис биће наведен у преводу.

Одељак двадесети.
О војном поретку.

Застава царских има четири, које припадају двору: једна је бела; златним словима исписана, и та је изнад свих осталих, јер она показује да је целокупна власт царска крај ње, а зову је алем санџак, као да рекнеш застава велике моћи. Друга застава је црвена, и та је дворских пешака. А кад год су развијене те четири заставе, тамо ти је цар међу својим дворанима у овом поретку: дворски коњаници су поред њега, пред њим су јаничари, за њим су камиле, а око тога је свуда опкоп. Испод опкопа су штитови побијени у земљу, а око опкопа свуда је насут бедем увис, на бедему је свуда ограда густо позабадана, лежишта за топове, да могу далеко да гађају. Осим свога двора, који око њега стоји, има цар још две војске, једна је анадолска, друга румелиска, а поред тога царскога утврђења постоје и други пешаци што стоје с десне стране, названи азапи, а исто тако се укопавају као и први, али ипак немају такву опрему. Ових бива двадесет хиљада. И за њима су камиле и коњи, и такође на њима носе потребе. Ови азапи су скупљени с оне стране мора, из Азије. Постоји; такође анадол беглербег, то јест азиски поткраљ, под којим стоје сви азиски коњаници, међу којима је двадесет војвода; сваки има своју заставу коју му је цар дао. Поред војвода има 50 субаша, као за одржавање поретка; сви стоје крај својих застава, колико их где има; тих азиских коњаника бива на шездесет хиљада сваки је војвода са својим пуком, а близу су један другоме. С леве пак стране цареве стоји један господин који је с ове стране мора; зову га румели беглербег, као да рекнеш поткраљ грчки или европски а овај је виши од осталих, има поред себе осамнаест војвода, а сваки је са својим пуком и својом заставом у истом поретку као први; ови имају четрдесет субаша, а сваки стоји поред војвода по колико уз којега припада. Ових румелиских коњаника бива седамдесет хиљада заједно са сарахорима, о којима ће ниже бити говора. Са исте те леве стране цареве је такође пешадија скупљена с ове стране, из Романије, исто тако укопана, као и они на десној страни, ове пешадије има 20.000. Када тако цар нареди којим коњаницима да ступе у битку, онда они без оклевања иду и туку се с великом виком и бубњевима. И царски бубњеви бију, па је међу њима таква велика вика и бука, као да се земља тресе. Код њих су такође од цара послати најбољи чауши на коњима покривеним оружјем да посматрају ко ће какво јунаштво да учини и како ће се ко понети у бици; сваки од ових има буздован у руци или булаву, машући њоме у правцу битке; овакве зову чаушлар, а где год су они, као кад би и сам цар био, а сви их се боје, јер кога они похвале, свакоме ће бити добро, а кога покуде пред царем, тешко њему бива. Старешину ових (људи) зову чауш баша. Знајте да је такав поредак турски при великим бојевима, јер сам цар никада не иде или је увек међу јаничарима док се битка не заврши. Против такве тада поганичке силе када хришћанска сила наиђе, као што је био наишао краљ Владислав на Варну и тако се био против ње поставио с колима, окруживши се около, а међу колима су све били пешаци а исто тако на левој страни све коњаници, и зато су хришћански коњаници савлађивали турске коњанике, док се потом нису сами упропастили, похитавши на царске јаничаре без опрезности. Исто тако се Јанко војвода на Косову Пољу сам био упропастио, јер је поразивши коњанике похитао на јаничаре, од којих је сам био поражен. Зато ко год би хтео с турским царем повести битку, мора да начини друкчији поредак, не такав какав су стари имали, а тако би могао с божјом помоћи Турке потући до ногу. Јер међу њима постоји један недостатак, о којем они сами не знају, али сам ја то добро прегледао и добро знам: њихови пешаци не могу дуго издржати на бојном пољу, јер се за то никако не припремају, сматрајући да ће они увек подједнаку срећу имати. Још и друга ствар им је несигурна, то јест када би једном јаничари били потучени до ногу и остали на бојном пољу, а особито у Европи, онда турски цар на тако извежбане људе не би могао тек макар како да крене и не би се брзо опоравио и окренуо против хришћана јер кад би се те војске лишио, успротивиле би му се све хришћанске земље које је отео од хришћана и тако би морао да буде прогнан преко мора. Исто тако треба знати: када би коњичка војска била потучена, а остали само пешаци, како се десило код Варне, онда не треба хитати на јаничаре с чела, већ одостраг огњеним мецима гађати у камиле, које би, будући преплашене огњем, полетеле на своју војску и погазиле би јаничаре иза којих стоје, а онда из логора пуцати из топова на њих с друге стране, јер се никад не би досетили, јер то не знају, али ја сам се уверио и сазнао по једној камили, о чему је било велико питање, али нису могли знати да сам то био ја, а то се десило у влашкој земљи када смо ратовали с Дракулом. И тако се они веома боје кад чују да хришћани силно на њих крећу, јер их је страх да једном не изгубе битку тако па да им јаничари буду потучени.

Додатак.

Рац ту пише да би тешко било турскоме цару да нађе војску, кад би му једна била потучена. Ја пак на то велим да му не би било особито тешко, сем кад би му овде међу хришћанима била сва потучена до ногу, кад би му и логор са свима јаничарима, коњима, камилама узели, онда бих веровао да би му било прилично тешко да скупи брзо војску, а то из тога разлога у ова наша несрећна времена што се та бестија веома раширила и размножила, и немаш тога краљевства и те покрајине да из неке нема језика или сужња, јер их много приступа и турчи се, као што је било за мога времена, кад је један Шпанац, врли малтешки племић, намерно дошао и потурчио се. Овај је човек потом био од њих узет и за невоље Потоцкога он је у Влашкој уредио флоту. Турски цар својој плаћеној војсци не плаћа на пратњу, то јест за три, за четири коња, већ само за особу, па макар тај имао за своју удобност, идући у рат, једног товарног коња или два, једног роба или пак два; ако робова нема, онда бар једнога јанасмуд то јест слугу за послугу, који више служи за наду, него за плату. Неки их имају по неколико, па чак и петнаест-двадесет, мада само он прима плату. Па ако пропадне који пук војника у бици, то изгину они који сами примају плату, а робови, слуге остану, долазе онда оваква двојица или тројица везиру и говоре: "Нека буде здрава царска глава; мој господар је био царски плаћеник постао је мученик, јер је убијен, борећи се с хришћанима за веру. Нас двојица молимо те за његово место, а ми ћемо се старати да се цару одужимо". Везир или заповедник, видећи особу згодну или обадве. подели међу њима половину плате убијенога а половина остаје у каси, и каже им: "Но, јунаци заслужите више и будите чврсти у бици". А код њих је закон: колико пута добију битку, или заузму град, варош, покрајину, увек читавој војсци повећавају плату према заслузи, понекад са пет аспри, ако што знатно учине, понекад опет са аспром, са две, и тако понекад тамо дотера војник до два до три црвена златника плате од тридесет полугрошића, као што сам их ја познавао неколико. Зато може цар да има на тај начин брзо војску, осим, као што сам додао, ако би били и ови потучени до ногу. А то се дешава и међу јаничарима: био сам присутан на Пуладиском Пољу у Азији; Хасуф баша с џелалијама изгубио је 3.000 јаничара. Тада се трећега дана скупило више њих него што је било ових што су побијени. Чак су се и робови откупљивали од господара својих и долазили у јаничаре, други, немајући да се откупе, правили су са својим господаром споразум (говорећи да ће му исплаћивати јаничарску плату колика је, само да му помогне) и долазили су, и многе је примао, а друге опет већ није хтео. За султана Сулејмана, кад је хришћанска флота уништила његову флоту на мору, да је једва командант са двема галијама побегао и хришћани су већ сматрали да турски цар неће брзо створити флоту и људе, а какву је следеће године опремио и како је људима снабдео и шта је учинио, пуне су хронике тога; знајући да има сам у себи такву силу кад му донеше вест о таквом поразу, позвавши муфтију, рекао је: "Шта је то да је свемогући бог тако расрђен на правоверни народ па га је препустио сили хришћанској?" Одговори му муфтија: "Царе, господару мој, зар се никад не молиш богу?" "Наравно, молим се" - одговорио је. "А зашто - вели - не памтиш ону молитву коју зову фатиха, која овако почиње: о боже, створитељу и хранитељу читавога света. А господ бог ти је исто тако створио и хришћане, и зна и за њих, не чуди се што једанпут ниси срећно прошао с њима; не греши, не срди се за то, команданту опрости, а што брже можеш нареди да се спремају друге галије а ево ја сам обећавам једну галију са посадом; нека и други тако учине. Ако би се изговарали недостатком блага, нека пошаљу за то коњску опрему, непотребне коње, дечаке и жене". Тако је утешио цара, те му је цар опростио (у тексту: да је цару опростио), иначе би висио. То сам зато написао да би свако знао какве тешкоће турски цар има у свему. Само то треба гледати, кад би овде у овим крајевима с ове стране мора његова војска с јаничарима била сва побијена, да и логор с робовима буде уништен, већ би му било теже, јер хришћани од којих су највише јаничари, већ би се освртали, знајући за одбрану и силу и слогу хришћанску и не би ишли њему, а други који су потурчени, пристајали би назад уз хришћане, али сада видећи да хришћани сами на себе окрећу своје силе и војске уздишу јадници и не смеју ни да писну, не хотећи било шта о томе да говоре, а од хришћана ти је највише јаничара, који или да не би давали порезу, или због некаквог преступа или због турских девојака, које су лепе и развратне, или због немаштине су се потурчили и највише одлазе у јаничаре од своје воље, јер се тамо некако мање кажњава, пошто се јаничару, па не знам какав преступ да учини, може само дати 80 батина по стопалу или му главу одсећи.

Одељак двадесет први.
О брзим коњаницима турске војске.

Акинџије су код Турака људи коњаници и брзи, као Татари, а највише их станује на добручким пољима и око Дунава и око бугарских и грчких планина, а зову их зато акинџијама, као кад би рекао текући, јер постоје пљускови, као кишни, који из облака падају, а од тих пљускова велике поплаве произлазе и брзи потоци се изливају из обала; све што дохвате, све носе са собом, али не трају дуго. Тако исто и ови брзи коњаници турски или летећи, као кишни пљускови не трају дуго, али докле достигну и дохвате, све похватају, пограбе, побију и искваре тако да за много година петао тамо неће запевати. Ови брзи коњаници су добровољни и иду од добре воље за своју корист; неки Турци их зову чобани, јер се стоком хране и коње чувају само за то што очекују да их позову негде за упад. Они су увек спремни, не треба им наређивати, нити икакве плате давати, нити за штете награђивати. А ако неко неће да иде, онда своје коње позајмљује коме другом за половину плена. Ако пак ништа не добије, онда говоре: "Нисмо имали користи, али имамо велико опроштење као и они што одлазе у бој против хришћана". Што год пак задобију, како људе, тако и жене, осим дечака, све продају за новац. А дечаке сам цар плаћа.

Ови пак брзи коњаници имају међу собом командире, а постоје поврх тога војводе постављене по покрајинама од цара; против Немаца је војвода смедеревски, против Угра и против Влаха је војвода никопољски, а његов помоћник је војвода видински; против Хрвата и Коротанаца је војвода врхбосански и његов помоћник војвода ситничар; на мору су пак против Каталана и Италијана војвода галипољски и војвода морејски. Војводе или санџаци све покрајине испитују помоћу ухода и знају шта се у којем краљевству дешава; и када који од њих увреба време да би се могло заробити што људи, онда јавља цару, говорећи о упаду у земље хришћанске, а цар ће допустити. Онда без оклевања одмах наређују да ови изасланици по варошима огласе, именујући војводу и ону покрајину, хвалећи им тај упад, и на то оглашење се радују, скупљају се и опремају и одлазе на означено место, где је сам онај војвода којем је допуштен упад. Војвода тада, дочекавши их, снабдева их чамцима и другим потребама (ако треба да упадну некуда преко воде), па уредивши све ствари, наређује свакоме шта ће ко да ради; онда тек креће у хришћанску земљу, водећи их све до места где је замислио. Стигавши тамо, наређује им да се преместе на брже коње, јер сваки од њих има два коња: једног води, а на другом јаше. Оне заморене остављају на томе месту, јер има и других Турака који им их чувају док се ови не врате, а дају им од осам коња златник. Тамо војвода тихо каже дан докле ће их чекати и ударивши у таламбас распушта их и настаје таква бука од њих, гурајући се међу собом, јер сваки жели да буде напред, да неки с коња падају и на месту остају. Разлете се тада сви, куда ко може, палећи, убијајући, везујући и узимајући шта ко може. Војвода пак наређује да се на ономе месту разапне мали шатор имајући са собом неколико стотина изабраних људи и на добрим коњима, чекајући оне на месту, а брзи коњаници к њему возе, воде са свих страна. Кад тако војвода дочека време и дан, како им је наредио, онда сав плен шаље напред, а ко закасни, сам је крив, тамо већ остаје. И уредивши се, иду лагано, очекујући непријатеље, па ако би их где сустигли, окрећу се и туку се с њима, виде ли да не могу битку добити, онда сав плен убијају и уништавају, а сами на крају одлећу као ветар, а тада им нико не може ништа учинити, могао би их потући једино кад би их стигао у тешким планинама, или при великим водама, или на мочварним местима. Или пак ако би добили вест о месту војводином (пре но што дођу они што су се разлетели), па га напасти или ноћу или дању, познајући места, пошто су у својој земљи, и уништити војводу, онда би лако с онима замореним и оптерећеним, или пак оне што су се разлетели на разним местима пресретати и убијати. Ето такав је начин турских брзих коњаника; на исти такав или мало друкчији начин, али свакако бољи, раде Татари, који су вештији и извежбанији у томе него акинџије.

Одељак двадесет други.
О сарахорима, мартолосима и војницима.

Има у цара и војника које зову сарахори, а ови постају од оних брзих коњаника, јер кад цар чује да је (скупљена) велика хришћанска војска против њега, онда нареди да се огласи по варошима: ко би хтео да узима плату биће му давана. Тада дакле многи од ових горе споменутих брзих коњаника одлазе цару и дају им на коња златник на четири дана, и од тог времена не зову их брзи коњаници већ сарахори, скупљени војници а за сваки месец им плаћају, јер њихова служба траје само док су потребни. Њихово оружје је - сабља, џиде, копље или лук; понеки имају и оклопе. Цар пак ове држи док му требају, а бива их понекад две хиљаде.

Има (особито такође по крајинама) мартолоса и они су хришћани, а имају плату на коњу на осам дана златник, а плата им се даје такође свакога месеца, као и сарахорима, али им служба траје докле ко сам хоће, а ови највише обмањују хришћане издајствима својим различитим, правећи заседе испред Турака.

Постоје још и војници, слободни хришћани, царски поданици, а не плаћају никакве дације, већ имају села своја, слободна од данка и пореза, никоме ништа нису обавезни, само кад им нареде, иду уз војску и служе цара, празне коње воде, чувају, помажу да се копају бедеми, носе воду, чине друге услуге; кад нема рата, или кад им цар не нареди где да буду, долазе у царев стан. Кад царске коње изводе на траву они их чувају, воду дају, а ноћу крај сваког коња спавају њих двојица или један, особито крај главнијих, а ових бива неколико стотина.

Додатак.

Постоје у Турској још у градовима по крајинама војници коњаници, а зову их бешли. Ови добијају плату од санџака, не од цара, по неколико аспри на дан, јер је то заштита која не потиче од цара, већ их заповедници чувају по својој вољи. Бивају то добри људи и јунаци, јер ко би рђавог примио? Њима допуштају санџаци да иду да хватају хришћане из заседе: ураде ли што добро и добију (ли што), од тога узима санџак најбољи део, добију ли ваљане сужње, одузима их, јер то санџак свакоме објављује још у почетку, обећавајући извесну суму за сваку главу сужња, они пристају и на тај услов, да им заседе не би биле забрањене. Ови бешлије имају ту повластицу да кад умре неки спахија, или плаћеник, или неко ко је држао земљу у оном крају, одмах санџак моли; за кога се заузме, препоручујући га тада, добија од Порте. И тако овај од тога времена већ постаје царски слуга или војник. На то место санџак ако хоће другога прима, или му овај ипак и даље послужује.

Па још осим мартолоса и војника има хришћана Бугара, Срба и Грка, који имају своја домаћинства, њиве, винограде, куће, а од њих ништа не дају, само у време кад им се нареди морају да иду у ухођење у хришћанске земље, а ако ко добро послужи, обдарују га и плату му назначују. Такви иду или као да траже службу, или као трговац с еспапом, или какав немоћник, а што год сазна и прегледа брзо обавештава, имајући већ своје људе размештене, који чекају његова наређења. Као што сам ја познавао једнога Грка Димитрија, који је за Хајдер Баше, беглербега овде у Украјини, у Пољској био као ухода, једанпут као трговац с тамошњим робом с коњским бојама, с покривачима, са сувим грожђем, које му је сам паша дотурао, и сваки пут с друкчијом робом, с кожама камиљим, са сафијаном, све је то од паше узимао. Тај Димитрије је имао три сина и сви су знали руски, у Пољској су служили и све су знали. Влашки су језик исто тако сви знали, и отац. Имао је овлашћење, које сам ја био узео од њега, будући у његовом дому крај Дунава у Јени Кјејде, којим му је овлашћењем за ту његову услугу било одређено као награда да узме у Исмаилу двеста талира; и узео сам му га био тајно, да бих га показао у Пољској нашој господи ради опрезности, који чувају на својим дворовима људе разних народности. Али кад ме је Томша ухватио у Влашкој, међу осталим мојим стварима и оно ми је узето. Можемо се онда уверити како тим људима треба веровати, а осим оних, велим, који већ овде имају своја домаћинства, а тамо га немају.

Одељак двадесет трећи.
Како се Турци множе те их све више и више има.

Турско множење је слично мору, које никад не надолази нити одилази. А тако и поганици никад за мир не знају, увек се свађају, па иако се море у једном крају утиша, ипак у другоме о обале удара, јер је вода морска опора и слана, а у неким покрајинама со од ње праве, али ако свакојако не помешају с њом део слатке воде, онда со не може да буде. И све воде, лутајући по свету на све стране, бивају добре и слатке, и за све ствари погодне, потребне и корисне, а када до мора дођу и помешају се с водом морском, онда се сва њихова доброта и слаткост изгуби и биће као и друга морска вода, опора и слана. И Турци су налик на то, јер никад нису у миру, већ увек воде борбу из године у годину, од једних земаља до других, а ако негде начине примирје то све учине за своју корист, јер у другим покрајинама све зло чине, људе заробљавају, а што не може ићи, све убијају, а то се дешава више пута сваке године, јер по неколико хиљада хришћана доводе међу поганике, па се овим помешавши се с поганицима, сви искваре, као и воде речне у мору, јер напустивши своју веру, примају поганичку, а такви гори бивају према хришћанима него прави поганици. А тако све то помаже размножавању њиховом: док једни ислужују, други су ислужили, а нове и нове доводе, трећи се опет за то брину да воде, да их никако не би нестајало, како им је Мухамед наредио. Поврх тога, колико их се добровољно потурчи, којих је сваке године велики број, као што се било десило у Галати кад је цар, не могући им чинити насиља у томе да им одузима синове, као онима који су се били добровољно покорили, а видећи тада много пристојне младежи код оних Ђеновљана, наредио је да их наговарају обећањима и даровима да се турче, па и допуштањем веће самовоље но што је то било пристојно, што је потом испало по царевој вољи, јер су очеви видећи синове склоне свакојаким самовољностима, хтели да их пошаљу у хришћанску земљу, што многи од њих опазише, у великој гомили се договорише и пођоше пред цара и потурчише се. Од ових су једни узети у сарај други су растурени другој господи. Међу овима је био веома учен младић, син једнога лекара, кад је овај дошао у сарај и кад је опажена његова наклоност према биљкама (јер је имао добру вољу да учи лекарске науке), дали су га једноме црном Арапину, евнуху, да га учи; био је потом одличан лекар (умро је оставивши неколико синова) за султана Мехмеда; тада је по праву тога лекара и мајстора узета хришћанима велика парохијална црква у Галати или у Пери, која се такође зове араб џамиси, јер како се Галата добровољно покорила, цар је био обећао да им неће чинити верских насиља, да км неће узимати синове за робове и неће им цркве претварати у џамије. Зато је овај исти рекао пред царем да су његови преци били оснивачи ове цркве и да то њима по пропису припада; научивши га како треба да поступи, а како су сами судили, узели су цркву под тим изговором, а хришћани су начинили парохијалну цркву код светога Фрање.

Додатак.

А ову цркву светога Фрање касније су такође хтели да узму, али на други начин, али је француски посланик господин де Брен, човек велики и зналац турског писма, спречио ово не без великих трошкова и добио је декрет или фетву да више неће бити узета, ослободивши за то пак неколико десетина сужања измаме.

Одељак двадесет четврти.
Показује какав би поход на Турке и какав би поредак имао да буде.

Знајте о томе да разум и добро управљање много помаже у боју, зато се на Турке не треба припремати с тешким оружјем, којим оптерећен човек се тешко с вољом и хитро окреће, дебела коњаничка копља, самокресе и тешко оружје треба оставити, али треба припремати све ствари потребне за битку и за велики бој погодне; да свако може својим оружјем владати, а да не носи празно за показивање. Јер су Турци таквим уређењем далеко напред (одмакли), јер ако га гониш онда ће умаћи, ако те он гони, нећеш му утећи, а то све због своје велике лакоће. Турци и њихови коњи увек су бржи и хитрији. Али су Немци због тешких коња и оптерећења оружјем лењи, јер имајући много на глави, дух тежак (човек) има, и поврх тога не чује нити свуда добро види; рукама пак и сам собом не влада због тежине оружја, јер се понеки одевају у тако тешко и потпуно наоружане, као да ће га ко имати освајати седећи на њему, али кад неки добар човек с чистим срцем и јуначким треба да ратује боље је да у битку ступи тако да може часно, ако је потребно одступити и будући здрав и читав поново да започне оно што треба, него да на једноме месту погине, стојећи као во.

Татари се исто тако опремају као и Турци, а још усто будући јуначни, много су испред ових, јер не допуштају Турцима да их у круг опколе, нити да им с бока приђу, већ се морају само чело у чело тући, и лице к лицу управити, да би свако дошао у битку, и Татари су исто тако брзи на својим коњима, као и Турци, јер Турцима није погодан такав начин; а зато су Татари над Турцима често односили победу, а хришћани никада, а особито у великом боју, а то зато што допуштају да их у круг опколе и да им приђу с бока. Када Турци наиђу на наоружану војску и густи ред, имају наређење да највише и најпажљивије гледају коње, а не људе, да приступају њима с обеју страна с копљима, с џидама и сабљама и са другим оружјем. Зато се свако мора чувати оптерећења оружјем, што ће сваки добар јунак лако разумети: кад с коња оптерећен сјаше, ретко ко ће без помоћи узјахати, а у одлучном боју неће се увек господару наћи слуга да му помогне на коња да узјаше. Зато ко год би хтео против Турака повести рат, онда би морао читав данашњи начин да напусти, већ да се држи овога како је више написано. Народ се исто тако мора томе навикавати и вежбати. На тај начин би могао с помоћи божјом однети победу над турским царем.

Само све то од главе, од заповедника од краља зависи, и припада њима, јер сваки од њих мора бити разуман ратник и најпре себе, потом читаву војску ваљано да уреди, а особито против поганика. А онда краљеви или заповедници треба да буду међу пешадијом, имајући уза се неколико десетина изабраних људи на коњима, и одатле никуд не треба да излази, чак и кад би то било потребно. Јер свака глава, био краљ, био заповедник, мора се разумно држати и чувати се у великој безбедности, јер његова рана велики метеж прави у војсци као и глава, од које цело тело малаксава. Зато сва господа витезови обично то треба да гледају да бирају за краља и заповедника не толико силног, колико мудрог и вештог, а кад имају таквога, да га као зеницу у оку чувају, не дајући му да руком ратује без потребе.

Потребно је исто тако још да краљ има уза се неколико десетина људи оружаних на лепим наоружаним коњима, који би одлазили од њега међу пукове и показивали би се витезовима и јуначки их опомињали у краљево име, као да је сам на томе месту, да се добро држе, и тако да једни одлазе а други долазе, тако да би краљ знао где се шта дешава. Исто тако турски цар има своје чауше уза себе да тако раде и да такав ред одржавају, а видећи њих да непријатељи мисле да је то сам краљ био. Исто тако свако треба да зна да турски цар не може да скупи за одлучни бој тако велику војску, као што говоре о његовој великој сили, као да његовом људству нема броја што није тачно, јер сваки господар хоће да зна колико људи има и колико може имати. Особито пак турски цар, који сваке године бива увек у војсци с царем, као што сам раније напоменуо, колико какве војске бива за цара и како стоји са својим војводама; овде још можемо углавном навести све, једну поред друге, да се боље памти и види.

Дакле, оволики је број турске војске:

Најпре дворских јаничара бива с њим, осим оних у градовима, 4.000; већ рачунајући све, и оне што припадају каквој послузи, јер се сви морају тући кад се нареди, и оружје све и коње узимају од цара, има их свега 6810.

Оних пак војника што плате узимају од азиских земљишта и што морају из царских вароши и других да долазе за време рата цару, свега их је 60.000.

Пешадије азиске, коју зову азапи, има 20.000.

То је десна страна царева; лева пак страна европска исто тако коњаника има 70.000.

Пешадије европске има 20.000. То ти је читава војска султана Мехмеда која је имала свега 180.810. Меселеџија има 50, водовожа 50.

Додатак.

За ових садашњих времена од султана Сулејмана читава је војска порасла, јер км је придошао Мисир с другим државама, зато је далеко више сада него што је било за Раца, о чему ће бити речи даље; али овде ће се додати да не ставља аџами оглане, којих бива с царем у рату хиљаду, две, а понекад и више, нуз генелија, то јест добровољаца, који иду само ради плена, нуз бешлија, то јест појединаца плаћеничких, који се баве поред санџака. То су они који сви бивају у рату. Цехове такође отправљају: из сваког занатлиског цеха бива по петнаест-двадесет момака добрих за битку. Коњотерачи такође имају заставу, под којом бива двеста па и триста људи; има и хришћана, али и они морају да иду у бој кад км нареде, а ови су они који војсци месо доносе за царски новац, као што ће се говорити касније. Када би дакле сви који плату добивају и који треба ишли у рат, била би то велика војска, али их много не иде; јер једне паше узимају себи за послугу, друге ослобађају кази аскери, то јест духовници, као оно код нас што бива (кад је) општа мобилизација, неки се опет откупљују код својих војних старешина, и тако се склањају, а када падне попис, тада старешина присиљава своје да се ови јављају на место оних којих нема, ако пак опазе, одсутни губе своја места, и плату и земљу, које одмах тамо дају другима.

Одељак двадесет пети.
Како се спремају за јуриш и какав је поредак при томе.

Кад турски цар с војском својом дође до неког хришћанског града не размишља се дуго већ. да му војска не би седела бадава, одмах уз велике трошкове и залагање доводи топове што може ближе зиду, па пошто га разруши и разбије, чим угледа згодно време, тада најпре нареди да се огласи по војсци да сва послуга с коњима, с камилама, с мазгама, као и сви они што пасу стада оваца и другу стоку, које воде за исхрану војске, да догнају и дотерају до војске. А кад се ово изврши, онда опет наређује да се огласи и да се означи дан јуриша (што ретко друкчије бива него у петак); при оглашавању јуриша одмах спомињу награде онима који најпре или упадну на зид, или што знатно учине. Обично ко на зид први изнесе заставу - добија пашалук, ко буде други за њим - тај војводство онога пашалука, трећи субаштво онога војводства, другима исто тако као по степену, свакоме одређују коње, новац, одела и различите ствари а што год кажу сигурно је да ће одржати и дати због другога пута; или узели град, или не, ипак свакога обдарују према обећању што се добро понео. А саме вечери пак оглашавају да се по читавој војсци свуда запали што више може свећа, што изгледа ономе ко издалека гледа као да звезде светле у војсци, тада се већ припремају, пресвлаче се у краћа одела и ко има оклоп, панцир, штитове, кругове и другу опрему, све спремају, а кад буде доста по поноћи иду тихо до зидова, имајући са собом плетене кошеве и друге направе које носе пред собом, оруђа и танад. Исто тако носе велике лествице, већ раније за то припремљене, да би их могло што је могуће више да пузи по зидовима, како одозго, тако и одоздо. Јаничари иду ка разбијеном зиду и онде сасвим тихо стаје, а кад већ дође време, тобџије ударе из топова и тако се наместе да баш погађају у ону рупу, због чега се опседнути склањају од паљбе, а јаничари хитро упадну кроз зид и тамо чине ко шта може; тада се сипа густа паљба из различитих оруђа, а највише из лукова, а стреле носећи од цара додају ономе коме су потребне. Таква битка траје понекад час, каткад час и по, највише два. Где тада већ у оно време ништа не ураде, а царски заповедници опазе да већ слабе нападачи, а опседнути се добро бране, онда наређују да се одступи, цар наређује да се рањеницима помогне, (побијени да се покупе и сахране) и болесне одмах унапред шаље кући; сам цар се још неколико дана задржи, стално плашећи опседнуте не би ли могао на овај или онај начин што да учини и да се освети за своју срамоту. Ако пак цар осети да је тешко што учинити, онда наређује да се остави део шатора и нешто горих коња, хромих мазги, а војска крене врло рано, начинивши заседу за опседнуте који би из града испадали да нападну логор. Зато опседнутима није згорег да познају овај начин и да буду опрезни јер преко два часа више никад не траје одлучни јуриш. Тако се било десило кад је (цар) рашански Београд освајао, где је Измаилага, јаничарски највиши старешина, био убијен гонећи оне што су из града изишли на шаторе.

Одељак двадесет шести.
О турској правичности.

Велика правичност влада међу поганицима, а праведни су сами међу собом и с поданицима својим како хришћанима, тако и свима Јеврејима, који год су под њима; јер сам цар то надгледа, како је о томе већ било писано. Има такође неких њихових поданика ' који им данак дају и зато у својим земљама владају, као војвода влашки, молдавски, седмоградски, ђурђијански, курдски, дадијански, иако се према овима праведно поступа, ипак то бива с незгодом, јер им се без царскога знања велика штета чини, а кад тужба дође, онда им наређују да траже свуда по варошима; ако нађу гдегод нешто сужњева, или отету стоку, наређују им да их врате, али натраживши се, јадници, имајући штету, бригу и жалост, одлазе много пута узалудно кући. И њихове пропуснице мало коме помажу: имају једни против других различите примедбе и шале, тако исто и у другим својим обећањима и датим речима, као што веле од невиних криве чине, да би својој злоћи дали одушка: дарове и поклоне такође раздају не из милости нити из љубави, већ ради цареве и своје славе. Дакле, у Турској је такав обичај да се никакав хришћански изасланик не може појавити пред царем без дарова, јер цар хоће да се то свима свиђа и да свима буде познато, кад изасланици приступају к њему да се тиме могу хвалити. Ако се пак деси цару да начини с ким примирје, не чини то због чега другога, већ зато што или има нешто с ким другим, или да би за овога згодније време изабрао, јер он се с једним мири а с другим борбу води. То исто чини и с поданицима: увек нађе некога који ће му кривицу пронаћи, и тако се у томе као у кругу лукаво сналазе, а највише гледају да увек хришћани буду уништавани. А ко год зажели с њима да једе чорбу, мора је месом платити.

Цар зна број свих својих поданика хришћана и колико их је у којој вароши или у којој земљи записано; ови не дају свуда подједнак данак, и то највише дају годишње од сваке главе шездесет аспри, што цару чини много пута по стотину хиљада годишње, јер ко год само може зарађивати новац, тај већ плаћа златник годишње, осим деце коју у неким местима одузимају. Има цар исто тако прихода, који припадају његовој благајни управо, од мора, од земље и од сребрних планина и златних поља. Они хришћани који под турским царем дају осим царског данка својој господи (којима их цар привилегијом повери) десетак од летине и од стоке, никакве послове не обављају ни цару нити својим господарима што станују на земљи, осим по молби или за дуг. Кад војска пролази, неправде не сме чинити поданицима и преко усева не пролази, нити сме намерно да учини какву штету или да узме што, па да је тако мало што би стајало новчић. Јер турска господа не подносе то, и кад би неко кокош једну узео, главу би изгубио, јер цар жели да сиромашни буду на миру.

Хришћани исто тако морају за царем отпремити неколико хиљада самара, или коња с намирницама, да би то тамо продавали за своју корист, колику цену одреде, не чинећи им у томе никакву штету, па ни у најмањој ствари. За цара Мурата десило се било да се једна баба пожалила на једнога азапа да јој је млеко, које је носила на продају, на путу узео и попио. Цар је одмах наредио да га ухвате и да му распоре стомак да виде има ли млека у желуцу (јер није признао од добре воље), али да га нису били нашли, онда се и баби имало исто десити; тако је сироти пешак изгубио главу, а баба млеко; а то се Десило идући од Пловдива ка Чрномену.

Додатак.

Пропуснице су код Турака сумњиве, иако их могу давати, ипак исто толико умеју да измишљају примедаба против њих. Десило се било за мога времена да је Јусуф пашу, који је за султана Ахмеда био пристао уз побуњенике, Мурат паша хтео да доведе и укеба, па га је најпре узео к себи као сина, уверавајући га да га је већ измолио код султана Ахмеда, ново-учињеног цара по оцу. Онда му је израдио пропусницу на коју су се сви истакнути везири и муфтије потписали и на Алкоран заклели. Допутовао је несрећник. Почекавши петнаестак дана, оба кази аскера се споразумеше с другима и поднесоше жалбу у име грађанства, пронађоше духовни декрет, то јест фетву, за укидање пропуснице, после чега Јусуфа с његовим најбољим људима (у моме присуству) на Скадери у шаторима задаваше, говорећи му да га не убија ни цар, ни савет, већ грађанство, коме је чинио неправде. Правде дакле код Турака има, али је лукаво употребљавају, и коме хоће учине је како ваља, а коме неће како било.

Понекад исто тако дарови могу много, као што се било десило пољским трговцима за сумана Ахмеда, за кајмакама Ђурђије Мехмед паше, када је један Грк, имајући писмено од пољског трговца на 160 црвених златника с потписом јемаца и сведока према обичају, не могући се дочекати самога дужника, јер се у Москви бавио неколико година, једног сведока, који је једва знао и турски, пронашао је на тргу и самога повео судији; онај је изложио ствар показао потпис; судија је питао (сведока) да ли признаје да је потпис његов; не схватајући како да не призна потпис, трговац је просто признао; због признања ex confessatis баш су њега и осудили, он је одбијао да плати овај дуг. Судија је наредио да га одведу у тамницу због неизвршене исплате. Несрећни трговац, видећи да га воде у јавну тамницу (која је тамо строга), бојећи се да не поквари углед ако се огласи да је у тамници, одмах је платио онај дуг. Враћено му је писмено, али је ипак молио да судија не да (новац) одмах Грку, већ да мало причека, обећавајући други новац из Карвасера и поклон да донесе судији, због чега је тим пре изишао у сусрет његовој жељи. Дошавши у Карвасер, трговац је одмах прибегао Караман паши (то јест најстаријем трговцу у Караману), који ме одмах о томе обавести и замоли да дођем к њима. Кад сам ја видео да је то већ била пресуђена ствар, изгледало ми је тешко да се ствар надокнади, али пошто сам се с њима споразумео о трошку и хоће ли на то да га ризикују, најпре сам препоручио пут с поклонима преко неких правника, и доиста нисам се преварио са својим саветом јер је коштала та ствар 3000 талира, али смо је изокренули уз велико дивљење Турака. То се догодило по упутству самога Ђурђи Мехмед паше, у то време заменика (јер је везир убија Мехмед паша био у Азији у персиском рату), коме рекох шта желим, одневши му ноћу четрдесет лепих самуровина. Признавши да је ствар било тешко поновно изнети на разматрање, рекао ми је да сутрадан изиђем с трговцима пред царски диван, рекавши ми да сам ту ствар не може судити, јер се односи на књиге нашега закона до те мере да по нашем закону плаћају јемац и сведок за дужника, јер са два сведока човек губи главу, што је већа ствар него дуг, и тако ћу вас ја послати кази аскерима, они ће - ствар је сигурна - одмах похвалити декрет судијин. Ти ћеш молити да те оставе при привилегијама царским које су издате према уговору и договору о примирју с његовим величанством пољским краљем, јер тамо пише да пољски трговци треба да буду слободни од таквих судова; додуше, како се те привилегије не слажу с нашим законима, они ће онда исто тако рећи: Питај нас све. Поштована господо, питам ја вас: када се турски цар мири и примирје прави са хришћанским краљевима, да ли то чини према књигама или од добре воље према давнашњем обичају? Одговориће да то не чине према књигама, јер оне то не допуштају, већ према канонима то јест према давнашњим обичајима. Ти ћеш затим рећи: И ми молимо да будемо остављени при привилегијама царским према обичајима, а не према књигама. Према договору с његовим величанством пољским краљем учињеном.

Када су се сутрадан све те такве церемоније обавиле, баш се није ништа одступило с обеју страна, он се на моје последње речи јави говорећи: "Истину говори овај Ђаур", и рече мени: "А умеш ли да читаш на нашем језику и да ли разумеш право?" Рекао сам: "Умели и још се учим". онда су нам рекли да одступимо мало; часак касније позвавши нас, рече румелиски кази аскер ономе Грку што је био добио решење: "Покажи претседниково решење". Извадивши га из недара, показао га је. Читајући га кази аскер, поцепа га на двоје и рече да је рђаво добио решење, да тражи други пут. А најпре је већ био похвалио решење. Паша је одмах наредио да се напише бујурда, то јест писмено наређење судији да онај новац врати пољскоме трговцу и рекао је да му се преда његово подерано решење. Кад смо с тим дошли судији умало што није прецркао од страха, заборавивши на достојанство устаде, људски нас прими и замоли да му опростимо, да је он према закону судио не знајући о нашим договорима. А тако и тамо све пролази с поклонима, мада су закони краћи и било каква правда бржа.

Турски цар нерадо пушта иностране посланике преда се без поклона, а како су се посланици његовог величанства пољскога краља навикли да пролазе, онда кад везири не могу ништа од посланика да искамче или исцењкају, особито кад угледају своје време, онда не пуштају посланика, већ само уз неког бега или беглербега или пашу којега шаљу некуда на службу, који по њиховом закону мора на растанку да дарује цара. Тада ad extraneos ad vulgum праве се да је то дато од посланика пољског и многи им верују. Таква се ствар била десила када је покојни господин војвода мазовјецки у оно време помоћник камјењечкога судије Гурски био посланик код султана Ахмеда, којега је Насуф паша на разне начине наговарао да цару да бар једну иглу у име краљево, што је било тешко урадити, јер је самоме паши био дао добар поклон. Тада је при целивању цареве руке паша тако то удесио да се неколико чиновника (који су имали да путују одвојено) опраштало и даровало цара; а светина је разумела да је то посланик давао. Добро је онда Рац написао напред да ко с њима чорбу једе, месом је плаћа, јер често и посланицима пребацују, говорећи: "Више цара коштате него што сте донели". Зато се према нашим посланицима различито понашају, хотећи да надокнаде оно што на њих потроше новац; а ако у томе не успеју, онда то од хришћана макар и других намирују: то је истинита ствар према њиховој узречици: отети једноме псу а другоме дати, или нека пас пасју крв једе.

Што се тиче данка, којег се у овоме одељку дотакао Рац, (за оно: ко може новац да зарађује), то треба овако разумети: онај ко већ може да зарађује, тај плаћа данак на своју главу, али они који још не могу, јер су мали или неспособни, не подлежу томе. Зато сваке године у сваку покрајину бивају слани од Порте уписани ревизори са финансиским списковима и исписују једне на нове, друге на месту умрлих, а то пописивање и томе слична слања чини паша уместо награде, јер користи од пописивања и других нерегуларних прихода такви према покрајини добијају прилично. Због тога исто тако војници који чувају Порту, по реду после месец дана стражаре пред пашиним вратима, на диван га воде и кад град обилази, и то једни пешице други на коњима.

А што овде Рац спомиње златна поља, има у Египту једна покрајиница међу великим планинама, а има само пет омањих сеоца; реке никакве немају, ништа не сеју у тој равници коју су населили међу оним планинама, само прах од урмина дрвета (којега имају много и то је њихова обична храна); засејавају кроз свилено решето по оној земљи свако према размерама својега поља, на које ноћу с росом пада злато, сутрадан то згрћу и пажљиво скупљају, а потом просејавају, онако исто радећи и бирајући злато. Нема ти тада бољег злата од тога, и од тога злата праве црвене златнике што их зову шерефи, који су увек скупљи од осталих, а већ извесну количину злата ти тамо становници морају да дају мисирскоме паши. Овај паша даје сваке године из Мисира осим пиринча, сочива пшенице, грашка, памука, шећера, лана и сувог грожђа и различитих тканина у вредности шест стотина хиљада црвених (златника); од ових иде на море сто хиљада, на Меку сто хиљада, на тамошњу војску сто; остатак у личну цареву ризницу, која је унутра у сарају. О исхрани ваљано смишља за рат везир, јер кад већ намишљају да поведу рат, онда најпре шаљу у све оне покрајине које се додирују са оним земљама где ће се рат водити с порукама претседницима општина, који већ одмах чим поруке до њих дођу обавештавају срезове, који просуђују, за свако село и насеље обичан број мерица како пшенице тако и јечма прописују, а ови без оклевања морају то припремати и превозити тамо где им се нареди, а обично превозе то морем или Дунавом, или сувим, како испадне, до града најближег оној држави где ће се водити рат. Али кад виде некога Грка, хришћанина поданика царева или пак Турчина који је богат, даће из царске благајне извесну суму талира, даће одмах и поруке у срезове Влашке и Молдавије и одмах ће у порукама одредити ваљане цене, колике су оне у то време у тој земљи и наредиће да се купују овце и овнови и да се терају ка ономе месту. Када онда дође војска, свега је доста; али свакој ствари ће одредити вишу цену да не би ни царска благајна била у штети и да се трошак исплати, и тако једно добијају, довозе, дотерују, а за друго се старају. Не спомиње се оно што већ акинџије и Татари довлаче из непријатељске земље, тј. они што иду поред провијанта. Хришћани имају своје повластице, веће него други, друкчије капе и своју заставу и назив, јер их зову суруџије. Занатлија је исто тако сваки онако како је већ раније речено. Председника суда или судију има свака војска са собом, другога хорде, то јест занатлије и људи трговци. Зато паша не суди ништа у војсци без судије, особито веће ствари; везир може сам, и то не сваку ствар, али мање паше без судије ништа.

После уништења господина старосте Фељинскога, чије је кутије Томша дограбио и нашао је моја два писма што сам писао господару Константину, обавештавајући га о свему, рукописом који ни сам господин староста није познавао, већ један писар, а овај је већ био у несрећи погинуо; кад је господар питао за ова чија су била, нашао се један који је рекао да су моја. Онда је господар поднео тужбу Али паши, званом Мађар-оглу, који је у то време био с војском. Како сам ја исто тако тада био с војском, паша је наредио своме ћехаји да ме узме у притвор, који ме је преко ноћи закључавао с једним сужњем спутаног, њега за једну, мене за другу ногу. Неколико дана касније почело је суђење мени у диванском шатору. Господар Томша је послао да се интриге праве, показана су писма, за која сам рекао да нису моја, јер је било тешко доказати, била је само прича господина старосте. Имао сам сигурног разлога да то сведочанство није било сигурно и важно. Слана су писма сужњима, којих је било близу шатора неколико знатних: г. Миловски, г. Јордан, г. Малицки, г. Мњишек и други; ниједан није познао рукопис, али су говорили да је јеврејски; довели су Јевреје - ни они нису познали; на крају су ми наредили да пишем, писао сам пољски и турски и то су показали, али се није сложило. Гласали су санџак-бегови, а највише што сам се ја жалио Порти. Санџак из места Визије Које лежи под планинама поред Црнога Мора, недалеко од Варне, рекао је да би Потоцки, и сам већ у тамници, био рад да и друге своје земљаке види онде, особито онога који се у то време нашао међу њима. "Како се жали Порти, саветујем, господине пашо, да га пустиш, да не би сувише скупо платио". Викну на то паша говорећи: "Шта, зар да ми узму главу за једног Ђаура?" Ја сам такође рекао, употребљавајући правничку одбрану: "Ваша правичност је славна и међу хришћанима, па зар ти треба да будеш онај по коме би се имала покварити тако добра слава о отоманском народу? Пошаљи ме на Порту тамо ћу рећи ко сам и шта сам". Доиста је погледао, али потом је наредио да одем у шатор његова помоћника. Ипак је ствар запела,(јер је судија закључио да је тешко доказати чија су писма ја онда нисам заслужи овелику казну), јер у турском праву три ствари је тешко доказати: писмо, убиство мужа, туђа жена у ноћи. Онда је послао по мене не бих ли му хтео што дати; рекао сам: "И оно што сам имао господар ми је узео; како ме видиш тако ме описуј". Онда ме је хтео отправити пољском краљу с писмима, исто тако и ради откупа оних његових сужања, ни то нисам одбијао да бих се само како било извукао. Али се господар пажљиво бринуо о мојем здрављу и кад смо се већ кренули ка Цецори, препречио је паши пут с даровима и онде је све дотле око њега обигравао, да ме је паша некажњеног оставио код њега у Јашију, где сам двадесет дана био под великом стражом у Бичковом двору. На крају, да није било неке влашке господе, двапут је већ наредио да ме изведу и погубе, али господ бог свемогући, који се брине о онима који му потпуно верују, ослободио ме је из његових руку, јер је с пољским сужњима којих је било 250 окованих у ланце по 10, и мене послао међу својим људима и наредио им је да ме одмах крај Дунава убију, и то због незгоде коју је због мене хтео да избегне пред Портом, али ми је и у томе господ бог био у помоћи, јер сам по опомени једног влашког господина побегао на Црно Море, потом све до Смирнијума, где сам чекао долазак Насуф паше, бојећи се Ђурђија, који је у то време на Порти владао, а то је био Томшин отац. Осветио сам се ипак уз божју помоћ и срећом пољскога краља, јер је у оно време због господина Грегора Кохањског, секретара, био (Ђурђи) свргнут с власти. Мене је с другим људима Ахмед паша, пекарски син, будући кајмакам, послао да га ухватим, и тако је пала коцка на мене, јер овај ага што је био с нама, не верујући изгледа својима, оставши у Мечину с оне стране Дунава, мене је послао да га уловим. Два дана смо око тога изгубили, докле га нисмо пронашли и исто тако код Браиле давши га Циганину да га окује, одвезао сам га сам с чаушем аги. И тек сам тад путовао да испричам пољском краљу према наређењу на Порти.

Додуше, ја сам био искусио Ђурђијеву правичност још пре те несрећне невоље у Влашкој, кад му је Томша био послао две хиљаде црвених (златника) да ме уништи, или да ме набије у Једикулу, оптужујући ме пред њим као веома опасног човека и како он због мене не може да седи у Влашкој. Пошто сам о томе већ био опоменут од једног бојара и надајући се да божји промисао помогне мојој невиности, по наређењу Ђурђија изишао сам преда њ као да о томе ништа нисам знао. Затекао сам код њега само самог Скендер пашу, а пред палатом влашке бојаре и агенте који су потпиривали против мене. Кад је тада чауш, који је ишао за мном, пријавио мој долазак, позвавши ме одмах Је питао: "Ко си и шта овде на Порти радиш? Да ли тргујеш или што очекујеш?" Рекао сам: "Није теби тајно, светли пашо и знам да се сећаш, када је покојни Мурат паша други пут пошао у Азију, он ме је теби препоручио, оставивши те на томе месту као кајмакама; после си ми дао царску привилегију да ми нико осим великог везира и тебе самога (кад би се што десило) не би могао судити. Онда знаш ко сам ја, и да нисам дошао ни због какве трговине, већ да учим језик и турско писање". Онда извадих из недара привилегију, хотећи да му је покажем, али он махну руком и рече: "Добро се ја тога сећам. Па ипак, зашто не седиш с миром и зашто се мешаш у влашке ствари? Јер видиш каква је тужба против тебе". Рекао сам: "Ти, светли пашо, можеш знати да ли се мешам у влашке ствари, о којима бих имао с тобом самим да говори ма који си царски намесник; подсети се јесам ли био који пут пред тобом због тих ствари?" После ових мојих речи поче нешто са Скендер пашом да шапуће, посматрајући ме пажљиво, а онда ми Скендер паша даде знак да пољубим паши скут и тако захвалим. Ја то радо учиних. Осмехнувши се: "Гледај свој посао и буди опрезан". Изишао сам онда весео од паше; а кад то опазише Власи, упадоше одмах к њему, али их паша изгрди говорећи: "Баш је лудо од вашег господара што се боји било чега кад има мене, оца свога, као царског намесника. С ким овај има да говори о влашкој држави ако неће са мном, а ја ништа од њега нисам чуо. Нека ваш господар седи на миру и нека моли бога за цареву и моју главу. А то што сте довезли, дајте одмах моме благајнику, не одлазећи одавде". А то ми је Скендер паша причао, којега сам ја још знао као ћехају Тирнаки паше, беглербега будимског.

Тако се различито показује правичност код Турака јер сваки везир веома полаже на то да га грађанство сматра правичним.

Одељак двадесет седми.
О примању хришћанских посланика, о церемонијама око тога и о поретку на Дивану.

Хришћански посланици, особито кад долазе сувим, зауставивши се негде близу пред Цариградом, обавештавају везира или његова заменика о своме доласку, молећи одмах да по обичају донесу изразе одговарајућег поштовања, исто тако почасно место и друге потребе да имају. Онда ће везир означити посланику дан уласка, наређује субаши своме да припреми и опреми већ двор за становање и друге потребе, као што ће се ниже написати. Кад дође дан уласка, везир наређује да чауш-баша с неколико десетина парова чауша изјаше на сусрет посланику; тако исто и двојици првих ага спахиских. Изјахаће тада нагиздани на миљу или пак мање, али да би их се могло смањити - никако, већ напротив, изјахује их што више може, па макар и коња и одело позајмили, само да би узели по талир, јер свакоме од њих посланик мора да да по талир; самоме чауш-баши и оним агама по неколико десетина талира или по комад какве материје. Не стиде се да на то подсете, као да је то какав дуг. Онда ће довести посланика у његов стан, онде их из уљудности он позива на со, на хлеб, наредивши још унапред да се спреми обилно због части господара (свог) и свога доброг посла, остају тада неки, други одлазе, а ови, пошто се наједу, не задржавају се дуго, већ одлазе. Тамо одмах чауш-баша оставља посланику једнога чауша, пристава, наређујући му да буде пажљив у служењу посланику и да одржава ред; сам одлази на вечерњи диван везиру и онде му реферише о посланикову уласку и какав је човек и колико ствари има, и шта су разговарали међу собом. По томе паша познаје разум посланика и какав је. Сутрадан, или трећега дана шаље посланик чауша - пристава с тумачем или својим замеником везиру да га запита за здравље и желећи да се брзо с њим упозна и одмах моли за аудијенцију, коју ће везир одредити. Кад време дође, пристав ће јавити. Одлази онда посланик везиру, где најпре, пошто се поздраве и упитају за здравље, посланик поздравља пашу од свога краља и предаје писмо; при томе ће рећи да има исто тако хитно писмо за цара и моли да ли може имати брзу аудијенцију код цара, што паша обећава да уреди код цара својим старањем. Ако посланик има исто тако какве поклоне, поклања их и предаје паши. Везир наређује да се за узврат донесе кафтан, то јест богата одећа од какве златоткане материје и наређује да се обуче посланику, такве (али горе) навлаче његовим истакнутијим људима, затим посланик одлази у стан, а оданде га обично води неки пашин слуга испод руке низ степенице; у стану чека аудијенцију код цара, међутим долази субаша то јест један чиновник, као подвојвода или командант града, којега везир предложи; овај управља градским поретком, преступнике кажњава, сви су пандури и џелати под његовом влашћу, прељубу и пијанство кажњава и такве хвата и ставља у затвор, даје од ове службе свакога месеца везиру (јер је то његов приход) сто хиљада полугрошића и дарове за јело: воће. слаткише, петлове живину, а највише голубова" Овај чиновник припрема посланику стан, наређује да се праве столови на пољски начин, исто тако клупе, кухиња, прозори и друге ствари, што је потребно направити на царски рачун, мора још дати ћилиме, то јест застираче, јер код њих зидове не прекривају, већ. под застиру. Онда даје неколико диванских прекривача, неколико ћилимова, неколико дивних јастука, а исто тако асуре, ако је зима, онда и ћебад за простирање преко асура због топлоте, па тек онда застирач; то дају према особи посланика, то јест великоме више. маломе посланику дају мање тога. И овоме посланик даје поклон за рад, а уколико му обећа или да већи, утолико ће му дати лепше и боље застирке. Кад везир обавести о аудијенцији код цара, посланик се припрема за њу, ако има исто тако какве дарове за цара и њих припрема. Аудијенција код цара увек се обично обавља у дан молби, који бивају само у недељу или у уторак; тога дана онда везир јавља посланику да дође на царски диван да поздрави цара. Пре но што посланик крене, пошаље к њему гласника и по други пут да се ваљано опреми даровима и да одмах дође, шаље потом неколико пари чауша њему на сусрет и воде га на диван, где паше четири дана суде само до подне и то зову диваном. Прошавши прву капију, иде даље унутра све до друге капије, где више нико даље не може јахати већ једино цар. Онде посланик сјахује са својим људима и иде ка вратима, а у то излази на сусрет мајстор церемоније са штапом. Поздравивши посланика, каже му да иступи напред, а осталим посланиковим (људима) да иду мало даље позади посланика, да би они што стоје около могли од њих видети посланика и распознати га. Прешавши мало ка сарају или двору од капије средином поплочаног дворишта, задржаће посланика и показаће му с десне стране и као мало уназад јаничар агу са чорбаџијама или командантима пешадије, пред којим стоје сви јаничари, колико их у то време у граду има, скупивши се, почев од капије откуда излази посланик па све до даље личне цареве капије, а лицем су окренути ка дивану и према царској капији пред њим. Ту ће им се посланик поклонити главом, они ће исто тако учинити одмах, махнувши главама као један. Пошавши мало даље, опет с десне стране, показаће царскога кувара и трпезара и кухињске чиновнике; овима се исто тако мора поклонити, на левој пак страни у куту иза чесме показаће коњушара и поткоњушара и сву послугу из коњушнице; и према овима је иста таква церемонија. Тамо већ стоје тумачи, и агенти хришћанских посланика стају и седају све до самога дивана, где онај што пролази упућује поклоне главом на ову и на ону страну и долази до дивана, то јест на оно место где савет седи. Улазећи, излазе (преда њ) чауш-баша и капиџилар ћехајаси, то јест старешина над чаушима и исто тако старешина, нешто као помоћник старешине, вратара са сребрним штаповима; поздравивши посланика ови га узимају међу се; онај мајстор (церемонија) одступа, понекад одступа од посланика за половину дворишта. Онај потканцелар с писарима што седи крај врата онога дворца, улазећи с десне стране, устаје и клањају се посланику; посланик њима такође, ушавши у онај дворчић, јер није велики. Сви везири и други чиновници устају, посланик им се свима клања, а везиру одвојено (ако посланик хоће, могу и руке један другом пружити). Ставиће међутим столицу, одмах према великом везиру седи посланик. Тада ће се упустити у разговор, а најпре се питају за здравље, о краљевом, па о посланиковом; а онда и даље, како време испадне; онда наређују да се изнесе јело из царске кухиње (јер за та четири дана царскога дивана свима дају јела из царске кухиње, почев од везира па до најмањих царских слугу). У друге дане осим вратара и када јаничари осећају нерасположење према цару или према неком чиновнику, или кад хоће да начине какву буну, унапред дају овај знак што неће да једу јела (а ова су пиринач са овчетином и сочиво исто тако с овчетином), а кад ага и везири ово опазе, брзо питају за разлог, на време избегавају зло, а ако има какве увреде, брзо је лече, иначе бива зло.

Али да се вратим посланику. Стављају онда округли мали сто између посланика и везира својега (јер везир седи крај зида на клупи, а посланик седи на нижој столичици), на онај сточић поставе повећи круг, сребрн исцртане ивице су повијене, позлаћене; када је без посланика, онда употребљавају бакарне посребрене, на тај круг, који је већ место стола, стављају исечен хлеб онда стављају место убруса везиру на колена лепу дугу персиску мараму, а онда другу уместо убрушчића за брисање руку, јер њих дају да се не умаже и не попрска одело исто тако свакоме везиру, а дају и посланику. За овим столом је само везир, а поред њега седи други везир, а трећи седи посланик; другима друге столове постављају, такође кази аскерима друге, благајницима друге, нишанџијама друге. Кад поједу јело, дају свакоме млаку воду с мирисним сапуном, за брисање руку другу марамицу. Кад ко хоће да пије, дају неки зачињен шербет; поседевши мало после обеда, забављају се разговорима. Онда паша пита има ли каквих господичића са собом који би били достојни да поздраве цара. Ту их посланик спомене и договори се с пашом колико ће их ићи с њим на целивање цареве руке. Онда ће написати и предати ризници (то). А тада доносе одећу од какве златоткане материје и облаче је посланику да с њом иде цару, јер они тако мисле да није у реду да посланик поздравља цара у својој одећи, па макар била и најскупоценија, и то је због помпе. Иде онда посланик, а води га или чауш-баша или капиџилар-ћехајаси из онога двора с леве стране, поред потканцелара и писара и поред ризнице под трем, где има дуга клупа, на којој седе сви они што треба да поздраве цара или да се с њим опросте, па чекају време и улазак везира к цару с молбама. Међутим, кад посланик пред пашама седи и с њима једе, људе посланикове узимају на ону страну где је чесма и где је у куту царска коњушница под трем, где је већ припремљено јело за њих. Простревши диванске застираче, постављају на земљу чиније с различитим јелом; ту их госте; а што не поједу јер много на износе, а нашим народима су јела необична, па их се понекад мало и дотичу, сами Турци разграбе, растргну, не водећи рачуна нимало о штапу који је крај тога намештен; много коме тече онде чорба из џепа по атласу, тако су понеки бестидни. И онда ту остају они посланикови људи што неће ићи да целивају цару руку и чекају, они пак што ће ићи с послаником, долазе посланику под онај трем и стају са стране. Износе затим из ризнице кафтане и дају онима што ће ићи цару, редом по списку. Ти кафтани осим тога нису рђави, понекад свакојаки, али ипак без њега не пуштају кроз царску капију. Кад онда цар већ уђе у зграду где слуша молбе, одмах јављају везиру, везир јаничар-аги; онда иде јаничар-ага са свога места средином дворишта, које је доста велико (по којем птице. и срне шетају без страха) право ка царској капији, за њим само две чорбаџије. Дошавши баш насупрот оном двору где заседава савет, окренувши се лицем к њима, клања се, а они се њему унутра исто тако клањају, што он може да види, јер дворчић није дубок. Прошавши тада мало даље од онога места остају онда она двојица чорбаџија, чекајући да се јаничар – ага врати, а он сам пролази кроз царску капију све до зграде где је сам цар. Онде реферише куда и у који град шаље јаничаре, где их треба сменити, где додати, где смањити, а и ако зна што нарочито - прича; исто тако ако га цар за нешто пита, а он зна, тешко му је да затаји, мора да каже. Излази онда отуда па се оним истим својим путем враћа с онаквом истом церемонијом на своје место као и раније. Чим јаничар-ага прође поред врата дивана, излазе два казиаскера, то јест румелиски и азиски, бискупи или судије највиши. Онда одмах с оне клупе на којој седи посланик иду одвојено за њима да целивају царску руку, ако их има, кадије што путују у судски округ. Поздравивши цара, ови излазе, али се сами мало задржавају реферишући им зашто су збачени с положаја њихових они први, па шаљу ове друге и говоре им шта спада у њихове дужности. Ови излазе и враћају се својим путем, клањајући се посланику, он њима такође, одлазе својим коњима да узјашу, а везири тек онда излазе и иду у гушчјем поретку један за другим, почевши од великог везира па све до последњег, колико их у то време има. Па ипак благајници и нишанџије не иду, сем ако би благајник био исто тако и везир, што може бити, онда у своме реду иде с везирима, али мањи не иду. Тек за последњим везиром иде посланик, а за послаником тумач, за тумачем заменик послаников или секретар с краљевским писмима завијеним у кинеску свилену материју, јер иначе не би остао крај посланика унутра, јер крај посланика остављају само тумача. Иду исто тако и после тога и други, ако има кога који би био послат изузетно на какву почасну дужности али такви, кад их има, раније, испред посланика иду и одмах излазе, не задржавајући се. Чим уђу кроз царску капију, где с обеју страна стоји пуно евнуха из различитих белих народа, сваки говори језиком какав зна посланиковим људима, хотећи да чује свој језик. Изашавши кроз ту капију, има двориште лепо мермером поплочано од капије на неких десет лактова или мање. Ту су врата оне зграде где цар живи, а крај самих врата тече чесма, то јест извор из зида, коју тада намерно пуштају да вода жубори и да се не чује шта се тамо говори пред царем, и доиста се не чује, јер истичући на мермер вода прави доста јак жубор. Под сводом на овој страни врата стоје спремне капиџи-баше са сребрним штаповима. Тада двојица од њих узимају посланика међу се, држећи га један с једне други с друге стране једном руком испод мишке, а другом руком снажно за његову руку, а то зато да не би који посланик, или неко ко поздравља, ранио чиме цара, као што је на Косову Пољу једноме (цару) један Србин био учинио. И тако га воде царевој руци. Трећи од ових остаје и задржава посланикове људе док посланик поздрави (цара). Пошто посланик оздрави (цара), воде га и постављају поред зида са стране од цара јер му везири стоје баш према лицу; онда се пак враћају она двојица, узимају тумача по оној истој церемонији и поставивши га такође поред посланика, иду по друге и тако по једнога уводе на врата. Али оне који неће остати с послаником при отправљању посланства, одмах изводе назад на врата. После отправљања тог и таквог изасланства, она двојица ипак остају на вратима, трећи води оне посланикове људе посебно и поставља их у дворишту крај стазе којом се посланик враћа назад од цара. Онда води посланик своје изасланство пред цара, поздрављајући најпре од свога господара, а онда говори шта му је наложено, што тумач пак реферише на турском језику. Цар и везири слушају пажљиво. А како у таквоме случају или посланик или тумач могу заборавити, или пак кад је неко повеће изасланство, цар и везир су половину заборављали а понекад пак намерно нису хтели све да памте, јер нису били навикли да на све посланицима дају одговор, али кад им се то пребаци, често су бивале незгоде и препирке, а око тога је највише посла имао тумач. Онда сам ја то био увео, споразумевши се најпре с везиром, да све оно што је посланик имао да говори пред царем, ваљано проценивши с послаником и описавши пристојним речима, превео сам од речи до речи па поново с турскога (пошто је Perazys друкчији од пољскога језика) на пољски превевши, тако смо то с послаником поново угладили озбиљно и лепо написали на турском, запечативши посланиковим печатом, и при аудијенцији сам то држао у руци, а кад посланик заврши читав свој говор, онда узима писма од свога помоћника и даје тумачу, а он најнижем везиру што стоји на крају, овај средњем, а средњи великом, а сви ови, као и ми обављају церемонију целивања писма. Везир, пољубивши, ставља крај цара на мастионицу, која је од зеленога камена, сва начињена од сафира веома вешто и скупоцено израђена, а има је у дужину на пола лакта. Уз ова писма даје се и онај лист посланиковог говора. И зато је већ тешко да се што може заборавити и пошто сваку ствар лагано размотри, цар даје одговор на сваку тачку преко везира. Добро нам је потом било с тим, јер како је везир био без незгода већ о свему од цара обавештен, богато нас је обавештавао; а и сами везири су се томе радовали, јер понекад везир није смео о свачему да пита цара. Дворац овај где цар прима посланике, није велики, већ напротив - мали; врата на њему су с југа и један низак прозор, а други виши, а ипак један над другим су са запада; на нижем нема опне; онако, стоји отворен; на вишем је од креча лепљена и уграђена решетка, а из дворишта густа од жице. Леђима према томе прозору стоје везири, али не заклањају собом прозор да би цар, који седи према њима, видео оне што пролазе поред прозора, а кад дарове дају, онуда их носе и онде их цар посматра. Некако на северу је камин у италијанском стилу ниско сазидан, на врху лепо украшен различитим бојама и камичцима различите боје улепљеним у креч, па ипак је ли истинско све тешко је осмотрити. У куту стоји заклон, кад нема ватре у камину, висок као човек, а два лакта широк, белим сребром посребрен, који, кад је зима, стављају према цару, јер он седи десним боком окренут ка камину, а левим ка посланику. Према ономе прозору, на другој страни, на истоку, некако цару иза леђа, иако не управо иза леђа, али ипак иза њега, има други прозор исти онакав као што је онај према којем посланик боком стоји; зидови су лепим чврстим кречем излепљени па се не треба бојати да би се одело могло обелити од зида као овде код нас. Под је застрт персиским ћилимима, златом и бисерјем не сувише густо протканим или извезеним. Цар седи на банку, то јест од земље је за лакат више начињена повећа узвишица да је заузела од камина сав онај кут иза цара; само што је крај тога зида где посланик стоји пролаз за онај прозор што као да је цару иза леђа, а посланику с деснога бока; на банку су застрти лепи и исто тако скупоцени ћилими; на тој узвишици, на левој страни, недалеко од цара, раширена је леопардова кожа са шест ногу и са два репа, није велика, али је веома дивна. И онда, пошто се све сврши с писмима и она се предају, везир даје знак да се посланик поклони и изиђе. Онда иде посланик више га не воде, већ само иду пред њим она двојица са сребрним штаповима све до иза врата. Ови се враћају, а чауш-баша или капиџилар ћехајаси исто тако са штапом отпратиће такође посланика до половине дворишта, понекад и даље, па поздравивши га, враћа се на диван, а посланик, саставши се са својим људима, који су стајали крај стазе, иде да узјаше иза оне капије где је сјахао, а сви они који су били с послаником код цара у оним истим царским одећама, ма какве оне биле, клањају се на обе стране као и раније с оном истом церемонијом. Појахавши тада на коње, наређују чауши посланику да се заустави са својима; међутим јаничари у великој гомили јуре у групи да се велика тутњава подиже, јер сваки, макар стајао и најдаље од капије, мора да изиђе пре аге, који излази из капије, а да га не прелази. Онда јаничар ага са својим ћехајом узјахују на коње, а сви други пред њим пешице пролазе поред посланика, клањајући се. Посланик се њима такође (клања); а пред својим јаничар агом иду, један или два богомољца и вичу отежући: Аллах Аллаху. Тек за њима јаше посланик лагано, да их не би сустизао и престизао.

Таква је церемонија око примања посланика. Поклоне нисам овде спомињао, јер их наши и не дају. Али кад долазе други посланици, што чине и велики посланици од хришћанскога цара, онда с леве стране улазећи у двор, недалеко од извора, поред оног зида (?) на крају онога ходника или трема где госте посланикове људе, баце шаторско крило, ако се потреба покаже и двориште заузму. Ту посланикови људи полажу дарове, а онај мајстор церемонија, јер то чине пре но што посланик дође, имајући уза се унапред ризничког писара, узима их и пописује. Узевши их, оставља стражу, а сам одлази на уобичајене церемоније. Кад онда посланик иде цару, тада вратари узимају дарове, сваки по један па макар и најмањи комад и носе унутра, поред оног прозора према којем цар седи и гледа, све до унутрашње ризнице и онде то остављају а после цар, прегледајући их с евнусима и својим женама, па овој ово, оној оно дарује, па се већ убрзо на безистану (тргу) нађу неке ствари од дарова. Дешава се исто тако и то да кад посланик нема дарова, а они имају некога од странаца пред којима би им се прохтело да се похвале, што обично чине пред Персијанцима, онда у оно време пуштају посланике када неки паша или при доласку или при одласку дарује цара да би грађанство и необавештени странци мислили да је то од краља или онога посланика; овога сам се већ. дотакао мало више у 18. одељку. Ред пак међу везирима и њихов број, и оних чиновника који чувају диван, како седају на своја места, описао сам исто тако кратко у одељку 19.

И онда сутрадан после оне посланичке церемоније, или најдаље трећега дана, долазе по награду они који су на дивану послуживали, као: ризнички писари што су кафтане облачили и доносили, сака-баша, који даје воду за пиће каткад зачињену, носећи је на себи по царском дворишту капиџије са свих трију капија царских, онај мајстор церемонија, царски лакеји, царска војна музика, али они бар мало проплачу пред послаником али другима скоро бадава даје, јер код њих има ова пословица: "Азаџик, ханда гидерсен, чокџа гетирирсен", као кад би рекао: "Мало, куда ћеш? - да више донесем", некако и међу собом то одржавају: за један цветић даће неколико црвених (златника), за једну песмицу лепо написану - петнаест – двадесет талира, а ако не даш, срамоте, грде, посланичке људе где сретну вређају и код људи им на разне начине шкоде, приступ им забрањују и где могу сметају им.

После ових долазе везири, а исто тако и чиновници, почев од старешине капиџија, па све до последњега. Долазе исто тако и јаничари, аџемоглани, Понекад и какав било прост Турчин, то јест онај који царске плате нема, донеће какав цветић или ружу, или неколико јабука, или тако нешто што поклања посланику, а треба му на дар одговорити даром. Ако не учиниш, приписују ти нечовечност и глупост.

[1] На маргини дописано: Проклет такав ред.

[2] Ове реченице нема у другим рукописима.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт