Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Три пољска класика

Превод са пољског и белешка
Зоран Ђерић

Збигњев Херберт: Крштење
Тадеуш Ружевич: Лађа
Чеслав Милош: Емигрирати
Белешке о песмама и песницима

Збигњев Херберт

Крштење

Ветерани четрдесетодневних потопа
упознати са провалама неба
који су видели смрт планина
и избављење мишева
сада седе на својим праговима
гледају таласање жита
лепо као опадање вода
то је била веома срећна помисао
поверити наду птицама
отада је њихова вера моћна
као голубарник

спашени из пламтећих кућа
где човек гори као перце
загледају у унутрашњост лобање
у бесмисао свитка ружичасте анатомије
они који познају значај тела
говоре
да заслужују више некретнина
злочинац мачка и астроном
лоши и добри
изравнаће плитке јаме

на крају ми с труном дуге под капцима
који подижемо покретима горе и доле
приносећи му жртву
и спуштајући капке
говоримо
и једни и други имају руке
уроњене у воду
уроњене у ватру
помирене ништавности
или милосрђе

а само против нас су
црквени очеви писали брошуре
contra academicos
само нас задеси страшна судбина
пламена и ламента
пошто примисмо кршење земље
одвише храбри бејасмо у неизвесности

Тадеуш Ружевич

Лађа

Не плачи
ипак га ниси волела
он је предмет
који треба изнети из куће

дискретно одшкринути прозор

у мом црном оделу
у лађи
без весала
напушта овај свет
отпловљава
отац

дрвени ковчег
заглавио се међу грање
зелених венаца смреке
папирних трака

отац је поживео
деведесет година
умро је у фебруару 1977

не плачи
ипак сам га волео
испод стакла сличица
отац носи зелено дрво
крст и секиру
каљаче
за дубок снег
на столу леже обојени ланчићи
звезде анђеоске косе

нека му земља лака буде

Чеслав Милош

Емигрирати

У сновима враћају ми се године проведене у домовини.
И тек тада знам колико сам патио.
Наши минули животи су сакривени,
Или зазидани, као што то раде пчеле,
Лепећи воском места која су оштећена.

Ко би успео да опстане чувајући успомене
На сва понижења наше узвишене амбиције,
И благог гледања на бедника
Који мисли да оно што је имало код куће, има и овде неке вредности?

Кад бих за младе састављао сведочанство,
Не бих ни једном речју помињао успех.
Који, наравно, бива, али је горак.

Белешке о песмама и песницима

1. Збигњев Херберт (1924-1998), иако већ три године мртав, не престаје да изненађује своје читаоце. Последњих година објављено је више рукописа из његове заоставштине. Међу њима је књига есеја Лавиринт над морем [Варшава-Париз, 2000], несвакидашња прича о уметности и цивилизацији Југа и Севера, од антике до наших дана. Код нас су преведене и објављене претходне две књиге ове, сада је очигледно, есејистичко-путописне трилогије: Варварин у врту и Мртва природа с ђемом. Недавно се појавила књига Краљ мрава [Краков, 2001] као и ново издање најпознатије књиге стихова Господин Когито [Вроцлав, 2001]. Појавила су се и Хербертова писма, међу њима и, оспоравана, мада не и компромитујућа по писца, интимна преписка индикативно насловљена као Писма Музи [Гдиња, 2000]. Поновљена издања Хербертових књига песама су уобичајена, код различитих издавача, сваке године, тако да, нема сумње, песник је више него присутан својим песмама и есејима, а све више је и ауторских књига о њему, односно зборника са студијама које су посвећене његовом делу.

Песма коју смо одабрали прва је песма у књизи Хермес, пас и звезда, другој Хербертовој збирци, објављеној 1957. године и није до сада превођена на српски језик, мада је, из истоимене збирке, велики број песама превео Петар Вујичић, наш највећи преводилац пољских песника на српски језик, а међу њима је песништво Збигњева Херберта заузимало истакнуто место (видети Вујичићеве преводе у књигама: Зашто класици, 1980; Господин Когито, 1988. и Елегија о одласку, 1990; као и превод последње за живота објављене песничке књиге З. Херберта, Епилог олује, 1998, који је непосредно по њеном објављивању превела и објавила код нас Бисерка Рајчић). Испровоциран насловом, као и чињеницом да због неких разлога та песма није код нас раније превођена, одлучио сам се да је преведем. Недавне поплаве у Пољској, као и све друге налик на велики потоп елементарне непогоде последњих година у свету, па и код нас, у Србији, дају јој нову актуалност и још једном потврђују претпоставку по којој је поезија универзална метафора, али, често и много више од тога.

2. Песма “Лађа” Тадеуша Ружевича (рођен 1921) објављена је у књизи Мајка одлази (прво издање 1999. године), књизи која је добила највеће пољско књижевно признање, награду Нике за 2000. годину. Не само због тога, већ и због изузетне лиричности, драматичности ове аутобиографске књиге, у којој се налазе записи о мајци, али и о оцу, дневници, фотографије, писма, поезија – ова књига је имала више издања, што сведочи о изузетној читаности, односно омиљености Ружевича међу пољским читаоцима. Овај песник је изузетно цењен и као драмски писац, а на пољским сценама се са успехом играју његови комади.

Превођен на српски језик још од 1955. године, овај песник је, захваљујући најпре Петру Вујичићу, а потом и Бисерки Рајчић, познат и цењен и код нас. Вујчић је објавио четири књиге превода Ружевичеве поезије: У средишту живота (1960), Немир (1970), Трауматска прича (1987) и Рељеф (1993), а прошле године је Бисерка Рајчић објавила превод једне од последњих Ружевичевих песничких књига – Увек фрагмент. У међувремену је овај песник обрадовао своје читаоце већ поменутом књигом Мајка одлази, односно Професоров ножић (2001).

3. Почетком фебруара 2002. године, објављене су у дневним новинама нове песме Чеслава Милоша (1911), “Емигранти” и “Упркос природи”, које најављују излазак из штампе његове нове песничке књиге, Други простор, код краковског издавача “Знак”, који је недавно почео да објављује и сабрана дела овог, сад већ можемо рећи, не само великог савременог песника, већ и пољског класика. Чињеница да се после 50 година емиграције, вратио у домовину, да своје последње дане проживи у Кракову, обележила је и ову песму горким искуством које изнад свега говори о неповратно изгубљеним годинама, негде у свету, далеко од родне куће. Без обзира на светску славу коју је песник последњих двадесетак година стекао (по добијању Нобелове награде, 1980. године), повратак у завичај матерњег језика био је и остао највећи смисао и циљ изгнаника попут Милоша.

Захваљујући преводиоцу Петру Вујичићу, поезија Чеслава Милоша је на српским читаоцима доступна већ четири деценије: од антологије из 1964. године, преко књига Где сунце излази и где залази (1981), Спасење (1982), Химна о перли (1985), до великог избора Поезија (1988) и збирке Хронике. Вујчић је преводио такође и његову прозу и есеје, а са том праксом је наставила Љубица Росић, преводећи, међу осталим, есеје У потрази за отаџбином (1998) и, недавно, Милошеву преписку.