Пројекат Растко : Пољска : Уметност : Књижевност

Бруно Шулц

Санаторијум под клепсидром

Извор: Бруно Шулц, Продавнице циметове боје - превод с пољског и предговор др Стојан Суботин. [Београд : Нолит, 1961, 264 стр.]

• Књига
• Генијална епоха
• Пролеће
• Јулска ноћ
• Мој отац ступа у ватрогасце
• Друга јесен
• Мртва сезона
• Санаторијум под клепсидром
• Додо
• Еђо
• Пензионер
• Усамљеност
• Последње очево бекство

Књига

I

Називам је просто књигом, без икаквих одредаба и епитета, и у тој апстиненцији и ограничењу садржан је беспомоћни уздах, тиха капитулација пред необухватљивошћу трансцендента, јер ниједна реч, ниједна алузија није у стању да засветли, замирише, потече тим дрхтајем страха, предосећајем те ствари без имена, чији први окус на врху језика сам прелази запремину нашег одушевљења. Шта би помогао патос придева и надувеност епитета пред том ствари без мере, пред тим сјајем без рачуна. Уосталом читалац, прави читалац, са којим рачуна ова повест, разумеће и тако, кад му погледам у очи и на самом дну блеснем тим сјајем. У том кратком, али моћном погледу, у летимичном стиску руке ухватиће, преузети, препознати – и затворити очи над том дубоком рецепцијом. Јер, зар се не држимо сви тајно за руке испод стола који нас дели?

Књига... Негде у освит детињства, у првој зори живота блистао је хоризонт од њеног благог светла. Лежала је пуна хвале на очевом писаћем столу, а отац, тихо удубљен у њу, мокрим прстом је стрпљиво трљао хрбат тих сличица, док слепи папир не би почео да се замагљује, мути, лебди слатким предосећајем и изненада љушти прамењем хартије и открива паунооки и трепавичав крајичак, а поглед малаксавајући силази у девичански освит божјих боја, у чудесну мокрину најчистијег плаветнила.

О, то трљање беоњаче, та инвазија сјаја, о слатко пролеће, о, оче.

Понекад би отац устајао од књиге и одлазио. Тада бих остајао насамо са њом, ветар је ишао преко страница и слике су се дизале.

И док је ветар, тако тих, превртао листове, издувавајући боје и фигуре, кроз ступце њеног текста је протицала дрхтавица, напуштајући између слова јата ластавица и шева. Тако је одлетала расипајући се, страница за страницом, и благо се упијала у предео који је пунила својим шаренилом. Понекад би спавала а ветар би је тихо раздувавао као столисту ружу и отварао јој листиће, латицу за латицом, капак за капком, све слепе, баршунасте и успаване, који су на дну, у бити, крили плаву зеницу, паунов корен, бучно гнездо колибрија.

То је било врло давно. Мајке у то време још није било. Проводио сам дане насамо с оцем у нашој, тада као свет великој соби.

Кристали у облику призме, што су висили са лампе, испунили су собу разбацаним бојама, дугом попрсканом по свим угловима и кад се лампа окретала на својим ланцима, цела соба је путовала у фрагментима дуге, као да су се сфере седам планета кретале вртећи се једне преко других. Волео сам да стојим међу очевим ногама обухватајући их с обе стране као стубове. Понекад је писао писмо. Седео бих на столу и одушевљено пратио савијутке потписа увијене и уврћене као трилери колоратурног певача. У тапетама су пупили осмеси, ископавале се очи, превртале враголије. Да би ме забавио, отац је пуштао у дугино пространство сапунске мехурове са дугачке сламчице. Они су се распрскавали остављајући у ваздуху своје боје.

Онда је дошла мајка и та рaна, светла идила се завршила. Заведен мајчиним мажењем, заборавио сам на оца, мој живот је потекао новим, другим колосеком, без празника и чуда, и можда бих заувек заборавио на књигу да није било оне ноћи и оног сна.

II

Пробудио сам се једног тамног зимског јутра – под гомилама мрака горео је, дубоко доле, мрачан освит – и још са мравињаком магловитих прилика и знакова под капцима, почео сам нејасно и заплетено, усред патњи и разне туге, бунцати о старој, изгубљеној књизи.

Нико ме није схватио и ја сам, раздражен том глупошћу, још упорније наставио да досађујем родитељима и да их мољакам у нестрпљењу и грозници.

Бос и само у кошуљи, преврнуо сам дрхтећи од узбуђења очеву библиотеку и разочаран, љут, описивао сам беспомоћно и пред запрепашћеним аудиторијумом ту ствар која се није могла описати, са којом никакве речи, никаква слика, нацртана мојим издуженим и дрхтавим прстом, није могла да се изједначи. Исцрпљивао сам се без краја у објашњењима пуним замршености и противуречности и плакао од немоћног очајања.

Стајали су нада мном беспомоћни и збуњени, стидећи се своје немоћи. У дубини душе нису били без кривице. Моја љутитост, нестрпљив и пун гнева тон захтевања давао ми је изглед као да имам право, предност добро мотивисане претензије. Прибегавали су разним књигама и трпали ми их у руке. Одбацивао сам их с бесом.

Једну од њих, дебели тешки фолијант отац ми је стално изнова потурао са плашљивим охрабрењем. Отворио сам је. Била је то Библија. На њеним листовима сам угледао велику сеобу животиња, која је текла друмовима, разграната походима по далекој земљи, угледао сам небо све у јатима и лепету крила, огромну преврнуту пирамиду, чији је далеки врх дотицао ковчег.

Подигао сам очи на оца, пуне прекора: »Ти знаш оче – ти добро знаш, не криј се, не извлачи се! Та књига те је издала. Зашто ми дајеш тај покварени апокриф, хиљадиту копију, невешти фалсификат? Где си део књигу?«

Отац је скренуо поглед.

III

Прошле су недеље и моје узбуђење је спало и утишало се, али је слика књиге и даље горела у мојој души светлим пламеном, велики и шуштави кодекс, узнемирена Библија, преко чијих листова је дувао ветар пљачкајући је као огромну ружу која се расипа.

Отац, видећи да сам мирнији, приближио ми се једном опрезно и рекао тоном благог предлога: »У ствари, постоје само књиге. Књига је мит, у који верујемо у младости, али с годинама престајемо да је третирамо озбиљно.« Већ тада сам имао друкчије убеђење, знао сам да је књига постулат, да је задатак. Осећао сам на плећима терет велике мисије. Нисам одговорио ништа, пун презира и бесног, мрачног поноса.

Јер, у то време сам већ био власник тог дроњка од књиге, тих жалосних остатака, које ми је чудна случајност судбине прошверцовала у руке. Брижно сам крио своје благо од туђих очију, тугујући над дубоким падом те књиге, за чије унакажене остатке не бих био кадар да придобијем ничије разумевање. Десило се то овако.

Једног дана те зиме затекао сам Аделу у спремању, са четком у рукама, наслоњену на пулт, на коме је лежала нека стара књига. Нагнуо сам се преко њеног рамена, не толико из радозналости, колико да се поново опијем мирисом њеног тела, чија се млада драж била недавно објавила мојим пробуђеним чулима.

– Гледај – говорила је подносећи без протеста моје припијање – да ли је могуће да неком израсте коса до земље? Хтела бих да имам такву.

Погледао сам цртеж. На великом листу in folio налазио се лик жене, снажних и здепастих облика, лица пуног енергије и искустава. Са главе те даме падало је огромно руно косе, сливало се тешко низ плећа и вукло крајевима дебелих плетеница по земљи. Био је то неки невероватни ексцес природе, наборан и богат огртач, исплетен од чипака косе, и тешко је било замислити да тај терет не причињава осетан бол и не лишава слободе кретања главу коју оптерећује. Али власница те дивоте изгледала је као да је с поносом носи, а текст одштампан покрај слике масним словима, казивао је историју тога чуда и почињао речима: Ја, Ана Чилаг, рођена у Карловицама, у Моравској, имала сам слабу косу...

Била је то дуга историја, по конструкцији налик на причу о Јову. Ана Чилаг је божјом вољом патила од недостатка косе. Цео градић сажаљевао ју је због те мане, која јој је праштана с обзиром на њен примеран живот, иако то и није морало сасвим бити без њене кривице. И ето, као резултат ватрених молитава, проклетство је било скинуто са њене главе, Ани Чилаг је указана милост, бог ју је поучио, добила је знаке и научена је, направила је лек, чудотворан лек који је њеној глави вратио плодност. Коса је почела да јој расте и не само то, њен муж, браћа, рођаци су се такође из дана у дан покривали моћним, црним крзном косе. На следећој страни је била показана Ана Чилаг шест недеља по објављењу рецепта, у друштву своје браће, зетова и братанаца, људи брадатих до појаса и бркатих, и са дивљењем се гледало на ту праву експлозију нефалсификоване, медвеђе мушкости. Ана Чилаг је усрећила цео градић, на који је сишао прави благослов у облику таласасте косе и огромних грива, и чији су мушкарци чистили земљу брадама широким као метле. Ана Чилаг је постала апостол длакавости. Усрећивши родни град, зажелела је да усрећи и цео свет и молила је, храбрила, преклињала га, да ради свог спасења прими тај божји дар, тај чудотворни лек, чију је тајну знала само она.

Ту историју сам прочитао преко Аделиног рамена и изненада ме је штрецнула мисао, од чијег удара ме је свог обузела ватра. Та то је била Књига, њене последње странице, њен неслужбени додатак, задње крило пуно отпадака и старудије! Фрагменти дуге заиграли су у усковитланим тапетама, истргао сам из Аделиних руку стару књигу и гласом који ми је отказао послушност избацио сам: »Одакле си узела ту књигу?«

– Будало – рекла је слежући раменима – па она ту лежи стално и сваки дан кидамо из ње листове за месо из месарнице и за очев доручак...

IV

Отрчао сам у своју собу. Узбуђен до дна срца, горућих образа, почео сам дрхтавим рукама прелиставати књигу. Нажалост, било је свега десетак листова. Ниједна страна правог текста, само огласи. Одмах иза пророчанства дугокосе Сибиле долазио је лист посвећен чудотворном леку за све болести и тегобе. Елза-флуид с лабудом – звао се балсам и правио је чуда. Страна је била пуна оверених сведочанстава, узбудљивих извештаја лика над којим се чудо догодило.

Из Ердеља, из Славоније, из Буковине долазили су здрави пуни одушевљења, да посведоче, да ватреним и узбудљивим речима испричају своју историју. Ишли су увијени у завоје и погрбљени, машући већ непотребном штаком, збацивали су фластере са очију и повезе са шкрофула.

Кроз та путовања богаља видео се далек и тужан градић са небом белим као хартија окорео од прозе и свакидашњости. Били су то градови заборављени у дубини времена, где су људи привезани за своје мале судбине, од којих се нису одвајали ни за тренутак. Обућар је био скроз обућар, мирисао је на кожу, имао је ситно и испијено лице, кратковиде бледе очи изнад безбојних, њушкајућих бркова и скроз-наскроз се осећао као обућар. И ако их нису болели чиреви, ако им кости нису биле изломљене, ако их оток није обарао у јазбину, били су срећни безбојном сивом срећом, пушили су јевтин дуван, жути ћесарско-краљевски дуван, или тупо маштали пред продавницом срећака.

Мачке су им претрчавале пут, час са леве час са десне стране, сањали су црног пса и сврбела их је рука. Понекад су писали писма из књиге писама, брижљиво лепили марке и двоумећи се и пуни неповерења поверавали их поштанском сандучету, у које су ударали песницом, као да су га будили. А кроз њихове снове су после тога прелетали бели голубови са писмима у кљуновима и нестајали у облацима.

Следеће странице су се уздизале изнад сфера свакидашњих ствари у регионе чисте поезије.

Тамо су били хармонијуми, цитре и харфе, некада инструменти анђеоских хорова, данас захваљујући напретку индустрије доступни по популарној цени простом човеку, богобојажљивом народу ради окрепљења срца и допустиве разоноде.

Било је тамо верглова, правих чуда технике, пуних флаута скривених унутра, отвора и пиштаљки, оргуљица које су слатко подрхтавале као гнезда славуја који су јецали, неоцењиво богатство за инвалиде, извор уносних прихода за богаље и уопште неопходних у свакој музикалној кући. Видео сам те верглове, лепо обојене, како путују на плећима неугодних сивих старчића, чија су лица, изједена животом, била као покривена паучином и сасвим нејасна, лица са сузним непокретним очима, које су лагано цуриле, лица лишена живота, тако безбојна и невина као кора дрвећа испуцала од свакојаког времена, која су мирисала само на кишу и небо као и она.

Одавно су заборавили како се зову и ко су били и, тако изгубљени у себи, вукли су ноге згрчених колена ситним, равномерним, корацима у огромним тешким ципелама по линији сасвим правој и једноличној, између кривих и вијугавих путева пролазника.

У бела преподнева без сунца, преподнева укочена од хладноће, удубена у свакидашње проблеме дана, неприметно су се извлачили из гомиле, спуштали вергл на ногаре по угловима улица, под жутом траком неба, прецртаном телеграфском жицом, међу људима који су тупо журили с подигнутим оковратницима, и почињали своју мелодију, не од почетка, него од места где су је јуче прекинули, и свирали: »Дајси, Дајси, одговор ми дај...«, док су се из димњака дизале беле перјанице паре. И чудна ствар – та мелодија, једва започета, ускакала је одмах у слободну празнину, у своје место у том сату и том пределу, као да је одувек припадала том замишљеном дану изгубљеном у самом себи, а по њеном такту су јуриле мисли и сиве бриге журних пролазника.

И кад се после извесног времена завршавала, отегнутим писком вергла коме је била извађена утроба, који је почињао са сасвим другог краја – мисли и бриге су застајале за тренутак, као у игри, да би промениле корак, а затим би се без размишљања завртеле у супротном правцу по такту нове мелодије која је излазила из фрула вергла: »Малгожато, благо душе моје...«

И у тупој равнодушности тога преподнева нико чак није ни приметио да се смисао света из основа променио, да више није текао по такту »Дајси, Дајси...«, већ напротив – »Мал-го-жато...«

Поново преврћем лист... Шта је то? Пада ли пролећна киша? Не, то се цвркут птица просипа као сиво олово на кишобране, јер ево ту се нуде прави канаринци из Харца. Кавези пуни штиглица и чворака, кошеви пуни певача и крилатих брбљиваца. Вретенасти и лаки, као да су ватом испуњени, скакућући и подрхтавајући, окретни као на глатким шкрипавим засовницама, расцвркутани као кукавице на сатовима – они су били утеха у самоћи, нежењама су замењивали топлину породичног огњишта, измамљивали из најтврђих срца доброту материнског осећања, толико су имали пилећег и узбудљивог, и још кад сте превртали странице над њима, слали су вам своје сложено, примамљиво цвркутање.

Али су даље та жалосна скрипта падала све ниже. Сада су сишла на беспућа неког сумњивог шарлатанског гунђања. У дугом капуту, с осмехом чија се половина губила у црној бради, неко се стављао на услугу публици. Господин Боско из Милана, мајстор црне мађије свога цеха, говорио је нешто дуго и нејасно, показујући нешто на врховима прстију, што ствар није чинило разумљивијом. Иако је по сопственом убеђењу долазио до зачуђујућих закључака, које је, како изгледа, за тренутак одмеравао међу осетљивим прстима, пре но што им је лепршав смисао одлетео са прстију у ваздух, иако је истицао суптилне прегибе дијалектике опомињући подизањем обрва, припремајући нас за ствари необичне, нисам га схватио, и што је још горе – нисам ни желео да га схватим и остављао сам га са његовом гестикулацијом, с пригушеним тоном и целом скалом тамних осмеха, да бих брзо прелистао последње странице књиге која се распадала на комадиће.

На тим последњим страницама, које су очевидно пале у бесвесно бунцање, у очити бесмисао, неки џентлмен је нудио сопствену непогрешиву методу како да се постане енергичан и одлучан у својим одлукама и много говорио о начелима и карактеру. Али довољно је било само преврнути страницу, да би се постало сасвим дезоријентисан у стварима одлучности и начела.

Тамо је ситним кораком, спутана шлепом хаљине, излазила нека госпођа Магда Ванг и изјављивала са висине стегнутог деколтеа да се руга мушкој одлучности и начелима и да је њена специјалност да ломи и најјаче карактере. (Ту је покретом ноге намештала шлеп на земљи.) За ту сврху постоје методе, настављала је кроз стиснуте зубе, непогрешиве методе, о којима неће да прича, упућујући на своје мемоаре са насловом »Из пурпурних дана« (Издање Антропозофског института у Будимпешти), у којима је изложила резултате својих колонијалних искустава у области дресуре људи (тај израз подвучен и са ироничним сјајем очију). И чудна ствар, та дама која је говорила тако лењо и нецеремонијално, изгледала је сигурна да ће јој одобравати они о којима је говорила с таквим цинизмом, и у необичној вртоглавици и треперењу осећало се да су се правци моралних дефиниција чудно преместили и да смо у другој клими, у којој компас дејствује обратно.

То је била последња реч књиге, која је у души оставила укус неке чудне запрепашћености, мешавину глади и узбуђења.

V

Нагнут над том књигом, лица које је пламсало као дуга, горео сам тихо од екстазе до екстазе. Утонуо у читање, заборавио сам на ручак. Предосећање ме није преварило. Био је то Аутентикум, свети оригинал, иако тако дубоко понижен и деградиран. И када сам у касни сумрак, блажено насмејан, стављао књигу у најдубљу фиоку, прекривајући је, да је не примете, другим књигама – чинило ми се да то сунчево руменило стављам да спава у комоди, руменило које се стално поново само од себе палило и ишло кроз све пламенове и пурпуре, и још једном враћало и није хтело да се заврши.

Како сам постао равнодушан према свим осталим књигама!

Јер, обичне књиге су као метеори. Свака од њих има један тренутак, такав моменат, кад с криком узлеће као феникс, горећи свим страницама. Ради тог једног тренутка, ради тог једног момента волимо их касније, иако су тада још само пепео. И са горком резигнацијом понекад касно путујемо кроз те охлађене странице, пропуштајући с дрвеном лупом, као бројанице, њихове мртве формуле.

Егзегети књиге тврде да све књиге теже ка Аутентикуму. Оне живе само позајмљеним животом, који се у тренутку узлета враћа свом старом извору. Ипак не желимо да досађујемо читаоцу излагањем Доктрине. Хтели бисмо да скренемо пажњу на једну ствар: Аутентикум живи и расте. Шта одатле произлази? Ето, кад следећи пут отворимо нашу стару књигу, ко зна где ће тада већ бити Ана Чилаг и њене присталице. Можда ћемо је, дугокосу ходочасницу, угледати како својим огртачем чисти друмове Моравске, путујући кроз далеку земљу, кроз беле градиће утонуле у свакидашњост и прозу и дели узорке Елза-флуид балсама људима блаженим духом, мучени знојем и сврабом. Ах, шта ће тада учинити честите градске брадоње, спутане огромном косурином, шта ће урадити та верна општина осуђена на неговање и администрацију својих претераних плодова? Ко зна неће ли сви купити себи праве верглове у Шварцвалду и неће ли кренути у свет за својом апостолком, да је траже по земљи, свирајући на свим местима »Дајси, Дајси«?

О, одисејо брадоња, што лутају од града до града тражећи своју духовну мајку! Када ће се наћи рапсод достојан те епопеје? Јер, коме су оставили град предат њиховој бризи, коме су поверили владавину над душама у граду Ане Чилаг? Зар нису могли предвидети да ће лишен своје духовне елите, својих величанствених патријарха – град обузети сумња и отпадништво и да ће отворити своје капије – коме? – ах, циничној превртљивој Магди Ванг (Издање Антропозофског института у Будимпешти), која ће у њему отворити школу дресуре и ломљења карактера?

Али вратимо се нашим ходочасницима.

Ко не зна ту стару гарду лутајућих Кимбра, веома гаравих људи на изглед јаких тела, начињених од ткива без снаге и сокова? Сва њихова снага, сва моћ ушла је у косу. Антрополози одавно лупају главу над том необичном расом, увек обученом у црна одела, са дебелим сребрним ланцима на трбусима, с прстима у моћном, бронзаном прстењу.

Волим их, те час Каспере час Балтазаре, њихову дубоку озбиљност, њихову погребну декоративност, те величанствене мушке примерке с лепим очима, масним сјајем испржене кафе, волим тај племенити недостатак животне енергије у бујним и спужвастим телима, морбидецу умирућих родова, њихово тешко дисање у снажним прсима и чак онај мирис валеријане који шире њихове браде.

Као божји анђели стају понекад неочекивано на вратима наших кухиња, огромни и задихани и брзо уморни – бришу зној са мокрог чела, преврћући плаве беоњаче: у том тренутку заборављају своје послаништво и зачуђено, тражећи изговор, претекст за свој долазак – пружају руку за милостињу.

Враћамо се Аутентикуму. Та никад га нисмо ни напуштали! И ту указујемо на чудну особину књиге, већ сада јасну читаоцу, да се она развије за време читања, да су јој границе отворене са свих страна за све флуктуације и протоке.

Сад на пример, више никоме не нуди тамо штиглице из Харца, јер из верглова тих бринета, из прелома и превоја мелодије излећу у неправилним размацима те перјасте метлице и трг је засут њима као шареним словима. Ах, какво размножавање, трепераво и пуно цвркута... Око свих гребена, мотака и заставица стварају се прави шарени затвори, лепет крила и борбе за место. Довољно је протурити кроз прозор дршку штапа и да је облепљену немирном и тешком гомилом поново увучете у собу.

У нашем причању сада се брзим корацима приближавамо оној величанственој и катастрофичној епоси, која у нашој биографији носи име генијална.

Узалуд бисмо порицали да већ сада осећамо то стезање срца, тај слатки немир, свету трему која претходи последњим стварима. Ускоро ће нам у посуди понестати боја, а у души сјаја, да ставимо највише акценте, нацртамо најсјајније и већ трансценденталне контуре у тој слици.

Каква је то генијална епоха и када је то било?

Ту за тренутак морамо постати сасвим езотерични, као господин Боско из Милана, и снизити свој глас до продорног шапата. Морамо поентирати наша излагања значајним осмесима и, као мрвицу соли, трљати врховима прстију фину материју импондерабилија. Није наша кривица ако понекад будемо имали изглед оних продаваца невидљивих тканина, који неприродним гестовима показују своју заводничку робу.

Дакле, да ли је генијална епоха била или није? Тешко је одговорити. И да, и не. Јер, има ствари које се сасвим до краја не могу догодити. Превелике су да би стале у догађај, и превеличанствене. Оне само покушавају да се догоде, испробавају тле стварности, да ли их можемо издржати. И одмах се повлаче бојећи се да не изгубе свој интегритет у несигурности реализације. А ако су окрњили свој капитал, изгубили ово или оно у тим пробама инкарнације, одмах, љубоморни одузимају, опозивају своје власништво, реинтегрирају се и после тога у нашој биографији остају те беле мрље, мирисни печати, ти изгубљени сребрни трагови босих анђеоских ногу, расејани огромним корацима по нашим данима и ноћима, док та пуноћа хвале надолази и употпуњује се непрестано и кулминира над нама, прелазећи у тријумфу одушевљење за одушевљењем.

Па ипак у извесном смислу налази се она цела и изворна у свакој од својих слабих и фрагментарних инкарнација. Ту долази до појаве репрезентације и привремене замене живота. Неки догађај може у погледу свога порекла и својих сопствених средстава бити мали и убог, па ипак приближен оку може у својој унутрашњости отварати бескрајну и зрачну перспективу захваљујући томе што виши живот покушава да се у њему изрази и што снажно блиста у њему.

Дакле, тако ћемо скупљати те алузије, та земаљска приближавања и етапе по путевима нашег живота, као комадиће разбијеног огледала. Комадић по комадић скупљаћемо то што је једно и недељиво – велику епоху, генијалну епоху нашег живота.

Можда смо је у захукталости умањивања, под терором необухватности трансцендентнога – исувише ограничили, ставили под знак питања и пољуљали. Јер и поред свих ограда: она је постојала.

Она је постојала и ништа нам неће одузети ту сигурност, тај свели укус који још увек осећам на језику, ту хладну ватру на непцу, тај уздах широк као небо и свеж као гутљај чистог ултрамарина.

Да ли смо бар донекле припремили читаоца за ствари које ће наступити, да ли можемо преузети ризик путовања у генијалну епоху?

Наша трема је прешла и на читаоца. Осећамо његову нервозу. И поред тобожње живахности и нама је тешко на срцу и пуни смо страха.

Дакле у божје име – седамо и крећемо.

Генијална епоха

I

Обично су чињенице поређане у времену, нанизане на његов ток као на конац. Оне тамо имају своје претече и своје консеквенце, које се тискају, узајамно чепају непрестано и без прекида. То има свој значај и за причање, коме су душа непокретност и поступност.

Међутим, шта да се уради са догађајима који немају свог сопственог места у времену, са догађајима, који су дошли прекасно, кад већ све време било раздато, раздељено, разграбљено, и сада су остали некако у неизвесности, ван строја, лебдећи у ваздуху, бескућници и луталице?

Зар је могуће да је време претесно за све догађаје? Може ли се догодити да сва места у времену буду већ распродата? Забринути, трчимо дуж целог тог воза догађаја, спремајући се за путовање.

Тако вам бога, зар не постоји нека врста ажиотаже картама за време?... Господине кондуктеру!

Само мирно! Без сувишне панике, уредићемо то тихо у оквирима своје компетенције.

Да ли је читалац нешто чуо о паралелним пругама времена у времену са двоструким колосеком? Да, постоје такви споредни кракови времена, истина мало нелегални и проблематични, али кад се шверцују овакви прекобројни догађаји који се не дају уврстити – не може се бити велики пробирач. Пробајмо, дакле, да у некој тачки историје одвојимо такав бочни крак, слепи колосек, да на њега бацимо те нелегалне историје. Само без страха. То ће се десити неприметно, читалац неће преживети никакав потрес. Ко зна – можда кад о томе говоримо прљава манипулација је већ иза нас и ми се возимо слепим колосеком.

II

Моја мајка је дотрчала престрашена и загрлила је мој крик рукама, хотећи да га прекрије као пожар и угуши у наборима своје љубави. Затворила ми је уста устима и викала заједно са мном.

Али ја сам је одгурнуо и показујући ватрени стуб, златну греду, која је стајала косо у ваздуху, као заноктица, и није дала да се збаци – пуна сјаја и праха који је кружио у њој – викао сам: – »Истргни се, извуци!«

Пећ се зацрвенила великом шареном накарадом, насликаном на њеном челу, крв је навалила у њу и изгледало је да ће се у грчу тих жила, стегна и целе те до пуцања напете анатомије ослободити светлим, петловским криком.

Стајао сам раширених руку у надахнућу и издуженим, испруженим прстима показивао, показивао у гневу, свирепо узбуђен, и усправан као путоказ и дрхтећи у екстази.

Моја рука ме је водила, туђа и бледа, вукла ме је за собом, укочена, воштана рука, као велике заветне руке, као анђеоске руке подигнуте на заклетву.

Било је то пред крај зиме. Дани су стајали у каљугама и у жеравици и имали поднебље пуно ватре и бибера. Сјајни ножеви су секли медену мезгру дана на сребрне бразде, на призме пуне боја у пресеку и пикантних зачина. Али бројчаник поднева је гомила на малом пространству сав сјај тих дана и показивао све сате ватрене и пуне огња.

У тај сат, не могући да прими жеравицу, дан се љускао табацима сребрног лима, шуштавим станиолом, и слој по слој откривао своју суштину од ливеног сјаја. И као да то још није било доста, димњаци су се пушили, дизали су се облаци сјајне паре и сваки тренутак је експлодирао великим узлетом анђела, буром крила, које је небо незасито гутало, увек отворено за нове експлозије. Његове светле греде су експлодирале белим перјаницама, далеке тврђавице развијале су се у тихе лепезе нагомиланих експлозија – под сјајном канонадом невидљиве артилерије.

Прозор собе, препун неба, надолазио је тим узлетом без краја и преливао се са завесама, које су целе у ватри, димећи се у огњу, падале златним сенкама и дрхтањем ваздушних слојева. На дивану је лежао коси, ватрени квадрат, који се таласао сјајем, и није могао да се одвоји од пода. Тај ватрени стуб узбуђивао ме је до дна срца. Стајао сам опчињен, на раширеним ногама и очекивао га промењеним гласом, страним, тврдим псовкама.

На прагу, у трему стајали су збуњени, преплашени, кршећи руке: рођаци, суседи, удешене тетке. Прилазили су на прстима и одлазили, завиривали кроз врата, пуни радозналости. А ја сам викао.

– Видите – викао сам мајци и брату – увек сам вам говорио да је све заграђено, зазидано досадом, неослобођено! А сад гледајте, какав излив, какав процват свега, какво уживање!...

И плакао сам од среће и немоћи.

– Пробудите се – викао сам – пожурите у помоћ! Могу ли сам самцит изаћи на крај са том поплавом, могу ли обухватити тај потоп? Како да сам одговорим на милион ослепљујућих питања којима ме Бог засипа?

А кад су ћутали, викао сам у гневу: »Журите се, захватајте пуна ведра тог обиља, гомилајте залихе!«

Али нико није могао да ме замени, стајали су беспомоћни и освртали се иза себе, крили се за леђа суседа.

Тада сам схватио шта треба да чиним и пун одушевљења почео сам из ормана извлачити старе библије, очеве трговачке књиге исписане и већ у распадању и бацати их на патос под тај ватрени стуб, који је стајао у ваздуху и горео. Нису могли да ме снабдеју са довољно хартије. Брат и мајка су стално дотрчавали са новим нарамцима старих новина и дневника и гомилама их бацали на земљу. А ја сам седео између тих хартија, заслепљен сјајем, очију пуних експлозије, ракета и боја, и цртао. Цртао сам журно, у паници, попреко, искоса, преко штампаних и записаних страница. Моје шарене бојице су летеле у надахнућу преко стубаца нечитких текстова, јуриле у генијалним шкработинама, у вратоломним цик-цак потезима, сажимајући се нагло у анаграме визија, у ребусе сјајних открића, и поново се развезујући у празне и слепе муње, у потрази за трагом надахнућа.

О, ти светли цртежи, који су расли као под туђом руком, о те прозрачне боје и сенке! Како често их још и данас налазим у сновима, после толико година, на дну старих фиока, сјајне и свеже као јутро – још влажне од прве росе дана: фигуре, пределе, лица!

О, та плаветнила која су ледила дах од страха, о то зеленило зеленије од чуђења, и ти прелудији и цвркути боја једва наслућени, за које сам тек покушавао да нађем име!

Зашто сам их профућкао онда у безбрижности обиља са оном несхватљивом лакомисленошћу? Дозвољавао сам суседима да преврћу и пљачкају те гомиле цртежа. Узимали су читаве свежњеве. У какве све куће нису стигли, на каквим ђубриштима се нису ваљали тада! Адела је њима тапацирала кухињу, тако да је постала светла и шарена, као да је у ноћи пао снег иза прозора.

Било је то цртање пуно окрутности, бусија и напада. Кад сам тако седео напет као лук, непокретан и вребајући, а у сунцу око мене је блештаво горела хартија – довољно је било да цртеж, прикован мојом оловком, учини најмањи покрет за бекство. Тада би се моја рука, сва подрхтавајући у новим рефлексима и импулсима, бесно бацала на њега као мачка и, сад већ туђа, подивљала, грабљива, муњевитим уједима давила чудовиште које је хтело да јој умакне испод оловке. И тек онда би се одвајала од хартије, кад би већ мртав и непокретан леш ширио, као у хербаријуму, своју шарену и фантастичну анатомију у свесци.

Био је то убиствени лов, борба на живот и смрт. Ко је могао у њој разликовати нападача од нападнутог у том клупку које је фрктало од беса, у тој гужви пуној писке и пренеражености! Дешавало се да се моја рука по два и три пута бацала на скок, да негде на четвртом или петом табаку досегне жртву. Често је викала од бола и страха у клештама и штипаљкама тих чудовишта која су се увијала под мојим скалпелом.

Из сата у сат све многобројније су стизале визије, тискале се, правиле затворе, док једног дана сви путеви и стазе нису заврвели и отекли походима и цела земља се разгранала путовањима, разјурила се отегнутим дефиладама – бескрајним ходочашћима животиња и звери.

Као за Нојевих дана текле су шарене процесије, те реке длака и грива, та таласава леђа и репови, те главе које су се без краја потврдно климале по такту ступања.

Моја соба је била граница и ђерам. Ту су се задржавали, тискали, блејећи молећиво. Мувала су се, тапкала преплашено и дивље у месту – грбава и рогата бића, зашивена у све костиме и оклопе зоологије, и престрашена самих себе, уплашена сопственом маскарадом, гледала су преплашеним и зачуђеним очима кроз привиђења својих рутавих кожа и жалосно мукала под својим маскама, као да су им уста била запушена.

Јесу ли чекали да им дам имена, да решим њихове загонетке које нису схватали? Јесу ли ме питали за своје име, да уђу у њега и испуне га својим бићем? Долазиле су чудне машкаре, створења-питања, створења-предлози, и ја сам морао да вичем и терам их рукама.

Повлачили су се уназад, сагињући главе и гледајући попреко, и губили се у себи, враћали мењајући се у безимени хаос, у складиште старих форми. Колико је водоравних и усправних леђа тада прошло испод моје руке, колико глава се провукло испод ње са баршунастим мажењем!

Тада сам схватио зашто животиње имају рогове. Било је то – оно неразумљиво што није могло да стане у њихов живот, дивљи и дрски каприс, неразумно и слепо упорство. Нека idеe fixe, израсла преко граница њиховог бића, више од главе, и изронила нагло у светло, укочена у материји, опипљива и тврда. Тамо је узимала облик диваљ, неурачунљив и невероватан, уврћена у фантастичну арабеску, невидљиву за њихове очи, у ужасну, у незнану цифру, под чијом су грозотом живеле. Схватио сам зашто су те животиње биле склоне несхватљивој и дивљој паници преплашеног лудила: увучене у своје лудило, нису могле да се исплету из хаоса тих рогова, између којих су – сагињући главе тужно и дивље, као да траже пролаз међу њиховим гранама. Те рогате животиње су биле далеке од ослобођења и тужно и равнодушно су носиле печат своје погрешке на глави.

Али још даље од светла биле су мачке. Њихово савршенство је плашило. Затворене у прецизност и уредност својих тела, нису знале ни грешке ни одступања. За тренутак су силазиле у дубину, на дно свога бића, и тада остајале непокретне у свом меком крзну, постојале грозно и свечано озбиљне, а очи су им се заокругљивале као месец, гутајући поглед у своје ватрене левке. Али већ после једног тренутка, избачене на обалу, на површину, зевале су својим ништавилом, разочаране и без илузија.

У њиховом животу пуном грације затворене у саму себе није било места ни за какву алтернативу. И досађујући се у том затвору савршенства без излаза, обузете сплином – гунђале су набораном усном, пуне беспредметне окрутности на кратком, пругама раширеном лицу. Доле су потајно промицале куне, творови и лисице, лопови међу животињама, створења немирне савести. Докопали су се преваром, интригом, триком свог места у животу, упркос плану стварања, и прогањане мржњом, угрожене, увек на стражи, увек у страху за то место – ватрено су волеле свој украдени живот који су сакривале по јазбинама, спремне да буду раскомадане бранећи га.

Најзад су све прошле и тишина је загосподарила у мојој соби. Поново сам почео цртати, утонуо у моје старе књиге које су одисале сјајем. Прозор је био отворен и на прозорској опшивници дрхтале су у пролећњем ветру грлице и кумрије. Искривљујући главу показивале су округло и стаклено око из профила, као поплашено и пуно лета. Дани су поткрај постали меки, опални и светли, а онда опет бисерни и пуни магловите благости.

Наишли су ускршњи празници и родитељи су на једну недељу отпутовали мојој удатој сестри. Оставили су ме самог у стану на милост и немилост мојим инспирацијама. Адела ми је сваки дан доносила ручак и доручак. Нисам примећивао њено присуство кад би застала на прагу свечано одевена, миришући пролећем из својих тилова и свила.

Кроз отворен прозор допирао је лак поветарац, испуњавајући собу рефлексом далеких предела. Тренутак су у ваздуху лебделе те ветром донете боје светлих даљина и одмах бледеле, разилазиле се у плаву сенку, нежност и узбуђење. Поплава слика се мало била умирила, излив визија ублажио и утишао.

Седео сам на земљи. Око мене на поду су лежале бојице и дугмад фарби, божје боје, плаветнила која су дисала свежином, зеленила залутала чак на ивицу чуђења. И кад бих узимао у руку црвену бојицу – у сјајни цвет су кретале срећне фанфаре црвенила и сви балкони су пловили таласима црвених застава, а куће су дуж улице правиле тријумфални шпалир. Дефилеи градских стражара у униформама малинасте боје парадирали су по светлим, срећним путевима а господа су им се клањала полуцилиндрима боје трешње. Трешњева благост, трешњев цвркут штиглица испуњавао је ваздух пун деспића и благог сјаја.

А кад бих пружао руку по плаву боју – улицама је преко свих прозора ишао одсјај кобалтног пролећа, окна су се отварала звечећи, једно за другим, пуна плаветнила и небеске ватре, завесе су се дизале као на узбуну и радосна и лака промаја ишла је тим шпалиром између усталасаних муслина и олеандера на празним балконима, као да се на другом крају те дуге и светле алеје јављао неко врло далек и приближавао се – озарен, а испред њега је ишла вест, предосећање, најављивано летом ластавица, сјајним ватрама, разбациваним од миље до миље.

III

На сам ускрс, крајем марта или почетком априла, излазио је Шлома, син Тобијин, из затвора у који је затваран на зиму после авантура и лудости лета и јесени. Једно поподне тог пролећа видео сам га кроз прозор кад је излазио од фризера, који је истовремено био берберин, фризер и хирург града, са учтивошћу, стеченом у строгом затворском режиму, отварао је стаклена сјајна врата бербернице и силазио низ три дрвена степеника, освежен и подмлађен, сасвим ошишане главе, у прекратком сакоу и високо подигнутим, коцкастим панталонама, витак и младалачког изгледа и поред својих четрдесет година.

Трг свете Тројице био је у то време пуст и чист. После пролећних поплава и блата, спраног касније пљусковима, плочник је остао умивен, осушен многим данима тихог, дискретног, лепог времена, тим данима већ великим и можда сувише пространим за то рано доба, мало преко мере издуженим, особито вечерима, кад се сумрак продужавао без краја, још празан у својој дубини, узалудан и јалов у свом огромном очекивању. Кад је Шлома затворио за собом стаклена врата бербернице, у њих је одмах ушло небо, као у све мале прозоре те куће на спрат, отворене према чистој дубини сеновитог небеског свода.

Сишавши са степеница, нашао се сасвим сам на ивици велике, пусте шкољке трга, преко које је текло плаветнило неба без сунца.

Тај велики, чисти трг лежао је тог поподнева као мехур, као нова година која још није била почела. Шлома је стајао на његовој ивици сасвим сив и угашен, затрпан плаветнилом, и није смео својом одлуком да ломи савршену куглу неупотребљеног дана.

Само једном годишње, на дан изласка из затвора, осећао се Шлома тако чист, неоптерећен и нов. Дан га је тада примао у себе умивеног од греха, обновљеног, помиреног са светом, са уздахом је отварао пред њим чисте кругове својих хоризоната, увенчане тихом лепотом.

Није се журио. Стајао је на ивици дана и није смео да прекорачи, да својим ситним, младим, мало хромим ходом пребрише ту благо сведену шкољку поподнева.

Прозирни дан је лежао над градом. Ћутање тог трећег сата по подне извлачио је из кућа чисту белину креде и ширило је безгласно, као талију карата, око трга. Поделивши једну туру, већ је почињало нову, црпући резерве белине из велике, барокне фасаде св. Тројице, која је као огромна божја кошуља што пада с неба, наборана у пиластре, ризалите и нише, разнете патосом волута и архиволута, журно уређивала на себи ту велику узнемирену хаљину.

Шлома подиже лице, њушкајући у ваздуху. Благи лахор је доносио мирис олеандера, мирис празничких станова и цимета. Тада је снажно кихнуо, својим славним сићушним хуком од кога су се голубови на полицијској стражари преплашено подигли и одлетели. Шлома се насмеши самом себи: бог је потресом његове ноздрве објавио долазак пролећа. Био је то знак сигурнији него долазак рода и од тада су дани имали да буду прекидани тим детонацијама, које су, изгубљене у шуму града час ближе, час даље својим духовитим коментаром потврђивале његове догађаје.

– Шломо! – викнуо сам стојећи у прозору нашег ниског спрата.

Шлома ме је опазио, осмехнуо се својим милим осмехом и салутирао ми.

– Сад смо сами на целом свету, ја и ти – рекао сам тихо, док је надувени мехур неба одјекивао као бачва.

– Ја и ти – поновио је тужно се осмехнувши – како је празан свет данас.

Могли бисмо га поделити и дати му ново име – тако је отворен, беспомоћан и ничији. У такав дан Мојсије прилази ивици хоризонта и гледа оданде на земљу. И кад је види тако белу, тиху, са њеним плаветнилом и замишљеношћу, може се десити да му се у очима изгуби граница, плавичасте траке облака му се подастру под ноге и он, не знајући ни сам шта ради, сиђе на земљу. А земља замишљена неће чак ни приметити онога што је сишао на њене путеве, а људи ће се пробудити после поподневног дремежа и неће се ничег сећати. Цела историја ће бити као избрисана и биће као у прадавна времена, пре но што је почела историја.

– Је ли Адела код куће? – упитао је с осмехом.

– Нема никога, уђи на тренутак к мени, показаћу ти своје цртеже.

– Ако нема никог, нећу одбити себи то задовољство. Отвори ми.

И осврћући се у капији на све стране, ходом лопова уђе унутра.

IV

– То су ванредни цртежи – говорио је удаљујући их од себе гестом зналца. Његово лице се озарило одсјајима боја и светлости. Понекад би савијао шаку око ока и посматрао кроз тај импровизирани дурбин, стежући црте у гримасу пуну озбиљности и зналаштва.

– Може се рећи – казао је – да је свет прошао кроз твоје руке, да би се обновио, да би се олињао у њему и ољуштио као чудотворни гуштер. О, зар мислиш да бих крао и правио хиљаде лудости, да се свет није тако истрошио и пропао, да ствари у њему нису изгубиле своју позлату – далеки одсјај божјих руку? Шта се може почети у таквом свету? Како да човек не посумња, како да не падне духом, кад је све чврсто затворено, зазидано над својим смислом, и свуда само удараш у циглу, као у зид тамнице? Ах, Јузефе, требало је да се раније родиш.

Стајали смо у тој полутамној, дубокој соби која се у перспективи издуживала према отвореном прозору на трг. Оданде су чак до нас допирали таласи ваздуха у благим ударима, ширећи се тишином. Сваки удар је доносио њен нови товар зачињен бојама даљине, као да је претходни већ био употребљен и исцрпен. Та тамна соба је живела само рефлексима далеких кућа иза прозора, одбијала је њихове боје у својој дубини, као camera obscura. Кроз прозор, као кроз цев догледа, видели су се голубови на полицијској стражари, надмени, како шетају дуж опшивнице атике. Понекад су се сви заједно дизали и кружили над тргом. Тада би се соба за тренутак осветлила од њихових отворених крилних пера, ширила се одсјајем њиховог далеког лепета крила, а затим гаснула, кад би слетајући затварали крила.

– Теби, Шломо – рекао сам – могу открити тајну тих цртежа. Већ од самог почетка мучила ме је сумња, јесам ли ја заиста њихов аутор. Понекад ми се чине као нехотични плагијат, нешто што ми је дошапнуто, подметнуто... Као да се нешто страно послужило мојим надахнућем за незнане ми циљеве. Јер морам ти признати – додао сам тихо, гледајући га у очи – пронашао сам Аутентикум...

– Аутентикум? – запитао је лица обасјаног наглим блеском.

– Да, уосталом погледај и сам – рекао сам спуштајући се на колена над фиоком комоде.

Извадио сам најпре свилену Аделину хаљину, кутију са тракама, њене нове ципелице са виском потпетицама. Мирис пудера или парфема разишао се по ваздуху. Подигао сам још неколико књига: на дну је лежала дуго невиђена, драга књига, и сјајила се.

– Шломо – рекао сам узбуђен – погледај, ево лежи... – Али он је стајао замишљен са Аделином ципелицом у руци и посматрао је са дубоком озбиљношћу.

– То бог није рекао – говорио је – а ипак ме то тако дубоко убеђује, притиска уза зид, одузима ми последњи аргумент. Те линије су неодољиве, потресно тачне, коначне и ударају у саму срж ствари. Чиме ћеш се заклонити, шта ћеш им супротставити, кад си већ сам поткупљен, надгласан и издат од највернијих савезника. Било је шест божјих и светлих дана стварања. Али седмога дана бог није издржао. Седмог дана је осетио страну материју под рукама и, преплашен, скинуо је руке са светла, иако је његово стваралачко одушевљење било срачунато на још многе дане и ноћи. О, Јузефе, чувај се седмог дана...

И подижући ужаснут Аделину ципелицу, говорио је као опчињен сјајном, ироничном речитошћу лаковане љуске: »Схваташ ли страшан цинизам тог симбола на женској нози, провокацију њеног разблудног корачања на тим необичним потпетицама? Како бих те могао оставити у власти тог симбола! Сачувај боже, да то треба да учиним...

Говорећи то, спретним покретима је гурао Аделине ципеле, хаљину и корале у недра.

– Шта то радиш, Шломо? – рекао сам запрепашћен.

Али се он брзо удаљавао према вратима лако храмљући у својим прекратким коцкастим панталонама. У вратима је још једном окренуо сиво, сасвим нејасно лице и подигао руку у гесту умиривања. Био је већ иза врата.

Пролеће

I

Ово је историја једног пролећа које је било истинитије, више заслепљујуће и блештавије од других пролећа, које је просто озбиљно схватило свој дословни текст, тај надахнути манифест, писан најсветлијим, празничним црвенилом, црвенилом поштанског лака и календара, црвенилом оловке у боји и црвенилом ентузијазма, красуљком срећнијих телеграма оданде...

Свако пролеће тако почиње, од тих огромних и засењујућих хороскопа, који прелазе меру једног доба године, у сваком – да најзад то кажемо – има све то: бескрајни походи и манифестације, револуције и барикаде, преко сваког у једном тренутку прелази тај врели вихор заборава, та безграничност туге и пијанства која узалуд тражи адекват у стварности.

Али после тога те предрасуде и те кулминације, те нагомиланости и екстазе улазе у цветање, целе улазе у бујање хладног лишћа, у пролећне вртове ноћима узнемирене и шум их гута. Тако пролећа издају сама себе – једно за другим утонула у задихано шуштање расцветалих паркова, у њихова надолажења и плиме – заборављају на своје заклетве, губе лист по лист свога тестамента.

Једино ово пролеће је имало храбрости да издржи, да остане верно, да изврши све. После толиких неуспелих проба, узлета, инкантанција хтело је најзад да се доиста конституише да избије у свет као генерално и последње пролеће.

Тај вихор догађаја, тај ураган згода: срећан државни удар, ти патетични, узвишени и тријумфални дани! Хтео бих – да корак те историје ухвати њихов такт који одушевљава и надахњује, да преузме јуначки тон те епопеје, изравна се у маршу са ритмом те пролећне Марсељезе!

Тако је необухватан хороскоп пролећа! Ко му може узети за зло што се оно учи да га чита на сто начина, комбинује наслепо, силабизује у свим правцима, срећно кад му пође за руком да нешто дешифрује усред збуњујућег погађања птица. Чита оно тај текст и унапред и унатраг, губећи смисао и хватајући га поново, у свим верзијама, у хиљадама алтернатива, треперења гласа и цвркута. Јер цео текст пролећа је записан двосмисленостима, недореченостима, елипсама, истачкан место слова у празном плаветнилу, а у слободне размаке међу словима птице умећу своје ћудљиве претпоставке и своје одгонетке. Зато ће се ова историја по узору на тај текст вући на многим разгранатим колосецима и цела ће бити ишарана пролећним цртицама, уздасима и тачкицама.

II

Тих претпоследњих ноћи, подивљалих и пространих, покривених огромним небесима још сировим и без мириса, која су преко рупчага и ваздушних поља водила у звездана беспућа – отац ме је узимао са собом на вечеру у малу баштенску рестаурацију, затворену између задњих зидова последњих кућа на тргу.

Ишли смо у мокрој светлости фењера, који су звечали под ударцима ветра, напречац преко великог засвођеног простора трга, сами, притиснути мноштвом ваздушних лавирината, изгубљени и дезоријентисани у пустим пространствима атмосфере. Отац је дизао према небу лице обливено слабом светлошћу и с горком забринутошћу посматрао тај звездани шљунак расејан по плићацима широко разгранатих и разливених вирова. Њихове неправилне и небројене групе још се нису сређивале ни у какве констелације, никакве фигуре нису завладале тим пространим и јаловим водоплавним долинама. Туга звезданих пустиња притискивала је град, фењери су одоздо пробијали ноћ свежњевима зрака, везујући их равнодушно од чвора до чвора. Под таквим фењерима пролазници су се задржавали по два, по три у кругу светла, које је око њих стварало пролазну илузију собе у светлу стоне лампе – у равнодушној и немилој ноћи, која се горе распадала у неправилна пространства, у дивље ваздушне пределе, искрзане ударцима ветра, жалосне и бездомне. Разговори се нису могли одржати, са очима у дубокој сенци шешира смешкали су се замишљено слушајући далеки шум звезда, који је као на квасцу растао у пространству те ноћи.

У баштенској ресторацији стазе су биле посуте шљунком. Два фењера на стубовима замишљено су шиштала. Господа у црним героцима седела су по двојица – по тројица, погрбљени над бело застртим столовима, бесмислено загледани у сјајне тањире. Седећи тако израчунавали су у себи покрете и потезе на великој црној шаховској табли неба, видели су у мислима међу звездама скокове коња и изгубљене фигуре, и констелације које су одмах долазиле на њихова места.

Музиканти на естради су умакали бркове у чаше горког пива и тупо ћутали загледани у своју унутрашњост. Њихови инструменти, виолине и виолончела племенитих контура, лежали су одложени на страну под безгласно шуштавим пљуском звезда. Понекад су их узимали у руке и удешавали за пробу, плачно их штимовали на тон својих груди, који су пробали искашљавајући се. Затим су их опет остављали, као да су били још незрели и по мери нису одговарали тој ноћи која је даље равнодушно текла. Тада су у тишини и осеци мисли, док су виљушке и ножеви тихо звецкали на бело застртим столовима, виолине изненада саме устајале, прерано одрасле и пунолетне, малочас још тако плачљиве и несигурне, сада су постале говорљиве, витке и усечена појаса, и давале извештај о свом пуномоћству, покретале за тренутак одложену људску ствар и водиле даље тај изгубљени процес пред равнодушним трибуналом звезда, међу којима су се воденим знацима оцртавале кривине и профили инструмената, фрагментарни кључеви, недовршене лире и лабуди, имитативни, бесмислени звездани коментар на маргини музике.

Господин фотограф који је већ од неког времена бацао од суседног стола значајне погледе ка нама, прешао је најзад за наш сто, преносећи своју чашу пива са свога стола на наш. Осмехивао се значајно, борио се са сопственим мислима, пуцкетао прстима, губећи стално изнова неухватљиву поенту ситуације. Од почетка смо осећали њену парадоксалност. То импровизовано ресторантско логориште, под знаком далеких звезда, банкротирало је без спаса, бедно пропадало, не могући да задовољи претензије ноћи које су расле без мере. Шта смо могли супротставити тим пустињама без дна? Ноћ је прецртавала то људско предузеће, које су узалуд покушавале да бране виолине, заузимала је празнину, довлачила своја сазвежђа на освојене позиције.

Видели смо логориште столова који су се ослобађали, логориште побацаних сервијета и столњака, преко којих је ноћ прелазила у тријумфу, сјајна и безбројна. Дигли смо се и ми, док је наша мисао, отишавши испред тела, већ одавно јурила за бучним клопарањем њених кола, за далеком, широко разасутом лупом тих великих и светлих друмова.

Тако смо ишли под ракетама њених звезда, антиципирајући у мислима затвореним очима њене опсене које су постајале све више и више. Ах, тај цинизам тријумфалне ноћи. Запосевши цело небо, сада је играла домине у његовим пространствима, лењо и без рачуна, равнодушно скупљајући милионске добитке. Затим пуна досаде, цртала је на бојишту преврнутих таблица прозрачне шкработине, насмејана лица, увек један исти осмех хиљадама пута поновљен, који је за тренутак – већ вечан – прелазио у звезде, расипао се у звездану равнодушност. Успут смо ушли у посластичарницу на колаче. Тек што смо ушли кроз звучна, стаклена врата у ту белу, глазирану унутрашњост, пуну сјајног шећера – ноћ је одмах стала свим звездама, изненада опрезна и пажљива, радознала, да јој не умакнемо. Стрпљиво је чекала на нас цело време, стражарећи пред вратима, светлећи с висине кроз окна непокретним звездама, док смо ми дубоко размишљајући бирали колаче. Тада сам први пут угледао Бјанку. Стајала је окренута профилом крај тезге, са гувернантом, у белој хаљини, витка и калиграфска, као да је била изашла из Зодијака. Није се окретала, стојећи у узорном контрапосту младих девојака јела је колач с кремом. Нисам је видео јасно, сав још испрецртан звезданим цик-цак линијама. Тако су се први пут укрстили наши хороскопи, још веома замршени. Сусрели су се и равнодушно замрсили. Још нисмо схватили нашу судбину у том раном звезданом аспекту и изашли смо равнодушно, лупајући стакленим вратима.

После тога смо се враћали околним путем кроз далеко предграђе. Куће су постајале све ниже и ређе, најзад су се пред нама размакле и последње и ми смо ступили у друкчију климу. Нагло смо ушли у благо пролеће, у топлу ноћ која се сребрила по блату младим, тек изишлим, љубичастим месецом. Та претпролећна ноћ је напредовала у журном темпу, грозничаво истрчавала пред своје касне фазе. Ваздух, тек недавно зачињен још обичном опорошћу тог времена, нагло је постао сладак и отужан, пун мириса кишнице, влажне глине и првих висибаба које су лунатично процветавале у белом магичном светлу. И право је чудо што се под тим штедрим месецом ноћ није заројила жабљом пихтијом на сребрним блатима, није се излегла икром, није се распричала хиљадама њушкица које сплеткаре на тим гомилама шљунка крај реке, кроз које је све поре протицала сјајна мрежа слатке воде. И требало је дорећи, одгонетнути то крекетање у тој ноћи бучној и изворској, пуној поткожних дрхтаја, да би – за тренутак заустављена – кренула даље а месец кулминирао, све бељи и бељи, као да је преливао своју белину из чаше у чашу, све виши и све блиставији, све магичнији и трансцеденталнији.

Тако смо ишли под све већом гравитацијом месеца. Отац и господин фотограф су ме узели између себе, јер сам падао с ногу од велике поспаности. Наши кораци су шкрипали у мокром песку. Одавно сам већ спавао идући и под капцима сам већ имао целу фосфоресценцију неба, пуну сјајних знакова, сигнала и звезданих феномена, кад најзад стадосмо на отвореном пољу. Отац ме је положио на капут разастрт на земљи. Затворених очију сам видео како се сунце, месец и једанаест звезда уредило за параду на небу, дефилујући преда мном. »Браво, Јузефе!« повикао је отац и са одобравањем затапшао рукама. Био је то очити плагијат извршен на другом Јузефу и примењен на сасвим друге прилике. Нико ми то није пребацивао. Мој отац Јакуб је климао главом и цмоктао језиком, а господин фотограф је поставио свој троножац на песак, развукао мех апарата као хармонику и цео утонуо у наборе црног сукна: фотографисао је ту необичну појаву, тај блистави хороскоп на небу, док сам ја с главом која се купала у светлости лежао засењен на капуту и немоћно придржавао тај сан за експозицију.

III

Дани су постали дуги, светли и пространи, скоро исувише пространи за своју садржину још убогу и никакву. Били су то дани предвиђени за растење, дани пуни чекања, побледели од досаде и нестрпљивости. Јасан дах, сјајни ветар ишао је кроз празнину тих дана, још непомућен испарењима нагих вртова, пуних сунца, чистио је улице и ове су стајале дуге и светле, свечано почишћене, као да су чекале на нечији још далеки и незнани долазак. Сунце се лагано кретало ка еквиноцију, успоравало свој бег, стизало у узорну позицију, у којој је требало да стане у идеалној равнотежи, испуштајући потоке огња, порцију за порцијом, на пусту и халапљиву земљу.

Светла и бескрајна промаја је дувала кроз целу ширину хоризонта, правила шпалире и алеје под чистим линијама перспективе, постајала глатка у великом и празном дувању и најзад застајала задихана, огромна и блистава, као да је хтела да у свом свеобухватном огледалу затвори идеални лик града, фатаморгану продужену у дубину његове сјајне издубености. Тада је свет за тренутак постајао непомичан, застајао без даха, засењен, са жељом да цео уђе у ту варљиву слику, у ту провизорну вечност која му је отварана. Али срећна понуда је пролазила, ветар је разбијао своје огледало и време нас је опет стављало под своју власт.

Наишао је ускршњи распуст, дуг и непрегледан. Слободни од школе, скитали смо се по граду без циља и потребе, нисмо умели да искористимо слободу. Била је то сасвим празна слобода, неодређена и без примене. Сами још без дефиниције очекивали смо је од времена, које није умело да је нађе, губећи је усред хиљада лукавстава.

Пред кафаном су већ били постављени столови на плочнику. Госпође су седеле за њима у светлим шареним хаљинама и гутале ветар малим гутљајима као сладолед. Сукње су шуштале, ветар их је уједао одоздо, као мало разбеснело псетанце, госпође су добијале црвене печате на образима, лица су им горела од сувог ветра а усне се сушиле. Још је трајао антракт и велика досада антракта, свет се лагано и с тремом приближавао некој граници, прерано стизао до неке мете и чекао.

Тих дана смо имали курјачке апетите. Исушени ветром трчали смо кући, да у тупој замишљености једемо огромно комађе хлеба са маслацом, куповали смо на улици велике, свеже ђевреке који су пуцкетали од свежине, седели смо сви један до другог у пространом трему зграде на тргу – пусте и засвођене – без иједне мисли у глави. Кроз ниске аркаде видео се бели и чисти простор трга. Бурад од вина су стајала у низу под зидом и мирисала. Седели смо на дугој тезги, на којој су се пазарних дана продавале шарене сељачке мараме и беспомоћни и од досаде добовали смо ногама по даскама.

Изненада Рудолф, коме су уста била препуна ђеврека, извади из недара албум за марке и отвори га преда мном.

IV

Тада сам схватио зашто је то пролеће до тога времена било тако пусто, издубљено и задихано. Не знајући за то, смиривало се у себи, ућуткивало, повлачило у дубину – правило је место, цело се отварало у чисто пространство, пусто плаветнило без мишљења и дефиниције – зачуђена нага форма спремна да прими незнани садржај. Одатле та плава, као из сна пробуђена неутралност, та велика и као равнодушна спремност на све. То пролеће се цело држало у приправности – безљудно и пространо, цело се стављало на расположење без даха и без свести – једном речју чекало је на откровење. Ко је могао предвидети да ће изаћи сасвим готово, у пуној опреми и засењујуће из Рудолфовог албума за марке.

Биле су то чудне скраћенице и формуле, рецепти за цивилизације, згодни талисмани у којима се са два прста могла утврдити есенција клима и провинција. Били су то чекови за империју и републике, за архипелаге и континенте. Шта су више могли имати цесари и узурпатори, освајачи и диктатори? Изненада сам упознао сласт власти над земљама, трн оне незаситости, која се може умирити само владањем. С Александром Македонским зажелео сам цео свет. И ни педља земље мање од целог света.

V

Таман, страстан, пун окореле љубави примао сам дефиле тих створења, државе које су марширале, сјајне походе, које сам видео у интервалима, кроз пурпурна помрачења, оглувео од удара крви, која је била у срце по такту тог универзалног марша свих народа. Рудолф је пропуштао пред мојим очима те батаљоне и пукове, руководио дефилеом, пун усрдности и заузетости. Он, власник тог албума, деградирао се добровољно до улоге као неког ађутанта, свечано је подносио рапорт као заклетву, узбуђен, заслепљен и дезоријентисан у својој улози нејасној и пуној двосмислености. Најзад у одушевљењу, у наступу неке страсне великодушности, прикачио ми је као орден на груди – ружичасту Тасманију која је пламтела као мај, и Хајдарабад који је врвео од циганског муцања замршених алфабета.

VI

Тада се догодило то откровење, та изненадна показана визија разбуктале лепоте света, тада је стигла та срећна вест, тајна посланица, та специјална мисија необухватних могућности живота. Широм су се отворили светли хоризонти, свирепи и који задржавају дах, свет је дрхтао и треперио у својим зглобовима, опасно се накретао, претећи да ће искочити из свих мера и правила.

Шта је сама по себи, драги читаоче, поштанска марка? Шта је тај профил Франца Јозефа I са ћелом овенчаном ловоровим венцем? Није ли он симбол свакидашњости, детерминација свих могућности, јемство непрелазних граница, у које је већ једном заувек затворен свет?

Свет је тада био са свих страна обухваћен Францом Јозефом I и из њега није било изласка. Израстао је на свим хоризонтима, иза свих углова се помаљао тај свуда присутни и неизбежни профил, закључавао је свет, као тамницу. И ево, кад смо већ били изгубили наду, помирили се у себи са једносмисленошћу света, са том тесном непроменљивошћу, чија је моћна гаранција била Франц Јозеф I – изненада, као неважна ствар, отворио си преда мном тај албум са маркама, о Боже, дозволио си ми да бацим летимичан поглед на ту књигу која се љускала сјајем, на албум с маркама који је збацивао своју одећу, страну по страну, све светлији и све страшнији... Ко ће ми замерити што сам тада стајао засењен, малаксао од узбуђења, а из очију пуних сјаја су ми текле сузе. Какав засењујући релативизам, какав коперниковски чин, каква несталност категорија и појмова! Дакле, толико си дао начина постојања, о Боже, дакле такав је твој неизбројни свет! То је више него што сам могао помислити у најсмелијим сновима. Дакле, истина је та рана антиципација душе, која је упркос очевидности тврдоглаво сматрала да је свет неизбројан!

VII

Свет је тада био ограничен Францом Јозефом I. На свакој поштанској марки, на свакој монети и на сваком печату његов лик је констатовао непроменљивост света, непоколебљиви догмат његове једносмислености. Такав је свет и нема других светова осим овога – говорио је печат са цесарско-краљевским старцем. Све остало је уображење, дивља претензија и узурпација. На све је легао Франц Јозеф I и зауставио свет у његовом расту.

Из дубине нашег бића нагињемо ка правомислености, драги читаоче. Лојалност наше учтиве природе није неосетљива за чар ауторитета. Франц Јозеф је био највиши ауторитет. Ако је тај ауторитативни старац бацао све своје достојанство на тас те истине – шта се ту могло, требало је помирити се с напуштањем маштања душе, њених усрдних антиципација – сместити се некако, како се може у том једино могућем свету, без илузија и без романтике – и заборавити.

Али кад се већ тамница затвара неопозиво, кад је последњи отвор зазидан, кад се све заклело да прећути, о Боже, кад је Франц Јозеф I преградио, залепио последњу пукотину, да не би био угледан, тада си устао у шумном плашту мора и континената и открио си његову лаж. Ти, Боже, узео си тада на себе одијум јереси и експлодирао си на свет том огромном, шареном и величанственом хулом. О величанствени Херезијарше! Ударио си тада у мене том ватреном књигом, експлодирао си албумом за марке из Рудолфова џепа. Тада још нисам познавао троугласти облик албума за марке. У својој заслепљености замењивао сам га са папирним пиштољем из кога смо пуцали у школи под клупом, за пакост професорима. О, како си ти пукао из њега, о Боже! То је била твоја страсна тирада, то је била твоја пламена и сјајна филипика против Франца Јозефа I и његове државе прозе, то је била права књига сјаја.

Отворио сам и преда мном су блеснула шаренила светова, ветром необухваћених пространстава, панорамом узвитланих хоризоната. Ти си ишао кроз њу, лист за листом, вукући за собом тај шлеп саткан од свих сфера и климата. Канада, Хондурас, Никарагва, Абракадабра, Хипорабундија... Разумео сам те, о Боже. То су све била лукавства Твога богатства, то су биле прве речи које су Ти пале на памет. Сегнуо си руком у џеп и показао ми, као шаку дугмади, могућности које су врвеле у Теби. Теби није било стало до тамности, говорио си шта ти је пљувачка на језику донела. Могао си исто тако рећи и: Панфибрас и Халељива, и ваздух би међу палмама забрујао од моћних удара папагајских крила, а небо, као огромна, стострука, сафирна ружа, раздувана до дна, показала би засењујућу срж – око Твоје паунооко, покривено трепавицама и страшно, затрептало би сјајним кореном Твоје мудрости, заблистало би надбојом, замирисало би надмирисом. Ти си хтео да ме засениш, о Боже, да се похвалиш, да мало пококетујеш са мном, јер и Ти имаш тренутке сујетности, када се одушевљаваш самим собом. О како волим тај тренутак!

Како си постао понижен, Франце Јозефе I, и Твоје еванђеље прозе! Узалуд су Те тражиле моје очи. Најзад сам Те нашао. И Ти си био у тој гомили, али како мали, збачен са престола и сив. Марширао си са осталима по друмској прашини иза Јужне Америке и пред Аустралијом и певао си са осталима: Хосана!

VIII

Постао сам адепт новог еванђеља. Спријатељио сам се са Рудолфом. Дивио сам му се, предосећајући нејасно да је он само оруђе, да је књига неком другом намењена. И доиста он је пре личио на њеног чувара. Каталогизирао је, лепио, одлепљивао, закључавао у орман. У суштини ствари био је тужан као онај који је знао да ће њега бити све мање, док ће мене бити све више. Био је као онај који је дошао да исправља путеве Господње.

IX

Имао сам много разлога да сматрам да је та књига била намењена мени. Многи знаци показивали су да се она мени обраћала као специјална мисија, лично посланство и порука. То сам познао по томе што се нико није осећао њеним власником. Чак ни Рудолф који јој је пре служио. У суштини му је била туђа. Он је био као немаран и лењ слуга у кметству обавезе. Понекад му је завист заливала срце горчином. У себи се бунио против своје улоге кључара блага које му није припадало. Са завишћу је посматрао рефлекс далеких светова, који је тихом гамом боја путовао по мом лицу. Тек одбијен од мог лица допирао је до њега далеки одсјај тих страница, у којима његова душа није имала удела.

X

Једном сам видео мађионичара. Стајао је на бини, мршав, видљив са свих страна, и држао свој цилиндер, показујући свима његово празно и бело дно. Обезбедивши на тај начин ван сваке сумње своју вештину од подозрења да се служи варалачким махинацијама, направио је у ваздуху свој компликовани магични знак и одмах почео са претераном прецизношћу и очевидношћу да извлачи из цилиндра штапићем папирне шарене траке, метрима, фатовима, најзад километрима. Соба се пунила том шареном шуштавом масом, постајала је светла од тог стократног умножавања, од пенушаве и лаке хартије, од сјајног гомилања а он није престајао са извлачењем те бескрајне нити и поред преплашених гласова, пуних одушевљеног протеста екстатичних узвика, грчевитог плача, док најзад није постало јасно као на длану да га то ништа не кошта, да то обиље црпе не из сопствених залиха, да су му се просто отворили надземаљски извори, изван људских мера и рачуна.

Тада је неко, предестиниран за рецепцију дубљег смисла те демонстрације, одлазио кући замишљен и унутрашње засењен, до дна душе прожет истином која је ушла у њега: Бог је неизбројив...

XI

Ту је место за излагање кратке паралеле између Александра Великог и моје собе. Александар Велики је био осетљив на мирисе земаља. Његове ноздрве су предосећале нечувене могућности. Он је био један од оних, над чијим је лицем Бог прешао својом руком у сну, тако да знају оно што не знају, постају пуни претпоставки и подозрења, а кроз спуштене капке пролазе им рефлекси далеких светова. Ипак божје алузије је схватио дословно. Као човек од чина, што значи плитког духа, протумачио је себи своју мисију као послаништво освајача света. Његове груди је испуњавала она иста незаситост, као и моје, ти исти уздаси су их надимали улазећи у његову душу, хоризонт за хоризонтом, предео за пределом. Није имао никога ко би исправио његове грешке. Чак ни Аристотел га није разумео. Тако је умро разочаран, иако је освојио цео свет, посумњавши у Бога, који се стално склањао од њега, и његова чуда. Његов портрет је красио монете и марке свих земаља. За казну је постао Франц Јозеф свога времена.

XII

Хтео бих да читаоцу дам бар приближну представу о томе, шта је тада била та књига, у чијим листовима су се прелиминирале и уређивале последње ствари тог пролећа. Неизрециви, узнемирујући ветар је ишао сјајним шпалиром тих марака, искићеном улицом грбова и застава, усрдно развијајући грбове и амблеме, који су се таласали у задиханој тишини, у сенци облака који су претећи израсли на хоризонту. Затим су се изненада јављали први херолди на пустој улици, у свечаној одећи, с црвеним тракама на раменима, сјајни од зноја, беспомоћни, пуни мисије и заузетости. Ћутке су давали знакове, узбуђени до дна срца и пуни свечане озбиљности, и улица је већ почињала тамнети од демонстрације што се приближавала, у свим споредним улицама се смрачивало у топоту хиљада ногу које су се приближавале. Била је то огромна манифестација држава, универзални Први мај монстр-дефиле светова. Свет је манифестовао хиљадама као на заклетву дигнутих руку застава и барјака, манифестовао је хиљадама гласова, да није за Франца Јозефа I, него за некога много, много већег. Изнад свију се таласала светло црвена боја, скоро ружичаста, неизрецива, ослобађајућа боја ентузијазма. Из Сан Доминга, из Сан Салвадора, из Флориде стизале су задихане и вреле делегације, целе у оделима малинове боје и поздрављале полуцилиндрима трешњеве боје, испод којих су излетали бучни чворци, по два, по три. Сјајни ветар је изоштравао у срећним прелетима блесак труба, меко и немоћно отресао ивице инструмената, који су на свим обалама ронили тихе метлице електрицитета. И поред гужве, и поред дефилеа хиљада, све је текло у реду, огромна ревија се развијала по плану и у тишини. Има тренутака кад заставе са балкона које се страсно и вредно таласају, лепршајући у проређеном ваздуху у повраћању амарантове боје, у страсној тихој лупи, у узалудним полетима одушевљења – стају непокретно, као у прозивку, и цела улица постаје црвена, свела и пуна неме узбуне, док се у потамнелој даљини пажљиво одбројавају потмули поздрави канонаде, четрдесет и девет експлозија, у све тамнијем ваздуху.

Затим се хоризонт нагло превлачи облацима као пред пролеће у буру, само светло блеште инструменти оркестра и у тишини се чује рика неба које тамни, шум далеких пространстава, док из оближњих вртова допире мирис дивље трешње у сконцентрисаним товарима и растоварује се беспомоћно у неизрецивом распростирању.

XIII

Једнога дана пред крај априла било је сиво и топло пре подне, људи су ишли гледајући пред себе у земљу, увек у онај квадратни метар влажне земље пред собом, и нису осећали да са стране пролазе поред дрвећа парка, црно разгранатог, које је на разним местима пуцало у слатке, гнојне ране.

Уплетено у црну гранату мрежу дрвећа сиво, загушљиво небо лежало је људима на врату – искривљено подигнуто, безоблично тешко и огромно као перина. Људи су бауљали испод њега на рукама и ногама, као гундељи у топлој влази њушкајући осетљивим рожићима слатку глину. Свет је лежао глув, развијао се и растао негде у висини, негде од позади и у дубини – слатко немоћан – и текао. На тренутке је успоравао и подсећао на нешто магловито, гранао се дрвећем, покривао очима густе, сјајне мреже птичјег цвркутања, набачене на тај сиви дан, и ишао у дубину, у подземно вијугање корења, у слепо пулсирање црва и гусеница, у глуву замраченост црнице и глине.

А испод те безобличне огромности чучали су људи заглушени и без мисли у глави, чучали с главама у рукама, висили погрбљени на клупама паркова, с комадом новина на коленима, са којих је текст отекао у велику, сиву бесмисленост дана, висили су незграпно још у јучерашњој пози и несвесно се слинили.

Можда су их заглушивале те густе чегртаљке цвркутања, те неуморне чауре мака које су просипале сиво олово, кога је био препун ваздух. Ишли су сањиво под оловним градом и разговарали знацима у том обилном пљуску или резигнирано ћутали.

Али кад се око једанаест сати пре подне негде на некој тачки пространства кроз велико надувено тело облака прокљувило сунце бледом клицом – тада су нагло у гранатим кошевима дрвећа густо засветлели сви пупољци и сиви вео цвркутања се лагано оделио бледозлаћаном мрежом од лица дана, који је отворио очи. То је било пролеће.

Тада је изненада, у једном тренутку, мало раније пуста алеја парка била засејана људима који су се журили на разне стране, као да је била чворно место свих градских улица, и процветала женским хаљинама. Неке од тих брзих и складних девојака журе на посао, у радње и канцеларије, друге на састанке, али неколико тренутака, за време којих пролазе кроз азурни кош алеје који дише влагом цвећарнице и попрскан је птичјом песмом – припадају тој алеји и том сату, – и не знајући то – статисткиње су те сцене у позоришту пролећа, као да су се родиле на шеталишту заједно са тим финим сенкама гранчица и листића, који су пред очима пупели на тамнозлатној позадини влажног шљунка, и претрче неколико златних, врелих и скупоцених пулсева, а онда изненада побледе и осенче се, упију се у песак, као они прозрачни филиграни, кад сунце уђе у замишљеност облака.

Али за један тренутак су испуниле алеје својом свежом журбом и из шуштања њихова рубља изгледа као да тече тај безимени мирис алеја. Ах, те лепршаве и од штирка свеже кошуљице изведене у шетњу под прозрачном сенком пролећног ходника, кошуљице с мокрим мрљама под пазухом, који се суше у љубичициним ћуховима даљине. Ах, те младе, ритмичке ноге, угрејане кретањем, у новим шуштавим свиленим чарапама испод којих се крију црвени листови и бубуљице – здраве, пролећне екцеме вреле крви. Ах, цео тај парк је бестидно бубуљичав и све дрвеће се осипа пупољцима бубуљица, које се распрскавају цвркутом.

Затим алеја опет постаје пуста и по засвођеном шеталишту тихо шкрипућу жичаним паоцима дечја колица на витким опругама. У малом лакираном чунићу, утонуло у гредицу високих, уштирканих свилених перваза спава као у букету цвећа нешто још нежније од њих. Девојка, која је лагано гурала колица, с времена на време се нагиње над њих, подиже на задње точкове, цвилећи осовинама обруча, ту љуљушкаву корпицу, расцветалу белом свежином, и мазно раздувава тај букет тила све до слатког, успаваног језгра, кроз чији сан, као бајка путује та река облака и светлости, док колица пролазе траке сенки.

Затим у подне још увек се преплиће тај врт напупео светлом и сенкама, а кроз фина окца те мреже без краја се просипа цвркут птица – са гране на гранчицу, бисерно се рони кроз жичани кавез дана, али жене, пролазећи ивицом стазе, већ су уморне и имају косу распуштену од мигрене и лица измучена пролећем, а онда алеја сасвим пусти, а кроз тишину поподнева лагано пролази мирис ресторана из парковског павиљона.

XIV

Сваки дан у исти сат пролази алејама парка Бјанка са својом гувернантом. Шта да кажем о Бјанки, како да је опишем? Знам само да је управо у чудесној слози са самом собом, да без остатка испуњава свој програм. Срца стегнута од дубоке радости видим сваки пут изнова како – корак по корак – улази у своје биће, лака као балерина, како несвесно сваким покретом погађа у саму срж.

Иде сасвим обично, без претеране грације, али с простотом која хвата за срце, и срце се стеже од среће, што је могуће тако просто бити Бјанком без икаквих вештина и без икаквих напора.

Једном је лагано подигла своје очи на мене и мудрост тога погледа ме је скроз прожела, пробила као стрела наскроз. Од тада знам да ништа није тајно, да зна све моје мисли од почетка. Од тога тренутка ставио сам јој се на расположење без граница и недељиво. Прихватила је једва видљивим покретом капака. То се десило без речи, у пролазу, једним погледом.

Кад хоћу да је замислим, могу да дозовем у сећање само једну појединост која ништа не значи: њену испуцалу кожу на коленима, као код дечака, што је дубоко узбудљиво и одводи мисао у мучне кланце супротности, међу антиномије које усрећавају. Све друго, више и ниже, трансцедентно је и незамисливо.

XV

Данас сам се опет био удубио у Рудолфов албум за марке. Каква дивна студија! Тај текст је пун фуснота, алузија, напомена и пун двосмисленог треперења. Али све линије се стичу у Бјанки. Какве усрећујуће супозиције! Од чвора до чвора јури моје подозрење, као дуж фитиља, запаљено светлом надом – све више заслепљено. Ах, како ми је тешко, како ми се срце стеже од тајни које предосећам.

XVI

У градском парку сада свако вече свира музика и кроз алеје тече пролећна променада. Круже и враћају се, обилазе и срећу у симетричним арабескама које се стално понављају. Млади људи носе нове пролећне шешире и немарно држе рукавице у руци. Кроз стабла дрвећа и живицу светле се у суседној алеји девојачке хаљине. Иду те девојчице у парковима, њишући се у бедрима, надувене пеном чипака и карнера, носе на себи, као лабудови, ту ружичасту и белу надувеност – звона пуна расцветалог муслина и понекад се спуштају њима на клупе – као уморне од њихове пусте параде – спуштају се целом том великом ружом газе и батиста, који пуца преливајући се пахуљама. И тада се откривају ноге пребачене једна преко друге и прекрштене – сплетене у белу фигуру пуну неодољиве речитости, а млади шетачи, пролазећи покрај њих, ћуте и бледе поражени тачношћу аргумената, до краја убеђени и побеђени.

Долази тренутак пред сам сумрак и боје света постају лепше. Све боје постају узвишене, свечане, страсне и тужне. Парк се брзо пуни ружичастим лаком, сјајном политуром, од које ствари одједном постају шарене и илуминисане. Али већ у тим бојама постоји неко сувише дубоко плаветнило, нека исувише јарка и већ подозрива лепота. Још тренутак и честар парка, тек посут младим зеленилом, још гранат и наг, цео се скроз осветљава руменим сатом сумрака, постављеним балсамом хлада, засићен неисказаном тугом ствари заувек и самртно лепих.

Тада изненада цео парк стаје као огроман, ћутљив оркестар, свечан и пажљив, који чека под подигнутом диригентском палицом, док музика у њему не сазри и надође и изненада на ту огромну, потенцијалну и вредну симфонију пада брз и шарен позоришни сумрак, као под утицајем тонова који нагло расту на свим инструментима – негде високо, младо зеленило пробија глас вуге скривене у густишу – и нагло унаоколо постаје свечано, самотно и касно као у вечерњој шуми.

Једва осетљив дашак прелази изнад крошања дрвећа, са којих се у дрхтајима осипа суви мирис дивље трешње – неисказив и горак. Пресипа се високо под сумрачним небом и пада безграничним уздахом смрти тај горки мирис, у који прве звезде роне своје сузе, као цветићи јоргована откинути те бледе и љубичасте ноћи. (Ах, знам: њен отац је бродски лекар, њена мајка је држала самце. На њу то из ноћи у ноћ чека тај мали тамни речни пароброд, с точковима са стране и не пали фењере.)

Тада у те парове који круже, у те младиће и те девојке, који се стално сусрећу у регуларним поврацима, улази нека чудна снага и надахнуће. Сваки од њих постаје леп и неодољив као Дон Жуан, излази из себе поносан и победоносан и у погледу стиче ону убиствену моћ од које дрхте срца девојака. А девојкама очи постају дубоке, у њима се отварају неки дубоки вртови разгранати алејама, лавиринти паркова, тамни и шумни. Њихове зенице се шире свечаним сјајем, отварају се без отпора и пуштају те освајаче у шпалире својих тамних вртова, који се многократно и симетрично разилазе стазама као строфе канцоне, да би се срели и нашли, као у тужном слику, на руменим трговима, око округлих леја, или крај извора који горе врло касним огњем сунчева одсјаја и да се поново разиђу и разделе међу црне масе парка, вечерње густише, све чешће и шумније, у којима се губе и нестају као између компликованих кулиса, баршунастих завеса и тихих остава. И ко зна када кроз хлад тих све мрачнијих вртова залазе у сасвим заборављена, страна скровита места, у неки други, тамнији шум дрвећа, што плови као жалосна црнина у којој мрак ферментује и изрођава се, а тишина се фантастично квари у току године ћутања, као у старим заборављеним бурадима од вина.

Тако лутајући, пипајући у црном сомоту тих паркова, срећу се најзад на усамљеној пољани, под последњим пурпуром залазећег сунца, на рибњаку, који вековима зараста у жабокречину и на трулој огради, негде на ивици времена, у задњим вратима света, налазе се поново у неком давно минулом животу, у далекој преегзистенцији, и укључени у туђе време, у одећу далеких векова, јецају без краја над муслином неке тужаљке и уздижући се ка недосежним заклетвама и пењући се по степеницама заборава, стижу до неких врхова и граница, из којих су још само смрт и укоченост неименованог уживања.

XVII

Шта је то пролећни сумрак?

Јесмо ли стигли до суштине ствари, зар тај пут не води даље? Налазимо се на крају наших речи, које већ овде постају магловите, бунцаве и неурачунљиве. А ипак тек иза њихове границе почиње оно што је у том пролећу необухваћено и неисказано. Мистерија сумрака! Тек иза наших речи, где моћ наше магије већ не досеже, шуми та тамна, необухватна стихија. Реч се ту разлаже на елементе и распада, враћа у своју етимологију, поново улази у дубину, у свој тамни корен. Како то у дубину? Схватамо то дословно. Ето, смрачује се, наше речи се губе у нејасним асоцијацијама: Ахеронт, Подземље... Осећате ли како се од тих речи смрачује, како се осипа кртичњаком, како је замирисало дубином, подрумом, гробом? Шта је то пролећни сумрак? Још једном постављамо то питање, тај страсни рефрен наших истраживања, на кога нема одговора.

Кад корење дрвећа хоће да говори, кад се под бусењем накупи веома много прошлости, давних повести, древних историја, кад се под корењем накупи превише задиханог шапата, неартикулисане мезгре и тог тамног без даха, што је пред сваком речју – тада кора дрвећа црни и рапаво се распада на дебеле љуске, у дубоке бразде, срж се отвара тамним порама, као медвеђе крзно. Загњурите лице у то меко крзно сумрака и за тренутак постаје сасвим мрачно, глуво без даха као под поклопцем. Тада треба припити очи као пијавице уз најцрњи мрак, лако их присилити, протиснути кроз непробојно, скроз прогурати кроз глуво земљиште – и, ето, изненада се налазимо на мети, с друге стране ствари, у дубини смо, у Подземљу. И видимо...

Ту уопште није мрачно како се могло претпостављати. Напротив – цела унутрашњост пулсира светлом. То је, наравно, унутрашња светлост корења, лажна фосфоресценција, слабе жилице осветљења, којим је мраморован мрак, путујуће сјајно треперење супстанције. Исто тако и кад спавамо, одсечени од света, далеко залутали у дубоку интроверсију, у повратан пут у себе – видимо такође, видимо јасно под спуштеним капцима, јер се тада мисли у нама пале унутрашњим лучивом и нејасно тињају дуж дугих фитиља, запаљујући се од чвора до чвора. Тако се у нама врши регресија на целој линији, повлачење у дубину, повратни пут до коренова. Тако се у дубини разгранавамо анамнезом, стресајући се од подземних дрхтаја који пролазе кроз нас, маштамо поткожно на целој нејасној површини. Јер само горе, у светлости – треба то једном рећи – ми смо дрхтав артикулисан сноп мелодије, сјајни врх распеван као шева – у дубини се поново расипамо у црно гунђање, у жагор и безброј бескрајних историја.

Тек сада видимо на чему расте то пролеће, зашто је тако неизрециво тужно и тешко од знања. Ах, не бисмо веровали, да нисмо сопственим очима видели. То су лавиринти унутрашњости, магацини и амбари ствари, то су још топли гробови, трулеж и гној. Прастаре историје. Седам слојева, као у древној Троји, ходници, одаје, ризнице. Колико златних маски, маска до маске, спљоштени осмеси, изједена лица, мумије, празне чауре... Ту су ти колумбаријуми, те фиоке за мртваце, у којима леже сасушени, црни као корење и чекају на своје време. Ту су те велике дрогерије, где стоје на продају у сузним судовима, лонцима и каленицама. Годинама стоје у својим полицама, у дугим свечаним редовима, иако их нико не купује. Можда су већ оживели у преградама својих гнезда, већ сасвим прездравели, чисти као кандило и мирисни – цвркутави готови лекови, нестрпљиво пробуђене лекарије, балзами и јутарње масти које на врху језика одмеравају свој јутарњи укус. Ти зазидани голубарници пуни су кљунића који су се тек прокљувили и првих покушаја светлог цвркутања. Како ту пре сваког времена и нагло одјутри у тим пустим и дугим шпалирима, где се умрли буде редом, добро одморни – за сасвим нови освит!...

Али ту још није крај, силазимо још дубље. Само без страха. Молим вас дајте ми руку, још један корак и налазимо се крај корења и одмах постаје гранато, мрачно и коренасто као у дубокој шуми. Мирише на бусење и трулеж, корење путује у мраку, саплиће се, устаје, сокови улазе у њих у надахнућу, као течност у пумпе које раде. Налазимо се с друге стране, налазимо се код наличја ствари, у мраку прошивеном фосфоресценцијом која се мрси. Какво кружење, кретање и гужва! Какав мравињак и мезгра, људи и поколења, хиљадама пута умножене библије и илијаде! Какво сељење и гужва, хаос и кркљанац историје! Даље већ нема пута. Налазимо се на самом дну, код мрачних темеља, налазимо се код Мајки. Ту су ти бескрајни инферни, ти безнадежни осијански простори, ти јадни нибелунзи. Ту су та велика легалишта историје, те фабулистичне фабрике, магловите пушионице фабула и бајки. Сада најзад схватате тај велики и тужни механизам пролећа. Ах, оно расте на историјама! Колико догађаја, колико повести, колико судбина! Све што смо икада читали, све чувене историје и све те, које нам лебде од детињства – никада не чувене – ту је а не негде другде њихов дом и отаџбина. Одакле би писци узимали своје концепције, одакле би црпли храброст за псовање, да не осећају иза себе те залихе, тај капитал, те стоструке обрачуне од којих вибрира Подземље. Какав хаос шапата, какав мумлав жагор земље! О твоје уво удара неисцрпно убеђивање. Идеш затворених очију кроз ту топлину шапата, осмеха и предлога, узнемираван без краја, хиљадама пута боцкан питањима као милионима слатких рилица комараца. Хтели бисте да узмете нешто од њих, било шта, макар мрвицу те бестелесне шапутаве историје, и примиш то у свој млади живот, у своју крв, и спасеш, и живиш даље са тим. Јер шта је пролеће, ако не васкрсење историје! Једина је она жива међу тим бестелесним, стварна, хладна и сасвим без знања. О како те утваре привлачи њена млада, зелена крв, њено биљно незнање, сви ти фантоми, те ларве, те тере-фере. А она их узима у свој сан, безаштитна и наивна, и спава с њима, и буди се бесвесна у зору, и ничега се не сећа. Зато је тако тешка целом том сумом заборављеног и тако тужна, јер мора сама да живи за толико живота, да буде лепа за толико одбачених и остављених... А за то има само бескрајан мирис дивље трешње, што тече једним, вечним, бескрајним током у коме је све... Јер шта значи заборавити? На старим историјама је преко ноћи израсло ново зеленило, мека зелена скрама, светло, густо пупољење просуло се свим порама равномерном чекињом као косе дечака сутрадан после шишања. Како озелењава пролеће заборавом, како то старо дрвеће повраћа слатко и наивно незнање, како се буди гранчицама и неоптерећено памћењем, са корењем загњуреним у старе историје! То зеленило ће их још једном читати као нове и срицати од почетка и од тог зеленила ће се подмладити историје и почети још једном, као да се никад нису догодиле.

Толико је нерођених историја. О ти жалосни хорови међу корењем, та ћаскања која се узајамно надћаскавају, ти неисцрпни монолози у изненадним експлозијама импровизација! Хоћете ли имати довољно стрпљивости да их саслушате? Пре најстарије саслушане историје биле су друге, које нисте слушали, били су безимени претходници, романи без имена, епопеје огромне, бледе и монотоне, безобличне биљке, трупови без форме, гиганти без лица, који прекривају хоризонт, тамни текстови за вечерње драме облака, а још даље књиге-легенде, књиге никада ненаписане, књиге вечити претенденти, лутајуће и изгубљене књиге in partibus infidelium...

Између свих историја, које се гурају неисплетене међу корењем пролећа, има једна која је већ одавно прешла у сопственост ноћи, заувек се сталожила на дну фирмамената – вечна пратња и тле звезданих пространстава. Кроз сваку пролећну ноћ, ма шта се у њој дешавало, пролази та историја великим корацима преко огромног крекета жаба и бескрајни ход млинова. Иде тај муж под звезданим мливом које се сипа из жрвања ноћи, иде великим корацима преко неба, привијајући детенце у наборима огртача, стално на путу, у непрестаном лутању кроз бескрајна пространства ноћи. О, огромна туго самоће, о неизмерно сиротанство у пространствима ноћи, о сјају далеких звезда! У тој историји време већ ништа више не мења. У сваком тренутку она баш прелази преко звезданих хоризоната, управо нас обилази великим корацима и тако ће већ бити увек, стално наново, јер једном испала из колосека времена, већ је постала неиспитана, бездана, неисцрпена никаквим понављањем. Иде тај муж и притиска дете у рукама – намерно понављамо тај рефрен, тај жалостан мото ноћи, да бисмо изразили ту интермитујућу сталност прелажења, понекад заклањану хаосом звезда, понекад сасвим невидљиву, због дугих немих интервала, кроз које провејава вечност. Далеки светови прилазе сасвим близу – грозно сјајни, шаљу кроз вечност бурне сигнале у немим, неисказаним рапортима – а он иде и без краја умирује девојчицу, монотоно и без наде, немоћан према том шапату, тим страшно слатким наговарањима ноћи, тој јединој речи у коју се слажу уста тишине, кад је нико не слуша...

То је историја о отетој и замењеној принцези.

XVIII

А кад се касно у ноћ тихо враћају у пространу вилу међу вртовима, у белу, ниску собу, у којој стоји дуги, црни сјајни клавир и ћути свим струнама, а кроз велики стаклени зид, као кроз окна оранжерије нагиње се цела пролећна ноћ – бледа и сањива од звезда – из свих бочица и посуда горко мирише дивља трешња над хладном постељином белог кревета – тада кроз велику и бесану ноћ јуре немири и ослушкивања и срце прича кроз сан, и лети, спотиче се и јеца кроз пространу и росну, мушицама заројену ноћ, горку од дивље трешње и сјајну... Ах, то та горка дивља трешња шири тако бездану ноћ, и срце измучено летовима, задихано од срећне јурњаве, хтело би да заспи за тренутак на некој ваздушној граници, на некој најтањој ивици, али се из те бледе бескрајне ноћи стално излеже и шири нова ноћ, све блеђа и све бестелеснија, исцртана светлим цик-цак линијама, спиралама звезда и бледих летова, хиљадама пута избодена рилицама невидљивих комараца, бешумних и слатких од девојачке крви, и неуморно срце опет већ прича кроз сан, неурачунљиво, замршено у звездане и компликоване афере, у задихане журбе, у месечеве панике, узнесене и стократне, заплетено у бледе фасцинације, у скочањене, месечарске снове и летаргичне дрхтаје.

Ах, све те отмице и јурњаве те ноћи, издаје и шапати, црнци и кормилари, ограде балкона и ноћни прозорски капци, муслинске хаљине и велови који лепршају за задиханим бекством!... Најзад кроз изненадно замрачење, глуву и тамну паузу, стиже тај тренутак – све марионете леже у својим кутијама, све завесе су навучене и сва дисања давно пресуђена иду спокојно тамо и овамо преко целе ширине те сцене док на умиреном широком небу освит безгласно гради своје далеке ружичасте и беле градове, своје јасне, надувене пагоде и минарета.

XIX

Тек за пажљивог читаоца Књиге природа тог пролећа постаје јасна и читљива. Све те јутарње припреме дана, цела његова рана тоалета, све те двоумице, сумње и скрупули избора – откривају своју суштину ономе ко је посвећен у марке. Марке уводе у ту замршену игру јутарње дипломатије, у те отегнуте преговоре, атмосферска лавирања, која претходе крајњој редакцији дана. Из риђих магли тог деветог сата – то се јасно види – хтео би да се проспе шарени и пегави Мексико са змијом која се превија у кљуну кондора, ватрен и рапав од дречаве оспе, али у пукотини плаветнила, у великом зеленилу дрвећа папагај стално понавља: »Гватемала«, тврдоглаво, у једнаким размацима, са једном истом интонацијом и од те зелене речи све лагано постаје трешњеве боје, свеже и олистало. И тако лагано усред тешкоћа и конфликата врши се гласање, устаљује се ток церемоније, листа параде, дипломатски протокол дана.

У мају су дани били ружичасти као Египат. На тргу се блесак пресипао преко свих граница. На небу су гомиле летњих облака клечале склупчане под пукотинама светлости, вулканске, оштро оцртане, и – Барбадос, Лабрадор, Тринидад – све се прекривало црвенилом, као да је гледано кроз рубинске наочаре, и преко та два-три пулса, замрачења, преко те црвене помрачености крви, која удара у главу, пловила је преко целог неба велика корвета гијане, ескплодирајући свим једрима. Пловила је надувена, прскајући платном, тешко вучена усред затегнуте ужади и вике оних што су вукли, кроз узбуне галебова и црвени сјај мора. Тада је израстала преко целог неба и постајала широка и огромна, замршена такелажа ужади, лествица и мотака и, грмећи високо разапетим платном, развијао се многоструки, многоспратни спектакл ваздушних једара, крижева и праћа, у чијим су се отворима на тренутак показивали мали спретни црнци јурећи по том платненом лавиринту, губећи се између знакова и фигура фантастичног неба повратника.

Затим се декор мења, на небу, у масивима облака кулминирала су чак три ружичаста помрачења, димила се сјајна лава, оперважујући светлом линијом страшне контуре облака, и – Куба, Хаити, Јамајка – корен света је ишао у дубину, сазревао све дречавији, допирао до сржи и нагло се изливао чистом есенцијом тих дана: шумна океаничност повратника, архипелашког плаветнила, срећних разлива и вирова, екваторијалних и сланих монсуна.

Са албумом за марке у рукама читао сам то пролеће. Зар није он био велики коментар времена, граматика њихових дана и ноћи? То пролеће се деклинирало кроз све Колумбије, Костарике и Венецуеле, јер шта су у суштини Мексико и Еквадор, и Сиера Леоне, до неки ванредни лек, неко заоштравање укуса света, нека гранична и префињена крајност, слепа уличица мириса, у коју се свет залеће у својим тражењима, пробајући и вежбајући на свим диркама.

Главна ствар је не заборавити – као Александар Велики – да никакав Мексико није крајњи, да је он прелазна тачка коју свет прекорачује, да се иза сваког Мексика ствара нови Мексико, још дречавији – надбоје и надмириси...

XX

Бјанка је цела сива. Њена мрка кожа има у себи као неку растворену примесу угашеног пепела. Мислим да додир њене руке мора да прелази све што се може замислити.

Цела поколења дресуре живе у њеној дисциплинованој крви. Дирљиво је то резигнирано предавање наредбама такта, које сведочи о савладаном пркосу, о сломљеним побунама, о тихим јецајима и насиљима учињеним над њеним поносом. Сваким својим покретом придржава се она, пуна добре воље и тужне привлачности, прописаних форми. Не чини ништа што није неопходно, сваки њен гест је шкрто одмерен, једва испуњава форму, улази у њу без одушевљења, као само по неком пасивном осећању одговорности. Из дубине тих савлађивања црпе Бјанка своје прерано искуство, своје знање свих ствари. Бјанка зна све. И не осмехује се том знању, њено је знање озбиљно и пуно туге, а уста затворена над њим у линије савршене лепоте – обрве извучене са суровом тачношћу. Не, из свога знања она не црпе никакав повод за снисходљиву разузданост, мекоћу и претерану слободу. Сасвим супротно. Као да се са том истином, у коју су загледане њене тужне очи, могло изаћи накрај само напетом пажњом, само најстрожијим чувањем форме. И у том непогрешивом такту, у тој лојалности према форми, постоји цело море туге и с муком савладане патње.

Па ипак иако сломљена формом, она је изашла као победница над њом. Али каквом жртвом је откупила тај тријумф.

Кад иде – витка и усправна – ко зна чији понос носи с једноставношћу у природном ритму свога хода, да ли сопствени понос или тријумф назора којима се подвргава.

Али зато, кад погледа простим, тужним подизањем очију – нагло зна све. Младост је није сачувала од одгонетке најтајнијих ствари. Њено тихо расположење је умирење после дугих дана плача и јецања. Зато њене очи имају колутове и влажни врели жар у себи и ту свесност погледа која се нерадо разбацује и не промашује.

XXI

Бјанка, дивна Бјанка је за мене загонетка. Проучавам је упорно, с бесом – и очајањем – помоћу албума за марке. Како то? Зар се у албуму за марке говори и о психологији! Албум за марке је универзална књига, компендијум свег знања о људском. Наравно у алузијама, напоменама, недореченостима. Потребна је извесна досетљивост, извесна храброст срца, известан полет, да се нађе нит, тај ватрени траг, та муња што сева преко странице књига.

Једне ствари се треба чувати при томе: уског ситничарства, педантерије, тупе дословности. Све ствари су повезане, све нити одлазе у једно клупко. Јесте ли приметили да између редова извесних књига у јатима пролећу ластавице, цели версети дрхтавих, шиљатих ластавица? Треба читати из лета тих птица...

Али враћам се Бјанки. Како су дирљиво лепи њени покрети. Сваки од њих направљен разумно, одлучен још пре много векова, учињен с резигнацијом, као да је унапред знала све токове, неумитни ред своје судбине. Дешава се да хоћу нешто да је запитам погледом, да је у мислима замолим за нешто – седећи насупрот ње у алеји парка – и покушавам да формулишем своју претензију. И пре но што ми је то пошло за руком, она је већ одговорила. Одговорила је тужно, једним дубоким, сажетим погледом.

Зашто држи главу погнуту? У шта су с пажњом загледане њене замишљене очи? Зар је тако бескрајно тужно дно њене судбине? Па ипак, и поред свега, не носи ли она ту резигнацију с достојанством, с поносом, као да баш тако треба да буде, као да је то знање, лишавајући се радости, дарива за то неком неприкосновеношћу, неком вишом слободом нађеном на дну добровољне послушности? То њеној попустљивости даје чар тријумфа и то је побеђује.

Седи насупрот мене на клупи поред гувернанте, обе читају. Њена бела хаљина – никад је нисам видео у другој боји – лежи као отворен цвет на клупи. Витке ноге мрке пути са неисказивом љупкошћу пребачене су једна преко друге. Дотицај њеног тела мора да је чак болан од напрегнуте светости контакта.

Затим устају обе, затворивши књиге. Једним кратким погледом Бјанка прима и предаје мој ватрени поздрав и као неоптерећена удаљује се кривудавим преплетајима својих ногу, које мелодично падају у ритам великих, еластичних корака гувернанте.

XXII

Испитао сам цео простор мајората унаоколо. Неколико пута сам обишао тај велики терен опкољен високом оградом. Бели зидови виле са њеним терасама, пространим верандама, стално су ми се указивали у увек новим аспектима. Иза виле се пружа парк, који касније прелази у равницу без дрвећа. Тамо се дижу чудне грађевине напола фабрике напола мајурске зграде. Прислонио сам очи на пукотину у огради, оно што сам видео, мора да је била обмана. У тој од жеге разређеној пролећној аури често се привиђају далеке ствари, одражене као огледалом кроз читаве миље дрхтавог ваздуха. Па ипак глава ми пуца од најпротивречнијих мисли. Морам потражити савет у албуму за марке.

XXIII

Је ли то могуће? Бјанкина вила је екстериторијални терен? Њена кућа је под заштитом међународних уговора? До каквих запрепашћујућих открића ме доводи проучавање албума за марке! Знам ли само ја ту чудну истину? Па ипак не могу се потценити сви докази и аргументи, које албум гомила око те тачке.

Данас сам изблиза испитао целу вилу. Већ недељу дана сам кружио око велике уметнички исковане капије с грбом. Искористио сам тренутак кад је двоје великих, празних кочија изјахало на врата виле. Капијска крила су стајала широко отворена. Нико их није затварао. Ушао сам немарним кораком, извадио сам блок из џепа, правећи се да, наслоњен на капијски стуб, цртам неки архитектонски детаљ. Стајао сам на пошљунченој стази, којом је толико пута прелазила лака Бјанкина ножица. Срце ми је немо застајало од срећног страха при помисли да ће на нека од балконских врата изаћи њена витка прилика у лакој белој хаљини. Али сви прозори и врата били су застрти зеленим завесама. Ни најмањи шушањ није одавао прикривен живот у тој кући. Небо се облачило на хоризонту, у даљини је севало. У топлом разређеном ваздуху није било ни најлакшег дашка. У тишини тог сивог дана само су зидови виле, бели као креда, говорили безгласном али речитом елоквенцијом богато рашчлањене архитектуре. Њена лака лепоречивост расплињавала се у плеоназмима, у хиљадама варијаната једног истог мотива. Дуж светлобелог фриза пружале су се у ритмичким каденцама и задржавале се на угловима неодлучне. Са висине средње терасе спуштале су се мермерне степенице – патетично и церемонијално – усред балустрада и архитектонских ваза које су се брзо шириле и спустивши се широко на земљу, изгледале као да скупљају и повлаче своју одећу узнемирену у дубоком реверансу.

Имам необично осетљиво чуло за стил. Тај стил ме је дражио и узнемиравао нечим необјашњивим. Сем његовог, тешко савладаног, ревносног класицизма, иза те наизглед хладне елеганције, крили су се неухватљиви дрхтаји. Тај стил је био претерано ватрен, сувише оштро поентиран, пун неочекиваних младежа. Нека капљица непознатог отрова пуштена у жиле тог стила чинила је његову крв тамном, експлозивном и опасном.

Унутрашње дезоријентисан, дрхтећи од противречних импулса, обилазио сам на прстима лице виле, плашећи успаване гуштере на степеницама.

Око исушеног, округлог базена земља је била испуцана од сунца и још гола. Само овде-онде је из пукотине у земљи стрчало мало марљивог, фанатичког зеленила. Ишчупао сам бусен тог зеља и сакрио сам га у блок. Цео сам дрхтао од унутрашњег узбуђења. Над тим базеном је стајао сив, необично прозрачан и блештав ваздух, таласајући се од врућине. Барометар на оближњем стубу показивао је катастрофалан пад. Унаоколо је владала тишина. Ниједна гранчица се није покренула од ветрића. Вила је спавала са спуштеним капцима, сијајући се као креда белом бојом у безграничном мртвилу сиве ауре. Изненада, као да је тај застој достигао критичну тачку, ваздух се сталожио шареним ферментом, распао се на шарене пахуљице, на трепераво шушкање.

Били су то огромни, троми лептирови заузети љубавном игром у паровима. Бедно, дрхтаво шуштање се тренутак задржало у мртвој аури. Наизменично су се престизавали за један педаљ и поново сједињавали у лету, мешајући у потамнелом ваздуху целу талију шарених блесака. Је ли то био само брзи распад бујне ауре, фатаморгана ваздуха пуног хашиша и надувености? Ударио сам капом и тешки, сомотски лептир је пао на земљу, лупајући крилима. Дигао сам га и сакрио. Један доказ више.

XXIV

Одгонетнуо сам тајну тог стила. Тако су дуго линије те архитектуре у својој упорној говорљивости понављале једну исту неразумљиву фразу, да сам схватио ту издајничку шифру, тај миг, ту голицаву мистификацију. Била је то заиста исувише прозирна маскарада. У тим неприродним и немирним линијама претеране елеганције било је неке претерано љуте паприке, неки сувишак вреле пикантности; било је нечег окретног, ватреног, нечег што је нападно гестикулирало – нечег, једном речју шареног, колонијалног, што је трептало очима... Да, тај стил је на свом дну имао нешто нечувено увредљиво – био је развратан, тропикалан и нечувено циничан.

XXV

Не треба да објашњавам колико ме је то откриће узбудило. Далеке линије се приближавају и сједињавају, неочекивано се обарају рапорти и паралеле. Пун гнева, саопштио сам Рудолфу своје откриће. Њега је то мало узбудило. Чак се непријатељски обрецнуо на мене, пребацујући ми претеривање и измишљање. Све чешће ми пребацује да сам хвалисавац, да намерно мистификујем. Ако сам према њему, као власнику албума, још и имао неке симпатије, његове заједљиве експлозије, пуне неуздржане горчине, све више ме удаљавају од њега. Ипак му не показујем да сам увређен, нажалост зависим од њега. Шта бих учинио без албума за марке? Он то зна и искоришћава ту предност.

XXVI

Исувише много се дешава у том пролећу. Исувише много аспирација, безграничних претензија, надошлих и необухваћених амбиција распиње ту тамну земљу. Њена експанзија не зна граница. Администрација те огромне, разгранате и распрострте приредбе прелази моје снаге. У жељи да део терета пребацим на Рудолфа, именовао сам га својим сарегентом. Наравно анонимно. Заједно са његовим албумом за марке чинимо један незваничан тријумвират, на коме лежи терет одговорности за ту целу нејасну и необухватну аферу.

XXVII

Нисам имао храбрости да обиђем вилу и изађем на другу страну. Сигурно бих био примећен. Зашто и поред тога имам осећај као да сам тамо већ једном био – врло давно? Зар уствари већ унапред не знамо све пределе које ћемо сусрести у нашем животу? Може ли се уопште десити нешто сасвим ново што не бисмо у нашим најдубљим резервама већ одавно предосетили? Знам да ћу једном једног касног сата стати тамо на тргу вртова, држећи се за руке са Бјанком. Ући ћемо у те заборављене закутке, где су између старих зидова затворени ти паркови, ти вештачки Поови рајеви пуни кукуте, мака и побожних пузалица које горе под мрким небом врло старих фресака. Пробудићемо бели мрамор статуе што спава с празним очима у том свету изван маргине, иза границе увелог поподнева. Поплашићемо њеног јединог љубавника, црвеног вампира успаваног на њеном крилу са сложеним крилима. Одлетеће без гласа, мек, течан и таласујући се немоћним бестелесним светлоцрвеним остатком без скелета и супстанце, закружиће, зашуштати, разлиће се без трага у мрком ваздуху. Кроз мала враташца ступићемо на сасвим пусту пољану. Растиње ће тамо бити спаљено као дуван, као прерија у позно индијанско лето. То ће можда бити у држави Њу Орлеан или Луизијани – јер земље су само изговор. Сешћемо на камени зид квадратног рибњака. Бјанка ће замочити прсте у топлу воду пуну жутог лишћа и неће подићи очи. С друге стране ће седети црна витка прилика сва под велом. Шапатом ћу запитати ко је то, а Бјанка ће затрести главом и тихо рећи: »Не бој се, она не слуша, то је моја умрла мајка која ту станује«. Затим ће ми рећи најслађе, најтише и најтужније речи. Више неће бити никакве радости. Сумрак ће лагано падати...

XXVIII

Догађаји се престижу у лудачком темпу. Допутовао је Бјанкин отац. Стајао сам данас на углу улице Водоскока и Балегара, кад су наишле сјајне, отворене кочије с кошем широким и плитким као шкољка. У тој белој, свиленој шкољки угледао сам полулежећу Бјанку у хаљини од тила. Њен благи профил је био осенчен ободом шешира који је спуштен надоле придржавала трака под брадом. Скоро цела је тонула у траке беле свиле, седећи крај господина у црном капуту и белом прслуку од пикеа, на коме се златно преливао тешки ланац са мноштвом украса. Под црним, дубоко набијеним полуцилиндром сивело се затворено мрачно лице са бакенбардима. Задрхтао сам до дна срца кад сам то видео. Није могло бити никакве сумње. Био је то господин де В...

Кад су елегантне кочије пролазиле покрај мене, тутњећи дискретно еластичним кошем – Бјанка рече нешто оцу, који се окрену и управи на мене поглед својих великих црних наочара. Имао је лице сивог лава без гриве.

У узбуђењу скоро избезумљен од најпротивуречнијих осећања повикао сам: »Рачунај на мене!... – и – до последње капи крви...« и испалио у ваздух из пиштоља извученог из недара.

XXIX

Много шта говори у прилог тога да је Франц Јозеф I био у основи моћан и тужан демијург. Његове уске очи, тупе као дугмад, које су седеле у троугластим делтама бора нису биле људске очи. Његово лице покривено као млеко белим, напред зачешљаним бакенбардима, као код јапанских демона, било је лице старе, мрачне лисице. Из даљине са висине терасе Шенбруна то лице захваљујући извесном распореду бора изгледало је као да се осмехује. Из близине тај осмех се демаскирао као гримаса горчине и земаљске практичности необасјана сјајем никакве идеје. У тренутку кад се појавио на светској позорници са зеленом генералском перјаницом, у тиркизном плашту до земље, лако погрбљен и салутирајући, свет је у свом развоју био дошао до извесне срећне границе. Све форме, исцрпавши свој садржај у бескрајним метаморфозама, већ су слободно висиле на стварима, полуољуштене, готове да се сталоже. Свет се нагло учауравао, излегао се у младим, цвркутавим и нечувеним бојама, срећно се развезивао у свим чворовима и прегибима. Мало је недостајало, и мапа света, та плахта пуна закрпа и боја, таласајући се, пуна надахнућа одлетела би у ваздух. Франц Јозеф I је то осетио као личну опасност. Његовом стихијом свет је био обухваћен правилником прозе, прагматизмом досаде. Дух канцеларије и полицијских квартова био је његов дух. И чудна ствар. Тај сувопарни и отупели старац, који није имао ничег привлачног у својој особи, успео је да привуче велики део креатура на своју страну. Сви лојални и далековиди очеви породица осетили су се угрожени заједно са њим и са олакшањем су одахнули кад је тај модерни демон својом тежином легао на ствар и задржао полет света. Франц Јозеф I је исцртао свет на рубрике, регулисао његов ход уз помоћ патената, ставио га у процедуралне окове и осигурао од искакања из колосека у непредвиђено, авантуристичко и сасвим неурачунљиво.

Франц Јозеф I није био непријатељ пристојне и богобојажљиве радости. Он је измислио у извесној врсти далековиде доброте ц. к. лутрију за народ, египатске сановнике, илустроване календаре и ц. к. дуванске трафике. Изједначио је небеску послугу, обукао је у симболичне небеске униформе и пустио у свет, подељен на дикастерије и рангове, персонал небеских одреда у особама поштара, кондуктера и финанса. Најгори од тих небеских курира још је имао на лицу од Створитеља позајмљени одсјај прадревне мудрости и жовијални осмех милости уоквирен бакенбардима чак и онда кад су му ноге услед необичних земаљских путовања смрделе на зној.

Али да ли је ко шта чуо о откривеној завери у самом подножју престола, о великој дворској револуцији угушеној у зачетку на самом почетку пуне хвале владавине Свевладног? Престоли вену нехрањени крвљу, њихова животност расте оном масом кривде, оповргнутог живота, оног вечито другог, које је она истиснула и негирала. Откривамо те тајне и забрањене ствари, додирујемо државне тајне, хиљадама пута затворене и запечаћене са хиљаду печата ћутања. Демијург је имао млађег брата, сасвим другог духа и других идеја. А и ко га нема у овој или оној форми, кога он не прати као сенка, као антитеза, као партнер вечног дијалога? Према једној верзији то је био само кузен, према другој он се уопште није био ни родио. Измишљен је само на основу страха, Демијургових бунцања, чувених у сну. Можда га је којекако измислио, уместо њега подметнуо било кога, само да би симболично одиграо ту драму, још једном поновио, ко зна по који пут, церемонијално и обредно тај предуставни и фатални акт, који није могао исцрпсти понављајући га хиљадама пута. Тај условно рођен, у неку руку професионално увређен сходно својој улози, несрећни антагониста носио је име надвојводе Максимилијана. Већ само то име, изговорено шапатом, обнавља крв у нашим жилама, чини је светлијом и црвенијом, она почиње бити светлом бојом одушевљења, поштанског воска и црвене оловке, којима су обележени срећни телеграми оданде. Он је имао румене образе и сјајне, плаве очи, сва срца су стремила к њему, ластавице су му цијучући од радости пресецале пут, стално га поново стављале под дрхтави знак навода – срећан цитат, писан свечаним курзивом и расцвркутан. И сам Демијург га је потајно волео, иако је премишљао како да га упропасти. Најпре га је наименовао за командора левантинске ескадре у нади да ће бедно потонути у некој авантури на јужним морима. Међутим, касније је ипак потписао тајну конвенцију са Наполеоном III, који га је на превару увукао у мексиканску авантуру. Све је било удешено. Тај младић пун фантазије и полета, привучен надом да ће установити срећнији свет на Пацифику, одрекао се свих права агната на круну и наследство Хабсбурговаца. На француском линијском броду »Le Cid« отпутовао је право у клопку која му је припремљена. Списи те тајне завере никада нису угледали светло дана.

Тако је развејана и последња нада незадовољника. После његове трагичне смрти Франц Јозеф I је под изговором дворске жалости забранио црвену боју. Црно-жута жалост постала је званична боја. Боја красуљка – таласава застава одушевљења шуштала је отада само тајно у грудима његових присталица. Ипак га Демијург није сасвим могао искоренити из природе. Јер га садржи у себи потенцијално сунчано светло. Довољно је затворити очи на пролећном сунцу, да би га врелог гутали под капцима, талас за таласом. Фотографски папир спаљује се баш тим црвенилом у пролећном сјају који се прелива преко свих граница. Бикови, које воде са плахтом на роговима сунчаним улицама града, виде је у дречавим пахуљицама и сагињу главе, спремни за напад на имагинарне тореадоре који у паници одлазе са ватрених арена.

Понекад протиче читав дан сав дречав у експлозијама сунца, у нагомилавању облака оперважених светло и хроматски, са свим ивицама пун црвенила које се просипа. Људи ходају опијени светлошћу, затворених очију, експлодирајући изнутра од ракета жабица и бурића барута. Затим предвече та ураганска ватра светлости малаксава, хоризонт се заокругљује, пролепшава и пуни плаветнилом као стаклена кугла у врту са минијатурном и светлом панорамом света, са срећно уређеним плановима, над којима се као круна снега нижу облаци на видокругу, разастрти у другом реду као рулои златних медаљи или звук звона која се допуњују у ружичастим молитвама.

Људи се скупљају на тргу, ћутећи под том огромном, светлом куполом, групишу се и против своје воље и употпуњују у велико, непокретно финале, у напрегнуту сцену чекања, облаци нарастају ружичасто и све ружичастије, на дну свих очију је дубоки мир и рефлекс светле даљине и изненада – док тако чекају – свет стиже до свога зенита, сазрева у два-три последња пулса до највећег савршенства. Вртови се већ коначно уређују на кристалној чаши хоризонта, мајско зеленило се пенуши и кипи као блештаво вино, да би се кроз један тренутак прелило преко ивица, брда се формирају по угледу на облаке: прешавши највиши врх, лепота света се одваја и узлеће – огромним мирисом улази у вечност.

И док људи још стоје непомични, оборивши главе још пуне светлих и огромних визија, очарани тим великим, сјајним узлетом света, из гомиле неочекивано истрчава онај, на кога се несвесно чекало, задихани гласоноша, сав румен, у лепом трикоу маслинасте боје, сав извешан звонцима, медаљама и орденима, трчи преко чистог простора трга који опкољава тиха гомила, још пун лета и вести – ванредни додатак чиста добит коју је одбацио тај дан, који га је срећно уштедео од свег сјаја. Шест-седам пута он оптрчава трг у лепим митолошким круговима, у лепо свијеним и направљеним круговима. Трчи лагано пред очима свију, спуштених капака, с рукама на бедрима. Мало тежак стомак му виси потресан ритмичким трчањем. Лице пурпурно од напора блешти од зноја под црним босанским брком, а медаље, ордени и звончићи скакућу равномерно на бронзаном деколтеу, као свадбена запрега. Види се из даљине, како се скрећући на углу параболично затегнутом линијом, приближава са јаничарском капелом својих звончића, леп као Бог, невероватно ружичаст, непокретног трупа, бранећи се бочним сјајем очију као ударцима корбача од гомиле паса, која лаје на њега.

Тада Франц Јозеф I, разоружан општом хармонијом, прокламује нему амнестију, дозвољава црвенилу да се удаљи, дозвољава му за то једино мајско вече у разводњеном и слатком, облику карамеле и, помирен са светом и својом антитезом, стаје у отвореном прозору Шенбруна и у том тренутку га виде на целом свету на свим хоризонтима, под којима на чистим трговима оивиченим ћутљивом гомилом, трче ружичасти гласници, виде га као огромну ц. к. апотеозу на позадини облака, наслоњеног са рукама у рукавицама на ограду прозора и тиркизноплавом капуту са траком комтура малтешког реда – очи сужене као у осмеху у делтама бора, дугмад плава без доброте и без милости. Стоји тако са заглађеним унатраг, снежним бакенбардима, маскиран као доброта – разочарани лисац који издалека имитира осмех својим лицем без расположења и без генијалности.

XXX

После дугог двоумљења испричао сам Рудолфу догађаје последњег дана. Нисам могао дуже да чувам тајну која ме је распињала. Лице му је потамнело, викнуо је, пребацио ми да лажем, најзад је експлодирао отвореном завишћу. Све је измишљотина, најчистија измишљотина, викао је трчећи с подигнутим рукама. Екстериторијалност! Максимилијан! Мексико! Ха! Плантаже памука! Доста му је тога, свршено је, нема више намеру да ми позајмљује свој албум за марке за такве непријатности. Крај савеза. Отказ уговора. Ухватио се за косу од огорчења. Био је изведен из свих граница, решен на све.

Почео сам да му објашњавам умирујући га – веома преплашен. Признао сам да је ствар на први поглед заиста невероватна, незамислива. Ни ја сам – признавао сам – не могу да се начудим. Није ни чудо што, неприпремљен, није ни могао да је одмах прихвати. Апеловао сам на његово срце и част. Може ли се помирити са својом савешћу, да ми баш сада, кад ствар улази у одлучујући стадијум, ускрати своју помоћ и уништи је повлачећи се од учешћа? На крају сам се прихватио да на основу албума докажем да је све, од речи до речи, истина.

Мало одобровољен, раширио је албум. Никад нисам говорио са таквом речитошћу и ватреношћу, надвисио сам самог себе. Подупирући своје аргументе маркама, не само да сам одбацио све замерке, распршио све сумње, већ сам излазећи изван тога дошао до просто сензационалних закључака, да сам и сам стао пред перспективама које су се отварале. Рудолф је ћутао побеђен, више није било говора о раскидању савеза.

XXXI

Може ли се то означити као случајност, што је баш тих дана стигао велики театар илузија – величанствени паноптикум и подигао свој табор на тргу св. Тројице? Одавно сам то предвиђао и пун тријумфа саопштио сам то Рудолфу.

Било је ветровито и поплашено вече. Спремала се киша. На жутим и сладуњавим хоризонтима дан се већ сређивао за одлазак, журећи се навлачио је непромочиве и сиве покровце над табор својих кола, која су у низу ишла ка касним и хладним другим световима. Под до половине већ спуштеном тамнијом завесом још на тренутак су се показали далеки и последњи зраци руменила, који су падали у великој и плиткој, бескрајној равници, пуној пространих појезерја и огледања. Жут и преплашен, већ одлучен одсјај ишао је од тих светлих путева укосо преко половине неба, завеса је падала брзо, кровови су блистали бледомокрим одсјајем, смрачивало се и за тренутак олуци су почели да певају.

Паноптикум је већ био јасно осветљен. У том поплашеном и журном сумраку, у плавом светлу дана који се губио, тамне силуете људи, покривене кишобранима, гурале су се у осветљен трем шатора, где су с поштовањем плаћали пред деколтираном, шареном дамом, која је блештала драгуљима и златном пломбом у зубима – живе груди ушниране и намазане, а онда, спуштајући се доле, на несхватљив начин нестајали у сенци сомотских завеса.

Ушли смо кроз размакнуту завесу у јасно осветљену просторију. Већ је била испуњена људима. Групе у капутима мокрим од кише, с подигнутим оковратницима, кретале су се ћутке с места на место, застајкивале у немим полукруговима. Међу њима сам без муке препознао оне који су још само наизглед припадали том истом свету, а уствари су водили посебан репрезентативни и балзамован живот на пиједесталу, живот изложен и свечано празан. Стајали су у грозном ћутању, обучени у свечане капуте, мантиле и сакое од доброг материјала сашивене за њих по мери, врло бледи, с печатима својих последњих болести од којих су умрли и блистали очима. У њиховим главама већ одавно није било никакве мисли, само навика да се показују са свих страна, мана представљања своје празне егзистенције, која их је придржавала са последњим напором. Одавно је већ требало да леже у креветима, попивши кашику лека, завијени у своје хладне чаршаве, затворених очију. Била је злоупотреба држати их још тако касно у ноћ на њиховим уским постељама и столицама, на којима су укочено седели, у тесној лакованој обући, миљама далеки од своје давне егзистенције, блиставих очију и сасвим лишени памети.

Свакоме од њих је висио из устију, већ мртав, као језик удављеног, њихов последњи крик откада су напустили лудницу, где су боравили неко време, као у чистилишту, сматрани за манијаке, пре но што су ступили на те последње прагове. Да, то уствари нису били сасвим аутентични Драјфуси, Едисони и Лукени, то су до извесног степена били симуланти. Можда су заиста били лудаци, ухваћени in flagranti у тренутку кад је у њих ушла та idеe fixe, у тренутку кад је њихово лудило за моменат било истина и – вешто препарирано – постало срж њихове нове егзистенције, чисто као елеменат, бачен у целини на ту једну карту и већ непроменљив. Отада су имали само ту мисао у глави, као ускличник, и стајали су на њој, на једној нози, као у лету, задржани у половини покрета.

Тражио сам га очима у тој гомили, пун немира, идући од групе до групе. Најзад сам га нашао, али не у сјајној униформи адмирала левантинске ескадре, у којој је био испловио на адмиралском броду »Le Cid« из Тулона оне године кад је требало да заузме мексикански престо, нити у зеленом фраку коњичког генерала, који је тако радо носио својих последњих дана. Био је у обичном капуту, дугих набораних пешева и у светлим панталонама, високи оковратник са пластроном подупирао му је браду. С поштовањем и узбуђењем стао сам са Рудолфом у групу људи која га је опкољавала у полукругу. И тада сам се сав укочио. Три корака испред нас у првом реду гледалаца стајала је Бјанка у белој хаљини са својом гувернантом. Стајала је и гледала. Њено лице је било побледело и ослабело последњих дана, а њене очи са колутовима и пуне сенки гледале су тужно као смрт.

Стајала је непокретно, прекрштених руку сакривених у наборима хаљине, гледајући испод својих озбиљних обрва очима пуним дубоке туге. Срце ми се болно стегло на тај призор. И против воље сам пошао погледом, самртно тужним погледом и ево шта сам видео: његово лице се покренуло, као пробуђено, крајичци уста су се подигли у осмеху, очи су блеснуле и почеле да се крећу у својим орбитама, груди, блиставе од ордења, подигле су се од уздаха. То није било чудо, био је то обичан механички трик. Одговарајуће навијен, надвојвода је држао серкл по законима механизма, префињено и церемонијално, како је био навикао за живота. Водио је очима редом по присутним, задржавајући их на тренутак пажљиво на сваком.

Тако су се у једном тренутку сусрели њихови погледи. Задрхтао је, заколебао се, прогутао пљувачку, као да је хтео нешто да каже, али је већ после једног тренутка, послушан механизму, ишао даље погледом, водио га по осталим лицима са тим истим охрабрујућим и блиставим погледом. Да ли је примио на знање Бјанкину присутност, да ли је она допрла до његова срца? Ко је то могао знати? Чак није био у правом значењу те речи он сам, био је тек далеки двојник себе, врло редуциран и у стању дубоке изнурености. Али држећи се чињеница, требало је примити, да је у неку руку био свој најближи агнат, био је можда он сам у оноликом степену, колико је то још уопште било могуће при таквом стању ствари, толико година после своје смрти. Сигурно је било тешко у том воштаном васкрсењу ући тачно у самог себе. И против његове воље морало се том приликом прокрасти у њега нешто ново и страшно, морало се смешати нешто од тог лудила тог генијалног манијака, који га је измислио у својој мегаломанији, а што је Бјанку морало испуњавати грозотом и страхом. Јер већ онај, ко је веома болестан, измиче се и удаљује од самог себе, а колико тек неко тако неумесно васкрсао. Како се сад држао према својој најближој крви? Пун неприродне веселости и храбрости играо је своју лудачко-цесарску комедију, насмејан и сјајан. Да ли се могао толико маскирати, да ли се толико бојао стражара, који су га са свих страна посматрали изложеног за гледање у болници воштаних фигура, где су сви живели у страху од – болничке дисциплине? Да ли с муком очишћен од нечијег лудила, чист, излечен и најзад преживео, није могао дрхтати, да га могу поново бацити у ковитлац и хаос?

Кад је мој поглед поново пронашао Бјанку, видео сам како је сакрила лице у марамицу. Гувернанта ју је била загрлила блистајући празно емајлираним очима. Нисам могао дуже да гледам Бјанкин бол, осећао сам да ме хвата грч плача и повукао сам Рудолфа за рукав. Упутили смо се ка излазу.

За нашим леђима тај нашминкани предак, тај дед у цвету година, слао је и даље унаоколо своје зраке, владарске поздраве, у претераној усрдности чак је подигао руку, скоро је слао пољупце за нама у тој непокретној тишини, усред шиштања ацетиленских лампи и тихог шуштања кише на платну шатора, дизао се на прсте остацима снаге, тешко болестан и, као и сви они, чезнуо за самртничким прахом.

У трему су нашминкане груди касирице почеле нешто да нам говоре, блистајући брилијантима и златном пломбом на црном тлу магичних драперија. Изашли смо у ноћ росну и топлу од кише. Кровови су блистали док се са њих сливала вода, олуци су монотоно плакали. Трчали смо кроз пљусак, осветљен упаљеним фењерима који су звекетали на киши.

XXXII

О, понору људске превртљивости, о, права паклена интриго! У чијој глави се родила та отровна и сатанска мисао, која је својом смелошћу оставила за собом најпрефињеније помисли фантазије? Што дубље улазим у њену бездану поквареност, утолико ме веће дивљење обухвата према безграничној перфидији, према блеску генијалног зла у сржи те злочиначке идеје.

Дакле, предосећање ме није варало. Ту крај нас, усред привидне законитости, усред општег мира и пуне моћи трактата вршен је злочин, од кога се кожа јежила на глави. Мрачна драма се одиграла у тој савршеној тишини, тако маскирана и законспирисана да нико није могао да се досети и открије је у невиној спољашности тог пролећа. Ко је могао и подозревати да се између тог меког манекена запушених уста који је превртао очима и фине, тако брижљиво васпитане, тако учтиве Бјанке, одигравала породична трагедија? Ко је, најзад, била Бјанка? Треба ли најзад да откријемо крајичак тајне? Шта онда ако није била пореклом од законите мексиканске царице, па ни од оне нелегалне супруге, морганатске Изабеле д'Оргаз која је са сцене путујућег позоришта освојила надвојводино срце својом лепотом.

Шта онда што је њена мајка била та млада Креолка, коју је, тепајући јој, звао Кончита и која је под тим именом ушла у историју – некако преко кухињских степеница? Подаци о њој, које сам успео да сакупим на основу албума за марке, могу се сажети у неколико речи.

После цесарова пада Кончита је отпутовала са својом малом ћерчицом у Париз, гдје је живела од удовичке ренте, несаломљиво чувајући верност свом цесарском љубавнику. Историја ту губи даљи траг те узбудљиве особе уступајући реч нагађањима и интуицији. О удаји њене ћерчице и о њеној даљој судбини не знамо ништа. Али 1900 г. нека госпођа де В., особа необичне и егзотичне лепоте, с малом ћерком и мужем са лажним пасошем одлази из Француске у Аустрију. У Салцбургу, на баварској граници, у тренутку преласка у бечки воз целу породицу задржава аустријска жандармерија и хапси је. Чудно је што после испитивања његових лажних докумената господина де В. пуштају на слободу, а он не предузима никакве мере да ослободи жену и ћерку. Тог истог дана се враћа у Француску и његов траг се губи. Ту се губе све нити у потпуном мраку. С каквим запрепашћењем сам им поново открио траг који је у ватреној линији избио у албуму за марке. Идентификовање поменутог господина де В. са извесном веома сумњивом особом, која се јавља под сасвим другим именима и у другој земљи, остаће заувек моја заслуга и моје откриће. Али пст!... О томе још ни речи. Довољно је да је Бјанкина генеалогија била откривена ван сваке сумње.

XXXIII

Толико званична историја. Али официјална историја је непотпуна. У њој постоје намерне празнине, дуге паузе и прећуткивања, у која се брзо смешта пролеће. Покрива она брзо те празнине својим маргиналијама, лишћем које се сипа без броја, расте престижући се узајамно, обмањује којештаријама птица, несугласицама тих крилатих створења пуним супротности и лажи, наивних питања без одговора, тврдоглавих претенциозних понављања. Треба много стрпљивости да би се иза тога хаоса пронашао прави текст. Томе води пажљива анализа пролећа, граматичко рашчлањивање њених реченица и периода. Ко, шта? Кога, чега? Треба елиминисати непоуздана прегањања птица, њихове прилоге и предлоге, њихове плашљиве повратне заменице да би се лагано издвојило здраво зрно смисла. Албум за марке ту служи као веома поуздан путоказ. Глупо, неизбирљиво пролеће! Зараста све без избора, саплиће смисао са бесмислом, вечито се лудира – прави се наивно, бескрајно лакомислено. Зар је и оно у савезу са Францом Јозефом I, је ли повезано са њим везама заједничке завере? Треба памтити да сваку мрвицу смисла која се испили у том пролећу, одмах засипају бујице стоструких измишљотина, брбљајући којекакве бесмислице. Птице ту бришу трагове, ремете редове погрешном интерпункцијом. Тако то бујно пролеће одасвуд истискује истину, и сваки слободни педаљ, сваку пукотину одмах покрива својим лиснатим расцветом. Где да се склони проклето, где да нађе азил, ако не тамо, где га нико не тражи – у тим вашарским календарима и сановницима, у тим просјачким и божјачким песмицама, које у простој линији потичу из албума за марке?

XXXIV

После многих сунчаних недеља дошла је серија тмурних и врелих дана. Небо је потамнело као на старим фрескама, у загушљивој тишини склупчале су се гомиле облака, као трагична бојишта на сликама напуљске школе. На позадини тих оловних и мрких гомила дречаво су светлеле куће ватреном, кредном белином, коју су још више истицале оштре сенке перваза и пиластара. Људи су ишли оборених глава, пуни мрака изнутра, који се сакупљао у њима, као пред буру, усред тихих електричних пражњења.

Бјанка се више не показује у парку. Очевидно је чувају, не дозвољавају јој да изађе. Осетили су опасност.

Данас сам у граду видео групу господе у црним фраковима и цилиндрима како равномерним кораком дипломата иду преко трга. Беле груди су им блештале у оловном ваздуху. Ћутке су посматрали куће, као да су их оцењивали, ишли су сложним, лаганим ритмичним кораком. Имали су као угаљ црне бркове на глатко избријаним лицима и сјајне очи, које се глатко врте у орбитама, као зејтином подмазане и пуне речитости. Понекад су скидали цилиндре и отирали зној са чела. Сви су високи, витки, средњих година и имају мрка лица гангстера.

XXXV

Дани су постали тамни, тмурни и сиви. Далека потенцијална непогода лежи дан и ноћ на далеким хоризонтима не празнећи се пљуском. У великој тишини понекад кроз метални ваздух пролази дах озона, мирис кише, влажан и свеж поветарац.

Али после тога само вртови опет шире огромним уздасима ваздух и на хиљаде пута расту лишћем, утркујући се, дању и ноћу, на акорд. Све заставе висе тешко, потамнеле, и немоћно сипају последње таласе боја у згуснуту ауру. Понекад у отвору улице неко обраћа према небу светлу, из мрака исечену половину лица, ока преплашена и сјајна – ослушкује шум пространстава, електричног ћутања пловећих облака, а дубину ваздуха пробијају као стреле, дрхтаве и шиљате, црно-беле ластавице.

Еквадор и Колумбија мобилишу. У претећем ћутању тискају се на молу редови пешадије, беле панталоне, бело укрштено ремење на грудима. Чилеански једнорог се пропео. Види се увече на небу, патетична зверка, укочена од буре, с копитима у ваздуху.

XXXVI

Дани силазе све дубље у дубину и замишљеност. Небо се затворило, преградило надолазећи све тамнијом челичном буром, и ћути ниско натмурено. Земља спаљена и шарена престала је да дише. Само вртови расту без даха, просипајући лишће бесвесни и пијани, и сваку слободну пукотину покривају хладном лиснатом супстанцом. (Бубуљице пупољака биле су лепљиве као оспа која сврби, болне и гнојне – сада зарастају хладним зеленилом, зацељују се многократно лист преко листа, надокнађујући стоструким здрављем, стварају резерву, преко мере и без рачуна. Већ су прекрили и заглушили под тамним зеленилом изгубљено дозивање кукавице, чује се још само њен далеки и пригушени глас утонуо у дубоке вртове, изгубљен под поплавом срећног расцвета.)

Зашто куће тако светле у том потамнелом пределу? Уколико више се тмури шум паркова, утолико оштрија постаје кречна белина кућа и без сунца светли ватреним рефлексом спаљене земље, све блиставије, као да кроз један тренутак треба да се прекрије црним пегама неке дречаве и шарене болести.

Пси трче пијани, с носевима у ваздуху. Нешто њуше несвесни и узбуђени, јурцајући по меком зеленилу.

Нешто хоће да проври из згуснутог шума тих натмурених дана – нешто сензационално, нешто преко сваке мере огромно.

Пробам и мерим, какав догађај би могао бити раван тој негативној суми очекивања, која се скупља у огроман напон електрицитета, шта би могло да се упореди са тим катастрофалним падом барометра.

Негде већ расте и постаје све моћније оно чему се у целој природи припрема ова издубљеност, та форма, то зијање без даха, које паркови не могу да испуне опојним мирисом јоргована.

XXXVII

Црнци, црнци, гомиле црнаца у граду! Виђени су и овде и онде, истовремено на неколико тачака града. Јуре кроз улице у великим бучним, поцепаним руљама, упадају у продавнице прехрамбене робе, пљачкају их. Шале, гуркања, смех, беоњаче које се широко окрећу, грлени звуци и бели блистави зуби. Док је милиција мобилисана они су нестали као камфор.

Предосећао сам то, није могло бити друкчије. Била је то природна последица метеоролошког напона. Тек сада сам свестан да сам од почетка осећао: то пролеће је постављено црнцима.

Откуд у овом крају црнци, одакле су дошле те хорде негера у штрафтастим памучним пиџамама? Је ли велики Барнум подигао у близини свој логор, идући с безбојним таборима људи, животиња и демона, јесу ли се где у близини задржали његови возови набијени бескрајним жагором анђела, животиња и акробата? Никада. Барнум је био далеко. Моје подозрење се креће у сасвим другом правцу. Ништа нећу рећи. Због тебе ћутим, Бјанка, и никаква мучења неће извући из мене признање.

XXXVIII

Тог дана сам се облачио дуго и брижљиво. На крају, већ готов, стојећи пред огледалом, начинио сам на свом лицу израз спокојне и немилосрдне одлучности. Пажљиво сам погледао пиштољ пре но што сам га ставио у задњи џеп панталона. Још једном сам бацио поглед у огледало, дотакао руком капут под којим су на грудима били сакривени документи. Био сам спреман да му се супротставим.

Осећао сам се сасвим миран и одлучан. Јер у питању је била Бјанка, а шта ја не бих био у стању да урадим за њу. Одлучио сам да Рудолфу ништа не поверавам. Што сам га боље упознавао, утолико се у мени јаче учвршћивало убеђење да је то птица ниског лета, неспособна да се уздигне изнад обичности. Било ми је већ доста тог лица које је замирало од констернације и бледело од зависти, којом је дочекивало свако моје ново откриће.

Замишљен брзо сам прешао кратки пут. Кад се велика гвоздена капија залупила за мном, дрхтећи од пригушене вибрације, нагло сам ушао у другу климу, у друго пиркање ветра, у страну и хладну околину велике године. Црне гране дрвећа гранале су се у посебно и откинуто време, њихови врхови још без лишћа рачвали су се црним шибљикама у бело небо неке друге и стране сфере које је високо пловило, затворено са свих страна алејама – одсечено и заборављено као залив који не отиче. Гласови птица, изгубљени и утишани у далеким пространствима тог пространог неба, друкчије су прекрајали тишину, узимали је у рад замишљено, тешку, сиву, унатрашке одражавану у тихом рибњаку и свет је летео у то огледање без главе, гравитирао као слеп, пун жестине, у ту велику, универзалну, сиву замишљеност, у те преврнуте шрафцигере дрвећа који су бежали без краја, у то велико, зањихано бледило без краја и циља.

Подигнуте главе, хладан и сасвим спокојан, затражио сам да ме пријаве. Уведоше ме у полутамни хол. Тамо је владао сумрак који је подрхтавао од тихе раскоши. Кроз висок отворен прозор као кроз отвор флауте улазио је у благим таласима ваздух из врта, лековито и уздржљиво, као у собу у којој лежи неко неизлечиво болестан. Од тих тихих инфлуенца које су благо удисали филтрови завеса лако подигнутих ауром врта, и које су благо продирале кроз њих, оживљавали су предмети, будили се са уздахом, блештави предосећај је у плашљивим пасажима прелазио преко низа венецијанских чаша у дубокој витрини, лишће тапета је шуштало преплашено и сребрнасто.

Затим су се тапете гасиле, залазиле у сенку и њихова напрегнута замишљеност, годинама стиснута у том густишу пуном тамне спекулације, ослобађала се страсно маштајући слепим треперењем аромата као стари хербаријуми, преко чијих сасушених прерија прелећу јата колибрија и стада бизона, пожари степа и потере којима скалпови лепршају о седлу.

Чудна ствар, како те старе унутрашњости не могу да нађу мир после своје бурне, мрачне прошлости, како у њиховој тишини поново покушавају да се исценирају већ пресуђени и прошли догађаји, стварају исте онакве ситуације у бескрајним варијантама, које на све стране преврће на наличје јалова дијалектика тапета. Тако се распада та тишина покварена до дна и деморалисана у хиљадоструким размишљањима, у самотним делиберацијама, сумануто јурећи преко тапета у муњама без сјаја. Зашто сакривати? Зар се нису морале из ноћи у ноћ овде умиривати претеране узбуне, ти нагомилани пароксизми грознице, растеривати инјекцијама тајних дрога, које су их преносиле у широке, умирујуће и благе пределе, пуне – усред тапета које су се размицале – далеких вода и одраза?

Зачуо сам неко шуштање. Са степеница, са лакејом испред себе, он је силазио снажан и дежмекаст, штедљив у покретима, заслепљен рефлексом наочара од роговине. Први пут сам стао лице у лице с њим. Био је тајанствен, али не без сатисфакције запазио сам већ после мојих првих речи како се у његове црте урезују две дубоке бразде забринутости и горчине. Док је иза слепог сјаја својих наочара узимао на своје лице маску величанствене неприступачности – видео сам како између набора те маске крадом пролази бледи страх. Постепено је постајао заинтересованији, по пажљивом лицу се видело да тек сада почиње да ме цени. Позвао ме је у свој кабинет који се налазио поред ове одаје. Приликом нашег уласка нека женска прилика у белој хаљини је одскочила од врата, преплашена, као да је прислушкивала, и удаљила се у дубину стана. Је ли то била Бјанкина гувернанта? Чинило ми се, прелазећи праг те собе, да улазим у џунглу. Мутнозелени полумрак те собе био је водњикаво исцртан сенкама дрвених ролетни спуштених на прозорима. По зидовима су биле извешане ботаничке таблице, у великим кавезима су летеле мале шарене птичице. Очевидно у намери да добије у времену, описивао ми је примерке старог оружја, џилита, бумеранга и томахавака, извешаних по зидовима. Мој изоштрени њух је осећао мирис кураре. За време док је он баратао неком врстом варварске халебарде, препоручио сам му да буде што опрезнији и да савлада своје покрете а своју опомену сам подупро нагло извађеним пиштољем. Непријатно се осмехнуо, мало збуњен, и оставио оружје на своје место. Сели смо за тешки писаћи сто од абоноса. Одбио сам цигару коју ми је понудио, заклањајући се за апстиненцију. Толика опрезност ми је међутим однела његово признање. Са цигаром у опуштеним устима посматрао ме је с неком грозном наклоношћу која није будила поверење. Затим, листајући тобож расејано и немарно чековну књижицу, изненада ми је предложио компромис, помињући цифру са много нула док су му зенице побегле у кут очију. Мој иронични поглед натерао га је да брзо остави ту тему. Са уздахом је раширио трговачке књиге. Почео је да ми објашњава стање својих послова. Бјанкино име није ниједном поменуто међу нама, иако је она била присутна у свакој нашој речи. Гледао сам га нетремице, а са мојих устију није силазио ироничан осмех. Најзад се немоћно завалио у столицу. »Ви сте непомирљиви«, рекао је као за себе, »шта ви заправо хоћете?« Почео сам поново да говорим. Говорио сам пригушеним гласом, задржавајући жестину. На мојим образима су се појавили црвени печати. Неколико пута сам дрхтећи изговорио Максимилијаново име, изговорио сам га наглашено, посматрајући сваки пут како лице његовог противника постаје све блеђе. Најзад сам завршио тешко дишући. Седео је здробљен. Више није владао својим лицем, које изненада постало старо и уморно. »Ваше одлуке«, завршио сам, »показаће ми да ли сте способни да схватите ново стање ствари и да ли сте спремни да га признате својим поступцима. Захтевам чињенице и још једном чињенице...«

Дрхтавом руком хтео је да дохвати звонце. Задржао сам га покретом руке и с прстом на обарачу пиштоља повукао сам се натраг из собе. На изласку слуга ми је дао шешир. Нашао сам се на тераси обливеној сунцем, са очима још пуним усковитланог мрака и вибрација. Силазио сам низ степенице, не окрећући се, пун тријумфа и сигуран да се сада већ ни кроз један од спуштених капака палате неће промолити за мном из заседе убилачко грло двоцевке.

XXXIX

Важни послови, државни послови од највеће важности приморавају ме често да држим поверљиве конференције са Бјанком. Брижљиво се припремам за њих седећи до касне ноћи за писаћим столом над тим династичким стварима најтугаљивије природе. Време протиче, ноћ тихо застаје у отвореном прозору изнад стоне лампе, све касније и свечаније, начиње све касније и тамније слојеве, прекорачује све дубље степене посвећивања и разоружава се у прозору, немоћна у неисказивим уздасима. Дугим лаганим гутљајима тамна соба гута забачене делове парка у своју дубину, у хладним трансфузијама измењује свој садржај са великом ноћи, која наилази нарасла мраком, са сетвом перјастог семења, тамних честица прашине и немих плишаних мушица које облећу зидове у тихој паници. Густиши тапета се јеже од страха у мраку, сребрнасто нарогушени, сејући кроз лишће које пада те сумануте и летаргичне дрхтаје, те хладне екстазе и узлете, тај трансцендентални страх и надолажење к свести, којих је пуна мајска ноћ изван својих маргина, касно после поноћи. Њена прозирна и стаклена фауна, лаки планктон комараца, покривао ме, нагнутог над хартијама, обрастајући пространство све више и више тим пенушавим, финим белим везом, којим се везе ноћ касно после поноћи. На хартију падају цврчци и комарци направљени од скоро прозрачних ткива ноћних спекулација, стаклене ђинђуве, танки монограми, арабеске које је ноћ измислила, све веће и све фантастичније, велике као слепи мишеви, као вампири, начињени од саме калиграфије и ваздуха. Завеса врви од те путујуће чипке, од тихе инвазије те имагинарне, беле фауне.

У такву ноћ ван маргине, не знајући граница, простор губи свој смисао. Окружен тим светлим ковитлацима комараца, са свежњем најзад готових хартија, чиним неколико корака у неодређеном правцу, у слепи ћорсокак ноћи, који мора да се завршава вратима, управо белим Бјанкиним вратима. Притискам браву и улазим у њу, као из собе у собу. И поред тога мој шешир карбонара шушти као неким ветром далеког пута кад прелазим праг, моја кравата фантастично шушка на промаји, притискујем на груди торбу пуну најтајнијих докумената. Као да сам из предсобља ноћи ушао у праву ноћ! Како се дубоко дише тим ноћним озоном! Ту је матичњак, ту је срж ноћи надошле јасмином. Тек ту почиње она своју праву историју. Велика лампа са ружичастим абажуром гори над узглављем кревета. У њеном руменом полумраку спава Бјанка међу огромним јастуцима, ношена надошлом постељом као плимом ноћи, испод широко отвореног и знојавог прозора. Бјанка чита ослоњена на бледу руку. На мој дубоки поклон одговара кратким погледом изнад књиге. Виђена изблиза њена лепота као да се устеже, увлачи се у себе као уврнута лампа. Са богохулном радошћу видим да њен носић уопште није тако племенито скројен, а тен јој ни издалека није савршен. Посматрам то са извесним олакшањем, иако знам да је то повлачење њеног сјаја само као из сажаљења и само зато да не би задржавало дах и одузимало моћ говора. Та лепота се после брзо регенерише помоћу медијума удаљавања и постаје болна, да се не може поднети и преко сваке мере.

Охрабрен њеним покретом седам крај кревета и почињем мој извештај, служећи се припремљеним документима. Кроз отворен прозор иза Бјанкине главе тече бесвесни шум парка. Цела шума, стиснута иза прозора, тече низовима дрвећа, продире кроз зидове, шири се свуда присутна и свеобухватна. Бјанка слуша мало расејано. Заправо љути ме што за то време не престаје да чита. Дозвољава да сваки проблем осветлим са свих страна, да покажем све pro и contra, затим дижући очи са књиге и трепћући помало бесвесно решава га брзо, вешто и са задивљујућом тачношћу. Пажљив и опрезан према свакој њеној речи, вредно хватам тон њеног гласа, да бих продро у сакривену интервенцију. Затим јој смерно подносим декрете на потпис и Бјанка потписује, спуштених трепавица, које бацају дугу сенку и са лаком иронијом посматра испод њих како стављам свој премапотпис.

Можда касно време, давно пређена поноћ, не погодује концентрацији над државним проблемима. Ноћ, изашавши из последњих граница, нагиње ка извесној раскалашности. За време док ми тако разговарамо, илузија собе се расплињава све више, ми смо управо у шуми, жбунови папрати прекривају све углове, тик иза кревета пролази зид шикаре, покретан и пун сплетова. Из тог лиснатог зида у светлу лампе излазе крупнооке веверице, детлићи и ноћне зверчице и непомично гледају у светлост сјајним, буљавим очима. Почевши од извесног времена улазимо у нелегално време, у ноћ без контроле, подложну свим несташлуцима и ноћним особењаштвима. То што се још дешава некако је ван рачуна, не узима се у обзир, пуно је ситница, неурачунљивих испада и ноћних несташлука. Само томе могу да припишем чудне промене које се дешавају у Бјанкином расположењу. Она, увек тако уздржана и озбиљна, право оличење послушности и лепе дисциплине, постаје сада пуна хирова, пркоса и неурачунљивости. Папири леже раширени на великој равнини њеног јоргана. Бјанка их немарно узима у руку, као преко воље баца поглед на њих и равнодушно пушта кроз размакнуте прсте. Набубрелих устију, подбочивши главу бледом руком, одлаже своју одлуку и пушта ме да чекам. Или се окреће леђима према мени, запушава уши рукама, глува за моје молбе и убеђивања. Изненада без речи, једним покретом ножице испод јоргана збацује све папире на земљу и са висине својих јастука загонетно раширеним очима гледа како их ниско погнут вредно скупљам са земље, отпирујући са њих иглице. Ти каприси, уосталом пуни чари, не олакшавају ми ионако већ тешку и одговорну улогу регента.

За време наших разговора жубор шуме, нарастао од хладног јасмина, путује кроз собу целим миљама предела. Све нови и нови делови шуме пролазе и путују, низови дрвећа и жбуња, цео шумски декор плови кроз собу, ширећи се. Тада постаје јасно да смо у ствари од почетка у неком возу, у ноћном шумском возу који се лагано креће ивицом јаруге по пошумљеној околини града. Отуда та опојна и дубока промаја, која скроз протиче кроз те купее увек новим нитима и издужује се у бескрајну перспективу предосећања. Чак се и кондуктер с фењером јавља однекуд, излази између дрвећа и буши нам карте својим клештама. Тако улазимо у све дубљу ноћ, отварамо јој сасвим нове анфиладе, пуне трескања врата и промаја. Бјанкине очи постају дубоке, њени образи пламте, чаробни осмех растеже њена усташца. Да ли хоће да ми нешто повери? Нешто најтајније? Бјанка говори о издаји и њено мало лице пламти од екстазе, очи јој се сужавају од навале уживања кад ми, увијајући се као гуштер под јорганом, подмеће издају најсветије мисије. Упорно сондира моје побледело лице слатким очима које постају разроке. »Учини то«, шапуће упорно, »учини то. Постаћеш један од њих, од тих тамних црнаца...« А када ја преклињућим гестом стављам прст на уста, пун очајања – њено ситно лице нагло постаје зло и отровно. »Смешан си са том својом несаломљивом верношћу и целом својом мисијом. Богзна шта уображаваш о својој незаменљивости. А кад бих изабрала Рудолфа! Волим га хиљаду пута више него тебе, досадног педанта. Ах, он би био послушан до злочинства, до уништења свога бића, до самог уништења...« Затим изненада тријумфална лица пита: »Сећаш ли се Лонке, ћерке праље Антосје, са којом си се играо као мали?« Погледао сам је зачуђен. »То сам била ја«, рекла је кикоћући се, »само што сам ја тада још била дечак. Јесам ли ти се тада свиђала?«

Ах, у самој сржи пролећа се нешто квари и кида. Бјанка, Бјанка, да ли ме и ти разочараваш?

XL

Бојим се да прерано откријем последње адуте. Играм у сувише велики улог да бих могао да ризикујем. Рудолфу сам одавно престао да подносим извештај о току догађаја. Његово држање се уосталом променило од неког времена. Љубомора, која је била доминантна особина његовог карактера, уступила је место извесној великодушности. Нека усрдна наклоност помешана са забринутошћу показује се у његовим гестовима и невештим речима, кад год се случајно сусретнемо. Раније испод његовог гунђавог израза ћутљивца, испод његове ишчекујуће уздржљивости, ипак се крила радозналост која га је прождирала, гладна сваке нове појединости, сваке нове верзије о мојој ствари. Сад је чудно миран, не жели више ништа да дозна од мене. То ми сада заправо веома одговара, јер из ноћи у ноћ имам те необично важне седнице у Паноптикуму, које за извесно време морају остати у највећој тајности. Стражари клонули од вотке, које им не жалим, спавају у својим собицама сном праведника, док ја уз светло неколико димљивих свећа конферишем у том скупу. Јер међу њима има и крунисаних глава и преговори са њима не спадају у лаке ствари. Из ранијих времена сачували су тај беспредметни хероизам, сада празан и без текста, тај пламен, то сагоревање у ватри неке концепције, то стављање целог живота на једну карту. Њихове идеје, за које су живели, дискредитовале су се једна за другом у прози свакидашњег дана, њихови фитиљи су сагорели, они стоје празни и пуни неиживљене динамике и блистајући несвесно очима чекају на последњу реч своје улоге. Како је лако у том тренутку фалсификовати ту реч, подметнути им прву идеју која вам падне на памет – кад су тако некритични и беспомоћни! То ми у великој мери олакшава задатак. С друге стране ипак је необично тешко допрети до њиховог ума, запалити у њему светло неке мисли, таква је промаја у њиховом духу, тако празан ветар дува кроз њих. Већ само њихово буђење иза сна стало ме је много труда. Сви су лежали на креветима, самртно бледи и без даха. Нагињао сам се над њих изговарајући шапатом речи најважније за њих, речи које би требало да их прожму као електрична струја. Отварали су једно око. Бојали су се стражара, правили се мртви и глуви. Тек кад су се уверили да смо сами, придизали су се на својим лежиштима, увијени у завоје, састављени од комадића, притискујући дрвене протезе, вештачка, лажна плућа и утробе. У почетку су били врло неповерљиви и хтели су да рецитују научене улоге. Нису могли да схвате да се од њих може тражити и нешто друго. Тако су тупо седели стењући с времена на време, ти сјајни мужеви, цвет човечанства, Драјфус и Гарибалди, Бизмарк и Виктор Емануел I, Гамбета и Мацини и многи други. Најтеже је схватао сам надвојвода Максимилијан. Док сам ја ватрено крај његова уха стално понављао Бјанкино име, он је бесвесно трептао очима, бескрајно чуђење се оцртавало на његовом лицу и никакав блесак разумевања није прожимао његове црте. Једино кад сам лагано и разговетно изговорио име Франца Јозефа I, преко његова лица је прелетела дивља гримаса, чисти рефлекс, који већ није имао одговарајућег парњака у његовој души. Тај комплекс је био већ одавно истиснут из његове свести, а и како би могао живети са њим, са том напетошћу мржње која раздире, он – с трудом састављен и зацељен после оног крвавог стрељања у Вера Крузу. Морао сам га поново учити његовом животу од почетка. Анамнеза је била необично слаба, надовезивао сам се на подсвесне блескове осећања. Калемио сам на њега елементе љубави и мржње. Али следеће ноћи се испостављало да је заборавио. Његове колеге, које су боље схватале од њега, помагале су му, дошаптавале реакције, којима је требало да одговара и васпитање је тако напредовало лаганим корацима. Био је веома запуштен, просто унутрашње опустошен од стражара, но и поред тога дотерао сам дотле, да је на звук имена Франца Јозефа извлачио сабљу из корица. Умало што није пробио чак Виктора Емануела I, који му се није довољно брзо уклонио с пута.

Десило се да се остатак тог сјајног колегијума много брже загрејао и прожео идејом него несрећни надвојвода који је с муком држао корак с њима. Из све снаге сам морао да их задржавам. Не могу рећи да ли су они схватили сву ширину идеје за коју су имали да ратују. Мериторна страна није била њихова ствар. Предодређени да сагоре у ватри неке догме, били су пуни одушевљења што су захваљујући мени стекли паролу за коју су могли умрети у борби, у вихору заноса. Умиривао сам их хипнозом, с муком сам их навикао да чувају тајну. Био сам поносан на њих. Који вођа је икада имао под својим заповедништвом тако сјајан штаб, генералитет састављен од тако ватрених духова, гарду – истина само инвалида, али како генијалних!

Најзад је дошла та ноћ, бујна и пуна вихора, потресена у својим дубинама све до дна оним што се у њој припремало, огромно и безгранично. Муње су с времена на време раздирале мрак, свет се отварао распорен до најдубљих црева, показивао своју сјајну унутрашњост, преплашено и без даха и с треском је поново затварао. И пловио даље, са шумом паркова, с походом шума, с колом хоризоната који су кружили. Под заштитом мрака напустили смо тунел. Ишао сам на челу те надахнуте кохорте, која се кретала спотичући се веома, млатарајући, лупајући штакама и дрветом. Тако смо по мраку дошли до капије која је водила у вилу. Затекли смо је отворену. Узнемирен, предосећајући неку подвалу, наредио сам да се запале буктиње. Ваздух се зацрвенио од смолног луча, поплашене птице су се дигле високо у црвеном сјају, у том бенгалском светлу јасно смо видели вилу, њену терасу и балконе који су изгледали као обасјани пожаром. На крову се лепршала бела застава. Прожет рђавим предосећајем, ступио сам у двориште на челу мојих храбрих. На тераси се појавио мајордом. Силазио је, клањајући се, са монументалних степеница и приближавао се двоумећи се, блед и несигурних покрета, све јаснији у светлу луча. Управио сам се на његове груди оштрицу моје сабље. Моји верни су стајали непокретно, високо дижући буктиње које су се димиле. У тишини се чуо шум пламенова који су текли водоравно.

– Где је господин де В.? – упитао сам.

Неодређеним гестом је раширио руке.

– Отпутовао је, господине – рекао је.

– Одмах ћемо се уверити да ли је то истина. А где је Инфанткиња?

– Њено Височанство је такође отпутовало, сви су отпутовали...

Нисам имао разлога да сумњам у то. Неко ме је морао издати. Није било времена за губљење.

– На коње! – повикао сам. – Морамо им пресећи пут.

Провалили смо врата од штале, у мраку нас запахну топлота и мирис животиња. За тренутак смо сви седели на коњима који су се пропињали под нама и рзали. Ношени њиховим галопом, уз топот копита по плочнику изјурили смо дугом кавалкадом у ноћну улицу. »Шумом према реци«, добацио сам иза себе и скренуо у шумску алеју. Око нас се разбеснеше дубине шикаре. У мраку се отворише као нагомилани предели катастрофа и потопа. Летели смо кроз водопаде шумова, кроз узбуњене шумске масе, ватра буктиња се откидала у великим пахуљама иза нашег отегнутог галопа. Кроз моју главу је летео ураган мисли. Да ли је Бјанка била отета, или је и у њој ниско наследство оца победило мајчину крв и посланство које сам узалуд покушавао да јој накалемим? Алеја је постајала све тешња, претворила се у кланац, на чијем се излазу ширила велика шумска пољана. Тамо смо их најзад сустигли. Угледали су нас још издалека и зауставили кола. Господин де В. је сишао и прекрстио руке на грудима. Ишао је према нама лагано, мрачан, светлуцајући наочарима, сав пурпуран у светлу буктиња. Дванаест сјајних оштрица управи се према његовим грудима. Приближавали смо се у великом полукругу, ћутке, коњи су ишли ходом, заслонио сам очи рукама, да бих боље видео. Сјај буктиње паде на кочије и ја угледах заваљену на седишту самртно бледу Бјанку, а крај ње – Рудолфа. Држао је њену руку и притискивао је на груди. Лагано сам сјахао и несигурним кораком кренуо сам према кочијама. Рудолф се лагано подиже као да је хтео да ми изађе у сусрет.

Ставши крај кочија, окренуо сам се према кавалкади која је лагано наступала у широком фронут, са шпадама спремним на убод и рекао: »Господо, непотребно сам вас мучио. Ова господа су слободна и слободно ће отићи, недирнута ни од кога. Ни длака с главе им неће пасти. Испунили сте своју дужност. Ставите сабље у каније. Не знам до које сте мере схватили идеју, у чију службу сам вас упрегао, до ког степена је она ушла у вас и постала крв ваше крви. Та идеја, како видите, банкротира на целој линији. Што се вас тиче, мислим да ћете то банкротство преживети без веће штете, кад сте преживели и банкротство сопствене идеје. Ви сте већ неуништиви. Што се мене тиче... али ја нисам важан. Хтео бих само«, ту сам се окренуо према онима у кочијама, »да не мислите да ме је то што се догодило, затекло сасвим неприпремљеног. Није тако. Одавно сам предвиђао све то. Ако сам привидно тако дуго живео у својој заблуди, ако нисам дозвољавао да до мене допре боље знање, то је само зато што ми није било слободно да знам ствари које су прелазиле мој делокруг, није ми било слободно да идем испред догађаја. Хтео сам да истрајем на положају, на који ме је поставила моја судбина, хтео сам да до краја извршим свој програм, да останем веран улози коју сам сам узурпирао. Јер, признајем то сада скрушено, упркос шапутању моје амбиције био сам само узурпатор. У својој заслепљености латио сам се тумачења списа, хтео сам да будем тумач божје воље, у лажном надахнућу хватао сам слепе трагове и контуре који су пролазили кроз албум за марке. Нажалост, повезивао сам их само у слободну фигуру. Наметнуо сам своју режију овом пролећу, ставио сам под његов необухватни расцвет сопствени програм и хтео сам да га прилагодим, усмерим према сопственим плановима. Неко време ме је оно носило на свом расцвету, стрпљиво и равнодушно, једва ме осећајући. Његову неосетљивост протумачио сам као толеранцију, па чак, као солидарност, пристанак. Мислио сам да по његовим цртама погађам, боље него оно само, његове најдубље намере, да читам из његове душе, да антиципирам то што оно, заведено својом необухватношћу, не уме да изрази. Игнорисао сам све знакове њене дивље и неукротиве независности, силом сам превиђао неурачунљиве пертурбације које су је до дна узбуђивале. Отишао сам тако далеко у својој мегаломанији, да сам се осмелио да загазим у династичке проблеме највећих сила, мобилисао сам вас, господо, против Демијурга, злоупотребио сам вашу неотпорност на идеје, вашу племениту некритичност, да бих вам улио лажну и разорну доктрину, да подигнем ваш ватрени идеализам на лудачка дела. Нећу да одлучујем, да ли сам био позван да извршим највећа дела, за којима је посегла моја амбиција. Био сам можда позван само да будем иницијатор, био сам начет, а затим напуштен. Прекорачио сам своје границе али и то је било предвиђено. У ствари ја сам сам од почетка знао своју судбину. Као и судбина ево овог несрећног Максимилијана, и моја судбина је била Авељева судбина. Постојао је тренутак кад је моја жртва била мирисна и мила Богу, а твој дим је ишао надоле, Рудолфе. Али Каин увек побеђује. Та игра је унапред удешена«.

Тог тренутка далека детонација потресе ваздух, огњени стуб се подиже изнад шума. Сви окренуше главе. »Будите мирни«, рекао сам, »то гори Паноптикум, оставио сам тамо, напуштајући музеј, буренце барута са запаљеним фитиљем. Више немате куће, племенита господо, сада сте бескућници. Надам се да вас то не узбуђује превише?«

Али те снажне индивидуалности, тај избор човечанства је ћутао и немоћно светлуцао очима, бесвесно стојећи у бојном поретку осветљен далеким одсјајем пожара. Погледали су се узајамно – сасвим без мисли, трепћући капцима. »Ти, Сире«, обратио сам се надвојводи, »ниси имао право. Била је то можда и са твоје стране мегаломанија. Неоправдано сам у твоје име хтео да реформишем свет. А уосталом можда то уопште и није била твоја намера. Црвена боја је иста таква боја као и остале, тек све заједно чине пуно светло. Опрости ми што сам злоупотребио твоје име за циљеве који су ти били туђи. Живео Франц Јозеф I!«

Надвојвода задрхта при помену тог имена, посегну за сабљом, али за тренутак као да дође себи, живље црвенило прекри његове нашминкане образе, углови уста му се подигоше као при осмеху, очи почеше да се окрећу у орбитама, равномерно и достојанствено је држао серкл, идући од једног до другог и смешкајући се весело. Одмицали су се огорчено од њега. Та рецидива царског поступања у тако чудним приликама направила је најгори утисак.

– Остави то, Сире – рекао сам – не сумњам да одлично познајеш церемонијал свога двора, али сада није време за то.

– Хтео сам да вам прочитам, достојна господо и ти, Инфанткињо, акт о својој абдикацији. Абдицирам на целој линији. Распуштам тријумвират. Предајем намесништво у Рудолфове руке. И ви сте, племенита господо – ту сам се окренуо према свом штабу – слободни. Имали сте најбоље жеље и топло вам захваљујем у име идеје, наше идеје збачене са престола – сузе ми навреше на очи – која и поред свега ...

У том тренутку се негде у близини разлеже пуцањ. Сви смо окренули главе на ту страну. Господин де В. је стајао са пиштољем у руци који се још димио, чудновато укочен и укосо издужен. Ружно се искривио. Изненада се заљуљао и скљокао на лице. »Оче, оче!« повика Бјанка и баци се на њега. Настаде забуна. Гарибалди, који се као стари практичар разумевао у ране погледа несрећника. Кугла му је била пробила срце. Пијемонтски краљ и Мацини га пажљиво узеше под руке и положише на носила. Бјанка је јецала док ју је Рудолф придржавао. Црнци, који су се тек сада окупили испод дрвећа, окружише свога господара. »Massa, massa, наш добри massa«, јадиковали су у хору.

– Та ноћ је заиста фатална! – повикао сам. – У њеној историји која ће се памтити то неће бити последња трагедија. Учинио сам му неправду. У ствари у његовим грудима је куцало племенито срце. Повлачим свој суд, кратковиди и заслепљени суд о њему. Можда је био добар отац, добар господар својим робовима. Моја концепција и овде доживљава банкротство. Али посвећујем је без жалости. Ти, Рудолфе, треба да ублажиш Бјанкин бол, да је волиш двоструком љубављу, да јој замениш оца. Сигурно желите да га узмете са собом на палубу, формирајмо поворку и крећимо у пристаниште. Брод вас одавно дозива звуком сирене.

Бјанка је поново попе у кочије, ми појахасмо коње, црнци подигоше носила на рамена и сви кренусмо према пристаништу. Кавалкада коњаника је завршавала ту тужну поворку. Бура се била умирила за време мога говора, светло буктиње је отварало у дну шуме дубоке пукотине, на стотине издужених, црних сенки је прелазило са стране и изнад нас, залазећи у великом полукругу иза наших плећа. Најзад смо изашли из шуме. У даљини се већ видео пароброд са својим точковима.

Не остаје још много да се дода, наша историја се завршава. Усред плача Бјанке и црнаца тело мртваца би изнето на палубу. Последњи пут смо се поређали на обали. »Још једна ствар, Рудолфе«, рекао сам хватајући га за дугме од капута. »Одлазиш као наследник огромног имања – нећу ништа да ти натурам, пре би требало да се побринем за старост тих бездомних јунака човечанства, нажалост ја сам сиромашак«. Рудолф се одмах лати чековне књижице. Кратко смо се посаветовали на страни и брзо се споразумели.

– Господо – узвикнуо сам обраћајући се својој гарди – ево овај мој великодушни пријатељ одлучио је да поправи мој чин који вас је лишио хлеба и крова над главом. После онога што се десило, ниједан паноптикум вас неће примити, утолико пре што је конкуренција велика. Мораћете мало да се одрекнете својих амбиција. Зато ћете постати слободни људи, а ја знам да ћете умети то да цените. Пошто вас нажалост нису научили никаквим практичним занимањима, вас, предодређене за чисту репрезентацију, мој пријатељ вам поклања суму која је довољна да купите дванаест верглова из Шварцвалда. Разићи ћете се по свету, свирајући народу раду поткрепљења срца. Избор арија припада вама. Зашто траћити много речи – нисте баш сасвим прави Драјфуси, Едисони и Наполеони. Ви сте они, да тако кажем – само зато што нема бољих. Сада ћете повећати групу многих ваших претходника, оних анонимних Гарибалдија, Бизмарка и Мак-Маона, који се у хиљадама непризнати потуцају по свету. У дну својих срдаца остаћете заувек они. А сада, драги пријатељи и честита господо, кликните заједно са мном: Живели срећни младенци, Рудолф и Бјанка! »Живели!« повикаше у хору. Црнци почеше интонирати црначки сонг. Када се све утиша, ујединио сам их покретом руке, после чега сам, ставши на средину, извукао пиштољ и повикао: »А сада збогом господо, и из онога што ћете за тренутак видети, извуците опомену да се нико не диже да одгонета божје намере. Нико никад није испитао замисли пролећа! Ignorabimus, моја господо, ignorabimus.«

Прислонио сам пиштољ на слепоочницу и опалио, кад ме у том тренутку неко удари по руци. Крај мене је стајао официр фелдјегера и држећи у рукама хартију питао: »Јесте ли ви Јузеф Н.?«

– Да – одговорио сам зачуђен.

– Јесте ли пре неког времена – рекао је официр – сањали стандардни сан библијског Јосифа?

– Може бити.

– Слаже се – рекао је официр гледајући у хартију. – Знате ли да је тај сан био примећен на највишем месту и сурово осуђен?

– Не одговарамо за своје снове – рекао сам.

– Наравно, одговарате. – У име његовог Цесарског и Краљевског Величанства ухапшени сте!

Осмехнуо сам се.

– Како је спора машина правде. Бирократија његовог Цесарског и Краљевског Величанства је мало трома. Одавно је тај рани сан заостао за делима много тежег калибра, за која сам себи хтео да одмерим казну, и ево застарели сан ми спасава живот. Стојим вам на расположењу.

Угледао сам колону фелдјегера који су се приближавали. Сам сам пружио руке да ми ставе окове. Још једном сам окренуо очи. Последњи пут сам угледао Бјанку. Гарда инвалида ћутке ми је салутирала.

Јулска ноћ

Летње ноћи сам први пут упознао у години моје матуре, за време распуста. У нашој кући кроз коју су преко целог дана кроз отворене прозоре дували лахори, шумови, блескови врелих летњих дана, настанио се нови гост, мало, љутито, кмезаво створењце, синчић моје сестре. Он је у нашој кући довео до повратка примитивних односа, вратио унатраг социјални развој до номадске и харемске атмосфере матријархата са логориштем постељине, пелена, вечито праног и сушеног рубља с немарношћу женске тоалете која тежи ка обилним обнаживањима вегетативно невиног карактера, с киселкастим мирисом одојчета и груди надошлих млеком.

Сестра је после тешког порођаја била отпутовала у бању, шогор се појављивао само у време кад се јело, а родитељи су до касно у ноћ боравили у радњи. У кући је била раширила своју власт детиња дадиља, чија се експанзивна женственост још увећавала и црпла санкције из своје улоге мајке-хранитељке. У мајестету тог достојанства она је својим широким и важним постојањем целој кући ударила печат гинекократије која је истовремено била власт сите и бујне телесности распоређене у мудрој постепености између ње саме и две слушкиње, којима је свака делатност дозвољавала да рашире, као паунов реп, целу скалу аутархичне женствености. На тихо цветање и дозревање врта пуног шуштања лишћа, сребрног сјаја и сеновитих замишљености – наша кућа је одговарала мирисом женствености и материнства који се уздизао изнад белог рубља и цветајућег меса, и када би се у страшно светли сат поднева преплашене подизале све завесе на широм отвореним прозорима и све пелене разапете на узицама устајале у сјајном шпалиру – кроз тај бели аларм свиле и платна текло је перјасто семење, прашина, изгубљене пахуљице и врт је са током својих светлости и сенки, с путовањем шумова и замишљености лагано пролазио кроз собу, као да су се у тај сат Пана подигле све преграде и зидови и кроз цео свет у осеки мисли и осећања пролазио дрхтај свеобухватног јединства.

Вечери тог лета проводио сам у биоскопу градића. Напуштао сам га после последње представе.

Из црнине биоскопске дворане раздеране паником узнемирених светлости и сенки, улазило се у тихи светли вестибил, као из бескраја бурне ноћи у тиху гостионицу.

После фантастичне јурњаве по странпутицама филма уморно срце се умиривало после ексцеса екрана у тој светлој чекаоници, затвореној зидовима од притиска велике, патетичне ноћи, у том безбедном пристаништу, где је време одавно престало, а сијалице узајамно испуштале јалово светло, талас за таласом, у ритму једном заувек устаљеном глувом лупом мотора, од кога је лако подрхтавала кабина благајнице.

Тај вестибил, утонуо у досаду касних сати као железничке чекаонице касно после одласка возова, на тренутке је личио на последње тле живота, оно што ће остати кад прођу сви догађаји, кад се исцрпе жагор множине. На великом шареном огласу Аста Нилзен се тетурала већ заувек с црним печатом смрти на челу, једном заувек њена уста су била отворена у последњем крику, а очи натчовечански напрегнуте и крајње лепе.

Благајница је одавно отишла кући. Сигурно се сада вртела у својој собици око размештеног кревета који је чекао на њу као чамац, да је однесе међу црне лагуне сна, у хаос сањивих доживљаја и авантура. Она што је седела у кабини, била је само њена маска, варљиви фантом који је гледао уморним, светло обојеним очима у празнину светлости, бесмислено трепћући трепавицама да би стресао златан прах сањивости, који се непрестано просипао са електричних лампи. Понекад се благо осмехивала на ватрогасног наредника који је и сам давно напуштен од своје реалности стајао наслоњен на зид, заувек непокретан у својој сјајној кациги, у јаловом блеску еполета, сребрних гајтана и медаља. Из даљине су у ритму мотора звечала окна стаклених врата која су водила у касну јулску ноћ, али је рефлекс електричног паука заслепљивао стакло, негирао ноћ, крпио како је могао илузију безбедног пристаништа неугроженог стихијом огромне ноћи. На крају је чар чекаонице ипак морао да нестане, стаклена врата су се отварала, црвена завеса на вратима се надимала од даха ноћи, која је нагло постајала све.

Осећате ли тајанствени, дубоки смисао тога догађаја, кад болешљиви и бледи матурант излази кроз стаклена врата из безбедног пристаништа сам самцит у безмерност јулске ноћи? Да ли ће икада прећи те црне мочваре, каљуге и поноре бескрајне ноћи, хоће ли се једног јутра искрцати у сигурној луци? Колико десетина година ће трајати та црна одисеја?

Још нико није написао топографију јулске ноћи. У географији унутрашњег космоса ти листови су записани.

Јулска ноћ! Тајанствени флуид мрака, жива, осетљива и покретљива материја мрака, који је стално нешто правио из хаоса и одмах остављао сваки облик! Црна грађа која око сањивог путника гомила пећине сводова, удубљења и низине! Као досадни брбљивац прати она усамљеног путника, затварајући га у круг својих привиђења, неуморна у измишљању, бунцању, фантазирању – халуцинирајући пред њим звездане даљине, беле млечне путеве, лавиринте бескрајних колосеума и форума. Ноћни ваздух, тај црни Протеј који забаве ради прави баршунасте густоће, траке јасминовог мириса, водопаде озона, изненадне глувоће без ваздуха које као црни мехури расту у бескрај, страшне гроздове мрака, нарасле од тамног сока. Пробијам се кроз те тесне аркаде, сагињем главу под те лукове и сводове ниско спуштене и ево таваница се нагло кида, са звезданим уздахом се за тренутак отвара бескрајна купола, да би ме одмах опет довела међу тесне зидове, пролазе и аркаде. У тим затишјима без даха, у тим заливима мрака још стоје одломци разговора остављени од ноћних путника, фрагменти натписа на плакатима, изгубљени тактови смеха, траке шапата, које није развејао ноћни поветарац. Понекад ме ноћ затвара као у тамној соби без излаза. Обузима ме сањивост, нисам свестан да ли ми ноге још иду, или већ одавно спавам у тој хотелској собици ноћи. Али ево чујем баршунасти страсни пољубац мирисних уста изгубљен у простору, отварају се неки капци, високим кораком прекорачујем прозорску даску и идем даље под параболама звезда које падају. Из лавиринта ноћи излазе два путника. Брбљају заједно, извлаче из мрака неку дугу безнадежну плетеницу разговора. Кишобран једнога од њих монотоно лупа о плочник (такви кишобрани се носе за случај кише звезда и метеора), вуку се као пијане, велике главе у округлим полуцилиндрима. Други пут ме за тренутак задржава конспиративни поглед разроког ока и велика кошчата рука истакнутих чворова храмље кроз ноћ на штаки, стиснута око држка од јелењег рога (у таквим штаповима бивају сакривене дуге танке шпаде).

Најзад, на крају града ноћ оставља своје несташлуке, збацује завесу, открива своје озбиљно и вечно лице. Више нас не ограђује варљивим лабиринтом халуцинација и привиђења, отвара пред нама своју звездану вечност. Фирмамент расте у бескрај, сазвежђа горе у својој величанствености на вечним положајима, цртајући магичне фигуре на небу као да су хтеле да нешто пророкују, да објаве нешто последње својим грозним ћутањем. Од далеког треперења тих светова допире крекетање жаба, сребрни звездани жагор. Јулска небеса сеју необични мак метеора, који се тихо утапа у космос.

У неки сат ноћи – констелације су сањале на небу свој вечити сан – опет сам се нашао на својој улици. Нека звезда је стајала на њеном отвору миришући страним мирисом. Промаја је пролазила кроз њу као кроз тамни ходник кад сам отварао кућну капију. У трпезарији је још горело светло, димиле су се четири свеће у бронзаном свећњаку. Шогора још није било. Од сестриног одласка каснио је на вечеру, долазио је касно у ноћ. Будећи се из сна, често сам га виђао како се свлачи са тупим и замишљеним погледом. Затим је гасио свећу, скидао се го и дуго без сна лежао на хладном кревету. Немирни полусан није се одмах спуштао на њега, постепено савлађујући његово велико тело. Још је нешто гунђао, дахтао, тешко уздисао, натезао се с неким теретом, који му је притискивао груди. Дешавало се понекад да изненада бризне у тих, сув јецај. Преплашен питао бих га у мраку: »Шта ти је, Кароле?« Али је он за то време путовао даље својим тешким путем сна, пењући се вредно на неку стрму гору хркања.

Кроз отворен прозор је у лаганом пулсу дисала ноћ. У њеној великој, неформираној маси пресипао се хладни мирисни флуид, у њеним тамним комадима су слабили спојеви, протицали танки поточићи мириса. Мртва материја мрака је тражила ослобођење у надахнутим узлетима јасминовог мириса, али необухваћене масе у дну ноћи и даље су лежале још неослобођене и мртве.

Пукотина на вратима суседне собе светлела је златном струном, звучном и осетљивом као сан одојчета, које је тамо терало своје ћуди у колевци. Оданде је допирао цвркут тепања, идила између дадиље и детета, буколика прве љубави, љубавних патњи и дурења, коју су одасвуд притискивали ноћни демони, који су згушњавали мрак иза прозора, примамљени том топлом искрицом живота који је тамо тињао.

С друге стране наше налазила се празна и мрачна соба, а иза ње родитељска спаваоница. Напрежући ухо, чуо сам како мој отац обешен о груди сна пушта да у екстази буде однет на његове ваздушне путеве, свим бићем предан том далеком лету. Његово отегнуто и далеко хркање причало је историју тог путовања по невидљивим странпутицама сна.

Тако су душе лагано клизиле у тамни апохелијум, у крај живота без сунца, чије облике нико живи није видео. Лежали су као мртви, без сунца, чије облике нико живи није видео. Лежали су као мртви, кркљајући страшно и плачући, док је црна помрчина лежала као глуво олово на њиховом духу. А кад су најзад пролазили поред црног надира, сам најдубљи Оркус душа, када су самртном зноју савладали његове чудне ртове, мехови плућа су поново почињали нарастати другом мелодијом, растући надахнутим хркањем према освиту.

Глуви густи мрак је притискивао земљу, њене телесине су лежале убијене као црне непомичне животиње са испалим језицима, испуштајући слину из немоћних њушки. Али неки други мирис, нека друга боја мрака наговештавала је далеко приближавање освита. Од отрованих фермената новог дана натицао је мрак, као на квасцу је расло његово фантастично тесто, бујало у облике лудила, пресипало се преко свих корита и наћава, журно киснуло, у паници, да је зора не би затекла у тој развратној плодности и заувек приковала ту болесну бујност, ту наказну децу што се рађају без оплођења, израслу из хлебних чаброва ноћи као демони који се купају у пари дечјих кадица. То је тренутак кад на најтрезнију, на будну главу за тренутак пада сањиво помрачење. Болесни, јако тужни и несрећни имају тада тренутке олакшања. Ко зна колико траје тај моменат, за које време ноћ спушта завесу на то што се дешава у њеној дубини, али тај кратки антракт је довољан да се сцена преуреди, да се уклони огромна апаратура, да се ликвидира велика приредба ноћи са целом њеном тамном, фантастичном помпом. Будиш се преплашен, са осећајем да си нешто закаснио а у ствари на хоризонту видиш светлу пругу светла и црну масу земље која се консолидује.

Мој отац ступа у ватрогасце

Првих дана октобра враћали смо се с мајком из летовалишта које се налазило у суседном департману земље, у шумовитом сливу Слотвинке, прожетом изворским шумом хиљаду потока. Још увек ушију пуних шуштања јова испреплетаног цвркутом птица, возили смо се великим старим каруцама, са огромним кровом, као тамна, пространа гостионица, стиснути међу завежљајима у дубокој ниши постављеној сомотом у коју су лист по лист кроз прозор падале шарене слике пејзажа, као да су лагано премештане из руке у руку.

Предвече смо стигли на ветровима избрисану висораван, на велику, зачуђену раскрсницу земље. Небо је стајало над тим раскршћем дубоко, задихано, вртећи се у зениту шареном ружом ветрова. Ту је био најдаљи ђерам земље, последња окука, иза које се доле отварао пространи и касни предео јесени. Ту је била граница и ту је стајао стари, иструлели гранични стуб са избрисаним натписом и свирао на ветру.

Велики точкови каруца су зашкрипали и упали у песак, брбљиви треперави паоци су заћутали, само је велики кров потмуло тутњао, тамно лупао у унакрсним ветровима раскршћа као брод насукан у пустоши.

Мајка је платила трошарину, ђерам се подигао шкрипећи, а онда су каруце тешко ушле у јесен.

Ушли смо у увелу досаду огромне равнице, у избледело и бело пиркање, које је ту изнад жуте даљине отварало своју благу и отужну бескрајност. Нека касна и огромна вечност се дизала из избледелих даљина и дувала.

Као у неком старом роману превртали су се пожутели листови предела све блеђи и све немоћнији, као да су имали да се заврше неком великом развејаном пустоши. У том развејаном ништавилу, у тој жутој нирвани могли смо отићи ван времена и стварности и заувек остати у том пределу, у том топлом јаловом ћарлијању – непокретни дилижанс на точковима, заглибљен међу облацима на пергаменту неба, стара илустрација, заборављени дрворез у старинском распалом роману – кад кочијаш остатком снаге тргну узде и изведе каруце из слатке летаргије тих ветрова и скрену у шуму.

Ушли смо у густу и суву мекоћу, у дуванско вењење. Око нас је одмах постало тихо и мрко као у сандучету Трабукоса. У том кедровом полумраку обилазила су нас стабла дрвећа сува и мирисна као цигаре. Путовали смо, шума је постајала све мрачнија, све ароматичније је мирисала на дуван, док нас најзад није затворила као у суву кутију виолончела које је ветар глуво штимовао. Кочијаш није имао шибица и није могао да запали фењере. Коњи су, фркћући, инстинктом проналазили пут у мраку. Клопарање паока се успорило и утишало, шине точкова су меко ишле по мирисним иглицама. Мајка је заспала. Време је отицало без рачунања, правећи чудне чворове, абревијатуре у свом току. Мрак је био непрозиран, над кровом је још хучао сиви шум шуме, кад се тле под коњским копитама нагло стврднуло у улични плочник, кола скренуше у месту и стадоше. Стала су тако близу зида, да су се скоро очешала о њега. Насупрот враташца каруца мајка је напипала зид куће. Кочијаш је истоваривао завежљаје. Ушли смо у велики разгранат трем. Било је ту мрачно, топло и тихо као у старој, пустој пекари пред зору кад се угаси пећ, или као у купатилу касно у ноћ кад се напуштене каде и чаброви хладе у мраку, у тишини одмераваној цеђењем капљица. Цврчак је стрпљиво парао из мрака варљиве шавове светла, као рупице, од којих није постајало видније. Пипајући нашли смо степенице.

Кад смо стигли на шкрипаво одмориште на савијутку мајка рече: »Пробуди се, Јузефе, падаш с ногу, још само неколико степеница«. Али ја без свести од сањивости, само се јаче припих уз њу и чврсто заспах.

Никада више после тога нисам могао да сазнам од мајке колико је стварног било у ономе што сам видео те ноћи кроз спуштене капке, изморен тешким сном, падајући стално у глуву бесвест, а колико је било плод моје маште.

Била је нека велика расправа између мог оца, мајке и Аделе, протагонисткиње те сцене, расправа принципијелног значаја, колико се данас присећам. Кривицу за то што узалуд покушавам да одгонетнем њен смисао који ми стално измиче сносе извесне празнине мога памћења, слепе мрље сна, које покушавам да испуним претпоставкама, супозицијом, хипотезом. Немоћан и несвестан стално сам изнова одлазио у глуво незнање, док ми је на спуштене капке силазио дах звездане ноћи, разапете у отвореном прозору. Ноћ је дисала у чистом пулсу и изненада збацивала прозирну завесу звезда, загледала са висине у мој сан својим старим и вечитим лицем. Зрак далеке звезде, уплетен у моје трепавице, разливао се сребрнасто на слепој беоњачи ока и кроз пукотине капака ја сам видео собу осветљену свећом, замршену у хаос златних црта и цик-цак линија.

Уосталом, можда се та сцена десила у неко друго време. Многе чињенице указују на то да сам био њен сведок тек много касније кад сам се једног дана после затварања радње враћао с мајком и калфама кући.

На прагу стана мајка је пустила узвик запрепашћења и одушевљења, калфе беху занемеле запањене. На средини собе је стајао сјајан месингани витез, прави свети Ђурђе, кога је кацига, златни штитови, нараменица, цела звецкава опрема углачаних златних лимених плочица чинила огромним. С дивљењем и радошћу сам препознао најежене бркове и браду мога оца који су штрчали испод тешког преторијанског шлема. Панцир се таласао на његовим узбуђеним грудима, месингано прстење је дисало пукотинама као тело огромног инсекта. Увећан оклопом, у сјају златног лима био је налик на архистратега небеских одреда.

– Нажалост, Адела – говорио је отац – никада ниси имала схватања за питања вишег реда. Свуда и увек си уништавала моја дела експлозијама бесмислене злобе. Али окован оклопом, сада се ругам твом голицању, којим си ме немоћног доводила до очајања. Немоћан бес доводи данас твој језик до брбљивости достојне сажаљења, чији се простаклук и неотесаност мешају са глупошћу. Веруј ми да ме она само испуњава тугом и сажаљењем. Лишена племенитог полета фантазије, пламтиш несвесном завишћу према свему што се уздиже изнад просечности.

Адела одмери оца погледом пуним безграничног презира и обраћајући се мајци рече огорченим гласом, ронећи и нехотице љутите сузе: »Узима сав наш сок! Износи из куће све боце са соком од малине који смо скували овог лета! Хоће да га да оним нитковима ватрогасцима да га попију. А сем тога ме засипа увредама.« Адела кратко заплака. »Капетан ватрогасаца, капетан варалица!« викала је мерећи оца погледом пуним мржње. »Пуно их је свуда. Ујутро, када хоћу да сиђем по пециво, не могу да отворим врата. Наравно, двојица њих су заспали на прагу у трему и заградили улаз. На степеницама, на свакој степеници лежи по један у месинганој кациги и спава. Нуде се да дођу у кухињу, протурају кроз пукотину у вратима своја лица кунића у месинганим конзервама, стрижу са два прста као ђачићи у школи и молећиво цвиле: шећера, шећера... Отимају ми ведрицу из руку и лете да донесу воде, играју око мене, умиљавају се, скоро мрдају роговима. При томе сваки час трепћу црвеним капцима и одвратно се облизују. Довољно је да неког од њих погледам оштро и лице му одмах натиче црвеним бестидним месом као ћурану. И таквим он даје наш сок од малина!...«

– Твоја простачка природа – рече отац – загађује све чега се дотакне. Дала си опис лика тих синова огња достојан твоје сићушне памети. Што се мене тиче, сва моја симпатија припада том несрећном роду саламандри, тим бедним ватреним бићима лишеним наследства. Цела кривица тог некада славног рода састоји се у томе што је ступио у службу људи, што се продао људима за кашику бедне људске хране. За то им је плаћено презиром. Глупост плебса је неограничена. Те деликатне особе доведене су до најдубљег пада, до крајње деморализације. Шта има чудног у том што им не прија храна, та отужна и простачка храна коју им кува жена послужитеља градске школе у заједничком котлу за њих и градске затворенике? Њихово непце, префињено и генијално непце ватрених духова, жељно је племенитих и тамних балсама, мирисних и шарених флуида. Зато ће те свечане ноћи, кад будемо упарађени седели у великој сали градске Ставропигије за бело застртим столовима, у тој сали високих, осветљених прозора који бацају свој сјај у дубину јесење ноћи, свако од нас с пијетизмом и сладокуством својственим синовима огња умакати бели хлеб у пехар са соком од малине и лагано пијуцкати тај племенити густи ликер. На тај начин се окрепљује унутрашње биће ватрогасца, регенерише се богатство боја, које тај народ избацује из себе у облику ватромета, ракета и бенгалске ватре. Моја душа је пуна самилости према њиховој беди, према њиховој деградацији за коју они не сносе кривицу. Ако сам из њихових руку примио капетанску сабљу, учинио сам то једино у нади да ће ми поћи за руком да подигнем то пало племе, да га изведем из понижења и над њим подигнем заставу нове идеје.

– Сав си друкчији, Јакубе – рекла је мајка – величанствен си. Нећеш ваљда на целу ноћ из куће. Не заборављај да од мог повратка нисмо имали прилике да добро поразговарамо удвоје. Што се тиче ватрогасаца – рекла је обраћајући се Адели – у ствари ми се чини да се ти руководиш неком предрасудом. То су симпатични момци, иако су ниткови. Увек са уживањем гледам те витке младиће у њиховим елегантним мундирима, мало претерано стегнутим у пасу. Имају много природне елеганције и дирљива је њихова вредноћа и одушевљење с којим су готови да у сваком тренутку услуже даме. Кад год ми на улици испадне кишобран из руке, или се развеже трака на ципели, увек дотрчи неки од њих, пун узбуђења и усрдне спремности. Немам срца да разочарам те ватрене жеље и увек стрпљиво чекам да дотрчи и учини ми услугу што га, изгледа, чини веома срећним. Кад се, пошто је завршио витешку дужност, удаљи, одмах га опколи група колега која с њим претресе цео догађај, при чему јунак гестовима показује како је све текло. На твом месту бих се радо користила њиховом галантеријом.

– Сматрам да су они готовани – рече старији калфа Теодор. Та не дозвољавамо им да гасе пожаре због њихове детиње неодговорности. Довољно је видети са каквом завишћу увек застају пред групом дечака који се баве бацањем дугмади под зид, да би се могла оценити зрелост њиховог кунићког разума. Кад са улице допире дивља вриска игре, могу се скоро сигурно, погледавши кроз прозор, у гомили дечака видети ти заинтересовани и уморни клипани, скоро онесвешћени од велике јурњаве. Кад виде пожаре, лудују од радости, тапшу рукама и играју као дивљаци. Не, за гашење се не могу употребити. За то употребљавамо димничаре и градске милиционаре. Остају само забаве и народни празници, који не могу проћи без њих. На пример, при такозваном јуришу на Капитол у тамно јутро, ујесен, преоблаче се у Картагињане и уз паклену галаму опседају Базилијанску Узвишицу. Сви тада певају »Hannibal, Hannibal ante portas«.

При том пред крај јесени постају лењи и сањиви, падају у сан стојећи, а кад падне први снег, нема их ни за лек. Један стари пећар ми је причао да их приликом поправљања оџака налази прикачене уз зидове оџаклије, непокретне као лутке, у њиховим скерлетним униформама и сјајним кацигама. Спавају тако стојећи, опијени соком од малина, пуни лепљиве слаткоће и ватре изнутра. Тада их извлаче за уши и воде у касарне, пијане од сна и без свести, кроз јутарње јесење улице, шарене од првих сумразица, док улична руља баца за њима камење, а они се смешкају својим стидљивим осмехом пуним кривице и нежне савести и тетурају се као пијани.

– Било како било – рекла је Адела – ја им не дам сока. Нисам зато упропашћавала свој тен у кухињи, кувајући га, да би га ти ниткови попили.

Уместо одговора мој отац принесе звиждаљку устима и продорно засвира. Као да су прислушкивали крај кључаонице упадоше четири витка младића и сврсташе се под зидом. Собе засветлеше од сјаја њихових шлемова, а они, ставши по војнички, мрки и опаљени испод сјајних челенки, чекаху на заповест. На очев знак двојица ухватише са обе стране велику боцу уплетену у пруће, пуну пурпурне течности, и пре но што је Адела успела да их спречи, они већ лупајући стрчаше низ степенице односећи драгоцену течност. Друга двојица, салутиравши по војнички, удаљише се за првима.

Тренутак је изгледало да ће Адела учинити нешто неурачунљиво, такву су ватру бацале њене лепе очи. Али отац није очекивао експлозију њеног гнева. У једном скоку обрео се на прозорској дасци и раширио руке. Потрчали смо за њим. Трг блештаво осветљен светиљкама врвео је од шарених гомила. Под нашом кућом осам ватрогасаца је ширило у круг велико платно за једра. Отац се окрену још једном, блесну целом раскоши опреме, салутирајући нам ћутке, а онда, раширених руку, сјајан као метеор, скочи у ноћ која је горела хиљадама светиљки. Био је то тако леп призор, да смо сви од одушевљења затапшали. Чак је и Адела, заборављајући на своју увреду, затапшала том скоку, извршеном са таквом елеганцијом. За то време мој отац еластично саскочи са чаршава и зазвечавши лименим панциром стаде на чело одреда који се формирајући двојке разви у маршу у дуги ред и лагано удаљи кроз тамни шпалир гомиле, блистајући месинганим конзервама кацига.

Друга јесен

Између мноштва научних радова које је мој отац започињао у ретким тренуцима спокоја и унутрашњег стишавања, између удараца несрећа и катастрофа, којима је обиловао тај авантуристички и бурни живот – његовом срцу је најближа била упоредна метеорологија, нарочито специфична клима наше провинције пуна својеврсних јединствених особености. Он, баш мој отац, положио је темеље научне анализе климатских формација. Његова »Скица опште систематске јесени« објаснила је једном заувек суштину тог годишњег доба, које у нашој провинцијској клими добија ту отегнуту, разгранату, готованско раширену форму, која се под називом »кинеско лето« пружа далеко у дубину наших шарених зима. Шта да се каже? Он је први објаснио споредни, секундарни карактер те касне формације, која није била ништа друго до нека врста тровања климе мијазмама презреле барокне уметности која се изрођавала, сабијена у наше музеје. Та музејска уметност која се распада од досаде и заборављена, затворена без излаза ушећерава као старо слатко, преслађује нашу климу и узрок је те лепе, маларичне фебре, тих шарених делиријума, којим издише та отегнута јесен. Јер лепота је болест, учио је мој отац, то је нека врста дрхтаја тајанствене инфекције, тамни наговештај распадања, који се диже из дубине савршенства и коју савршенство дочекује уздахом најдубље среће.

Неколико конкретних напомена о нашем провинцијском музеју нека на овом месту послужи бољем разумевању ствари... Његов почетак пада у XVIII век и везан је за колекционарско одушевљење достојно дивљења отаца базилијанаца који су даривали град том паразитском израслином која је оптерећивала градски буџет претераним и непродуктивним издатком. Низ година благајна Републике, откупивши у бесцење те збирке од осиромашеног реда великодушно се упропашћивала тим меценством, достојним неке краљевске резиденције. Али већ следећа генерација градских отаца, много практичнија и која није затварала очи пред привредним неопходностима, после неуспешних преговора са кураторијумом надвојводиних збирки, коме је хтела да прода овај музеј – затворила га је, ликвидирала управу и последњем кустосу одредила доживотну пензију. За време тих преговора стручњаци су са сигурношћу која није изазвала никакве сумње констатовали да су локални патриоти јако прецењивали вредност тих збирки. Честити оци су са одушевљењем вредним похвале купили не један фалсификат. Тај музеј није имао ниједну слику прворазредног мајстора, али је зато имао целе колекције треће- и четврторазредних, целе провинцијске школе, познате само стручњацима, заборављене, слепе улице историје уметности.

Чудна ствар: честити монаси су имали ратничке склоности, већи део слика је представљао битке. Спаљени златни мрак је тамнео на тим платнима изгорелим од старости, на којима су флоте галера и каравела, старе заборављене армаде трулиле у заливима без изласка, љуљајући на напетим једрима величанственост давно несталих република. Испод димом покривених и потамнелих верникса једва су се назирале контуре коњичких битака. Кроз пустош спаљених ратова, под тамним и трагичним небом у грозној тишини су пролазиле склупчане кавалкаде, обухваћене са обе стране у гомиле и цветове артиљеријског огња.

На сликама напуљске школе стари без краја опаљено и суво поподне, као да га гледате кроз тамну боцу потамнело сунце изгледа као да вене пред очима у тим изгубљеним пределима, као на дан уочи космичке катастрофе. Зато су тако слаби осмеси и гестови златних рибарки, које су са извештаченом љупкошћу продавале поворке риба путујућим комедијашима. Цео тај свет је одавно осуђен и давно прошао. Отуд та бескрајна слаткоћа последњег геста, који усамљен још траје – далек самом себи и изгубљен, стално изнова понављан и већ непроменљив.

А још даље у дубини те земље, настањене безбрижним народом весељака, арлекина, птичара са кавезима, у тој земљи без озбиљности и без стварности мале Туркиње пуначким рукама праве медене лепињице поређане на даскама, два дечака у напуљским шеширима носе корпу пуну бучних голубова на штапу који се лако угиба под тим гугутавим крилатим теретом. А још дубље, на самој ивици вечери, на последњем комадићу земље, где се на граници мутножутог ништавила њиха увели букет мечје шапе – још увек се игра партија карата, последњи људски улог пред великом ноћи која долази.

Цело то складиште старе лепоте изложено је у болној дестилацији под притиском целих година досаде.

– Јесте ли кадри да схватите – питао је мој отац – очајање те осуђене лепоте, њене ноћи и дане? Стално се изнова диже на варљиве лицитације, инсценира тобожње распродаје, бучне и многољудне акције, заноси се дивљим хазардом, разбацује гестом расипника, упрошћава своје богатство, да би трезнећи се видела да је све то узалуд, да не води ван затвореног круга савршенства осуђеног на самог себе и да не може олакшати болну сувишност. Није онда чудо што је та нестрпљивост, та беспомоћност лепоте морала најзад ући у наше небо, разгорети се одсјајем на нашем хоризонту, у те облачне аранжмане, огромне и фантастичне, које називам нашом другом, нашом псеудојесени. Та друга јесен наше провинције није ништа друго до болесна фатаморгана, коју у увећаној пројекцији зрачи на наше небо умирућа, затворена лепота наших музеја. Та јесен је велико путујуће позориште које обмањује поезијом, огромном шареном луковицом која се љушти слој по слој све увек новом панорамом. Никад да се допре до икакве суштине. Иза сваке кулисе, кад увене и увије се шуштећи, покаже се нов и сјајан проспект, тренутак жив и истинит, пре но што, гасећи се, не покаже особине хартије. Све перспективе су нацртане, све панораме од картона, само је мирис прави, мирис кулиса које вену, мирис велике гардеробе, пун шминке и тамјана. А у сумрак тај велики неред и хаос кулиса, та збрка бачених костима, по којима се гаца без краја, као по шуштавом, увелом лишћу. Ту влада велика безглавост и свако вуче за ужад завеса, а небо, велико јесење небо, виси у дроњцима проспекта и пуно је шкрипе блокова. И та журна грозница, тај задихани и касни карневал, та паника јутарњих балских сала и Вавилонска кула маски, које не могу да погоде своја права одела.

Јесен, јесен, александријска епоха године, која у својим огромним библиотекама гомила јалову мудрост 365 дана сунчеве путање. О, та старачка јутра, жута као пергамент, слатка од мудрости као касне вечери! Та поподнева лукаво осмехнута као мудри палимпсести, са много слојева као старе пожутеле књиге! Ах, јесењи дан, тај стари шаљивчина – библиотекар, који се у избледелом шлафроку пење по мердевинама и проба слатко свих векова и култура! Сваки предео му је као увод у стари роман. Како се дивно забавља пуштајући јунаке давних повести у шетњу под то задимљено и медено небо, у ту мутну и тужну, касну слаткоћу светла! Какве нове авантуре ће доживети Дон Кихот у Соплицову? Како ће изгледати Робинзонов живот после повратка у родни Болехов?

Загушљивих, непокретних вечери, златних од сунчева сјаја, отац нам је читао одломке свога манускрипта. Одушевљени лет идеја дозвољавао му је да на тренутке заборави страшну Аделину присутност.

Дошли су топли молдавски ветрови, наишла је та огромна жута монотонија, тај сладак ветар с југа. Јесен није хтела да се заврши. Као сапунски мехурови долазили су све лепши и етеричнији дани и сваки је изгледао до последњих граница тако оплемењен, да је сваки тренутак трајања био чудо продужено преко мере и скоро болно.

У тишини тих дубоких и лепих дана неприметно се мењала материја лишћа, док дрвеће једног дана није остало у сламеном огњу сасвим материјализованог лишћа, у лепоти лакој као цвет плеве, као слој шарених конфета – величанствени паунови и феникси који треба само да се протресу и залепршају, да би изгубили то сјајно, лакше од хартије, олињало и већ непотребно перје.

Мртва сезона

I

У пет сати ујутро – јутро блештаво од раног сунца, наш дом се већ одавно купао у врелом и тихом јутарњем сјају. Тог свечаног сата, непосматран ни од кога, он је цео тихо улазио – док је кроз собе у полумраку спуштених завеса још солидарно ишло сложено дисање спавача у фасаду обасјану сунцем, у тишину ране жеге, као да му је цела површина била излепљена од благо уснулих капака. Тако, користећи се тишином тих свечаних сати, удисао је прву ватру јутра слатко успаваним лицем које је малаксавало у сјају, цртама које су лако подрхтавале кроз сан од маштања тог напетог сата. Сенка багрема пред кућом, која се блештаво таласала на тим врелим капцима, понављала је на њиховој површини, као на клавиру, изнова и изнова ту своју светлуцаву фразу, коју је спирао поветарац – узалуд покушавајући да продре у тај златни сан. Платнене завесе су гутале јутарњи пожар, порцију за порцијом, и црнеле од сунца, губећи свест у бескрајном сјају.

У тај рани сат мој отац, који више није могао да спава, силазио је са степеница, натоварен књигама, да би отворио радњу која се налазила у партеру зграде. На тренутак би застао у капији непомичан, издржавајући, зажмиривши очима, моћни напад сунчаног огња. Сунчани зид куће га је слатко увлачио у своју раван благо нивелисану, сасвим изглађену. Отац је на тренутак постајао пљоснат, урастао у фасаду, и осећао како му раширене руке, дрхтаве и топле, пљоснато зарастају између златне штукатуре фасаде. (Колико очева је већ тако заувек урасло у фасаду куће у пет сати ујутро, у тренутку кад су силазили са последње степенице. Колико очева је на тај начин постало заувек вратарима сопствене капије, пљоснато изрезаних у удубљењу, са руком на брави и лица развезана у саме паралелне и благе бразде, по којима после клизе заљубљени прсти синова, тражећи последње трагове очева, утонулих заувек у универзални осмех фасаде). Али се после тога откидао последњим остатком воље, повраћао своју трећу димензију и поново очовечен, ослобађао окована врата од резе и железних шипака.

Кад би отварао то тешко, железом оковано крило дућанских врата, гунђави мрак се повлачио на корак од улаза, одмицао се за педаљ у унутрашњост радње, премештао се и лењо смештао у дубини. Димећи се невидљиво из још хладних плоча тротоара јутарња свежина је плашљиво застајала на прагу слабом, дрхтавом струјом ваздуха. У дубини је лежао мрак многих ранијих дана и ноћи у неначетим балама сукна, поређан у слојевима, јурећи у шпалирима у дубину у пригушеним походима и путовањима, док не би немоћно престао у самом језгру радње, у тамном магацину, где се разилазио већ нерашчлањен и засићен самим собом, у глуху нејасну сукнену праматерију.

Отац је ишао дуж тог високог зида шевиота и ребрастог сомота, превлачећи руком хрбата сукнених бала као преко шлицева женских хаљина. Под његовим додиром ти низови слепих трупова, увек спремних на панику и да поремете ред, умиривали су се, учвршћивали у својим сукненим хијерархијама и реду.

За мога оца наша радња је била место великих брига и невоља. То дело његових руку није од данас почињало – растући – да га напада све упорније, да га страшно и невидљиво прераста. Оно је за њега био превелик задатак, задатак који је прелазио његове снаге, узвишен и необухватан задатак. Величина те претензије га је плашила. Престрашено загледан у њену величину, коју целим својим животом баченим на ту једну карту није могао да задовољи – са очајањем је видео лакомисленост помоћника, њихове несташне и бесмислене манипулације, које су вршене на маргини те велике ствари. С горком иронијом је проучавао ту галерију лица непомућених никаквом бригом, чела ненападнутих никаквом идејом, испитивао је до дна те очи чије невино поверење није мутила ни најмања сенка подозривости. Шта му је могла помоћи мајка са целом њеном лојалношћу и верношћу? Рефлекс те огромне ствари није допирао до њене просте и безбедне душе. Није била створена за херојска дела. Зар није видео како се иза његових леђа брзим погледом споразумевала са помоћницима, радујући се сваком тренутку без надзора, у коме је могла учествовати у њиховим бесмисленим лакрдијама.

Отац се све више одвајао од тог света лакомислене безбрижности, бежао у сурова правила свога реда. Преплашен разблудношћу која се ширила унаоколо, затварао се у самотну службу високог идеала. Његова рука никада није попуштала затегнуте дизгине, никада себи није дозвољавала попуштање строгости, удобну лакоћу.

То је себи могао дозволити Баланда и комп., и остали дилетанти бранше, којима је била страна глад за савршеношћу, аскетизам високог мајсторства. Отац је с болом гледао на пад бранше. Ко је данас од трговаца текстилне робе још знао традицију давне уметности, ко је од њих још на пример знао да стуб сукнених бала, сложен према трговачкој вештини, мора кад се превуче прстом одозго на доле да пусти звук као гама клавирских дирки? Коме су од данашњих биле приступачне последње финесе стила у измени нота, меморандума и писама? Ко је још знао сву чар трговачке дипломатије, дипломатије добре старе школе, цео тај ток преговора пун напетости, од неумољиве укочености, од закопчане резервисаности приликом појаве опуномоћеног министра иностране фирме преко лаганог крављења под утицајем неуморних напора и умиљавања дипломате па све до заједничке вечере, с вином, послуженим за писаћим столом, на документима, у узвишеном расположењу, уз штипање стегна Аделе која их служи и папреног и слободног разговора, као међу господом која знају шта дугују тренутку и околности – а завршеног на обострану корист?

У тишини тих јутарњих сати, за које време је сазревала жега, мој отац се надао да ће наћи срећну и надахнуту фразу, која му је била потребна, да би завршио писмо господи Кристијану Зајплу и Синовима, механичке предионице и ткаонице. Био је то оштар одговор дат неоправданим претензијама те господе, реплика прекинута управо на одлучном месту, где је стил писма требало да се подигне до моћне и духовите кулминационе поенте, у ком тренутку је наступао тај електрични спој, осећан лаким унутрашњим дрхтајем, а после кога се могло спустити обртом направљеним с размахом, с елеганцијом, и завршним и дефинитивним. Осећао је облик те поенте, која му се већ данима измицала, имао ју је скоро међу прстима, стално неуловљиву. Недостајао му је тај тренутак срећног расположења, момент срећног надахнућа да би на јуриш заузео препреку на којој се сваки пут разбијао. Стално је изнова дохватао чист лист, да би из свежег залета прешао тешкоћу која се руга његовим напорима.

За то време се радња постепено пунила помоћницима. Улазили су црвени од ране врућине, далеко обилазећи очев писаћи сто према коме су плашљиво погледали пуни нечисте савести.

Пуни мана и слабости, осећали су на себи терет његовог ћутљивог неодобравања, коме ништа нису могли да супротставе. Ништа није могло да убеди тог шефа затвореног у своје бриге, никаквом вредноћом није било могуће одобровољити га, док је као шкорпија вребао за писаћим столом, изнад кога је отровно светлео стаклима својих наочара, шуштећи као миш у хартији. Његово узбуђење је расло, неодређен бес се дизао, као што је и сунчева жега постајала све већа. Сјајни четворокут је горео на поду. Металне и сјајне пољске муве су муњевито пресецале улаз у радњу, за тренутак падале на врата, као издуване од металног стакла – стаклени мехурови изашли из вреле сунчеве лулице, из стаклене топионице тог ватреног дана, стајале су раширених крила, пуне лета и хитрости, и мењале своја места у бесним цик-цак линијама. У светлом квадрату малаксавале су у сјају далеке липе градског парка, удаљено црквено звонце се назирало сасвим близу у том прозирном и треперавом ваздуху као у сочиву дурбина. Метални кровови су горели. Над светом се надимао огромни, златни мехур жеге.

Очева раздраженост је расла. Освртао се изгубљено, болно згрчен, ослабљен дијарејом. У устима је имао укус горчине од пелена.

Врућина је расла, изоштравала бес мува, правила сјајне тачке на њиховим металним трбусима. Четвороугао светла је дошао до писаћег стола и хартије су гореле као Апокалипса. Очи осветљене са превише светла нису више могле да издрже његову белу монолитност. Кроз своја дебела хроматична стакла отац види све предмете оперважене пурпуром, у љубичасто зеленим оквирима, и хвата га очајање због те експлозије боја, због те анархије фарби, која у сјајним оргијама лудује над светом. Његове руке дрхте. Поднебље је горко и суво као пред напад. У пукотинама бора притајене очи пажљиво прате развој догађаја у дубини.

II

Кад би се у подне отац, већ на граници лудила, немоћан од врућине, дрхтећи од беспредметног огорчења, повлачио у горње собе и кад би тамо таванице пуцкетале час овде час под његовим притајеним чучњом, у радњи је наступао тренутак паузе и попуштања – долазило је време поподневне сијесте.

Помоћници су се преметали на балама сукна, подизали на полицама сукнене шаторе, вешали љуљашке од драперија. Развијали су глуве бале, пуштали на слободу мек, стотинама пута завијен, стогодишњи мрак. Устајао од дугих година, филцани мрак пуштен на слободу испуњавао је горње пределе мирисом другог времена, запахом минулих дана сложених стрпљиво у безбројним слојевима за време давних, хладних јесени. Слепи мољци су испадали из замраченог ваздуха, паперје и комадићи вуне су кружили по целој радњи са тим семењем мрака и мирис апретуре, дубок и јесењи, испуњавао је то тамно логориште сукна и сомота. Бивакујући у том логоришту, помоћници су мислили о несташлуцима и шалама. Пуштали су колеге да их добро, до ушију увију у тамно, хладно сукно и тако су лежали, слатко непомични испод гомиле бала – живе прилике, сукнене мумије, које су са тобожњим страхом превртали очима над својом непомичношћу. Или су пуштали да их љуљају на огромним раширеним чаршавима сукна и бацају чак под таваницу. Потмуло пуцкетање тих чаршава и ветар узнемираваног ваздуха бацали су их у бесвесно одушевљење. Изгледало је да се радња диже у лет, сукно се дизало надахнуто, помоћници су узлетали са раширеним скутовима, као пророци, у краткотрајним успењима. Мајка је гледала кроз прсте на те несташлуке, попуштање тих сати сијесте оправдало је у њеним очима најгоре иступе.

Лети је радња дивље и неуредно зарастала у коров. Са стране дворишта, од магацина, прозор се цео зеленео од корова и коприва, подводно и трептаво од сјаја и лишћа, од таласавих рефлекса. Као на дну старе зелене боце зујале су у њему муве у полумраку дугих, летњих поподнева са неизлечивом меланхолијом – болесни и монструозни примерци однеговани на слатком очевом вину, космати усамљеници који су по цео дан оплакивали сву своју проклету судбину, у дугим монотоним епопејама. Та дегенерисана раса дућанских мува, склона дивљим и неочекиваним мутацијама, обиловала је чудним примерцима, плодом родоскрвних укрштања, изрођавала се у неку надрасу тешких џинова, ветерана са дубоким и жалосним тембром, дивљих и мрачних друида властите патње. Пред крај лета излегла су се најзад та усамљена посмрчад, последњи у роду, налик на велике небеске бубе, већ неми и без гласа, упропашћених крила, дотрајавајући свој тужни живот, облетајући без краја зелена окна у неуморним и суманутим путовањима.

Ретко отварана врата зарастала су у паучину. Мајка је спавала иза писаћег стола у љуљашци направљеној од сукна обешеног између полица. Помоћници, којима су муве досађивале, подрхтавали су, пуни гримаса, бацајући се у немирном летњем сну. У дворишту је за то време бујао коров. Под дивљом жегом сунца сметилиште се размножавало генерацијама огромних коприва и слезова.

Из додира сунца и мало воде из земље зачињала се на том комадићу земље злобна супстанца зеља, свадљиви одвар, отровни дериват хлорофила. Тамо се варио тај фебрилни фермент на сунцу и бујао у лаке формације лишћа, многоструко изрецкане и смежуране, хиљадама пута поновљене према једном узору, према јединој идеји притајеној у њима. Докопавши се свога тренутка, та заразна концепција, та ватрена и дивља идеја се ширила као ватра – ужежена сунцем расла је под прозором празним, папирнатим брбљањем зелених плеоназама, зелена убогост размножена стократно и непробирачки, сушта лупетања – јевтино папирно крпљење, које је тапацирало дућан све већим шуштавим комађем, које је расло длакаво, тапета на тапету. Помоћници су се будили из пролазног дремежа са црвеним печатима на лицу. Чудно узбуђени, дизали су се са лежаја пуни грозничаве предузимљивости, замишљајући херојске буфонаде. Мучени досадом, њихали су се на високим полицама и добовали ногама, узалуд су на пустом пространству трга, очишћеним жегом, изгледали било какав догађај.

Тада се дешавало да неки сељак, бос и у саргији застане у вратима дућана двоумећи се и плашљиво завирујући унутра. За уморне помоћнике било је то лепо изненађење. Муњевито су се спуштали са лествица, као пауци кад угледају муву, и одмах опкољен, вучен и гуран, засипан хиљадама питања, сељак је са стидљивим осмехом одвраћао на питања безобразника. Чешкао се по глави, смешкао, неповерљиво гледао на лавлејсе који су му се умиљавали. Дакле, у питању је био дуван? Али какав? Да ли најбољи македонски, ћилибарско-златан? Не? Хоће ли бити добар и обичан лулаш? Крџа? Само ближе, изволите ближе. Без страха. Помоћници су га уз комплименте лако гуркали у унутрашњост радње према бочној тезги крај зида. Помоћник Леон, зашавши за контоар, покушавао је да извуче тобожњу фиоку. О, како се јадник мучио, како је гризао усне од узалудног напора. Не! Требало је песницама ударати у горњи део фиоке замахујући из све снаге. Сељак, охрабрен од помоћника, чинио је то озбиљно, пун пажње и усредсређен. Најзад, кад то није помогло, он се пењао на сто лупајући босим ногама, погрбљен и сив. Ми смо се заносили од смеха.

Тада се догодио тај жалосни инцидент, који нас је све испунио тугом и стидом. Нико од нас није био без кривице, иако нисмо то чинили у злој намери. То је пре била наша лакомисленост, недостатак озбиљности и схватања високих очевих брига, то је пре била наша неопрезност, која је при неурачунљивој, угроженој, крајностима склоној очевој природи довела до тих доиста фаталних последица.

Док смо се ми стојећи у полукругу навелико забављали, отац се тихо увукао у радњу.

Превидели смо тренутак његовог уласка. Опазили смо га тек кад га је нагло схватање повезаности ствари пробило муњом и искривило његово лице грчем ужаса. Мајка је дотрчала преплашена: »Шта ти је, Јакубе?« повикала је без даха. Хтела је у очајању да га потапше по леђима као неког ко се задавио. Али је већ било прекасно. Отац се сав био најежио и нарогушио, његово лице се журно растварало на симетричне чланке пренеражења, наочиглед се незадрживо мењало у чауру – под теретом необухватног краха. Пре но што смо успели да схватимо шта се десило, нагло се завртео, зазујао и пред очима нам полетео као монструозна, зујава, космата, челична, плава мува, која је у лудачком лету ударала о све зидове радње. Дубоко узбуђени, слушали смо безнадежну јадиковку, глуву тужаљку речито модулисану, која ишла доле-горе кроз све регистре неиспитаног бола, неутешне патње, под тамном таваницом радње.

Стајали смо збуњени, дубоко застиђени том жалосном чињеницом, узајамно избегавајући своје погледе. У дну срца смо осећали неко олакшање, што је у критичном тренутку ипак пронашао тај излаз из тешке срамоте. Дивили смо се бескомпромисном хероизму, са којим се без свести бацио у тај ћорсокак очајања, из кога, изгледало је, више није било повратка. Уосталом, тај очев корак требало је примити cum grano salis. Био је то пре унутрашњи гест, нагла и очајничка демонстрација која је ипак оперисала минималном дозом стварности. Не треба заборављати, већи део онога што овде причамо може се приписати тим летњим аберацијама, тој врелој полустварности, тим неодговорним маргиналијама које су се без икаквих гаранција дешавале на ивицама мртве сезоне.

Ослушкивали смо ћутке. Била је то рафинирана очева освета, његова одмазда над нашим савестима. Отада смо заувек били осуђени да слушамо то жалосно, дубоко зујање, које се све упорније, све болније жалило и нагло престајало. Тренутак смо са олакшањем уживали у тој тишини, у тој добротворној паузи, за време које се у нама будила несмела нада. Али се тренутак касније враћало неутешно, све плачније и раздражено, и ми смо схватили да за тај бескрајни бол, за ту зујаву клетву осуђену на бескућничко ударање о све зидове – није било ни циља ни ослобођења. Тај, глув за сва убеђивања, плачни монолог и те паузе, за време којих је изгледало да је заборавио на себе, да би се после њих пробудио са још гласнијим и гневнијим плачем, као да је у очајању порицао ранији тренутак смирења – раздраживао нас је до дна срца. Патња, која нема граница, патња тврдоглаво затворена у круг своје маније, патња са заборавом, која бесно бичује саму себе – на крају постаје несносна за немоћне сведоке несреће. Тај непрестани, љутити апел на нашу самилост садржавао је у себи исувише јасан прекор, исувише јасну оптужбу нашег сопственог блаженог стања, да не би будио противљење. У себи смо му сви одговарали, пуни беса место скрушености. Зар заиста за њега није било другог излаза него да се као слеп баци у то безнадежно и жалосно стање, и зар, павши у њега, својом или нашом кривицом, није могао наћи у себи више чврстине духа, више достојанства, да га поднесе без кукњаве? Мајка је само с напором савлађивала гнев. Помоћници, седећи на лествицама у тупом запрепашћењу, крваво су маштали, у мислима су јурили са кожном лепињом по полицама а очи су им постајале закрвављене. Платнена завеса изнад портала блештаво се таласала на врућини, поподневна жега је миљама јурила по светлој равници, пустошећи далеки свет пред собом, а у полумраку радње, под тамном таваницом кружио је мој отац заплетен без изласка у петљу свога лета, побеснео бацајући самог себе у очајничким цик-цак путањама своје јурњаве.

III

Како у ствари, и поред свих изгледа, мали значај имају такве епизоде, произилази из чињенице да је мој отац још исте вечери као обично седео над својим хартијама – изгледало је као да је инцидент давно заборављен, дубока увреда побеђена и избрисана. Наравно да смо се уздржавали од било каквих алузија. Са задовољством смо гледали како, у наизглед пуној духовној равнотежи, у тобожњој контемплацији, вредно исписује страницу за страницом својим калиграфским, равним рукописом. Утолико су се теже зато дали избрисати трагови компромитујуће личности сиротог сељака – познато је како се упорно укорењују остаци те врсте на извесним подлогама. Намерно смо га превиђали у току тих празних седмица, разиграног у том тамном куту на тезги, из дана у дан све мањег, из дана у дан све сивљег. Скоро већ неприметан, још увек је цупкао на том истом месту, на свом положају, добродушно насмејан, погрбљен над тезгом, неуморно је куцао, ослушкујући пажљиво, нешто је тихо говорио самом себи. Куцање је било постало његов прави позив, у коме се неповратно губио. Нисмо га одвраћали. Исувише је већ био далеко отишао да би га још било могуће досегнути.

Летњи дани немају сумрака. Пре но што смо успели да се окренемо у радњи је већ био мрак, паљена је велика гасна лампа и дућански посао је текао даље. За време тих кратких летњих ноћи није се исплаћивало враћати се кући. Док су ноћни сати текли, отац је седео привидно концентрисан и додиром пера цртао по маргинама писама црне летеће звездице, ђаволчиће мастила, космато паперје које се сумануто врти у видном пољу, атоме мрака отргнуте од велике летње ноћи иза врата. Та ноћ иза врата је прашила као пухара, у сенци абажура се сејао тај црни микрокосмос мрака, заразна оспа летњих ноћи. Наочаре су га заслепљивале, гасна лампа је висила за њима као пожар опкољен хаосом муња. Отац је чекао, чекао је нестрпљиво, и ослушкивао загледан у блештаву белину хартије преко које су прелазиле те тамне галаксије црних звезда и праха. Иза очевих леђа, некако без његова учешћа, водила се велика игра о проблем радње, водила се чудна ствар, на слици што је висила изнад његове главе, између регистратуре и огледала, у белој светлости гасне лампе. Била је то слика – талисман, слика неиспитана, слика загонетка, тумачена без краја, која је путовала од генерације генерацији. Шта је представљала? Била је то бескрајна дискусија која се водила већ вековима, никада незавршен процес између два опречна начела. Тамо су стајала један према другом два трговца, две антитезе, два света. »Ја сам продавао на кредит«, викао је мршави, поцепани и укочени, а глас му се ломио у очајању. »Ја сам продавао за готово«, одговарао је дебели у фотељи, пребацујући ногу преко ноге и вртећи палчеве скрштене на длану. Како је отац мрзео дебелог. Познавао их је од малена. Још у школској клупи испуњавао га је одвратношћу тај дебели егоиста који је за време одмора ждерао безбројне количине земичака с бутером. Али се није солидарисао ни са мршавим. Са запрепашћењем је гледао како му се цела иницијатива измиче из руку, преузета од те двојице дискутаната. Са притајеним дисањем, непокретног погледа преко смакнутих наочара отац је очекивао резултат, најежен и дубоко узбуђен.

Радња, радња је била неиспитана. Она је била мета свих мисли, ноћних истраживања, престрашених очевих замишљености. Неиспитана и без граница стајала је она иза свега што се дешавало, мрачна и универзална. Дању су те сукнене генерације лежале пуне патријархалне озбиљности, сложене према старешинству, поређане према поколењима и пореклу. Али се ноћу отимало бунтовно, сукнено црнило и јуришало у пантомимичним тирадама, у луциферичним импровизацијама. Ујесен је радња шумела, испливавала из себе надошла тамним асортиманом зимске робе, као да су читави хектари шуме кренули с места великим шумним пределом. Лети, за време мртве сезоне, тамнела је и повлачила се у своје тамне резервате, неприступачна и мумлава у свом сукненом матичњаку. Помоћници су ноћу ударали дрвеним лактовима, као млатилицама, у глуви зид бала, ослушкујући како у унутрашњости болно риче, затворена у медвеђе сукнено језгро.

По тим глувим степеницама филца отац је силазио у дубину генеалогије, на дно времена. Био је последњи у роду, био је Атлас, на чијим плећима је почивао терет огромног тестамента. Данима и ноћима отац је размишљао о тези тог тестамента, упињао се да у изненадном блеску разуме његов меритум. Често је упитно гледао помоћнике, пун ишчекивања. Сам без знакова у души, без сјаја, без директива, очекивао је да се тим младим и наивним, тек ишчауреним, изненада открије смисао радње, који се пред њим сакривао. Притискао их је уза зид упорним намигивањем, али они, тупи и муцави, избегавали су његов поглед, бежали очима, збуњено брбљајући очите бесмислице. Ујутру, ослоњен на високи штап, отац је као пастир путовао кроз тај слепи вунени чопор, кроз те бројне затворе, те таласаве блејаве трупове без главе, на водопоју. Још је чекао, још одгађао тај тренутак кад ће дићи цео свој народ и кренути у бучну ноћ са тим натовареним узаврелим, стократним Израелом...

Ноћ иза врата је била као олово – без пространства, без поветарца, без пута. После неколико корака свршавала се слепо. Тапкало се као у полусну, у месту крај те брзе границе и док су ноге упадале, исцрпевши шкрто пространство, мисао је јурила даље, без краја, испитивана непрестано, бацана на муке, вођена преко свих странпутица те црне дијалектике. Диференцијална анализа ноћи излазила је из саме себе. Док најзад, на крају, ноге нису потпуно престајале у том забаченом ћорсокаку без отицања. Стајало се тамо у мраку, у најинтимнијем закутку ноћи, као пред писоаром, у глувој тишини, читаве сате, са осећањем слатке бламаже. Само се мисао, препуштена самој себи, лагано одвртала, замршена анатомија мозга се одвијала као са клупчета и усред заједљиве дијалектике текао је без краја апстрактни трактат летње ноћи, превртао се усред логичких вратоломија, подржаван с обе стране од неуморних и стрпљивих испитивања, софистичка питања, на која није било одговора. Тако се с муком префилозофирао кроз спекулативна пространства те ноћи и улазио, бестелесан, у крајњу пустош.

Била је већ одавно прошла поноћ кад је мој отац нагло подигао главу изнад хартије. Устао је пун озбиљности, раширених очију, претворивши се сав у ухо. »Иде«, рекао је озарена лица, »отворите«. Пре но што је старији помоћник Теодор стигао до стаклених врата, преграђених ноћу, кроз њих се већ био угурао натоварен завежљајима, црнобради, сјајан и насмејан – давно очекивани гост. Господин Јакуб дубоко узбуђен истрчао му је у сусрет, клањајући се и пружајући му руке. Загрлили су се. Тренутак је изгледало да је црна, ниска, сјајна локомотива воза тихо дошла до самих врата радње. Носач у железничкој капи унесе на леђима огроман кофер.

Никада нисмо сазнали ко је заправо био тај знаменити гост. Старији помоћник Теодор је чврсто веровао да је то био лично Кристијан Зајпел и Синови, механичке предионице и ткаонице. Мало је говорило томе у прилог, мајка није скривала своје сумње на рачун те концепције. Како год да је ствар стајала, није било сумње да је то морао бити моћан демон, један од стубова Земаљског савеза кредитора. Црна мирисна брада уоквирила је његово дебело лице, сјајно и пуно достојанства. Обгрљен очевом руком, клањајући се, ишао је према писаћем столу.

Не разумевајући стран језик, с поштовањем смо слушали ту церемонијалну конверзацију пуну осмеха, жмиркања очију, деликатног и пуног нежности узајамног тапшања по плећима. После измене тих уводних учтивости господа су прешла на праву ствар. Књиге и хартије су раширене по писаћем столу и отворена боца белог вина. Јаке цигаре у угловима уста, с лицем скупљеним у гримасу љутитог задовољства господа су измењивала кратке речи, једносложне знаке споразумевања, грчевито придржавајући прстом одговарајућу позицију у књизи, с несташним блеском аугура у погледу. Лагано дискусија је постајала све ватренија, видело се да се с муком уздржавају од гнева. Гризли су усне, цигаре су им висиле, горке и угашене, са лица изненада разочараних и пуних непријатељства. Дрхтали су од унутрашњег узбуђења. Мој отац је дувао кроз нос, с црвеним печатима испод очију, коса му се накострешила изнад ознојеног чела. Ситуација се заоштравала. Био је тренутак кад су оба господина скочила са својих места и стала непомично, дишући тешко и севајући стаклима наочара. Престрашена мајка је молећиво почела да тапше оца по плећима, у намери да спречи катастрофу. Угледавши даму, оба господина дођоше себи, присетише се друштвеног кодекса, поклонише се и са осмехом седоше да наставе посао.

Око два сата после поноћи отац најзад залупи тешке корице главне књиге. Узнемирени покушавали смо да по лицима оба сабеседника прочитамо на чијој страни је била победа. Очево расположење нам је изгледало извештачено и усиљено, док се црнобради ширио у фотељи прекрштених ногу и сав одисао пријазношћу и оптимизмом. Са разметљивом дарежљивошћу делио је напојнице помоћницима.

Сложивши хартије и рачуне, господа су се дизала од стола. Њихови изрази лица били су претерано обећавајући. Намигујући на помоћнике, давали су на знање да су пуни предузимљивости. Показивали су вољу за добру пијанку иза мајчиних леђа. То су била празна хвалисања. Помоћници су знали шта да мисле о томе. Та ноћ није водила никуда. Завршавала се у јарку, на познатом месту, слепим зидом ништавила и стидљиве бламаже. Све стазе које су водиле у њу враћале су се натраг у радњу. Све ескападе преузете у унутрашњост њених пространстава имале су од почетка сломљена крила. Помоћници су им одговарали миговима из учтивости.

Црнобради и отац, ухвативши се под руке, изашли су из радње пуни весеља, праћени снисходљивим погледима помоћника. Тик иза врата гиљотина ноћи им је једним замахом одсекла главе, пљуснули су у ноћ као у црну воду.

Ко је испитао бездану јулску ноћ, ко је измерио колико се хватова лети у празнину у којој се ништа не дешава? Прелетевши цео тај црни бескрај, поново су стали пред дућанска врата, као да су тек малочас изашли, повраћајући изгубљене главе са још јучерашњом речју неистрошеном у устима. Стојећи тако, ко зна колико дуго, монотоно су ћаскали, тобож враћајући се са далеког похода, везани другарством тобожњих доживљаја и ноћних авантура. Забацивали су уназад шешире гестом поднапитих, тетурали су се на несигурним ногама.

Обилазећи осветљени портал радње, кријући се ушли су у кућну капију и почели се тихо пењати уз шкрипаве степенице на спрат. Тако су ушли на задњи ходник пред Аделин прозор и покушавали да завире к њој. Нису могли да је виде, лежала је у сенци раширених удова, грчећи се бесвесно у загрљају сна, забачене и вреле главе, фанатички верна сну. Добовали су у црна окна, певали простачке куплете. Али она, са летаргичним осмехом на отвореним уснама путовала је укочена и каталептична својим далеким путевима, миљама удаљена и недохватна.

Тада су, раширени на огради балкона, широко и гласно зевали, већ резигнирани, и добовали ногама у даске балустраде. У неки касни и незнатни сат ноћи налазили су своја тела, ко зна на који начин, на два креветића, ношена на високо уздигнутој постељи. Пловили су паралелно, такмичећи се у спавању, престижући се наизменично вредним галопом хркања.

На једном далеком километру сна – да ли је ток сна саставио њихова тела, или су се њихови снови неприметно сјединили? – на некој тачки тог црног непростора осетили су да се лежећи један другом у загрљају боре тешким несвесним рвањем. Дисали су један другом у лице усред јалових напора. Црнобради је лежао на оцу као анђео на Јакову. Али га је отац из све снаге стиснуо коленима и пловећи бесвесно у глуву одсутност, потајно је још крао кратки опорављајући дремеж између једне и друге рунде. Тако су борили, за шта? за име? за Бога? за уговор? – рвали су се у самртном зноју, извлачећи из себе последњу снагу, док их је матица сна односила у све даље и све чудније пределе ноћи.

IV

Сутрадан је отац лако храмао на једну ногу. Његово лице је сијало. У сам освит нашао је готову и засењујућу поенту писма, за коју се узалуд борио већ толико дана и ноћи. Црнобрадог више нисмо видели. Отпутовао је у зору с кофером и торбама, не праштајући се ни са ким. Била је то последња ноћ мртве сезоне. Рачунајући од те летње ноћи, за радњу су почеле седам дугих плодних година.

Санаторијум под клепсидром

I

Пут је дуго трајао. Том споредном, заборављеном пругом, којом само једном недељно иде воз – путовало је једва неколико путника. Никада нисам видео те вагоне архаичног типа, давно повучене из употребе на другим пругама, простране као собе, мрачне и пуне закутака. Те ходнике који се ломе под разним угловима, та пуста лавиринтска и хладна купеа имала су у себи нешто чудно напуштено, нешто што скоро застрашује. Прелазио сам из вагона у вагон тражећи неки пријатан кутак. Свуда је дувало, хладне промаје су крчиле себи пут кроз те унутрашњости, скроз бушиле цео воз. Овде-онде су са завежљајима седели људи на поду, бојећи се да заузму претерано високе празне отомане. Уосталом, та испупчена седишта превучена мушемом била су хладна као лед и лепљива од старости. На пустим станицама није улазио ниједан путник. Без звиждука, без дахтања, воз је кретао на даљи пут лагано и као замишљен.

Неко време ми је друштво правио човек у поцепаној железничкој униформи, ћутљив, утонуо у мисли. Притискао је мараму на отекло болесно лице. Онда се и он некуд изгубио, неприметно сишао на некој станици. Иза њега је остало утиснуто место у слами која је прекривала под, и црн, отрцан кофер, који је био заборавио.

Гацајући по слами и отпацима, несигурним кораком ишао сам из вагона у вагон. Врата купеа широм отворена њихала су се на промаји. Нигде ниједног путника. Најзад сам срео кондуктера у црној униформи железничарске службе на тој прузи. Увијао је врат дебелом марамом, паковао своје прње, фењер, службену књижицу. »Стижемо, господине«, рекао је, погледавши ме сасвим белим очима. Воз је лагано успоравао без дахтања, без лупе, као да га је лагано напуштао живот заједно са последњим дахом паре. Стали смо. Тишина и пустош, никакве станичне зграде. Силазећи, још ми је показао правац у ком се налазио Санаторијум. С кофером у руци пошао сам уским друмом, који је убрзо залазио у тамни густиш парка. Са извесном радозналошћу разгледао сам пејзаж. Пут којим сам ишао дизао се и излазио на благу узвишицу, са које се могао обухватити широк видокруг. Дан је био сасвим сив, тмуран, без акцената. И можда под утицајем те ауре, тешке и безбојне, тамнела је цела та огромна линија хоризонта, у којој се распоређивао пространи пошумљени предео, као кулисе сложен од појасева и слојева шума, све удаљенијих и сивљих, које су се у потоцима, у благим падовима спуштале час с леве, час с десне стране. Цео тај тамни предео, пун достојанства, изгледао је као да неприметно сам тече у себи, да промиче поред себе као облачно и нагомилано небо пуно притајеног кретања. Текући појасеви и друмови шума изгледали су као да жуборе и расту у том шуму као морска плима која лагано надолази према копну. Усред тамне динамике шумовитог терена уздигнути бели пут се вио као мелодија хрптом широких акорда, подржавана притиском моћних музичких маса, које су је на крају гутале. Одсекао сам гранчицу с дрвета крај пута. Зеленило лишћа било је сасвим тамно, скоро црно. Било је то црнило чудно засићено, дубоко и добротворно као сан пун снаге и окрепљења. И све сивине предела биле су изведене из те једине боје. Такву боју добија предео понекад код нас у тмурни летњи сумрак, засићен дугим кишама. Иста она дубока и спокојна абнегација, иста резигнирана и крајња укоченост, којој више није потребна утеха боја.

У шуми је било мрачно као у ноћи. Ишао сам пипајући по ситним иглицама. Кад се дрвеће проредило, под ногама су ми затутњале греде моста. На његовом другом крају, кроз црнило дрвећа, назирали су се сиви зидови са мноштвом прозора хотела који се рекламирао као Санаторијум. Двокрилна стаклена врата на улазу била су отворена. У њих се улазило право с моста оивиченог са обе стране климавим оградама од брезових грана. У ходнику су владали полумрак и свечана тишина. Почео сам на прстима ићи од врата до врата, читајући у мраку бројеве на њима. На завијутку сам најзад набасао на собарицу. Истрчала је из собе, задихана као да се отела из нечијих безобразних руку. Једва је схватила шта сам јој говорио. Морао сам да поновим. Немоћно се вртела.

Јесу ли добили мој телеграм? Раширила је руке, њен поглед је скренуо у страну. Само је чекала тренутак да може скочити према полуотвореним вратима према којима је косо погледала.

– Допутовао сам издалека, телеграфски сам поручио собу у овој кући – рекао сам са извесним нестрпљењем. – Коме треба да се обратим?

Није знала. – Можда да уђете у ресторацију – говорила је збуњено. – Сада сви спавају. Кад господин Доктор устане, пријавићу вас.

– Спавају? Па још је дан, још је далеко од ноћи...

– Код нас стално спавају. Зар ви не знате? – Подигла је радознале очи на мене. – Уосталом, овде никада нема ноћи – додала је кокетно. Више није хтела да бежи, рукама је чупала чипку кецеље, вртећи се.

Оставио сам је. Ушао сам у полутамну ресторацију. Ту су стајали сточићи, велики бифе је заузимао ширину целог зида. После дужег времена опет сам осетио известан апетит. Радовао ме је призор колача и торти које су обилно покривале плоче бифеа.

Ставио сам кофер на један сточић. Сви су били празни. Затапшао сам рукама. Никаква одговора. Завирио сам у суседну салу, већу и светлију. Та сала је широким прозором или лођом била отворена према већ познатом ми пределу, који је, урамљен прозорском аркадом, са својом тугом и резигнацијом стајао као жалосни мементо. На столњацима су се видели остаци недавног јела, отчепљене боце, полуиспражњене чаше. Погдегде су још лежале напојнице које послуга није била покупила. Вратио сам се бифеу, разгледајући колаче и паштете. Имали су веома укусан изглед. Размишљао сам да ли је згодно да се сам послужим. Осетио сам навалу необичне лакомости. Особита једна врста сувог колача с пекмезом од јабука терала ми је воду на уста. Већ сам хтео да подухватим сребрном лопатицом један од тих колача, кад сам иза себе осетио нечије присуство. Собарица је ушла у меким папучама и прстима ми дотицала плећа: »Господин Доктор вас моли«, рекла је посматрајући своје нокте.

Ишла је испред мене – и, сигурна у магнетизам који је изазвало њихање бедара, уопште се није окретала. Забављала се напајањем тог магнетизма, регулишући раздаљину наших тела, док смо пролазили поред десетина врата снабдевених бројевима. Ходник је постајао све мрачнији. У већ потпуном мраку за тренутак се наслонила на мене: »То су Докторова врата«, шапнула је, »изволите ући.«

Доктор Готард ме је примио стојећи на средини собе. Био је то мушкарац малог раста, широких плећа, црне браде.

– Још јуче смо добили вашу депешу – рекао је. – Послали смо санаторијумске кочије на станицу, али ви сте допутовали другим возом. На жалост, железничке везе нису најбоље. Како се осећате?

– Је ли отац жив? – упитао сам га, утапајући свој узнемирени поглед у његово насмејано лице.

– Наравно да је жив – рекао је, мирно издржавајући мој упоран поглед. – Наравно, у границама условљеним ситуацијом – додао је зажмуривши. – Ви исто тако добро знате као и ја да је са гледишта ваше куће, из перспективе ваше отаџбине, ваш отац – умро. То се не може сасвим надокнадити. Та смрт баца извесну сенку на његову овдашњу егзистенцију.

– Али отац сам не зна, не досећа се? – запитао сам шапатом. Завртео је главом с дубоким убеђењем. – Будите спокојни, – рекао је тишим гласом – наши пацијенти се не досећају, не могу се досетити...

– Цео трик се састоји у томе – додао је, спреман да прстима већ припремљеним за то покаже његов механизам – што смо време вратили унатраг. Овде понекад закашњавамо за један интервал, чија се величина не може одредити. Ствар се своди на прости релативизам. Овде просто очева смрт још није наступила, та смрт, која га је у вашој отаџбини већ сустигла.

– У том случају, – рекао сам – отац умире или је близу самрти.

– Не разумете ме – одговорио је тоном снисходљиве нестрпљивости. – Овде реактивирамо минуло време са свим његовим могућностима, па, дакле, и са могућношћу оздрављења.

Гледао ме је насмејан, држећи се за браду.

– Али ви сигурно сада желите да се видите са оцем. Према вашој жељи, резервисали смо вам кревет у очевој соби. Одвешћу вас.

Кад смо ушли у тамни ходник, Доктор Готард је већ говорио шапатом. Приметио сам да на ногама има филцане папуче као и собарица.

– Пуштамо наше пацијенте да дуго спавају, штедимо им животну енергију. Уосталом, овде и тако немају ништа боље да раде.

Пред једним вратима је застао. Ставио је прст на уста.

– Уђите тихо. Отац спава. Лезите и ви. То је најбоље што у овом тренутку можете да учините. До виђења.

– До виђења – прошапутао сам, осећајући како ми се срце лупајући диже под грло. Притиснуо сам кваку, врата сама уступише, отворише се као уста која се немоћно шире у сну. Ушао сам унутра. Соба је била скоро празна, сива и гола. На обичном дрвеном кревету под малим прозорчетом лежао је мој отац у обилној постељини и спавао. Његово дубоко дисање ослобађало је целе слојеве хркања из дубине сна. Цела соба је изгледала као да је испуњена тим хркањем, од пода до таванице, а уз то су још долазиле нове количине. Пун узбуђења посматрао сам слабо, омршавело очево лице, које је у далеком трансу – напустивши своју земаљску маску – негде на далекој обали исповедало своју егзистенцију свечаним одбрајањем својих минута.

Другог кревета није било. Од прозора је допирала оштра хладноћа. Пећ није горела.

Не изгледа да се овде много брину за пацијенте, мислио сам у себи. Тако болестан човек предат на милост и немилост промаје! И сигурно овде нико не спрема. Дебео слој прашине покривао је под, ноћни орманчић са лековима и чашом охлађене кафе. На бифеу леже гомиле колача, а пацијентима се даје чиста црна кафа место нечег хранљивог! Али у поређењу са доброчинством времена враћеног унатраг то је, наравно, ситница.

Лагано сам се свукао и увукао у очев кревет. Није се пробудио. Само је његово хркање, очевидно већ превисоко подигнуто, сишло за октаву ниже, напуштајући узвишеност своје декламације. Постало је неко приватно хркање, за сопствену употребу. Ушушкао сам око оца перину, заклањајући га, колико је то било могуће, од промаје која је дувала од прозора. Ускоро сам заспао покрај њега.

II

Кад сам се пробудио, у соби је владао сумрак. Отац је већ обучен седео за столом и пио чај, замачући у њега двопек превучен шећерном глазуром. На себи је још имао ново црно одело од енглеског сукна које је био сашио последњег лета. Кравата му је била мало немарно завезана.

Видевши да не спавам, рекао је са пријатним осмехом на свом лицу, бледуњавом од болести: »Од срца сам се обрадовао, Јузефе, што си дошао. Какво изненађење! Овде се осећам тако усамљен. Истина, у мојој ситуацији човек се не може жалити, преживео сам већ и горе ствари, и кад бих хтео да извучем facit из свих бројева ставки... Али, оставимо то. Замисли, одмах првог дана овде су ми дали диван filet de boeuf с печуркама. Био је то паклен комад меса, Јузефе. Упозоравам те најозбиљније – ако би хтели да те послуже са filet de boeuf... Још осећам ватру у стомаку. И дијареја за дијарејом... Уопште нисам могао да изађем на крај. Али морам ти рећи новост«, настављао је даље. »Не смеј се, изнајмио сам локал за радњу. Да. И честитам самом себи на тој идеји. Досађивао сам се, знаш, веома. Немаш појма каква досада овде влада. А овако бар имам пријатно занимање. Не замишљај опет никакав сјај. Откуд бих могао. Много скромнији локал од наше некадашње радње. Просто кућерак у поређењу са оном. Код нас у граду бих се стидео такве тезге, али овде, где смо толико морали да попустимо у нашим претензијама – зар није тако, Јузефе?... – Болно се насмејао. – И овако се некако живи. – Би ми непријатно. Стидео сам се очеве збуњености; он примети да је употребио незгодан израз.

– Видим да си поспан – рече после краћег времена. – Испавај се још мало, а касније ћеш ме посетити у дућану – зар не? Баш се журим тамо, да видим како иду послови. Немаш појма како је тешко било добити кредит, с каквим неповерењем се односе овде према старим трговцима, трговцима са озбиљном прошлошћу... Сећаш ли се оптичаревог локала на тргу? Е, одмах крај њега је наша радња. Фирме још нема, али и овако ћеш наћи. Тешко је погрешити.

– Зар ви, оче, излазите без капута? – запитао сам забринуто.

– Заборавили су да ми га спакују, – замисли – нисам га нашао у коферу, али ми уопште не недостаје. Та блага клима, тај слатки ваздух!...

– Узмите мој капут, – наваљивао сам – молим вас да га свакако узмете. – Али отац је већ стављао шешир на главу. Махнуо ми је руком и изишао из собе.

Не, више нисам био поспан. Осећао сам се одморан и... гладан. Са задовољством сам се сећао бифеа претрпаног колачима. Облачио сам се мислећи како ћу уживати у разним врстама тих слаткиша. Првенство сам хтео да дам сувом тесту са јабукама, не заборављајући ни на сјајан бисквит надевен кором од поморанџе, који сам тамо видео. Стао сам пред огледало да завежем кравату, али је његова површина, као сферно огледало, негде у дубини сакривала мој лик, вртећи се мутним дном. Узалуд сам регулисао раздаљину, прилазећи, повлачећи се – из течносребрне магле није хтео да изађе никакав лик. Морам затражити да ми се да друго огледало, помислио сам и изашао из собе.

У ходнику је било сасвим мрачно. Утисак свечане тишине још је појачавала мала гасна лампа, које је горела плавичастим светлом на завијутку. У том лавиринту врата, удубљења и закутака нисам могао да се сетим улаза у ресторацију. Изаћи ћу, у град, помислио сам, одлучивши изненада. Појешћу нешто негде у граду. Ваљда ћу тамо наћи неку добру посластичарницу.

Иза капије ме је запахнуо тај тешки, влажни и слатки ваздух те необичне климе. Хронично сивило ваздуха спустило се још неколико нијанси дубље. Био је то као неки дан виђен кроз црн вео.

Нисам могао да заситим очи баршунастом, сочном црнином најтамнијих партија, гамом угашених плишаних сивоћа пепела која је прелазила у пасажима пригушених тонова, дирки изломљених пригушивачем – преко тог ноктурна пејзажа. Обилан и таласав ваздух обавио ми је лице меком плахтом. У себи је имао отужну сласт устајале кошнице.

Опет онај шум црних гајева који се враћа сам у себе, потмули акорди, који узнемирују пространства већ изван скале чувења! Био сам у задњем дворишту Санаторијума. Осврнуо сам се на високе зидове тог крила главне зграде, савијеног као потковица. Сви прозори су били затворени црним капцима. Санаторијум је дубоко спавао. Прошао сам капију од гвоздених шипака. Крај ње је стајала псећа кућица – необичних размера – напуштена. Поново ме је прогутала и привила уз себе црна шума, кроз чији сам мрак ишао пипајући, као затворених очију, по тихим иглицама. Кад се мало развидело, између дрвета почеше се назирати контуре кућа. Још неколико корака и ја сам био на пространом тргу.

Чудна, варљива сличност са тргом нашег родног града! Како су у ствари налик један на другог сви тргови на свету! Скоро исте куће и радње!

Плочници су били скоро пусти. Жалосно и тужно полусветло неодређеног времена сипило је с неба у неодређеној сивоћи. С лакоћом сам читао све натписе и фирме, па ипак не бих био зачуђен ако би ми рекли да је то дубока ноћ! Само неке радње су биле отворене. Друге су имале полуспуштене ролетне, журно су затваране. Снажни и бујни ваздух, опојни и богати ваздух местимично је гутао део призора, као мокрим сунђером спирао је по неколико кућа, фењер, комадић фирме. На тренутке је било тешко подићи капке, који су се спуштали услед чудне аљкавости или сањивости. Почео сам да тражим оптичареву радњу коју је отац био споменуо. Говорио је о томе као о нечем што ми је било познато, као да се позива на моје знање локалних односа. Зар није знао да сам ту први пут? Нема сумње да му се мутило у глави. Али шта се могло очекивати од оца само напола стварног, који је живео тако условним животом, релативним, ограниченим са толико ограда! Тешко је сакрити да је требало много добре воље да би му се признала извесна врста егзистенције. Био је то сурогат живота, достојан сажаљења, у зависности од опште снисходљивости, од тог consensus omnium, из кога је црпао своје слабачке сокове. Јасно је било да је само захваљујући солидарном гледању кроз прсте, заједничком затварању очију пред очитим непријатним незгодама тога стања ствари, могла за тренутак да се одржи у ткиву стварности та жалосна илузија живота. Најлакша опозиција могла ју је усколебати, најслабији дах скептицизма оборити. Да ли је Санаторијум Доктора Готарда могао да му обезбеди ту вештачку атмосферу благонаклоне толеранције, да га сачува од хладног ветра трезвености и критицизма? Требало је чудити се што је у тако угроженом, несигурном стању ствари отац још умео да сачува тако сјајно држање.

Обрадовао сам се угледавши излог посластичарнице испуњене колачима и тортама. Мој апетит је оживео. Отворио сам стаклена врата с таблицом »сладолед« и ушао у мрачни локал. Тамо је мирисало на кафу и ванилу. Из унутрашњости радње изашла је нека госпођица, лица замазана сумраком и примила поруџбину. Најзад после тако дугог времена могао сам једном да се поткрепим одличним крофнама, које сам умакао у кафу. У мраку, окружен арабескама сумрака које су се вртеле и играле око мене, гутао сам све нове и нове колаче, осећајући како ми се тај узвитлани мрак увлачи под капке, тихо овладава мојом унутрашњошћу топлим пулсирањем, милионским ројем лаких дотицаја. Најзад се још само правоугаоник прозора светлео сивом мрљом у потпуној тами. Узалуд сам лупкао кашичицом о површину стола. Нико се није јављао да прими новац за оно што сам појео. Оставио сам сребрну монету на столу и изашао на улицу. У књижари покрај посластичарнице још је горело светло. Помоћници су били заузети сортирањем књига. Запитао сам где је очева радња. То је одмах други локал од нас – објаснили су ми. Услужни дечко је чак дотрчао на врата да ми покаже. Портал је био стаклен, излог још није био готов, био је само застрт сивом хартијом. Већ на вратима сам с извесним чуђењем приметио да је радња била пуна купаца. Мој отац је стајао за тезгом и, квасећи стално оловку, сабирао бројке дугачког рачуна. Господин за кога је спреман тај рачун, нагнут над тезгом, водио је прстом за сваком додатом цифром, рачунајући полугласно. Остатак гостију је ћутке посматрао. Отац ме погледа преко наочара и рече, придржавајући прст на бројци на којој се био зауставио: »Има ту неко писмо за тебе, стоји на писаћем столу међу хартијама«, и поново се удуби у рачунање. Помоћници су за то време остављали на страну купљену робу, умотавали је у хартију, завезивали канапом. Полице су само делимично биле испуњене сукном. Већи део био је још празан.

– Зашто не седнете, оче? – запитао сам тихо, ушавши иза тезге. – Уопште не пазите на себе тако болесни. – Бранећи се, подигао је руку, као да је одбијао моја убеђивања и није престајао да рачуна. Имао је врло лош изглед. Било је јасно као на длану да само вештачко узбуђење, грозничава делатност подржава његове снаге, још удаљује тренутак коначног слома.

Потражио сам на столу. Био је то пре пакет него лист. Пре неколико дана писао сам једном књижару у вези са неком порнографском књигом и ево сад су ми је били послали, већ су били пронашли моју адресу, или, тачније речено, адресу оца, који тек што је био себи отворио радњу, без табле и фирме. Доиста нечувена организација обавештајне службе, беспрекорно функционисање експедиције достојне дивљења! И та необична журба!

– Можеш прочитати позади, у контоару – рече отац, упућујући ми незадовољан поглед – и сам видиш да овде нема места.

Контоар иза радње био је још празан. Кроз стаклена врата улазило је мало светлости из радње. На зидовима су висили капути помоћника. Отворио сам писмо и почео да читам у слабој светлости која је допирала кроз врата.

Јављено ми је да тражену књигу, на жалост, немају на лагеру. Почели су да је траже, али не прејудицирајући резултат фирма дозвољава себи да ми у међувремену, не обавезујући ме, пошаље један чланак, за који су претпостављали да ће ме сигурно заинтересовати. Затим је следио компликован опис астрономског рефрактора за расклапање, велике светлосне снаге и разних особина. Заинтересован, извадио сам из навлаке тај инструмент направљен од црне цераде или крутог платна сложеног у пљоснату хармонику. Одувек сам имао слабости према телескопима. Почео сам да ширим сложени огртач инструмента. Укрућен танким штапићима, под рукама ми се стварао огроман мех догледа, који је преко целе дужине собе истезао своју празну кутију, лавиринт црних комора, дуги комплекс оптичних камера опскура увучених допола у себе. Било је то нешто налик на дуги аутомобил од лакованог платна, неки театрални реквизит, који је у лаком материјалу хартије и крутог цвилиха подражавао масивност стварности. Погледао сам у црни левак окулара и у дубини угледао контуре дворишне фасаде Санаторијума, које су се једва назирале. Заинтересован, дубље сам се увукао у задњу комору апарата. Сада сам у видном пољу дурбина пратио собарицу, која је са послужавником у рукама ишла кроз полутамни ходник Санаторијума. Окренула се и насмешила. Да ли ме она види? помислио сам у себи. Несавладива поспаност ми је замагљивала очи. Ја сам заправо седео у задњој комори догледа као у лимузини. Лак покрет полуге и, ево, апарат поче шуштати лупом папирног лептира и ја осетих да се креће са мном и скреће ка вратима.

Као велика црна гусеница дурбин изађе у осветљену радњу – многочлани труп, огромна папирна бубашваба са имитацијом два фењера напред. Купци се збише, повлачећи се испред тог слепог папирнатог змаја, помоћници отворише широко врата на улицу, и ја се лагано извезох тим папирним аутомобилом, кроз шпалир гостију, који су озлојеђеним погледом испраћали тај заиста скандалозни одлазак.

III

Тако се живи у том граду и тако пролази време. Већи део дана се проводи у сну, и то не само у кревету. Не, у том погледу људи нису сувише велики пробирачи. На сваком месту и у свако доба дана човек је спреман да овде пријатно дремне. С главом наслоњеном на сточић у ресторану, у фијакеру, па чак и на ногама успут, у треме неке куће, у коју се улази на тренутак, да би се на тренутак предали несавладивој потреби сна.

Будећи се још мамурни и тетурави, настављамо прекинути разговор, продужујемо тешким путем, гурамо напред замршену ствар, без почетка и краја. Услед тога негде успут се губе цели интервали времена, губимо контролу над континуитетом дана и на крају престајемо да наваљујемо на њега, без жалости се миримо са напуштањем скелета непрекидне хронологије коју смо некада по обичају и брижљивој дисциплини дана били навикли да пажљиво контролишемо. Давно смо посветили ту непрестану готовост да поднесемо рачун о проведеном времену, ту скрупулантност у обрачунавању до последње паре тих употребљених сати – понос и амбицију наше економике. У тим кардиналним врлинама, у којима некада нисмо знали ни двоумљења ни погрешке – давно смо капитулирали.

Неколико примера нека послужи као илустрација таквог стања ствари. У неко време дана или ноћи – једва видљива нијанса неба разликује то време – будим се крај ограде моста који води у Санаторијум. Сумрак је. Мора да сам измучен поспаношћу дуго несвесно лутао по граду, пре но што сам се, уморан, довукао до овог мостића. Не могу рећи да ли ми је на том путу цело време правио друштво Доктор Готард, који сад стоји преда мном, завршавајући неко дугачко објашњавање извођењем крајњих закључака. Понет сопственом речитошћу, чак ме хвата под руку и повлачи за собом. Идем с њим и још пре но што смо прекорачили мост, чије даске тутње под нама, ја већ поново спавам. Кроз спуштене капке нејасно видим убедљиву докторову гестикулацију, осмех у дну његове црне браде, и узалуд се трудим да схватим тај капитални логички захват, тај последњи адут којим он на врхунцу своје аргументације, поставши непокретан, раширених руку, тријумфује. Не знам колико дуго још идемо тако један поред другог утонули у разговор пун неспоразума, кад се у једном тренутку сасвим освешћујем. Доктора Готарда више нема, потпуни је мрак, али то само зато што очи држим затворене. Отварам их и налазим се у кревету, у својој соби, не знајући како сам доспео у њу.

Још драстичнији пример:

У време ручка улазим у ресторацију у граду, у хаотични жагор и гужву оних што једу. И кога сусрећем ту насред сале пред столом који се угиње од јела? Оца. Све очи су управљене на њега, а он, блистајући брилијантском иглом, необично живахан, екстатично расположен, са афектацијом се нагиње на све стране у отвореном разговору с целом салом истовремено. Са извештаченом бравуром, коју не могу да гледам без највеће узнемирености, стално поручује нова јела, која се у гомилама уздижу на столу. Са уживањем их гомила око себе, иако још није свршио ни са првим јелом. Мљацкајући језиком, жваћући и говорећи истовремено, гестовима и мимиком изражава највеће задовољство тим разговором, погледом обожавања прати келнера, господина Адасја, коме са заљубљеним осмехом стално добацује нове поруџбине. И док келнер, машући салветом, трчи да их изврши, отац молећивим гестом, упућеним свима, позива све за сведоке неодољиве чари тог Ганимеда.

– Неодољив младић – узвикује слатко се осмехујући и затварајући очи – анђеоски младић! Признајте, господо, да је чаробан!

Повлачим се из сале пун непријатних осећања, непримећен од оца. Да је намерно ради рекламе био постављен од хотелске управе да занима госте, не би се могао држати провокативније. Са главом која се мути од сањивости тетурам се улицама, идући кући. Наслањам главу на поштанско сандуче и правим себи кратку сијесту. Најзад напипавам у мраку улаз Санаторијума и улазим. У соби је мрак. Окрећем контакт, али електрика не функционише. Од прозора дува хладноћа. Кревет шкрипи у мраку. Отац диже главу са постеље и говори: »Ах, Јузефе, Јузефе! Лежим овде већ два дана, без икакве неге, звонца су покидана, нико не загледа к мени, а рођени син ме оставља, мене тешко болесног човека, и вуче се са девојчурама по граду. Погледај како ми срце удара.«

Како да то измирим? Да ли отац седи у ресторацији, обузет нездравом амбицијом прождрљивости, или лежи у својој соби, тешко болестан? Има ли два оца? Ни близу. Свему је криво брзо распадање времена, ненадзиравано непрестаном опрезношћу.

Сви знамо да се та недисциплинована стихија држи једино од невоље у извесној послушности захваљујући непрестаној обради, вредној брижљивости, пажљивој регулацији и исправљању његових испада. Лишено те бриге одмах нагиње ка испадима, ка дивљој аберацији, прављењу неурачунљивих несташлука, безобличном лудовању. Све јасније се оцртава инконгруенција наших индивидуалних времена. Време мога оца и моје сопствено време нису одговарали једно другом.

Узгред речено, замерка због слободнијег понашања коју ми је направио отац неоснована је инсинуација. Овде се још нисам био приближио ниједној девојци. Тетурајући се као пијан од једног сна до другог, у трезнијим часовима једва обраћам пажњу на овдашњи лепи пол.

Уосталом, хронични сумрак на улицама не допушта чак ни да се добро разликују лица. Једино што ми је још пошло за руком да приметим као младом човеку кога је на том пољу било како било још понешто интересовало – то је био необичан ход тих госпођица.

То је ход по неумољиво правој линији, која не води рачуна ни о каквим препрекама, послушан само неком унутрашњем ритму, неком праву које оне развијају као из клупчета у нит праволинијског каскања пуног акуратности и одмерене грације.

Сваки ход носи у себи неко друго, индивидуално правило, као навијен федер.

Кад тако иду право пред себе, загледане у то правило, пуне концентрације и озбиљности, изгледа да су обузете само једном бригом, да не испусте ништа од њега, да не поремете правило, да не одступе од њега ни за милиметар. И тада постаје јасно да то што оне са таквом пажљивошћу и узбуђењем носе над собом није ништа друго но нека idеe fixe сопственог савршенства, која снагом њиховог убеђења постаје скоро стварност. То је нека антиципација предузета на сопствени ризик, без икаквог јемства, неприкосновена догма, подигнута изнад сваке сумње.

Какве недостатке и мане, прћаве или спљоштене носеве, какве пеге и приштеве не кријумчаре под заставом те фикције! Нема такве ружноће и обичности коју полет те вере не би дизао са собом у то фиктивно небо савршенства.

Под санкцијом те вере тело постаје изразито лепше, а ноге, заиста складне и еластичне, ноге у беспрекорној обући, говоре својим ходом, вредно течним, блиставим монологом ступања излажу богатство те идеје, коју затворено лице поносно прећуткује. Руке држе у џеповима својих кратких, припијених жакетића. У кафани и позоришту прекрштају ноге високо откривене до колена и ћуте речито њима. Толико узгред само о једној необичности града. Већ сам поменуо овдашњу црну вегетацију. Пажњу заслужује нарочито једна врста црне папрати, чији огромни букети украшавају бочице у сваком стану овде и у сваком јавном локалу. То је скоро жалосни симбол, погребни грб тог града.

IV

Односи са Санаторијумом сваки дан постају све несноснији. Тешко је порећи да смо просто пали у клопку. Од тренутка мога доласка, када ми је као дошљаку указана тобожња брига, управа Санаторијума не труди се чак ни најмање да би нам створила макар илузију неке бриге. Просто смо препуштени сами себи. Нико се не брине за наше потребе. Одавно сам већ утврдио да се жице електричних звонцади завршавају одмах над вратима и да никуда не воде. Послуга се не види. Ходници су и дању и ноћу утонули у мрак и тишину. Чврсто сам убеђен да смо једини гости у том Санаторијуму и да су својствени и дискретни изрази лица са којима собарица затвара врата соба, улазећи и излазећи, проста мистификација.

Понекад добијем жељу да редом отворим врата тих соба и оставим их тако широм отворена, да бих демаскирао ту нечасну интригу, у коју смо уплетени.

А ипак нисам сасвим сигуран у своја подозрења. Понекад касно ноћу видим Доктора Готарда у ходнику како некуд жури у белом хируршком мантилу, са шприцом за клистирање, вођен собарицом. Тешко га је тада задржати у журби и притиснути уза зид одлучним питањем.

Да није било ресторације и посластичарнице, могло би се умрети од глади. До данас нисам могао да измолим други кревет. О чистој постељини ни говора. Треба признати да општа разлабављеност културних навика није поштедела ни нас.

Да легнем у кревет у оделу и са ципелама, мени, као цивилизованом човеку, никад није ни на памет падало. А сада касно долазим пијан од поспаности, у соби је полумрак, завесе дигнуте од хладног поветарца. Бесвестан сручујем се на кревет и завлачим у перине. Спавам тако цела неправилна пространства времена, дана или недеља, путујући кроз пусте пределе сна, стално на путу, стално на стрмим друмовима респирације, једном силазећи лако и еластично с благих нагиба, други пут пењући се на окомити зид хркања. Досегнувши врх, обухватам огромне видокруге те стеновите и глуве пустиње сна. У неко доба, на видљивој тачки, негде на наглом завијутку хркања, будим се полусвестан и међу ногама осећам очево тело. Лежи тамо савијен у клупко, мали као маченце. Поново падам у сан отворених устију и цела огромна панорама брдовитог предела промиче покрај мене таласаво и достојанствено.

У радњи отац развија врло живу делатност, врши трансакције, напреже сву своју речитост да би убедио клијенте. Његови образи су румени од узбуђења, очи му се сијају. У Санаторијуму лежи тешко болестан, као последњих недеља код куће. Тешко је сакрити да се процес брзим корацима приближује крају. Слабим гласом ми говори: »Треба чешће да навраћаш у радњу, Јузефе. Помоћници нас поткрадају. И сам видиш да не могу све сам да урадим. Недељама већ лежим ту болестан, а радња се упропашћава, препуштена милости судбине. Је ли било неке поште од куће?«

Почињем да жалим због целог тог подухвата. Тешко је назвати срећном замишљу то што смо, заведени шумном рекламом, послали оца овамо. Време враћено унатраг... у ствари то лепо звучи, али шта је то у суштини? Да ли се овде добија пуноважно, стварно време, време у неку руку одвојено из свеже бале са мирисом новине и боје? Напротив. То је сасвим употребљено, од људи изношено време, време излизано и поцепано на много места, провидно као сито.

Ништа чудно, то је некако избљувано време – молим да ме добро разумете – време из друге руке. Жалибоже!...

При томе цела та непристојна манипулација с временом. Та неморална домунђавања, прикрадање однатраг његовом механизму; ризично баратање прстима око његових голицавих тајни! Понекад човек добија вољу да лупи по столу и из свега грла повиче: »Доста тога, даље од времена, време је неприкосновено, време се не сме провоцирати! Зар вам није доста простора? Простор је за човека, у простору можете јурцати колико вам је воља, преметати се, превртати се, скакати са звезде на звезду. Али, тако вам бога, не дирајте време!«

С друге стране, може ли се тражити од мене да сам откажем уговор Доктору Готарду? Ма како да је бедна та очева егзистенција, ја га ипак видим, заједно сам с њим, говорим с њим... Заправо ја Доктору Готарду дугујем бескрајну захвалност.

Неколико пута хтео сам отворено да разговарам с њим. Али Доктор Готард је неумољив. Баш сад је отишао у салу ресторације – саопштава ми собарица. Упућујем се тамо, кад ме она стиже да би ми рекла да се преварила. Доктор Готард је у сали за операције. Журим на спрат, размишљајући о томе какве се операције ту могу вршити, улазим у трем, и ту ми наређују да чекам. Доктор Готард ће изаћи за тренутак, управо је завршио операцију, пере руке. Скоро га видим како корача великим корацима у раширеном мантилу, журећи се кроз низ болничких сала. Тренутак касније шта се испоставља? Доктора Готарда овде уопште није ни било, већ годинама ту није обављена ниједна операција. Доктор Готард спава у својој соби, а његова црна брада стрчи увис. Соба се испуњава хркањем као гомилама облака који расту, гомилају се, дижу на себи Доктора Готарда заједно са његовим креветом, све више и више – велико патетично вазнесење на таласима хркања и надигнуте постеље.

Ту се догађају још чудније ствари, ствари које прикривам пред самим собом, ствари просто фантастичне по својој апсурдности. Колико год пута да излазим из собе, чини ми се да се неко брзо удаљује од врата и скреће у бочни ходник, или неко иде испред мене не осврћући се. То није неговатељка. Знам ко је то! »Мама!« вичем гласом дрхтавим од узбуђења, мајка окреће лице и тренутак ме посматра са молећивим осмехом. Где сам? Шта се ту догађа? У какву мрежу сам се ја уплео?

V

Не знам је ли то утицај касног годишњег доба, али дани добијају све озбиљнију боју, смрачују се и тамне. Изгледа тако као да свет гледате кроз сасвим црне наочари.

Цео предео је као дно огромног акваријума од бледог мастила. Дрвеће, људи и куће сливају се у црне силуете, које се таласају као подводне биљке на тлу те мастиљаве дубине.

У близини Санаторијума врви од црних паса. Разне величине и облика, претрчавају ниско у сумрак све путеве и стазе, заузети својим псећим проблемима, тихи, пуни напетости и пажње.

Прелетају по два, по три, испружених, опрезних вратова, ушију начуљених, са жалосним тоном тихог цвиљења, које се и против воље отима из гркљана, сигнализирајући највише узбуђење. Заузети својим проблемима, увек пуни журбе, увек на путу, увек обузети неразумљивим циљем, једва обраћају пажњу на пролазника. Понекад само у трку затрепте очима на њега и тада из тог црног и мудрог преког погледа провири бес, кочен у својим залетима само недостатком времена. Понекад чак, пуштајући на вољу свом бесу, притрчавају вашој нози, погнуте главе и са злослутним режањем, али само зато да на пола пута оставе своју намеру и полете даље у великим псећим играма.

Том злу од паса нема лека, али зашто, до ђавола, управа Санаторијума држи на ланцу огромног вучјака, страшну звер, правог вукодлака, просто демонске дивљине?

Жмарци ме подиђу кад год пролазим покрај његове штенаре, крај које стоји непокретан на кратком ланцу, са дивље нарогушеном огрлицом длака око главе, бркат, чекињаст и брадат, са машинеријом моћне чељусти пуне очњака. Уопште не лаје, само кад угледа човека његово дивље лице постаје још страшније, црте му се коче у израз бескрајног беснила и, лагано дижући страшну њушку, у тихом грчу се зацењује сасвим ниским, страшним, са дна мржње извученим завијањем, у коме звуче жалост и очај немоћи.

Мој отац пролази равнодушно покрај те бестије кад заједно излазимо из Санаторијума. Што се мене тиче, сваки пут се дубоко потресем том стихијском манифестацијом немоћног беса. Сада сам растом за две главе виши од оца, који, мали и мршав, тапка поред мене својим ситним старачким кораком.

Већ приближујући се тргу видимо необичну живост. Гомиле људи претрчавају улице. До нас допиру невероватне вести о упаду непријатељске армије у град.

Услед опште констернације људи саопштавају једни другима алармантне и противречне вести. Тешко је то схватити. Рат коме нису претходили дипломатски потези? Рат усред тихог мира ненарушеног никаквим конфликтом? Рат с ким и око чега? Обавештавају нас да је инвазија непријатељске армије охрабрила незадовољнике у граду, који су изашли на улице са оружјем у рукама, тероришући мирне грађане. И заиста, угледали смо групу тих завереника, у црним цивилним оделима, са белим каишевима укрштеним на грудима, како се крећу напред са обореним карабинима. Гомила се повлачила испред њих, тискала се на плочнику, а они су ишли шаљући испод цилиндера ироничне тамне погледе, у којим се оцртавало осећање надмоћи, блесак пакосне радости и неко значајно намигивање као да су задржавали прасак смеха који би демаскирао целу ту мистификацију. Неке од тих гомила препознаје, али весели узвик пригушује грозота оборених цеви. Пролазе покрај нас, не дирнувши никога. Све улице се поново преливају преплашеном мрачно-ћутљивом гомилом. Потмули жагор букти над градом. Изгледа као да се издалека чује тутњава артиљерије, клопарање топовских кара. »Морам стићи до радње«, говори отац блед, али одлучан. »Не треба да ме пратиш, само ћеш ми сметати«, додаје, »врати се у Санаторијум.« Глас кукавичлука саветује ми послушност. Видим како се отац утискује у чврсти зид гомиле и губим га из вида.

Споредним уличицама журно се прокрадам у горњи део града. Свестан сам да ће ми на тим стрмим путевима поћи за руком да у полукругу обиђем центар града затворен људским гомилама.

Тамо у горњем делу града гомила је била ређа, најзад је потпуно нестала. Ишао сам мирно пустим улицама у градски парк. Фењери су ту горели тамним, плавичастим пламичком, као жалосни златоглав. Око сваког је играо рој гундеља, тешких као кугле, ношених укосо, бочним летом треперавих крила. Неки који су били пали неспретно су бауљали по песку, испупчених леђа, згрбљени тврдим оклопима, под које су покушавали да сложе раширене фине тканине крила. По травницима и стазама су шетали пролазници, удубљени у безбрижне разговоре. Последње дрвеће се надноси над двориштима кућа које леже ниско у дољи и притиснуте уз зид парка. Ишао сам дуж тога зида, који је с моје стране једва допирао до прсију, али с унутрашње стране пада према нивоима дворишта у нагибима високим по читав спрат. На једном месту из дворишта до њега је допирала рампа од набијене земље, све до висине зида. Са лакоћом сам прескочио баријеру и тим уским насипом провукао се између ситних зграда на улицу. Моји прорачуни, потпомогнути сјајном просторском интуицијом, били су тачни. Налазио сам се скоро насупрот зграде Санаторијума, чије се крило нејасно беласало у црном оквиру дрвећа. Улазим као обично од позади кроз двориште, кроз капију на железној огради, и још издалека видим пса на стражи. Као и увек кад га угледам, кроз мене пролази дрхтај аверзије. Хоћу да га обиђем што пре да не бих слушао тај из дубине срца испуштен јаук мржње, кад, на моје запрепашћење, не верујући сопственим очима, видим како се у скоковима удаљује од штенаре, невезан, и трчи око дворишта с потмулим лајањем, као из бурета, у намери да ми пресече повлачење.

Укочен од страха, повлачим се у супротни, најдаљи кут дворишта и, инстинктивно тражећи неки заклон, сакривам се у мали вењак који се тамо налази, са пуним убеђењем у узалудност мојих напора. Длакава бестија се приближава у скоковима и ево њена њушка је већ на улазу у вењак и затвара ме у клопку. Једва жив од страха, примећујем да је одвио целу дужину ланца, који је вукао за собом кроз двориште, и да је сам вењак већ изван домашаја његових зуба. Измалтретиран, здробљен страхом, једва осећам неко олакшање. Тетурајући се на ногама, близак губљењу свести, дижем очи. Никад га нисам видео из такве близине и тек сада ми падају љуштуре с очију. Како је велика снага предрасуда! Како је моћна сугестија страха! Каква заслепљеност! Па то је био човек. Човек на ланцу, кога сам у упрошћујућем, метафорском, општем конспекту на неки несхватљив начин држао за пса. Молим да ме не схватите погрешно. Био је пас – несумњиво, али у људском облику. Псећи квалитет је унутрашњи квалитет и може се манифестовати исто тако добро и у људском облику као и у животињском. Овај који је стајао преда мном у отвору вењака, са чељустима некако преврнутим на наличје, са свим зубима искеженим у страшном режању – био је мушкарац средњег раста, са црном брадом и брковима. Лице жуто, кошчато, очи црне, злобне и несрећне. Судећи по црном оделу и цивилизованој форми браде, могао је бити интелектуалац, научник. Могао је то бити старији неуспели брат Доктора Готарда. Али тај први изглед је варао. Његове велике руке умазане лепком, две бруталне и циничне бразде око носа, које су се губиле у бради, ординарне водоравне боре на ниском челу развејавале су брзо тај први утисак. То је пре могао бити књиговезац, лармаџија, говорник на зборовима и партијац – човек нагао и мрачних експлозивних страсти. И управо тамо, у тим чељустима мржње, у тој грчевитој најежености свих нерава, у том лудачком бесу, бесно лајући на крај штапа испружен према њему – био је стопроцентни пас.

Ако бих прешао преко задње ограде вењака – мислио сам у себи – потпуно бих изашао изван домашаја његовог беса и споредном стазом бих могао стићи до капије Санаторијума. Већ пребацујем ноге преко ограде, кад нагло застајем у половини покрета. Осећам да би било сувише окрутно просто отићи и оставити га тако са његовим беспомоћним бесом изведеним из свих граница. Замишљам у себи његово страшно разочарање, нељудски бол, кад би ме видео како одлазим из клопке, удаљавајући се једном засвагда. Остајем. Прилазим му и говорим природним, мирним гласом: »Умирите се, господине, ја ћу вас пустити с ланца.«

Нато се његово лице, избраздано вибрацијама режања, уопштава, изглађује и из дубине се појављује скоро сасвим људски лик. Прилазим му без страха и скидам копчу са његова врата. Идемо један покрај другог. Књиговезац у црном пристојном оделу, али бос. Покушавам да започнем разговор с њим, али из његових уста излази само неразумљиво муцање. Само у очима, у тим црним речитим очима читам дивље одушевљење оданости, симпатије која ме прожима језом. Повремено се спотиче о камен, и тада се услед потреса његово лице одмах ломи, распада, страх се помаља до половине, спреман за скок, а тик иза њега бес, који само чека на тренутак да одмах то лице промени у клупко сиктавих змија. Тада га опомињем на ред грубом пријатељском опоменом. Чак га тапшем по плећима. И с времена на време на његовом лицу покушава да се формира осмех, зачуђен, подозрив и неповерљив према самом себи. Ах, како ми тешко пада то страшно пријатељство. Како ме плаши та ђаволска симпатија. Како да се ослободим човека што иде покрај мене и свом страшћу своје псеће душе упијена погледа у моје лице. Не смем чак ни да одам своју нестрпљивост. Извлачим новчаник и говорим разумним тоном: »Сигурно вам је потребан новац, са задовољством вам могу позајмити«, али на тај призор његово лице постаје тако страшно дивље да ја брже-боље сакривам новчаник. И још дуго времена он не може да се смири и савлада своје црте, које стално искривљује грч завијања. Не, то дуже не могу поднети. Све пре него то. Ствари су се ионако замрсиле, безнадежно уплеле. Изнад града видим одсјај пожара. Отац негде у огњу револуције у радњи која гори. Доктор Готард недостижан, а поврх свега несхватљива мајчина појава, инкогнито, у некој тајној мисији. То су карике неке велике, неразумљиве интриге која се стеже око моје личности. Бежати, бежати одавде. Било куда. Збацити са себе то страшно пријатељство књиговесца што смрди на пса који ме не пушта с ока. Стојимо пред капијом Санаторијума. »Изволите у моју собу«, говорим уз љубазни гест. Цивилизовани покрети га фасцинирају, успављују његову дивљину. Пуштам га испред себе у собу. Дао сам му столицу да седне.

– Идем у ресторацију да донесем коњак – говорим.

Нато он престрашено скаче у намери да ми прави друштво. Умирујем његову панику с благом одлучношћу.

– Ви ћете седети, ви ћете мирно чекати – говорим му дубоким треперавим гласом на чијем дну звучи скривени страх. Седа са несигурним осмехом.

Излазим и лагано идем ходником, затим степеницама надоле, ходником од излаза, пролазим капију, прелазим преко дворишта, залупио сам врата иза себе и сада почињем трчати без даха, узбуђена срца, тамном алејом која води на железничку станицу, док слепоочнице хоће да ми пукну.

У глави ми се гомилају слике, једна страшнија од друге. Нестрпљивост чудовишта, његов страх, очајање кад сазна да је преварен. Чудовиште фурије, рецидив беса који избија незадрживом снагом. Повратак мога оца у Санаторијум, његово куцање на врата које ништа не наслућује и неочекивано лицем у лице са грозном бестијом.

Срећа што отац у ствари већ не живи, што га заправо то не погађа – мислим са олакшањем и већ видим пред собом дуг низ железничких вагона који стоје крај излаза.

Седам у један од њих, и воз, као да је само на то чекао, креће лагано без звиждука.

У прозору још једном промиче и лагано се окреће та огромна линија хоризонта, наливена црним бучним шумама усред којих се беле зидови Санаторијума. Збогом, оче, збогом, граде, кога више нећу видети.

Од тога времена путујем, стално путујем, некако сам се одомаћио на железници и сви ме трпе док се скитам из вагона у вагон. Вагони огромни као собе пуни су ђубрета и сламе, промаје их буше скроз за време сивих безбојних дана.

Моје одело се поцепало, претворило се у рите. Поклонили су ми изношену железничку униформу. Лице ми је увезано прљавом крпом због натеклог образа. Седим на слами и дремам, а кад сам гладан, стајем у ходник пред купе друге класе и певам. И бацају ми ситан новац у моју кондуктерску капу, у црну капу железничара са одераним штитом.

Додо

Долазио је к нама суботом по подне у тамном капуту и белом прслуку од пикеа, у полуцилиндру који је морао бити специјално направљен за величину његове лобање, долазио је да поседи четврт или пола сата крај чаше воде са соком од малина, да мало поразмишља наслоњен на коштану дршку штапа, који је држао међу коленима, да се замисли над плавим димом цигарете.

Обично су нам онда били у посети и други рођаци и за време разговора који је слободно текао Додо се некако повлачио у сенку, спуштао се на једну улогу статисте у том живахном скупу. Не узимајући реч, прелазио је испод дивних обрва изразитим очима с једног говорника на другог, при чему се његово лице постепено издуживало, некако излазило из зглобова, постајало сасвим глупо, ничим незадржавано у том стихијском слушању.

Говорио је само кад бисмо се обратили непосредно њему и тада је одговарао на питања, истина једносложеницама, као нерадо, гледајући на другу страну, уколико та питања нису прелазила границе простих и лако решивих ствари. Понекад му је полазило за руком да подржи разговор још неколико питања даље, преко тог оквира, захваљујући залихи јасних гримаса и гестова којима је располагао, а који су му услед својих многих значења чинили универзалне услуге, испуњавајући празнине артикулисаног говора и подржавајући, својом живом, мимичном експресијом сугестију разумног резонанса. Ипак то је била обмана која је брзо прскала, а разговор се прекидао жалосно, док се саговорников поглед лагано и замишљено окретао од Дода који је, препуштен самом себи, поново падао у својствену му улогу статисте и пасивног посматрача на тлу опште конверзације.

Јер како се могао настављати разговор кад је на пример на питање, да ли је пратио мајку у село, одговарао плачним гласом: »Не знам«. Била је то тужна и застиђавајућа истинољубивост, јер Додово памћење заиста није допирало изван тренутка и најближе актуелности.

Додо је био давно, још у детињству, преболео неку тешку болест мозга, за време које је много месеци лежао без свести, ближи смрти него животу, а кад је на крају и поред тога оздравио – показало се да је некако већ био повучен из оптицаја, није припадао заједници разумних људи. Његово школовање је протекло приватно, некако pro forma с великим обзирима. Захтеви, сурови и непопустљиви према другима, према Доду су некако смекшавали, уздржавали своју суровост и били некако пуни попустљивости.

Око њега је створена нека сфера чудних привилегија, која га је одвајала заштитним појасом, сфера неутрална од притиска живота и његових захтева. Сви изван те сфере били су нападани од његових таласа, бучно су ишли по њима, пуштали се да буду ношени, узбуђени, у чудном забораву – у унутрашњости те сфере је био мир и пауза, цезура у тој општој гужви.

Тако је растао, а изузетност његове судбине расла је заједно с њим, као да се то само по себи подразумевало и без противљења с било које стране.

Додо никада није добијао ново одело, него увек изношено, старијег брата. Док је живот његових вршњака био рашчлањен на фазе, периоде, артикулисане граничним догађајима, узвишеним и симболичним тренуцима: имендани, испити, веридбе, напредовања – његов живот је протицао у недиференцираној монотонији, непомућеној ничим пријатним нити непријатним, а и будућност му се указивала као сасвим раван и једноличан друм без догађаја и изненађења.

Варао би се ко би помислио да се Додо у себи противио том стању ствари. Примао га је с простотом као форму живота која му је одговарала, без чуђења, с мудром сагласношћу, с озбиљним оптимизмом и сналазио се, аранжирао појединости у границама те монотоније без догађаја.

Сваки дан је до подне излазио у шетњу у град и ишао увек једном истом туром дуж три улице, које је премеравао до краја, а затим се тим истим путем враћао. Одевен у елегантно, иако изношено братовљево одело, с рукама, којима је држао свој штап на леђима – кретао се уљудно и без журбе. Личио је на господина који путује из задовољства и разгледа град. Тај недостатак журбе, некаквог правца или циља који би се манифестовао у његовим покретима понекад је узимао компромитујуће форме, јер Додо је испољавао наклоност ка зазјавању: пред вратима радњи, пред радионицама, у којима се куцкало и мајсторисало, па чак и пред групама људи који су разговарали.

Његова физиономија је рано почела сазревати и, чудна ствар, док су се животни преломи и потреси задржавали на прагу овог живота, штедећи његову пусту недирнутост, његову изузетност изван маргине, његове црте су се формирале на тим доживљајима, који су пролазили поред њега, антиципирали неку неостварену биографику, која се једва оцртана у сфери могућности моделирала и вајала тај лик у илузорну маску великог трагичара, пуну знања и туге свих времена.

Његове обрве су биле сведене у величанствене лукове, задржавајући у сенци велике и тужне очи са дубоким колутовима. Око носа су се урезале две бразде пуне апстрактне патње и илузорне мудрости, и пружале су се према угловима уста и још даље. Мала и натечена уста била су затворена, а кокетни вештачки младеж на дугој бурбонској бради давао му је изглед старијег и искуснијег бонвивана.

Није се могло избећи да ту његову привилегисану изузетност открије, грабљиво нањуши лукаво притајена људска пакост, увек гладна плена.

Све чешће се догађало да је за време својих шетњи добијао другове, и то је спадало у услове те привилеговане изузетности, били су то другови нарочите врсте, не у смислу другарства и заједничких интереса него у веома проблематичном смислу који није чинио велику част. Била су то најчешће много млађа годишта која су се окупљала око годишта пуног достојанства и озбиљности, а разговори које су водили, имали су специјалан тон, весео и шаљив, за Дода – тешко је порећи – мио и освежавајући.

Кад би ушао тако, виши за главу од те веселе и ветрењасте гомилице, изгледао је као филозоф-перипатетичар опкољен својим ученицима, а на његовом лицу испод маске озбиљности и туге ослобађао се фриволни осмех, борећи се са трагичном доминантом те физиономије.

Додо је сада закашњавао са својих јутарњих шетњи, враћао се из њих са замршеном косом, у оделу у лаком нереду, али живахан и склон веселој препирци с Каролом, бедном рођаком, коју је тетка Ретиција била узела к себи. Уосталом, као да је осећао част због тих сусрета, Додо је у кући чувао потпуну дискрецију о тој теми.

Једном или два пута у том монотоном животу десили су се догађаји који су својим форматом штрчали изнад плићака свакидашњих догађаја.

Једном, изашавши рано, није се вратио на ручак. Није се вратио ни на вечеру ни на ручак следећег дана. Тетка Ретиција је била близу очајања. Али тог дана увече дошао је мало изгужван, у згњеченом и накривљеном полуцилиндру, али уосталом здрав и пун смирености духа.

Тешко је било реконструисати историју те ескападе, о којој је Додо ћутао као заливен. Вероватно је, зазјавајући у шетњи, зашао у непознат крај града, можда су му у томе помогли млади перипатетичари, који су Дода радо стављали у нове и непознате животне прилике.

Можда је то био један од оних дана, када је Додо слао на одсуство своје јадно, претоварено памћење – и заборављао своју адресу, па чак и име, датуме, које је уосталом у друго време увек знао.

Никада нисмо сазнали ближе појединости тог догађаја.

Кад је старији брат Дода отпутовао у иностранство, породица се смањила на три, четири особе. Сем ујака Хјеронима и тетке Ретиције била је још Карола која је вршила дужност кључарке у великом ујаковом домаћинству.

Ујак Хјероним већ годинама није излазио из собе. Од времена кад је Провиђење благо узело из његове руке кормило те уморне и у плићаку насукане животне лађе – водио је живот пензионера на уском комадићу, између трема и мрачне оставе, који му је био додељен.

У дугом шлафроку који је допирао до земље седео је у унутрашњости оставе и из дана у дан зарастао у све фантастичнију косурину. Дуга брада биберне боје (при крају дугих длака скоро бела) окружавала му је лице, допирала до половине образа, остављајући слободним само орловски нос и два ока, која су колутала беоњачама у сенци густих обрва.

У тамној остави, у тој мрачној тамници, у коме је био осуђен да кружи тамо и овамо као грабљиви мачак пред стакленим вратима салона – стајала су два огромна храстова кревета, ноћни брлог ујака и ујне, а цео задњи зид је покривао велики гоблен, који се у нејасним облицима назирао у тамној дубини. Кад би се очи навикле на мрак, између бамбуса и палми се помаљао огромни лав, моћан и мрачан као пророк и мајестетичан као патријарх.

Седећи леђима окренути један према другом, лав и ујак Хјероним знали су један за другог и били пуни узајамне мржње. Не гледајући се, претили су један другом искеженим, откривеним очњаком и грозећи режећом речју. Понекад се лав, раздражен, придизао на задње шапе, кострешио гриву испружена врата и његова страшна рика се ваљала око тмурног хоризонта.

Онда би опет ујак Хјероним израстао изнад њега пророчанском тирадом, а његово лице се претећи моделирало од великих речи, којима је надолазило, док му се брада таласала у надахнућу. Тада би лав болно сужавао очи и лагано окретао главу грчећи се под снагом божјег слова.

Тај лав и тај Хјероним испуњавали су тамну собицу вечитом свађом.

Ујак Хјероним и Додо живели су у том тесном стану некако не обраћајући пажњу један на другог, у две разне димензије, које су се укрштале не додирујући се уопште. Њихове очи, кад би се сусреле, ишле су даље, преко њих, као код животиња две разне врсте, које уопште не примећују једне друге, неспособне да задрже стран лик, који им је скроз пролазио кроз свест, неспособну да га у себи реализује.

Никада нису разговарали.

Кад би седали за сто, тетка Ретиција, између мужа и сина, представљала би границе два света, земљоуз између два мора лудила.

Ујак Хјероним је јео немирно, дуга брада упадала му је у тањир. Кад би врата зашкрипала у кухињи, напола се дизао са столице и хватао тањир са супом, спреман да са својом порцијом побегне у собицу, ако би неко стран ушао у стан. Тада би га тетка Ретиција умиривала: »Не бој се, нико не иде, то је служавка«. Тада би Додо на преплашеног бацао поглед својих сјајних очију пун гнева и огорчења гунђајући незадовољно себи у браду: »Тежак лудак...«

Пре но што је ујак Хјероним добио апсолуцију претерано замршених компликација живота и дозволу да се повуче у своје склониште у остави – он је био човек сасвим другог кроја. Они који су га знали у младости, тврдили су да тај неукротиви темперамент није знао ни за какве кочнице, обзире нити скрупуле. Са задовољством је говорио неизлечивим болесницима о смрти која их чека. Посетама у којима је требало да изјави саучешће он би се користио да пред запрепашћеном породицом изложи оштрој критици живот покојника, за којим се још ни сузе нису осушиле. Људима који су скривали неке непријатне и тугаљиве личне проблеме – пребацивао је то гласно и подругљиво. Али једне ноћи се вратио сав измењен и ван себе од страха, покушавајући да се сакрије под кревет. Неколико дана касније се у породици раширио глас да је ујак Хјероним абдицирао са свих својих замршених, сумњивих и ризичних послова, који су му израсли преко главе, да је абдицирао на целој линији и дефинитивно и да је почео нови живот, живот ограничен суровим и строгим, иако за нас неразумљивим правилима.

У недељу по подне долазили смо сви тетка-Ретицији на малу породичну ужину. Ујак Хјероним нас није познавао. Седећи у собици бацао је кроз стаклена врата дивље и преплашене погледе на тај скуп. Понекад је, међутим, изненада излазио из своје усамљене одајице у шлафроку дугом до земље, с брадом која се таласала око лица, и правећи рукама покрет као да нас раздваја, рекао: »А сада преклињем вас, разиђите се тако како сте ту, растурите се крадом, потајно и неприметно...« Затим би претећи нам тајанствено прстом, спуштеним гласом додавао: »Свуда већ говоре: Ди-да.«

Тетка би га благо угурала у собицу, а он би се на вратима још претећи освртао и с подигнутим прстом понављао: »Ди-да.«

Додо није одмах схватио све, него лагано, и пролазило је неколико тренутака ћутања и констернације, пре но што би ситуација постала јасна у његовој глави. Тада би прелазећи очима са једног на другог, као да тражи потврду да се десило нешто весело, прскао у смех и смејао се бучно и са задовољством, сажаљиво вртео главом и понављао смејући се: »Тежак лудак...«

Над кућом тетка-Ретиције се спуштала ноћ, помузене краве су се у мраку чешале о даске, девојке су спавале у кухињи, из врта су долазили мехури ноћног озона и распрскавали се у отвореном прозору. Тетка Ретиција је спавала у дну свог великог кревета. На другом је као ћук седео у јастуцима ујак Хјероним. Његове очи су блештале у мраку, брада му је падала на згрчена колена.

Лагано је силазио с кревета прикрадајући се на прстима тетки. Стајао је тако над њом притајен као мачка за скок, најежених обрва и бркова. Пробуђена, тетка се престрашила те главе са искричавим очима која је фрктала.

– Иди, иди у кревет – говорила је терајући га као петла покретом руке.

Повлачио се фркћући и осврћући се нервозним покретима главе.

У другој соби је лежао Додо. Додо није умео да спава. Центар сна у његовом болесном мозгу није функционисао правилно. Вртео се, бацао у постељи, превртао са стране на страну.

Мадрац је шкрипао. Додо је тешко уздисао, дахтао, устајао, немоћан у јастуцима.

Неживљени живот се мучио, патио у очајању, вртео као мачка у кавезу. У Додовом телу, у том телу идиота, неко је старио без доживљаја, неко је сазревао за смрт без иједне мрвице садржине.

Изненада је грозно зајецао у мраку.

Тетка Ретиција потрча к њему из кревета: »Шта ти је Додо, боли ли те нешто?«

Додо запрепашћен окрену главу. – Ко? – упита.

– Зашто јаучеш? – пита тетка.

– То нисам ја, то је он...

– Ко он?

– Зазидани...

– Ко?

Али Додо резигнирано одмахну руком: »Ех...« и окрену се на другу страну. Тетка Ретиција се на прстима врати у кревет. Кад је пролазила ујак Хјероним јој попрети прстом: »Свуда већ говоре: Ди-да... «

Еђо

I

На истом спрату куће, као и ми у дугом и уском крилу од дворишта, станује и Еђо са својом породицом.

Еђо већ одавно није мали дечко, Еђо је одрасли мушкарац дубоког и мушког гласа, којим понекад пева оперске арије.

Еђо нагиње ка гојазности, међутим не тој сунђерастој и меке форме, него пре ка атлетској и мускуларној варијанти. У плећима је јак као медвед, али шта има од тога кад су му ноге сасвим дегенерисане и без облика, кад су неупотребљиве.

Заправо, кад се гледа у Еђове ноге, не зна се у чему се састоји та чудна сакатост. Изгледа то тако као да имају превише зглобова, између колена и зглавка, бар два зглоба више од нормалних ногу. Није чудно што се у тим прекобројним зглобовима ноге тужно савијају и то не само у страну, него и напред и у свим правцима.

Еђо се тада креће помоћу две штаке, штаке савршене израде, лепо политиране да изгледају као да су од махагонија. На тим штакама се сваки дан спушта доле да купи новине и то му је једина шетња и једина разонода. Непријатно је гледати како он иде преко степеница. Његове ноге се неправилно криве час у страну, час натраг, савијају се на неочекиваним местима, а стопала кратка и висока као коњска копита лутају као кладе по даскама. Али кад се нађе на равном, Еђо се неочекивано мења. Исправља се, његов труп се величанствено надима, а тело узима замах. Ослањајући се на штаке као на наслоне избацује далеко испред себе ноге, које с неједнаким топотом ударају у земљу, затим премости штаке с места и новим замахом се поново снажно избацује напред. Таквим бацањем тела осваја простор. Често маневришући штакама на дворишту може услед сувишка снаге, нагомилане дугим седењем са заиста величанственом страшћу да демонстрира ту херојску методу кретања, на дивљење служавки из партера и са првог спрата. Његов врат се тада надима, испред браде се појављују две боре подбрадка и на лицу које држи укосо, с устима стиснутим од напора, крадом се јавља болна гримаса. Еђо нема никаквог заната нити занимања, као да га је судбина, оптерећујући га бременом сакатости, у замену за то тихо ослободила од проклетства Адамове деце. У сенци своје сакатости Еђо се у пуној мери користи тим изузетним правом на ленчарење и у тишини духа је задовољан својом некако приватном индивидуално направљеном трансакцијом са судбином.

Често, међутим, размишљамо о томе чиме испуњава своје време тај младић од двадесет и неколико година. Много времена му одузима читање новина. Еђо је темељит читалац. Његовој пажњи не измиче ниједна белешка, ниједан оглас. А кад најзад стигне до последње стране дневника, остали део дана га не чека досада, о, ни најмање. Тек тада почиње прави рад коме се Еђо већ унапред радује. По подне, кад други прилежу да мало продремају, Еђо вади своје велике дебеле књиге, шири их по столу крај прозора, припрема лепак, четкицу и маказе и почиње свог драг и интересантан посао исецања најинтересантнијих чланака које он на основу извесног система уноси у своје књиге. Штаке за сваки случај стоје спремне, наслоњене на прозорску даску, али Еђу оне нису потребне јер има све под руком и тако му у вредном раду протиче неколико сати до ужине.

Сваки трећи дан Еђо брије своју риђу браду. Воли тај посао и све његове реквизите: врелу воду, пенушави сапун и глатку, благу бритву. Сапуњајући се, оштрећи бритву о кожни појас, Еђо пева не учено и не извештачено него пре непретенциозно и из пуних груди, а Адела тврди да има пријатан глас.

Ипак у Еђовој кући не изгледа да је поред овога и све остало у реду. Између њега и родитеља, нажалост, влада нека врло озбиљна неслога, чије су тле и подлога непознати. Нећемо понављати нагађања и сплетке, ограничавајући се само на емпиријски утврђене чињенице.

То се обично дешава предвече, у топло годишње доба, кад је Еђов прозор отворен, до нас допиру одјеци тих неспоразума. Заправо чујемо само једну половину дијалога, наиме Еђову партију, јер реплика његових антагониста сакривених у даљим просторијама стана не допире до нас. Тешко је по томе погодити шта то пребацују Еђу, али по тону његове реакције може се закључити да је он дирнут у живац, доведен скоро до крајности. Његове речи су нагле и неразумне, диктиране претераним узбуђењем, али тон, иако љутит, ипак је плашљив и јадан.

– Да – виче он плачним гласом – па шта онда?... Кад јуче? – Није истина! – Па и ако је тако? – Онда тата лаже! – И тако се то вуче десетинама минута, проткано само експлозијама Еђове туге и огорчења, који се удара у главу и чупа косу у немоћном бесу.

Али понекад – и то је права поента тих сцена, која их зачињава специфичним дрхтајем – долази оно што смо задржавајући дах очекивали. У дубини стана изгледа као да нешто пада, нека врата се отварају с треском, неки делови намештаја се преврћу с хуком, затим се разлеже продорни Еђов писак.

Слушамо то потресени и пуни стида, али бескрајног задовољства, које се буди при помисли о дивљем и фантастичном насиљу извршеном над особом атлетског младића, иако сакатог у ногама.

II

У сумрак, кад је посуђе после ране вечере већ опрано, Адела седа у трем који гледа у двориште, недалеко од Еђова прозора. Два дуга, два пута савијена трема окружују двориште, један на партеру, други у висини првог спрата. У пукотинама тих дрвених балкона расте трава, а из једне пукотине уздиже се чак мали багрем и њише се високо изнад дворишта.

Сем Аделе седе, ту и тамо пред својим вратима, суседи, обешени на столицама и у фотељама, венући нејасно у мраку, седе пуни дневне жеге, као завезани и неми џакови, очекујући да их сумрак благо развеже.

Доле се двориште брзо напаја мраком, талас за таласом, али горе ваздух неће да се лиши светла и сија утолико јасније, уколико се доле све више угљенише и жалосно тамни – сија јасно, дрхтаво и трепераво, димећи се од нејасних летова слепих мишева.

А доле је већ почео брзи и тихи рад сумрака, тамо све врви од тих прождрљивих мрава, које растављају, на комадиће разносе супстанце ствари, оглодавају их до белих костију, до скелета и ребара која нејасно фосфорно светле на том тужном бојишту. Те беле хартије, крпе на ђубришту, те несварене цеванице светлости остају најдуже у црвљивом мраку и не могу да се доврше. С времена на време изгледа да их је сумрак већ прогутао, а онда су опет ту и светле, губећи се сваки час из очију пуних треперења и мрава, али већ престајете да их разликујете међу тим остацима ствари и привиђењима ока, које управо тада почиње да бунца као у сну, док свако седи у сопственом ваздуху као у облаку комараца, обиграван звезданим ројевима који пулсирају мозгом, магловитом анатомијом халуцинација.

Тада се са дворишног дна почињу дизати те жилице поветараца, још несигурне у своју егзистенцију и остављајући је већ пре но што стигну до нашег лица ти потоци свежине којим је одоздо као свиленом поставом постављена таласава летња ноћ. И док се на небу пале прве звезде трепераве и стално гашене, тај загушљиви вео сумрака се врло лагано дели, саткан од окретања и треперења, и са уздахом се отвара летња ноћ дубока и пуна у својој дубини звездане прашине и далеког крекета жаба.

Адела не палећи светло леже у изгужвану постељу испревртану још од прошле ноћи и тек што је затворила капке почиње та јурњава по свим спратовима и свим становима зграде.

Само за непосвећене је летња ноћ отпочинак и заборав. Тек што се заврше дневни послови и уморан мозак би хтео да заспи и заборави, почиње то хаотично мување, тај замршени, огромни хаос летње ноћи. Сви станови куће, све собе и собице су тада пуне жагора, путовања, улажења и излажења. У свим прозорима стоје стоне лампе са абажурима, чак и ходници су јарко осветљени а врата се отварају без престанка. Један велик, хаотичан, полуироничан разговор се плете и грана усред сталних неспоразума кроз све коморе те кошнице. На спрату не знају тачно шта хоће они из партера, шаљу гласнике са журним инструкцијама. Курири лете кроз све станове, степеницама нагоре, степеницама надоле, успут заборављају инструкције, стално позивани натраг ради нових порука. И увек има нешто да се допуни, још увек ствар остаје неразјашњена и цела та јурњава усред смеха и шале не доводи до решења.

Само споредне собице, неувучене у тај велики хаос ноћи, имају своје посебно време, одмеравано куцањем сатова, монолизма тишине, дубоким дисањем спавача. Тамо спавају дадиље широке и надошле млеком, спавају страсно припијене уз груди, с образима који пламте у екстази, затворених капака, путују мазно као зверчице што њушкају по плавој мапи жилица на белим равницама тих груди, нежно пузе, тражећи слепим лицем топли изрез, улазак у тај дубоки сан док осетљивим устима не нађу дојку сна, поверљиву брадавицу пуну слатког заборава.

А они, који су у својим креветима ухватили сан, више га не пуштају и боре се с њим као са анђелом који се отима, док га не савладају и притисну уз постељу и на смену хрчу са њим као да се свађају и једно другом љутито пребацују историју своје мржње. А када те јадиковке и свађе престану умирене и цела се јурњава растура и губи по угловима, соба за собом пада у тишину и непостојање – улази помоћник Леон пипајући по степеницама, улази лагано с ципелама у руци и кључем у мраку тражи кључаоницу. Као и сваке ноћи враћа се из јавне куће, закрвављених очију, потресан штуцањем и с кончићем слине која му тече из отворених уста.

У соби господина Јакуба гори лампа на столу, а он сам, погрбљен над столом, пише писмо Кристијану Зајплу и Синовима, механичке предионице и ткаонице, лист дугачак, на много страна. На поду већ лежи дуги низ исписаних табака али је до краја још далеко. Сваки час скаче иза стола, јури око собе, с рукама у разбарушеној коси, и док он тако кружи, дешава се да у прелету улази на зид, лети око тапета као велики нејасни комарац, ударајући трепераво у арабеске зидних цртежа и поново стрчава на под, настављајући свој надахнути трк унаоколо.

Адела спава дубоко, њена уста су отворена, лице издужено и одсутно али њени спуштени капци су прозрачни и на њиховом танком пергаменту ноћ пише обавезу којом ђаволу продаје своју душу, пола текстом, пола сликама, пуну цртежа, исправки и брљотина.

Еђо стоји у својој соби обнажен до појаса и гимнастицира са теговима. Њему је потребно много снаге, двапут више снаге у рукама, које замењују немоћне ноге и зато вредно вежба, тајно гимнастицира по целе ноћи.

Адела отиче даље, за себе, у неприсутност и не може да викне, позове, да спречи да Еђо изађе кроз прозор.

Еђо излази у трем ненаоружан штакама и Адела са страхом гледа да ли ће га ноге моћи носити. Али Еђо не покушава да иде.

Као велики бели пас се приближава у четвороножним скоковима, у великим невештим скоковима по тутњавим даскама трема и већ је крај Аделиног прозора. Као и сваке ноћи с болном гримасом притискује уз окна своје бледо, пуно лице, сјајно од месеца и нешто говори плачно, упорно, прича плачући, да му преко ноћи затварају штаке у орман и сада мора ноћу да јури четвороношке као пас.

Адела је међутим немоћна, сасвим предата дубоком ритму сна који протиче кроз њу. Нема снаге чак ни да навуче јорган на своје откривене бутине, и не може ништа што преко њеног тела путују стенице, низови и колоне стеница. Ти лаки и танки листићи – трупови јуре преко ње тако деликатно да не осећа ни најлакши додир. То су пљоснате торбице за крв, риђи џачићи за крв, без очију и без физиономије и сада марширају у целим клановима, великом сеобом народа издељени на поколења и родове. Јуре од ногу стотинама, неизбројном променадом, све веће, тако велике као ноћни лептири, као пљоснати новчаници, као велики црвени вампири без главе, лаки и папирни на ножицама финијим од паучине.

Али кад су последње закаснеле стенице претрчале и нестале још једна, огромна, а затим последња – сасвим се притаји и док се собе лагано напајају сивилом освита кроз густе ходнике и станове тече дубоки сан.

У свим креветима леже људи с подавијеним коленима, лица нагло забачена у страну, дубоко усредсређена, утонула у сан и безгранично му одана.

Како се ко докопао сна, тако га држи грчевито са страсним и несвесним лицем, док његово дисање, истрчавајући далеко испред њега, усамљено лута по далеким путовима.

И то је заправо једна велика историја подељена на партије, на поглавља и на рапсоде подељене између тих спавача. Кад један престаје и заћути, други прихвата његову нит и тако иде то причање тамо и овамо широком, епском цик-цак линијом док у собама те куће леже људи немоћни као мак у преградама велике глуве чауре и расту на том дисању према освиту.

Пензионер

Пензионер сам у дословном и потпуном значењу тог израза, врло сам далеко отишао у тој особини, далеко напредовао, пензионер високог квалитета.

Можда сам чак у том погледу прешао извесне крајње допустиве границе. Нећу да тајим шта у томе има тако необично? Зашто одмах ширити очи и гледати с тим лицемерним поштовањем, с том свечаном озбиљношћу, у којој има толико притајене радости због невоље ближњега? Како мало у ствари најпримитивнијег такта имају људи! Такве чињенице треба примати са најобичнијим изразом, са извесном расејаношћу и са неважношћу која је инхерентна према тој ствари. Преко тога треба лако прелазити на дневни ред, певушећи нешто под носом, тако како ја лако и безбрижно прелазим преко тога. Можда сам зато мало несигуран на ногама и морам пажљиво и опрезно да ступам, нога пред ногу, и да веома пазим на правац. Тако је лако скренути при таквом стању ствари. Читалац ће схватити да не могу бити претерано јасан. Моја форма егзистенције је у великој мери препуштена досетљивости и у том погледу захтева много добре воље. Често ћу апеловати на њу, на њене врло суптилне нијансе, на које се може позвати само извесним дискретним намигивањем, специјално отежаним за мене услед укочености маске одвикнуте од мимичких покрета. Уосталом, не намећем ником, далеко сам од тога да се растапам од захвалности за азил који ми је љубазно дат у нечијој досетљивости. Остављам ту концесију без узбуђења, хладно и потпуно равнодушно. Не волим кад ми ко заједно са доброчинством разумевања доноси и рачун захвалности. Најбоље је кад према мени поступају са извесном лакоћом, са извесном здравом безобзирношћу, шаљиво и другарски. У том погледу моје честите колеге простог духа, млађе колеге из канцеларије, погодиле су прави тон.

Залазим тамо понекад по навици, око сваког првог у месецу и тихо стајем поред ограде док ме не примете. Тада се одиграва следећа сцена. У једном тренутку начелник канцеларије, господин Кавалкјевич, одлаже перо, даје очима знак службеницима и нагло говори, гледајући преко мене у празнину ваздуха, с руком на уху: »Ако ме слух не вара, ви сте, господине саветниче, ту негде међу нама у соби!« Док то говори, његове очи упрте високо изнад мене у празнину постају разроке а лице шеретски насмејано. »Чуо сам неки глас у пространствима и одмах сам помислио да то мора да је наш драги господин саветник!« виче он гласно, напрежући се, као да говори неком врло удаљеном. »Направите неки знак, макар узмутите ваздух на месту где лебдите«. »Шалите се ви, господине Кавалкјевичу«, говорим му тихо, право у лице, »дошао сам по своју плату«. »По плату?«, виче господин Кавалкјевич гледајући укосо у ваздух, »рекли сте: по плату? Ви се шалите, драги господине саветниче. Ви сте већ одавно избрисани из списка пензионера. Колико дуго још хоћете да примате пензију, драги господине?«

Тако се шале са мном на топао, живахан и људски начин. Та оштра грубост, тај бесцеремонијални ухват за руку причињава ми чудно олакшање. Излазим оданде окрепљен и веселији и журим кући да бих однео у дом мало те драге, унутрашње топлоте, која већ нестаје.

Али зато други људи... Дрско, никада неизречено питање које стално читам у њиховим очима. Немогуће је ослободити га се. Претпоставимо да је тако. Зашто одмах те издужене гримасе, та свечана лица, то ћутање из поштовања које се некако повлачи, та преплашена обазривост? Само да ни речју не дотакну, да деликатно прећуте моје стање... како презирем ту игру! Од стране људи то није ништа друго до форма сибаритског уживања у себи, наслађивање тим што су на срећу, друкчији, страсно одрицање од мога стања, маскирано хипокризијом. Речито измењују погледе, ћуте и дозвољавају да та ствар у ћутању расте. Моје стање! Може бити да оно није сасвим у реду. Можда у њему постоји нека мала мана принципијелне природе! Боже мој! Шта онда? То још није повод за ту брзу и плашљиву попустљивост. Често добијем жељу да прснем у смех кад угледам то разумевање које се нагло уозбиљава, то журно признање, с којим некако праве место моме стању. Као да је то сасвим непобитни аргумент, последњи, без апелације. Зашто баш тако придају значај тој тачки, зашто је то за њих важније од свега и зашто им та констатација пружа тако дубоко задовољство, које сакривају иза маске преплашене побожности?

Претпоставимо да сам, да тако кажем, путник лаке категорије, заиста претерано лаке категорије, претпоставимо да ме у бригу бацају извесна питања, нпр. колико имам година, када славим имендан итд. Је ли то повод да непрестано кружим око тих питања, као да је у њима суштина ствари? Не да се стидим свога стања. Ни најмање. Али не могу да поднесем предрасуду с којом надувавају значај неке чињенице, извесне разлике у суштини танке као длака. Засмејава ме цела та лажна театралност, тај свечани патос, нагомилан на том проблему, то одевање тренутка у трагично одело, пуно мрачне помпе. А у стварности? Ничег више лишеног патоса, ничег неприроднијег, ничег баналнијег на свету. Лакоћа, независност, неодговорност... И музикалност, необична музикалност удова, да се тако изразим. Не може се проћи ни покрај једног вергла а да се не заигра. Не из весеља, него зато што нам је све свеједно, а мелодија има своју вољу, свој упорни ритам. Дакле, попушта се. »Малгожатко, благо душе моје...« Човек је претерано лак, одвише неотпоран да би се противио, а уосталом у име чега да се противи кад је реч о тако непретенциозном предлогу који охрабрује без обавезе? И ја играм, или тачније речено тупћем по такту мелодије ситним корацима пензионера, подскакујући с времена на време. Мало ко то примећује, заузет самим собом у јурњави обичног дана. Једно бих само хтео да спречим, да читалац не ствара себи никакво мишљење о мом стању. Јасно опомињем пред његовим прецењивањем и то како in plus тако и in minus. Само никакве романтике. То је стање као свако друго, као свако друго носи у себи знак најприродније разумљивости и обичности. Свака парадоксалност нестаје кад се човек једном нађе с друге стране ствари. Велико отрежњење – тако бих могао назвати своје стање, ослобођење од свих терета, играчка, лакоћа, празнина, неодговорност, нивелисање разлика, разлабављавање свих веза, уништавање граница. Ништа ме не држи и не везује, недостатак отпора, безгранична слобода. Чудна равнодушност, с којом лако пролазим кроз све димензије живота – то заправо треба да буде пријатно – зар ја знам? Та дубина без дна, та свудаприсутност, тобож безбрижна, равнодушна и лака – нећу да се жалим. Постоји такав обрт: нигде не загрејати места. То је управо то: одавно сам већ престао да загрејавам место под собом.

Кад са високог прозора своје собе, из птичје перспективе гледам на град, на кровове, ватрене зидове и димњаке у суром светлу јесењег освита, на цео тај предео, густо покривен грађевинама, тек развијен из ноћи, како бледо свиће према жутим хоризонтима, исеченим на светле крпе црним таласавим маказам грактања врана – осећам: то је живот. Сваки од њих стоји у неком дану, за који се буди, у неки сат, који припада њему у неком тренутку. Тамо негде у полутамној кухињи кува се кафа, куварица је отишла, прљави одсјај пламена игра на поду. Време обмануто тишином за тренутак се повлачи унатраг, за себе, и за време тих тренутака који се не рачунају ноћ поново расте на таласавом крзну мачке. Зосја са првог спрата дуго зева и нагиње се истежући се пре но што отвори прозор за спремање; добро испаван, нахркавши се ноћног ваздуха лењо иде према прозору, прекорачује га улазећи лагано у мрко и димљиво сивило дана. Девојка лењо загњурује руке у тесто постеље, још топло, ускисло од сна. Најзад са унутрашњим дрхтајем, с очима пуним ноћи истреса кроз прозор велику, богату перину и на град лети паперје, пахуљице перја, лењо семење ноћних маштања.

Тада маштам о томе да постанем разносач пецива, електромонтер или инкасант социјалног осигурања, или бар димничар. Рано, тек што сване, улази се у неку капију, мало одшкринуту, уз светло домаревог фењера, додирујући немарно са два прста штит капе са шалом на устима, и упада у тај лавиринт, да бисмо га негде у касно вече, оставили на другом крају града. Целог дана прелазити из стана у стан, водити један бескрајан, замршен разговор, с краја на крај града, подељен на партије међу станаре, запитати нешто у једном стану и добити одговор. У следећем, бацити на једном месту досетку, и дуго на даљим скупљати плодове смеха. Усред лупе врата пролазити кроз тесне ходнике, кроз спаваонице претрпане стварима, превртати нокшире, спотицати се о шкрипава колица у којима плачу деца, сагињати се по остављене звечке одојчади. Више но што је потребно задржавати се у кухињама и предсобљима где спремају служавке. Девојке, увијајући се истежу младе ноге, нагињу испупчене рисове, играју, светлуцају јевтином обућом, лупкају разгаженим папучама.

Таква су моја маштања у време неодговорних сатова изван маргина. Не одричем их се иако видим њихову бесмисленост. Свако треба да зна границе свога положаја и да зна шта му пристоји.

За нас, пензионере, јесен је уопште опасно доба. Ко зна с каквим напором се у нашем положају долази до какве-такве стабилизације, како је нама пензионерима тешко да избегнемо расејаност, да се истргнемо из сопствених руку, тај ће разумети да јесен, њени ветрови, поремећаји и атмосферске конфузије не чине добро нашој егзистенцији која је и тако угрожена.

Ипак ујесен постоје и други дани, пуни мира и сете, који су љубазни према нама. Бивају понекад такви дани без сунца, топли, магловити и ћилибарски на далеким ивицама. У прекиду између кућа изненада се отвара поглед у дубину, на комад неба који се спушта ниско, све ниже, све до последњег развејаног жутила најдаљих хоризоната. У тим перспективама које се отварају у дубину дана поглед путује као по архиви календара, као у пресеку угледа слојеве дана, бескрајне регистратуре времена, које у шпалирима одлазе у жуту и светлу вечност. Све то се уздиже и ниже у бледим и изгубљеним формацијама неба, док су у првом плану садашњи дан и тренутак и ретко ко диже поглед према далеким регалима тог варљивог календара. Сагнути према земљи сви некуд журе, нестрпљиво се заобилазе и улица је сва исцртана линијама тих журења, сусрета и обилазака. Али у тој празнини кућа, одакле поглед одлеће на цели доњи део града, на целу ту архитектонску панораму, осветљену однатраг цртом светла која је нестајала према нејасним хоризонтима, постоје прекид и пауза у тој гужви. Тамо на раширеном у светлом малом простору секу дрво за градску школу. Тамо у правоугаоницима и квадратима стоје хватови здравог једрог дрвета, које лагано, цепаница за цепаницом, нестаје под тестерама и секирама дрвосеча. Ах, дрво, поверљива, честита, вредна материја стварности, скроз јасна и стварна, отеловљење поштења и прозе живота. Ма колико дубоко да тражиш у њеном најдубљем језгру – нећеш наћи ништа што већ на површини не би показало просто и без ограда, увек равномерно насмејано и светло том топлом и сигурном светлошћу своје влакнасте мекоће исткане слично људском телу. У сваком свежем прелому разлупане цепанице показује се лице ново и увек једно исто, насмејано и златно. О, пречудна карнацијо дрвета, топла без егзалтације, скроз здрава, мирисна и лепа.

Права сакраментална делатност пуна достојанства и симбола. Сечење дрва! Сатима бих могао тако стајати у тој светлој празнини отвореној у дубину касног поподнева и посматрати те тестере што мелодиозно свирају, равномеран рад секира. У тој светлој пукотини дана, у тој празнини дана отвореној према жутој и увелој вечности секу хватове буковог дрвета још од Нојевих времена. Они исти патријархални и прастари покрети, они исти замаси и сагибања. Стоје до пазуха у том златном занату и лагано се усецају у кубике и хватове дрва засути пилотином, с малом искром одсјаја у очима, све дубље се урезују у топлу и здраву мекоћу, у ливену масу и после сваког цепања имају златан сјај у очима као да траже нешто у сржи дрвета, као да би цепањем хтели да допру до златне саламандре, пискавог ватреног бића које стално бежи у дубину сржи. Не, они просто деле време на ситне цепанице, понекад газдују, пуне подруме добром и равномерно исеченом будућношћу за зимске месеце.

Само да се издржи то критично време, тих неколико недеља, одмах ће почети јутарње сумразице и зима. Како волим тај увод у зиму, још без снега, али с мирисом мраза и дима у ваздуху. Сећам се таквих недељних поподнева касне јесени. Претпоставимо да су целу недељу пре тога падале кише, дуга јесења лапавица док се земља најзад није заситила водом и сада почиње да се суши и тамни на површини, испуштајући крепак, здрав хлад. Небо од целе недеље са покровцем облака у ритама скупљено је као блато, на једној страни небеског свода где се тамни у гомилама, валовито и изгужвано, а са запада лагано почињу продирати здраве, свеже боје јесење вечери бојећи тмурни предео. И док се небо лагано прочишћава са запада, издвајајући прозрачну јасноћу, служавке иду свечано одевене, иду у тројкама, четворкама, држећи се за руке, пустом, недељно чистом улицом која се суши између кућица предграђа, шарених у том опором шаренилу ваздуха, који се румени пред сумрак, иду опаљене и заокругљене у лицу од здраве хладноће и еластично ступају у новим, мало тесним ципелама. Пријатне, узбудљиве успомене извучене из закутака памћења.

У последње време сам скоро сваки дан ишао у канцеларију. Понекад се дешава да се неко разболи и мени дозвољавају да радим на његовом месту. Понекад неко просто има некакав хитан посао у граду и пушта ме да га заменим на раду у канцеларији. Нажалост, то није редован рад. Пријатно је имати макар на неколико сати своју столицу са кожним јастучићем, своје лењире, оловке и пера. Пријатно је кад вас сарадници другарски гурну или се обрецну на вас. Неко се обраћа човеку, неко каже неку реч, подсмехне се, нашали – и за тренутак се процветава. Човек се очеше о некога, закачи своју самоћу и ништавило за нешто живо и топло. Онај други одлази а не осећа мој терет, не примећује да ме носи на себи, да тренутак паразитски живим на његовом телу...

Али откад је дошао нови начелник канцеларије и то се свршило.

Сада често, ако је лепо време, седам на клупу, на малом скверу, насупрот градске школе. Из споредне улице долази лупа секира које цепају дрва. Девојке и младе жене се враћају с трга. Неке имају озбиљне и правилно оцртане обрве и иду гледајући претећи испод њих, витке и натмурене – анђели с корпама пуним поврћа и меса. Понекад застају пред радњама и огледају се у стаклу излога. Затим одлазе, бацивши с висине поносан и заповеднички поглед иза себе, на крај сопствене ципеле. У десет сати излази послужитељ на школски праг и његово продорно звонце својом буком испуњава улицу. Тада унутрашњост школе изгледа као да се нагло усковитлава великом гужвом, која умало што не разваљује зграду. Као бегунци, из тог општег хаоса као из праћке излећу мали одрпанци из капије, галамећи слећу са камених степеница, да би нашавши се у слободи предузели неке неурачунљиве скокове, да се бацају у неке лудачке представе импровизиране слепо, између два трептаја очију. Понекад у тим бесвесним јурњавама стижу и до моје клупе, у пролазу бацају према мени неразумљиве псовке. Њихова лица изгледају као да испадају из шарки приликом страсних гримаса које праве на мој рачун. Као чопор заинтересованих мајмуна који пародистички коментаришу своје луде поступке – пролеће та гомила покрај мене, гестикулишући с пакленом вриском. Тада видим њихове прћасте и једва означене носиће, који не могу да задрже слине, њихова уста раздерана криком и покривена крастама, њихове мале стегнуте песнице. Дешава се да понекад застају крај мене. Чудна ствар, сматрају да сам им вршњак. Мој узраст је одавно у нестајању. Моје лице, опуштено и омршавело, добило је изглед дечјег. Помало сам збуњен јер ми нецеремонијално говоре ти. Када ме је први пут један од њих изненада ударио у груди, срушио сам се под клупу. Али се нисам увредио. Извукли су ме оданде пријатно збуњеног и одушевљеног тако свежим и оживљавајућим поступањем. Та особина да се не вређам ни због какве наглости њиховог дрског savoir-vivre-а постепено ми ствара углед и популарност. Лако се досетити, да од тога времена вредно снабдевам своје џепове одговарајућом збирком дугмади, камичака, калема од конца, комадића гуме. То необично олакшава размену мисли и представља природну платформу у успостављању пријатељства. При томе, заузети реалнијим стварима, мање обраћају пажњу на самог мене. Под заштитом арсенала извађеног из џепа не треба да се бојим да ће њихова радозналост и шпицловство у односу према мени постати упорни.

На крају сам одлучио да проведем у дело извесну замисао која ме је од неког времена опседала.

Био је дан без ветра, благ и сетан, један од оних дана касне јесени када се година, исцрпавши све боје и нијансе тог времена, изгледа враћа на пролећне регистре календара. Небо без сунца сложило се у шарене траке, благе слојеве кобалта, бакарне рђе и бледог зеленила који су се на самој ивици завршавали пругом белине чиста као вода – боја априла неизрецива и давно заборављена. Обукао сам најбоље одело и изишао у град не без извесне треме. Ишао сам брзо, без сметњи, у пријатној атмосфери тога дана, ниједном не сишавши с праве линије. Без даха сам утрчао на мале камене степенице. Alea iacta est – рекао сам себи, закуцавши на врата канцеларије. Стао сам скромно пред писаћи сто господина директора, како је приличило мојој новој улози. Био сам мало збуњен.

Господин директор је извадио из стаклене кутије гундеља на чиоди и искоса га приближио оку, посматрајући га према светлу. Прсти су му били испрљани мастилом, нокти пљоснати и кратко подсечени. Погледао ме је иза наочара.

– Ви бисте, господине саветниче, хтели да се упишете у први разред? – рекао је. – Врло похвално и достојно признања. Разумем, саветниче, ви хоћете да обновите своје васпитање из основа, од темеља. Увек понављам: граматика и таблица множења су основе образованости. Наравно вас, саветниче, не можемо третирати као ученика који подлеже обавезном школовању. Пре као хоспитанта, који се после дугог лутања некако опет вратио у школску клупу. Управио је свој истрошен брод у ову луку, да се тако изразим. Да, да, господине саветниче, мало њих нам показује такву захвалност, то признање за наше заслуге, да се после читавог века рада, после многих напора врати к нама и остане ту заувек као добровољни понављач. Ви ћете, господине саветниче, код нас уживати изузетна права. Увек сам говорио...

– Извините – прекинуо сам га – али хтео бих да напоменем, што се тиче изузетних права, ја их се потпуно одричем... Не желим привилегија. Напротив... Не бих хтео да се по ичему разликујем, стало ми је, међутим, до тога да се што више слијем, изгубим у сивој маси разреда. Цела моја замисао би промашила свој циљ када бих имао ма какве привилегије у поређењу с другима. Чак и у погледу телесне казне – ту подигох прст – у потпуности признајем њен спасавајући и морални утицај – изричито захтевам да се у том погледу са мном не чине никакви изузеци.

– Врло похвално, врло педагошки – рече одобравајући господин директор. – Сем тога мислим – додаде – да ваше образовање услед дугог неупотребљавања у ствари већ показује извесне празнине. У том погледу се обично предајемо оптимистичким варкама, које се лако дају развејати. Да ли, на пример, памтите колико је пет пута седам?

– Пет пута седам – поновио сам збуњено, осећајући како ми збуњеност, која у топлом и пријатном таласу навире у срце, замагљује јасноћу мисли. Засењен као откровењем сопственим незнањем, почео сам напола одушевљен да се стварно враћам у детињско незнање, да муцам и понављам: пет пута седам, пет пута седам...

– Ето видите – рекао је директор – крајње је време да се упишете у школу. – Затим, ухвативши ме за руку, одведе ме у разред, у коме се држи предавање.

Опет као пре пола века нашао сам се у тој гужви, у тој препуној сали црној од мравињака немирних глава. Стајао сам на средини мали, држећи се за пешеве господина директора, док ме је педесет пари младих очију посматрало с равнодушном окрутном пословношћу животињица које виде јединку исте расе. Са многих страна су према мени искривљена лица, прављене гримасе у брзом обичном непријатељству, плажени језици. Нисам реаговао на та изазивања, памтећи добро васпитање, које сам некада добио. Осврћући се по тим живим лицима, пуним глупих гримаса, сетио сам се те исте ситуације од пре педесет година. Тада сам тако стајао покрај мајке, док је она свршавала моју ствар са учитељицом. Сада је место мајке господин директор нешто шапутао на уво господину професору, који је климао главом и пажљиво ме посматрао.

– То је сироче – рекао је најзад разреду – нема ни оца ни мајке – немојте му много досађивати.

Сузе ми навреше на очи приликом тог говора, истините сузе узбуђења, а господин директор ме је, и сам узбуђен, увео у прву клупу.

Отада је за мене почео нов живот. Школа ме је одмах потпуно апсорбовала. Никада за време мог ранијег живота нисам био тако заузет хиљадама проблема, интрига и послова. Живео сам у једном великом заносу. Изнад моје главе се укрштало на хиљаде најразноврснијих послова. Слати су ми сигнали, телеграми, давани ми знакови споразумевања, шиштали су ми, намигивали и на све начине су ме помоћу знакова подсећали на хиљаде обавеза које сам био узео на себе. Једва сам могао да дочекам крај часа, за време кога сам са урођеном пристојношћу стоички издржавао све нападе, да не бих пропустио ни реч професоровог предавања. Тек што се разлегао глас звонца, на мене се сручила та бучна руља, спопала ме са стихијским залетом, разносећи ме скоро на комадиће. Стизали су однатраг преко клупа тутњећи ногама по клупама, прескакали ми преко главе, превртали се преко мене. Сваки од њих ми је викао у уво претензије. Постао сам центар свих послова, најважније трансакције, најзамршеније и најосетљивије сфере нису могле проћи без мога учешћа. Улицом сам ишао увек окружен бучном руљом која је страсно гестикулирала. Пси су нас обилазили издалека подавијених репова, мачке су скакале на кровове кад бисмо се ми приближавали, а усамљени малишани, које бисмо срели успут, са пасивним фанатизмом су крили главе међу рамена, спремни на најгоре.

Школска наука није била изгубила ништа од свога чара новине за мене. На пример, вештина срицања. Учитељ је просто апеловао на наше незнање, умео је да га извлачи са великом вештином и лукавошћу, најзад је у нама стизао до оне tabula rasa, која је основ сваког учења. Уништивши на тај начин све предрасуде и навике у нама, започињао је наставу из темеља. С муком и напором смо бубали звучне мелодиозне слогове, шмрчући носевима у паузама и вукући по књизи прстом од слова до слова. Мој буквар је носио онакве исте трагове кажипрста, изразитије код тежих слова – као и буквари мојих колега.

Једном, не сећам се већ поводом чега је то било, ушао је господин директор у разред и у тишини која је изненада завладала, показао је прстом на тројицу од нас, међу њима и на мене. Морали смо одмах поћи са њим у канцеларију. Знали смо на шта то мирише, и моја два сукривца су већ унапред почела да плачу. Равнодушно сам посматрао њихово прерано кајање, лица деформисана наглим плачем, као да је са првим сузама са њих сишла људска маска и обнажила безобличну масу расплаканог меса. Што се мене тиче – био сам миран, с одлучношћу природа моралних и праведних предавао сам се току ствари, спреман да стоички поднесем последице својих поступака. Та чврстина карактера, која је личила на окорелост, није се свиђала господину директору кад смо нас три кривца стала пред њега у канцеларију – господин учитељ је присуствовао тој сцени са трском у руци. Равнодушно сам скинуо каиш, али је господин директор, погледавши, повикао: »Срамота, зар је могуће? у тим годинама?« и згрануто је погледао учитеља. »Чудан испад природе«, додаде са гримасом гађења. Затим пославши малишане, одржа ми дугу и озбиљну проповед, пуну туге и неодобравања. Али ја га нисам разумео. Гризући бесмислено нокте, гледао сам тупо пред себе а онда сам рекао: »Молим, господине плофесоре, то је Вацек пљувао на земичку господина плофесола«. Заиста сам већ био дете.

На гимнастику и цртање ишли смо у другу школу, где су били специјални уређаји и сале за те предмете. Марширали смо у паровима, причајући неуморно, уносећи у сваку улицу, у коју смо скретали, изненадан жагор наших измешаних сопрана.

Та школа је била велика дрвена зграда преудешена од позоришне сале, стара и пуна дограда. Унутрашњост сале за цртање била је налик на огромно купатило, таваница је била подупрта стубовима, испод ње се унаоколо пружала дрвена галерија, на коју смо одмах истрчавали, јуришајући на степенице, које су тутњале као бура под нашим ногама. Многобројна бочна одељења су служила за игру жмурке. Наставник цртања никад није долазио и ми смо правили несташлуке колико год смо хтели. С времена на време је упадао директор те школе у салу, слао неколико најбучнијих у ћошак, извлачио уши неколицини најдивљијих, али чим би се окренуо према вратима, за његовим леђима је већ поново расла галама.

Нисмо чули звонце кад је огласило крај наставе. Долазило је јесење поподне, кратко и шарено. По неке дечаке су долазиле мајке и оне што су се опирали псовале су и тукле. Али за друге лишене тако брижног домаћег надзора тек тада је почињала права забава. Тек у касни сумрак, стари послужитељ, затварајући школу, отерао би нас кући.

Ујутро је у то доба још био густи мрак, кад смо излазили у школу, град је још лежао у густом сну. Ишли смо пипајући испружених руку, шуштећи ногама кроз суво лишће, које је у гомилама покривало улице. Идући држали смо се зидова кућа да не бисмо залутали. Неочекивано у неком удубљењу напипавали смо лице друга који је долазио са супротне стране. Колико је због тога било смеха, погађања и изненађења. Неки су имали лојане свеће, палили су их и град је био засејан тим путујућим угарцима, који су се кретали ниско изнад земље у дрхтавој цик-цак линији, сусрећући се и застајкујући, да би осветлили неко дрво, круг земље, гомилу увелог лишћа, у коме су малишани тражили кестење. У неким кућама се на првом спрату такође већ пале прве лампе, мутно светло испада увећано кроз квадрате окана у градску ноћ и у великим фигурама пада на трг пред кућом, на већницу, на слепе фасаде кућа. А кад неко, узевши лампу у руку, иде из собе у собу – напољу се окрећу ти огромни правоугаоници светла, као листови огромне књиге, и трг изгледа као да иде кућама премештајући сенке и домове, као да ређа пасијансе са великом талијом карата.

Најзад смо стизали у школу. Угарци су се гасили, нас је обухватао мрак у коме смо напипавали наша седишта у клупама. Затим је улазио учитељ, забадао лојану свећу у боци и почињало је досадно испитивање речи и деклинација. У недостатку светла учење се спроводило на основу памћења и вербално. Док би неко једнолично рецитовао, ми смо жмиркајући гледали како из свеће избијају златне стреле, изгужване цик-цак линије и саплићу се, шуштећи као слама, у спуштеним трепавицама. Учитељ је разливао мастило у мастионице, зевао, извиривао у црну ноћ кроз ниски прозор. Под клупама је владала дубока сенка. Гњурали смо се тамо кикоћући се, ишли четвороношке, њушећи се као животиње по мраку и шапатом смо обављали обичне трансакције. Никада нећу заборавити те слатке предјутарње часове у школи, док је иза прозора лагано свитало.

Најзад је дошло време јесењих ветрова. Тога дана већ рано небо је постало жуто и касно, моделисано на тој позадини у мутносиве линије имагинарних предела, великих и магловитих пустара, које су се удаљавале кулисама узвишица и набора који су се у перспективи смањивали, збијајући се и смањујући чак далеко на истоку, где су се нагло завршавали као таласава ивица завесе која одлеће и показивали даљи план, дубље небо, отвор преплашеног бледила, бледо и престрашено светло најудаљеније даљине – безбројне, водњикавосветле, којим се као последњим запрепашћењем завршавао и затварао тај хоризонт. Као на Рембрантовим гравирама тих дана су се испод те траке светлости видели далеки, микроскопски јасни предели, који су се – уосталом никад невиђени – сада дизали иза хоризонта испод те светле пукотине неба, обливене блиставобледом и паничном светлошћу, као изронили из друге епохе и другог времена, као чежњивим људима на тренутак објављена обећана земља. У том минијатурном и светлом пределу са необичном оштрином се вијугавом пругом тамо кретао воз, једва приметан у тој даљини, пушећи се сребрнобелом трачицом дима и разилазио се у светлом ништавилу.

Али се онда дигао ветар. Као да је излетео из тог светлог отвора неба, заокружио и јурнуо по граду. Био је сав направљен од мекоће и благости, али се са чудном мегаломанијом правио да је грубијан и насилник. Месио је, превртао и мучио ваздух, да је овај умирао од уживања. Изненада се кочио у ваздуху и пропињао, ширио се као једра, огромна, напета, у чаршаве који су пуцали као бичеви, завезивао се у тврде чворове, који су дрхтали од напона, са страшним изразом као да је хтео да привеже цео ваздух за празнину, али је онда извлачио издајнички крај и развезивао ту лажну петљу и већ миљу даље и с фијуком бацао своје ласо, своју спутавајућу омчу, која ништа није хватала.

А шта све није радио са димом из оџака! Сироти дим више ни сам није знао како да избегне његове псовке, како да измакне главу испод његових удара, лево или десно. Тако се разметао по граду, као да је једном заувек хтео да тога дана покаже незаборавни пример своје бескрајне самовоље.

Од јутра сам предосећао несрећу. С муком сам се пробијао кроз вихор. На угловима улица, на раскрсници промаја другови су ме држали за пешеве. Тако сам ишао кроз град и све је ишло добро. Онда смо кренули на гимнастику у другу школу. Успут смо себи купили ђевреке. Дуга змија парова је улазила унутра кроз капију густо причајући. Још један тренутак и ја бих био спасен, на сигурном месту, безбедан све до вечери. По потреби могао бих чак и преноћити у гимнастичкој сали. Верни другови би ми правили друштво преко ноћи. Несрећа је хтела да је Вицек тог дана био добио нову чигру и с размахом је пустио пред школским прагом. Чигра је зврјала, око уласка се закрчило, изгурали су ме изван капије и у том тренутку ме је дигло. »Другови драги, спасавајте!« повикао сам већ лебдећи у ваздуху. Још сам угледао њихове испружене руке и њихова отворена уста која су викала, у следећем тренутку сам се преврнуо у ваздуху и полетео дивном линијом која се дизала. Већ сам летео високо изнад кровова. Летећи тако без даха, видео сам у машти како моји другови испружају руке, стрижући страсно прстима, и вичу учитељу: »Молим, господине професоре, Шимћа је однело!« Господин професор је погледао кроз наочаре. Мирно је пришао прозору и, заклањајући руком очи, пажљиво осматрао хоризонт. Али ме већ више није могао видети. Његово лице је у отужном одсјају бледог неба постало сасвим пергаментско. »Треба га избрисати из каталога«, рекао је са горком гримасом и пошао према столу. А мене је ветар дизао све више и више у жута, неиспитана, јесења пространства.

Усамљеност

Откад могу да излазим у град, то ми је велико олакшање. Али како дуго нисам напуштао собу! То су били горки месеци и године.

Не могу да објасним чињеницу да је то моја давна соба из детињства, последња одаја од трема, већ у оно време ретко посећивана, стално заборављена, као да није припадала стану. Не памтим више како сам тамо зашао. Чини ми се да је била светла ноћ, водњикаво бела ноћ без месеца. Видео сам сваку појединост у сивом светлу. Кревет је био размештен, као да га је тек малочас неко оставио, ослушкивао сам у тишини нећу ли чути дисање спавача. Ко би ту могао дисати? Отада станујем овде. Седим ту годинама и досађујем се. Да сам раније мислио на стварање залиха! Ах, ви, који још можете, којима је дато сопствено време за то, скупљајте залихе, слажите зрно на зрно, добро и хранљиво, слатко зрно, јер ће доћи велика зима, доћи ће мршаве и гладне године и земља у Египту неће родити. Нажалост, нисам био као брижљиви хрчак, био сам као лакомислени пољски миш, живео сам од данас до сутра без бриге за сутрашњицу, уверен у свој таленат вештака у гладовању. Мислио сам као миш: шта ми може глад? У крајњем случају могу гристи и дрво или њушкицом сецкати хартију на ситне комадиће. Најубогија животиња, сиви црквени миш – на сивом крају у књизи постања – у стању сам да живим од ничега. И тако ево живим од ничега у овој мртвој соби. Муве су давно поцркале у њој. Прислањам уво уз дрво, не гребе ли црв тамо у дубини. Гробна тишина. Само ја, бесмртни миш, усамљено посмрче, шуштим у тој мртвој соби, претрчавам без краја преко стола, полице, столице. Идем налик на тетку Теклу, у дугој сивој хаљини до земље, спретан, брз, мали, вукући за собом шуштав реп. Седим сада усред белог дана непомичан на столу, као испуњен, моје очи, као две бројанице, искочиле су и блистају. Само крај њушкице ми пулсира једва приметно, жваћући ситно, по навици.

То наравно треба схватити као метафору. Ја сам пензионер, а не никакав миш. То спада у особине моје егзистенције, не живим паразитски на метафорама и дозвољавам да ме тако лако понесе прва метафора која дође. Залетевши се тако морам се с муком дозивати натраг, враћајући се лагано к свести.

Како изгледам? Понекад се видим у огледалу. Чудна, смешна и болна ствар! Стид ме је да признам. Никад се не видим en face, лице у лице. Али мало дубље, мало даље стојим тамо у дну огледала мало по страни, мало окренут профилом, стојим замишљен и гледам у страну. Стојим тамо непокретан, гледајући у страну, мало унатраг иза себе. Наши погледи су престали да се сусрећу. Кад се покренем и он се покреће, али полуокренут унатраг, као да не зна за мене, као да је зашао иза много огледала и више не може да се врати. Туга ми стеже срце кад га видим тако страног и равнодушног. Та то си ти, хтео бих да викнем, био си мој верни одраз, пратио си ме толико година а сада ме не познајеш! Боже! Туђ и гледајући некуд у страну, стојиш тамо и изгледа, као да ослушкујеш негде из дубине, чекаш на неку реч, али оданде, из стаклене дубине, послушан неком другом, чекајући наредбе с друге стране.

Седим тако за столом и прелиставам стара пожутела универзитетска скрипта – једину своју лектиру.

Гледам на избледелу пожутелу завесу, видим како се лако надима од хладног даха из прозора. На тој гарниши бих могао радити гимнастику. Савршено вратило. Како се лако премеће на њему у јаловом, већ толико пута употребљеном ваздуху. Скоро нехотице се прави еластично salto mortale – хладно, без унутрашњег учешћа, некако чисто спекулативно. Кад се тако еквилибристички стоји на том вратилу, на врховима прстију, додирујући главом таваницу, има се осећај да је на тој висини нешто топлије, има се једва осећана илузија пријатног ваздуха. Од детињства тако волим да гледам собу из птичје перспективе.

Седим и ослушкујем тишину. Соба је просто бело окречена. Понекад се на белој таваници појави кокошија нога пукотине, понекад се комадић малтера одлепљује шуштећи. Треба ли да одам да је моја соба зазидана? Како то? Зазидана? На који начин бих могао изаћи из ње? То је баш оно: за добру вољу нема препреке, интензивној жељи ништа се не може одупрети. Морам само замислити врата, добра стара врата, као у кухињи мога детињства, са гвозденом бравом и засовницом. Нема собе тако зазидане да се не би отварала таквим поверљивим вратима, само ако има довољно снаге, да јој буду инсинуиране.

Последње очево бекство

Било је то у касном и проклетом периоду потпуног распада, у периоду коначне ликвидације наших послова. Фирма је већ одавно била скинута изнад врата наше радње. Мајка је још при полуспуштеним капцима потајно трговала остацима. Адела је била отпутовала у Америку. Говорило се да је брод којим је пловила потонуо и да су сви путници изгубили животе. Никад нисмо проверили ту вест, глас о девојци се изгубио, више нисмо чули за њу. Настала је нова ера, пуста, трезна и без радости – бела као хартија. Нова служавка Гења, анемична, бледа и без костију, меко се кретала по собама. Када би је погладили по леђима, увијала се и протезала као змија и прела као мачка. Имала је мутнобео тен и чак ни испод очних капака емајл-боје није била румена. Услед расејаности понекад је правила запршку од старих фактура и копија, која је била отужна и није се могла јести.

У то време мој је отац већ био дефинитивно умро. Умирао је више пута, али увек непотпуно, увек са извесним оградама, које су приморавале да се изврши ревизија те чињенице. Имало је то своју добру страну. Дробећи тако своју смрт на рате, отац нас је навикао на чињеницу свог одласка. Постали смо равнодушни према његовим поврацима, све више редуцираним, сваки пут све жалоснијим. Физиономија већ одсутног некако се била разишла по соби у којој је живео, разгранала се, стварајући у извесним тачкама чудне чворове сличности невероватне изразитости. Тапете су на извесним местима имитирале дрхтање његових грчења на лицу, арабеске су се формирале у болну анатомију његовог смеха, растављену на симетричне зглобове као окамењени отисак трилобита. Неко време смо у великом кругу обилазили његов крзнени капут постављен творовима. Капут је дисао. Паника зверчица међусобно позагризаних и ушивених пролазила је кроз њега у немоћним дрхтајима и нестајала у наборима кожице. Кад би се прислонило уво, могло се чути мелодиозно мрмљање њиховог сложног сна. У тој добро уштављеној форми, са тим лаким мирисом творова, убиства и ноћних парења, могао је издржати читаве године. Али ни ту није издржао дуго.

Једног дана мајка је дошла из града збуњена израза на лицу. »Погледај, Јузефе«, рекла је, »какав случај. Ухватила сам га на степеништу како скаче са степенице на степеницу«. И подигла је марамицу са нечега што је држала на тањиру. Одмах сам га познао. Сличност је била таква да се није могла порећи, иако је сад био рак или шкорпион. Потврдили смо то једно другом очима, веома запрепашћени изразитошћу те сличности, која се и поред таквих промена и метаморфоза још наметала са просто несавладивом снагом. »Је ли жив?« запитао сам. »Разуме се, једва могу да га задржим«, рекла је мајка, »да ли да га пустим на под?« Ставила је тањир на земљу и, нагнути над њим, сада смо га пажљивије загледали. Сав утонуо у своје многобројне криве ноге, отац их је лако мрдао. Мало подигнуте штипаљке и бркови изгледали су као да прислушкују. Накренуо сам посуду и отац је опрезно са извесним устезањем изишао на под, али, дотакнувши пљоснато тле под собом, нагло је појурио свим својим многобројним ногама, лупкајући тврдим зглобовима зглавкара. Преградио сам му пут. Застао је, додирнувши немирним брковима препреку, после чега је подигао штипаљку и скренуо у страну. Пустили смо га да трчи у правцу који је сам изабрао. С те стране ниједан део намештаја није му могао пружити склониште. Тако је трчећи у таласавим дрхтајима на својим многобројним ногама дошао до зида, и пре но што смо се ми снашли устрчао је уз њега лако, не задржавајући се, целом арматуром ногу. Стресао сам се са инстинктивним гађењем, пратећи многочлано путовање уз лупу по папирним тапетама. Отац је, међутим, дошао до малог уграђеног кухињског орманчића, за тренутак се нагнуо преко његове ивице, испитујући штипаљкама унутрашњост орманчића, после чега је цео ушао у њега.

Као да је изнова упознавао стан из те нове рачје перспективе, прихватао је предмете, можда њухом, јер и поред тога што сам га добро разгледао, нисам могао да откријем код њега никакав орган вида. Изгледало је као да помало размишља о предметима на које је наилазио на свом путу, задржавао се крај њих, додирујући их брковима, које је лако мрдао, чак их је грлио штипаљкама, као да их проба, упознавао се са њима и тек после једног тренутка одвајао се од њих и јурио даље, вукући за собом труп мало подигнут изнад пода. Исто тако је поступио и са комадићима хлеба и меса које смо му бацали на под у нади да ће их појести. Само их је површно опипавао и јурио даље, не досећајући се да су то предмети за јело.

Могло се помислити, посматрајући те његове стрпљиве реконесансе на терену собе, да нешто упорно и неуморно тражи. С времена на време би отрчао у угао кухиње, под буре с водом која је цурила, и дошавши до барице, изгледало је као да пије. Понекад је нестајао на целе дане. Изгледа да је савршено живео без јела и нисмо приметили да је услед тога губио нешто од своје живахности. С помешаним осећањима стида и гађења преко дана смо гајили скривени страх да би нас ноћу могао посетити у кревету. Али то се није догодило ниједном, иако је дању путовао по свим стварима и нарочито волео да борави у пукотини између ормана и зида.

Извесни знаци разума, па чак и неке несташне самовољности, нису се дали предвидети. На пример, отац никада није пропустио да се појави у трпезарији за време јела, иако је његово учешће за ручком било платонско. Ако су врата трпезарије за време ручка случајно била затворена, а отац се налазио у суседној соби, толико би дуго гребао под вратима, трчећи тамо-амо дуж пукотине док му их не бисмо отворили. Касније се научио да у ту доњу пукотину увлачи штипаљке и ноге и уз мало јаче трзаје тела успевао је да се постранце испод врата провуче у собу. То га је, изгледа, веселило. Тада би се смиривао под столом, лежао сасвим тихо, пулсирајући само лако трупом. Шта је значило то ритмично пулсирање блиставог трупа, нисмо могли да одгонетнемо. Било је то нешто иронично, непристојно и пакосно, што је изгледало као да истовремено изражава неко ниско и путено задовољство. Наш пас Нимрод прилазио му је лагано и без узбуђења, опрезно га је њушкао, кијао и равнодушно одлазио, не створивши себи одређени суд.

Распуштеност у нашој кући ширила је све веће кругове. Гења је по цео дан спавала, њено витко тело се млитаво таласало дубоким дисањем. У супи смо често налазили калеме од конца, које је непажњом и чудно расејана заједно са поврћем стављала у њу. Радња је in continuo била отворена и дан и ноћ. Распродаја при полуспуштеним капцима из дана у дан је текла својим током усред ценкања и убеђивања. Поврх свега допутовао је још ујак Карол.

Био је чудно збуњен и ћутљив. Са уздахом је изјавио да је после последњих тужних искустава одлучио да промени начин живота и да се лати изучавања језика. Није излазио из куће, затворио се у последњу собу, из које је Гења изнела све диване и гоблене, пуна неодобравања према новом госту, и удубио се у проучавање старих ценовника. Неколико пута је пакосно покушао да нагази оцу на труп. С виком и страхом смо му то забранили. Само се злобно осмехнуо за себе, неубеђен, док је отац, несвестан опасности, пажљиво застајао над неким мрљама на поду.

Мој отац, брз и живахан док је стајао на ногама, делио је са свим љускарима ту особину што је преврнувши се на леђа постајао сасвим немоћан. То је био ружан и жалостан призор, кад би се, очајнички пребирајући свим ножицама, немоћно окретао на леђима око сопствене осовине. Није се могло без непријатности гледати на ту сувише јасну и артикулисану, скоро бестидну механику његове анатомије, која је лежала некако на врху и ничим незаклоњена са стране нагог, многочланог трбуха. Ујак Карол је у таквим тренуцима добијао страсну жељу да га згази. Трчали смо му у помоћ и пружали оцу неки предмет, за који се грчевито хватао штипаљкама и вешто повраћао нормалну позицију, пуштајући се одмах у кружно трчање у муњевитим цик-цак линијама, са удвојеном брзином, као да је хтео да избрише успомену на пад који га је компромитовао.

С непријатношћу се морам савладати да бих истинито испричао несхватљиву чињеницу, пред чијом стварношћу се стреса цело моје биће. До данас не могу да схватим да смо у пуној мери били свесни проузроковачи те чињенице. У тој светлости тај догађај добија особине неке чудне фантастичности. Јер фаталност не заобилази нашу свест и вољу, него их искључује у свој механизам тако да попуштамо и примамо као у летаргичном сну такве ствари пред којима се стресамо у нормалним условима.

Кад сам, потресен свршеним чином, очајно питао мајку: »Како си могла то да учиниш! Да је то бар Гења учинила, али ти...«, мајка је плакала, ломила руке, није могла да одговори. Је ли мислила да ће оцу тако бити лакше, да ли је у томе видела једини излаз из његове безнадежне ситуације или је просто радила по несхватљивој лакомислености и не мислећи?... Фатум проналази хиљаде лукавстава кад је у питању спровођење његове несхватљиве воље. Неко ситно, тренутно помрачење нашег ума, тренутак заслепљености или непажње довољан је да се прокријумчари чин између Сциле и Харибде наших одлука. Затим се без краја могу ex post интерпретирати и тумачити мотиви, изналазити побуде – свршени чин остаје неопозив и једном заувек одлучен.

Освестили смо се и дошли себи од наше заслепљености тек кад су оца унели на чинији. Лежао је велик и натечен услед кувања, бледосив и пихтијаст. Седели смо ћутећи као отровани. Само је ујак Карол посегнуо виљушком у чинију, али ју је несигурно спустио на пола пута, погледајући нас са чуђењем. Мајка је наредила да чиније однесе у салон. Тамо је лежао на столу покривен плишаним покровом, поред албума са фотографијама и механичког вергла с цигаретама. Лежао је обилажен од нас и непокретан.

Али земаљски пут мога оца није имао да се заврши на томе, и тај наставак, то продужење историје већ преко, чини ми се, крајње и допуштене границе – његова је најболнија тачка. Зашто, најзад, није признао да је изгубио, зашто, најзад, није признао да је побеђен, кад је заиста имао све разлоге за то и судбина није могла отићи даље потпуно га уништавајући? После неколико недеља непомичног лежања некако се консолидовао у себи, изгледало је као да лагано долази свести. Једног јутра смо чинију затекли празну. Само је једна нога лежала на ивици тањира, изгубљена у охлађеном сосу од парадајза и пихтијама изгаженим његовим бекством. Скуван, губећи ноге уз пут, одвукао се са остатком снаге даље, на бескућнички пут, и више га нисмо угледали очима.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт