Александар Довженко

АУТОБИОГРАФИЈА

1939, у децембру

Родио сам се 30. августа 1894. године на периферији малог среског градића Соснице, Черњиговска губернија, у предграђу званом Вјунишче, у породици земљорадника Петра Семјоновича Довженка, који је, како се тада означавало, припадао козачком сталежу.

Имали смо седам или седам и по десјатина земље. Земља је била сасвим просечна, па се отац бавио и киријањем, а и смоларењем, како би подржао своје "натурално газдинство". Родитељи су ми били неписмени. Неписмени су били отац, мати, баба и прабаба.

Деда је био писмен, и отац није могао да му опрости што га је оставио у тами. Деце је било много - четрнаесторо; од тог променљивог бројног стања остало је само двоје – ја и сестра (она је сада лекар). Остали су умрли једно по једно, и скоро нико од њих није дочекао да постане способан за самосталан рад. Кад год се присећам сада свог детињства и свог сеоског кућерка, уза свако своје присећање ја се сећам плача и сахране. А и први телеграм примљен у нашем кућерку обавештавао је о смрти – мога брата, пристанишног радника у Ростову. Ни данас не могу да гледам сахрану. Међутим, сахране се продевају кроз сва моја сценарија, кроз све моје филмове. У свим мојим филмовима постоје растанци. Јунаци се опраштају, хитајући да оду далеко, напред, у нов живот – незнан али привлачан, бољи. Они се опраштају ужурбано и немарно, и чим се отргну они се више не осврћу – да им срце не препукне. А плачу они који су остали. То је моја мати. За песму рођена, она је плакала целог свог живота, испраћајући нас свагда. Очигледно, питања живота и смрти су толико запрепашћавала моју детињску машту да су остала у мени за читав живот, проткавши у најразноврснијим испољавањима моје стваралаштво. И тако је лик мајке заклонио све остале у кратком низу мојих женских ликова.

Деда у филму ЗЕМЉА – то је мој покојни доброћудни деда Семјон Тарасович, некадашњи рабаџија, поштен и питом човек. Од њега потичу у мојим филмовима они ликови дедова, увек с љубављу дати. То је топлина детињства. Моји дедови – то је нека врста призме епохе. И баш зато било ми је лакше да стварам лик Боженка него Шчорсов лик.

Оно друго што је у моме детињству било пресудно за карактер читавог стваралаштва – то је љубав према природи, стварно осећање за лепоту природе. Имали смо диван сенокос на Десни.

Све до краја живота он ће ми остати у сећању као најлепше место на читавој земљи. Са њим су повезани за мене и прво рибарење, и јагоде, и печурке, и први жуљеви на дечјим рукама, јер нисмо били људи из летњиковаца. Нисам га видео већ двадесет и пет година. Знам да је он постао друкчији, као што сам постао друкчији и ја, - и да га не морам гледати. Он већ живи у стваралаштву. Увек сам сматрао и сматрам да без ватрене љубави према природи човек не може да буде уметник. А и не само уметник, нарочито данас, кад нам ваља да преуредимо скоро све градове, кад је науци у целини, а напосе инжењерству и архитектури, први пут пружена могућност да буду у најлепшем хармоничном споју с природом – људима на радост.

Похађао сам сосничку основну а касније вишу основну школу. Лако сам учио. Био сам како се то каже, одличан ђак, што ме је прилично често доводило у недоумицу. Мени се чинило да учитељи и сами нешто не схватају како треба, па им се зато чини да сам одличан ђак. Исто осећање недоумице, а каткад и горчине – поводом оцене ових или оних појединости мојих радова – имам и данас. По свој прилици, известан део докучене мудрости поручује свести: колико је незнатно, напослетку, све што си учинио, колико још треба чинити, колико још размишљати и знати – а не само осећати – да би се постигла потпуна јасноћа уобличења.. Не једном сам рекао на скуповима, а ни сада то не могу избећи, пишући о своме животу: не волим баш у свему своје филмове. Каткад их не волим ни по чему. Ја их жалим као незгодну и не баш сасвим лепу али рођену децу. Мени се још и сада чини да је тек негде у будућности мој добри филм, направљен како ваља.

У детињству сам био веома наклоњен посматрању свега што ме је окруживало. Маштовитост и уобразиља биле су ми тако јаке да је живот каткад постојао за мене у два аспекта који су се међусобно борили – у реалном и замишљеном аспекту. При томе онај други изгледао ми је некако остварен. Нисам имао одушевљења ни за шта одређено. Мени се чинило да ја све могу, да је све лако, - и желео сам да будем различит, да се тако рећи поделим на неколико делова и да живим кроз многе животе, позиве, земље и чак видове. Али, углавном, моје маштање о избору будуће професије кретало се у сферама архитектуре, сликарства, морнарства, далеке пловидбе, гајења риба и учитељског позива. Могућно је да ја тек сада додајем учитељски позив својим ондашњим стремљењима, јер је то било једино што сам тада постигао. Учитељски институт у Глухову почео сам да похађам 1911. кад нисам имао ни пуних шеснаест година. Поменуту школу изабрао сам зато што сам имао право да тамо "полажем пријемни испит", а сем тога постојала је стипендија – сто двадесет рубаља годишње. Потера за стипендијом, односно за могућношћу школовања, довела ме је у ствари, у тај Институт. Био сам најмлађи у њему. Они најстарији, људи с учитељским стажем (народних школа) од пет до десет година, имали су по тридесет, чак тридесет две године. Тешко ми је полазило за руком да се с њима зближим, а тешко је било и да учим. Моје предзнање било је слабо за Институт, и ја сам изгледа, пуким случајем положио пријемни испит. Стога сам учио доста слабо. Неуједначено. Услед тога нису ми дали стипендију, и ја сам прве две године мучно таворио дајући часове, а мој тата је чак продао једну десјатину земље. Откинуо је од срца. Толико је он неписмен човек, кога су у животу пратиле само тешкоће и невоље, хтео да му син "изучи за господина".

Духовна атмосфера у Институту била је врло тешка. Сићушан град, сам малограђанин. Институт је одгајао добронамерне, политички неписмене, наивне учитеље за више основне школе. Учитељи су сви одреда били чиновници, а нарочито директори. Институт је имао своју цркву. Похађање цркве било је строго обавезно. Ту сам престао да верујем у бога, што сам и признао исповедајући се наставнику веронауке оцу Александру, једино либерално опредељеном човеку међу нашим наставницима.

Као ученик Института, ја сам се први пут упознао с украјинским књигама, и то у стану мојих другова. То су били "Литературно-науковиј кистник" и лист "Нова Рада", који су излазили, рекао бих, у Лавову а које смо читали кришом, - као нешто наше рођено али забрањено. У нашој средини било је забрањено и да се разговара украјински. Спремали су нас да постанемо учитељи који ће допринети да се тај крај "поруси". У кијевској, пољској и житомирској губернији уведен је касније неки додатак нашим платама - чини ми се, осамнаест рубаља месечно – за "порушење" краја. Завршио сам Институт 1914., а имао сам тада деветнаест и по година.

Понекад наиђем на своје некадашње ученике. То су већ људи у годинама, припадници разних позива. Питам их: да ли сам био добар учитељ? Кажу да сам био добар. И то не толико добар учитељ колико добар васпитач. Много се радујем тим одговорима. Сумњам да сам био добар васпитач у обичном значењу те речи. Једноставно, био сам млад, не много старији од својих ученика, био сам дружељубив и весео, и они су ми били ближи и милији у сваком погледу него моје колеге-учитељи. Био сам у свему отворен у друштву ученика. Предавао сам физику, природопис, географију, историју, гимнастику. Одбио сам дужност инспектора, која ми је понуђена друге године, а своје одбијање образложио сам младошћу, маштајући кришом да наставим своје школовање. Нисам имао право да се упишем на универзитет. У то време маштао сам о сликарском позиву, цртао у своме стану и узимао приватне часове цртања, сањајући да ћу једног дана доспети у Академију ликовних уметности, макар као ванредан ученик.

Године су пролазиле. Више нико – ни ја ни ма ко други – није бацао цвеће рањеницима нити им је викао "ура". Већ одавно посматрао сам рањенике с осећањем бола и стида. Понекад бих се окренуо, јер нисам могао поднети њихове погледе. Рањеници су били преплавили цео град. Вирили су, по неколико њих, кроз прозоре својих великих зграда претворених у војне болнице, вукли су се, храмајући, баштицама испред кућа, а руке у огромним завојима биле су им на грудима; тако дадиље носе малу децу. Улицама су промицале те групице у изгужваним шињелима и бацали на нас, чиновнике, - проклети да смо! – погледе пуне мржње и туге. Наступила је деветсто седамнаеста година.

Ми, учитељи, синови сељака, чиновници десете класе, дочекали смо пропаст царизма огромном, стихијском радошћу. Талас револуције носио нас је заповедничком снагом на улице, на тргове. Зидови школе размакли су се преда мном. Улица је постала школом.

Показало се да је свет много сложенији, а сложена се показала и тадашња Украјина…

Ни до чега нисам дошао без муке. 1917. године преместио сам се у Кијев, да тамо учитељујем, и одмах сам се уписао у Кијевски комерцијални институт, на Економски факултет. Ни тај Институт није био моја школа. Ступио сам у њ само зато што ми је моја сведоџба ускраћивала право да ступим у ма коју другу вишу школу. Ово је било само средство да стекнем више образовање уопште. И у овом Институту ја сам слабо учио.

Нисам имао времена, јер сам и сам предавао. А поред тога, нисам био довољно стрпљив за учење. Поједине дисциплине уопште нисам учио, друге, које сам волео, на пример, физика – предаване су на другом факултету. Стога сам се у овом Институту расцепио, тако рећи, између два факултета. За време хетмана, када је у Кијеву било дошло до оснивања Академије ликовних уметности, ступио сам и у Академију. Колико сам био жељан свега, и колико је очигледно да тада ништа није било од мене… Сећам се, у оно време је отворен и Географски институт. Хтео сам да ступим и онамо, али су то осујетили неки догађаји. 1918. године био сам на челу друштвено-културне организације Комерцијалног института. Организовао сам митинг на којем се протестовало против мобилизације у хетманову војску и припремио велике демонстрације у Корољенковој улици. Растерали су нас хетманови официри. Убили су двадесетак људи а многе су ранили.

Почетком 1920. године, ступио сам у партију боротбиста. Ево како је дошло до тог ступања, погрешног и сувишног. Имао сам јаку жељу да ступим у Комунистичку партију бољшевика Украјине, али сам сматрао себе недостојним да прекорачим њен праг, те ступих међу боротбисте – отприлике онако како се ступа у припремни разред гимназије, што она, партија боротбиста, зацело никад није била, те данас изгледа апсурдна чак сама помисао на такво поређење. Али се догодило. Неколико седмица касније партија боротбиста се улила у КП (б) У, и тако сам постао члан КП (б) У. Одредили су ме да руководим партијском школом у Житомиру, али услед пробоја Пољака, тај рад је прекинут, и ми смо почели да се повлачимо према Кијеву. А ја сам добио задатак да илегално радим у Коровињецком рејону, али ме зароби пољска коњичка патрола.

Патрола се понела према мени врло грубо. Настојећи да ми изнуди податке о распореду наших јединица, подвргла ме је "условно егземпларном" стрељању. Пошто је један наш одред, који се пуким случајем пробијао баш ту, осуо пушчану ватру на патролу, она ме натера да стојим као жива мета. Ипак сам имао срећу: стигао сам здрав и читав у свој одред.

Сутрадан смо били у Кијеву, и ја сам тамо дочекао у илегалности одлазак Пољака, а после ослобођења Кијева одредили су ме да будем секретар губернијског одељења за народну просвету. Отприлике годину дана радио сам у Кијеву. То је био период мог веома напрегнутог рада. Био сам млад, здрав, способан да радим не осећајући никакав умор. Напоредо са секретарском дужношћу, ја сам руководио одељењем за уметност, био сам комесар позоришта "Шевченко", сарађивао у организационом комитету просветних радника. Сем тога, по посебном партијском задужењу, обилазио сам села кијевског краја – ради организовања власти на терену.

Занемарио сам Комерцијални институт који је добио нов назив: Институт за народну привреду. Много сам цртао, првенствено карикатуре, и био чврсто решен да пређем у кијевски Архитектонски институт, али сам после кратког времена упућен у Харков и стављен на располагање Народном комесаријату за иностране послове Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике.

О боравку у иностранству маштао сам само у детињству. Зато сам био веома узбуђен и уплашен кад су ме послали у иностранство, у Варшаву.

У Варшави сам радио скоро годину дана, и то прво у руско-украјинско-пољској репарационој комисији за размену ратних заробљеника, а касније као шеф канцеларије посланства. Тај канцеларијски рад у условима 1921. године био је толико непријатан и тежак да ја по неколико седмица нисам излазио из зграде посланства. "Посланство - то вам је шугава кујна, где све мора бити печено у свако доба дана и ноћи" – говорио ми је (покојни) саветник Хургин. И ја сам пекао све дотле док нисам прешао, 1922. године, у Берлин на мању дужност – секретара генералног конзулата УССР у Немачкој, где сам се после три или четири месеца повукао из службе и, добивши од Комесаријата за народну просвету стипендију у износу од 40 долара месечно, ступио у приватну уметничку школу. Циљ ми је био да на јесен пређем у Академију за ликовне уметности у Берлину или Паризу. Једног летњег месеца 1923. године ја сам се вратио у Украјину, у Харков, и више нисам путовао за Берлин. То су онемогућили догађаји у Хамбургу. Народни комесаријат за иностране послове, којем сам и даље некако припадао, понудио ми је да одем у Кабул (Авганистан) као дипломатски курир. Већ сам се био припремио за путовање, али из породичних разлога нисам отпутовао већ сам ступио у редакцију харковског листа "Висти ВЦВК" као сликар-илустратор. Више нисам био у партији. Искључен сам из њених редова још за време свог боравка у иностранству – с образложењем да нисам одатле послао на "чистку" своја документе. Међутим, ја сам документе послао. Они су се некако били изгубили, а пронађени су случајно, испод ормара, после неколико година. Искључење из партије пало ми је врло тешко. Тражио сам своје документе у Комисији за прикупљање и разраду материјала историје партије, обијао прагове, негодовао поводом "неправедности о окорелости" људи међу којима сам се скретао. На предлог једног од чланова или, колико се сећам, председника Централне контролне комисије, да писмено изјавим жељу да поново ступим у партију, одговорио сам одречно, сматрајући да су ме неправедно искључили. Краће речено, поступио сам глупо, непартијски, - и сви моји даљи покушаји остали су безуспешни.

У редакцији сам радио од јесени 1923, до лета 1926. године. За живот сам зарађивао илустрацијама, а слободно време посвећивао сам студирању сликарства. Направио сам у своме стану атеље и радио у њему три године, Још у то време ја нисам био добар сликар и било ми је врло тешко да учим самостално. Ипак, ја сам веровао у своје способности и био дубоко убеђен да ћу после десетак-петнаестак година упорног рада постати добар сликар. У току тог харковског периода упознао сам се с украјинским књижевним светом Харкова, тада груписаним око редакције листова "Висти" и "Сељанска правда" … То су били "Гарт" и "Плуг". И сам сам био члан "Гарта" – у својству илустратора књига. Касније се из "Гарта" издвојио свима познати "Ваплите", у којем сам такође био члан, али сам касније иступио из чланства. Може се са разлогом претпоставити да су ме предводници тих организација сматрали малим, њима придодатим илустратором, а уз то још и карикатуристом – према томе, весељаком. А ја сам често осећао тугу уочавајући да су непробојно провинцијални, некултурни и уски. Понекад ми се чинило да нисам на вечерима него на вечеринкама, да нисам на скуповима него на поселима, и ја сам почео да се удаљујем од њих. Нисам знао шта ћу и куд са собом самим, али сам осећао да се овако даље не може живети.. Отприлике у то време ја сам постао свој човек у Украјинској фото-кино управи. Правио сам за њу плакате и доста често навраћао у Управу.

Ограниченост и скученост књижевног живота, тешкоће учења од себе сама, тадашња превласт – у малим лефовским часописима – идеје о сувишности сликарства уопште, као застареле уметности потпуно заменљиве фотографијом, неекономичност насликане природе из аспекта деловања на гледаоце, односно у смислу њиховог квантитативног обухватања, компликације у породичном животу и, по свој прилици, још читав низ других разлога, али нада све упорна жеља да максимално користим своме народу и партији, од које се у души нисам одвајао, - то ме је гонило да све јаче и јаче тежим филму као најмасовнијој уметности.

У јуну 1926. године пробдео сам целу ноћ у своме атељеу и направио биланс свог неугодног тридесетдвогодишњег живота. А сутрадан рано отишао сам у Одесу и ступио у филмско предузеће као режисер. Према томе, морао сам да у тридесет трећој години живота изнова почнем и са животом и с учењем, све на нов начин; дотле нисам био ни глумац, ни редитељ, нисам баш често одлазио у биоскоп, нисам се дружио са глумцима, а теоријски нисам познавао изузетно сложени комплекс синтетичке филмске уметности. Покрај свега тога, времена за учење није било, а у Одеси, чини се, није било ни људи код којих би се могло учити. Предузеће доста јако, али не и на високом културном нивоу, тако да његови филмови нису блистали изванредним квалитетима.

На почетку, мени је много помогла једна безначајна околност. Почео сам да одлазим на снимања у природи која је вршио један одески режисер. Оно што је тај режисер радио током снимања са својим глумцима било је толико лоше и до крајње очигледности беспомоћно да сам се одмах орасположио. Помислио сам: ако ја увиђам шта је заправо лоше - и зашто је заправо лоше, - онда баш и нисам тако беспомоћан. Штавише, ја ћу једноставно направити нешто боље. Ова помисао није била сасвим исправна. Колико пута имао сам прилике да се уверим у свом каснијем животу: младићи способни да се снађу у свим појединостима ма које туђе сцене, ма којег туђег кадра испадали су беспомоћни и јадни чим би режисерска палица прешла у њихове руке. Истина, мени се то није догодило, мада радим врло тешко. Ето, већ тринаест година држим ту палицу, али ипак на почетку снимања сваког мог филма имам осећање да ништа не умем. Никад нисам био кукавица у стваралаштву, али рад увек изазива код мене страх и немир. Док сам жив, нећу се растати с њима. Стваралаштво је разнолико и безгранично, као што је разнолик и безграничан у свом победничком развитку живот нашег великог социјалистичког друштва, и никакав таленат, никакав геније неће постићи у овој уметности ништа уколико није поткрепљен познавањем не само специфичности уметности него, пре свега, и изнад свега, и познавањем живота. Филмска уметност ражи огромну љубав према раду, и то не само приликом снимања већ и кроз читав мисаони процес стварања филма. Филм - то је уметност пасионираних.

Прелазећи на филмску делатност, намеравао сам да се посветим искључиво жанру комедија и комичних филмова. Мој први сценарио, направљен за Украјинску фото-кино управу, ВАСЈА-РЕФОРМАТОР, заснивао се на замисли комедије, а и први режисерски оглед, ПЛОД ЉУБАВИ, - по сопственом сценарију написаном за три дана - био је такође у истом жанру. У том жанру замишљао сам и своје неостварене режије, а то су: "Домовина" - о Јеврејима у Палестини, "Изгубљени Чаплин" - о Чаплиновом животу на ненасељеном острву, и "Цар" - сатирична комедија о Николају ИИ. Међутим, некако су искрсле такве околности да нисам реализовао ниједну комедију. Опет се поновило оно старо: био сам уписан на један факултет, а слушао предавања на другом. Поједина места у знаку комедије, која су расута по мојим филмовима, увек сам режирао с огромним уживањем. Оно што се на подручју жанра комедије ради код нас, у совјетској кинематографији, сматрам неуспелим и у начелу промашеним. Ко ће знати зашто, код нас комичним личностима одузимају памет, а ваља чинити баш обрнуто. Карактери из комедије немају ничега заједничког с духовном незграпношћу.

Мој први филм била је ТОРБА ДИПЛОМАТСКОГ КУРИРА. Охрабрен успехом тог безначајног дела, одмах сам приступио другој режији. Била је то ЗВЕНИГОРА. Сценарио ЗВЕНИГОРЕ написали су књижевник Јогансен и прилично познати Јуртик (Тјутјуник). Ја сам прерадио сценарио отприлике за деведесет одсто, услед чега су аутори демонстративно "уклонили своја имена", и то је био почетак мојих размимоилажења са харковским писцима. Пошто филмско предузеће није добијало током наредног периода добре сценарије, а ја лично - из више разлога - био сам изолован у списатељској средини, морао сам од тог времена да сам пишем сценарије. Сад сам на то навикао. Не сматрам такав начин рада ни исправним ни корисним. Он кочи делатност режисера, приморавајући га да два пута обавља стваралачки процес - и, могло би се рећи, скраћује живот режисеру. Да је на подручју сценарија све вођено нормално, успешно, ја бих могао направити много више филмова него што сам направио.

ЗВЕНИГОРА је остала у мојој свести као један од најинтересантнијих радова. Направио сам је некако у једном даху - за сто дана. Веома сложена по својој конструкцији, а по форми, можда, и еклектична, она је пружила мени, самоуком произвођачу, срећну могућност да опробам оружје у свим жанровима. ЗВЕНИГОРА - то је био својеврстан списак мојих стваралачких могућности. Јавност је одушевљено прихватила тај филм, а народ га уопште није прихватио - као филм неразумљив, исувише сложен за унутарње усвајање, али ја сам био поносан и, штавише, хвалио се, колико се сећам, да нисам популаризатор већ нека особа слична професору више математике. Као да сам сметнуо с ума сврху свог опредељења за филм.

Да ли је то била заблуда или сам изневерио филм као народну, масовну уметност? Не. Тада још нисам познавао правила, и стога, како ми се чинило, нисам правио грешке. Нисам направио филм него сам га отпевао - као птица. Хтео сам да размакнем оквире екрана, да се удаљим од шаблонске наративности и да проговорим, да се тако изразим, језиком крупних уопштења. По свему изгледа да сам претерао. У наредном филму, у АРСЕНАЛУ, ја сам знатно сузио оквире својих чисто филмских задатака. Циљ ми је био да покажем класну борбу у Украјини за време грађанског рата. Наставком те епопеје, али већ помоћу новог стилског израза, постао је касније ШЧОРС. Према томе, задатак је био превасходно политички, превасходно партијски.

Јунаци АРСЕНАЛА били су још слабо персонифицирани. То су били носиоци идеја, идеологија. По "звенигорској" навици, ја сам још оперисао класним категоријама а не типовима. Огромне димензије материјала приморавале су ме да га сажимам под многоструким атмосферским притиском. То се могло постићи уз помоћ поетског језика, што канда и јесте моја одлука. Ишао сам спорим корацима ка реализму у филму.

АРСЕНАЛ су прихватили и народ и партија. Али због "издаје мајке - Украјине", због "ругања украјинској нацији, интелигенцији", тј. због тога што су украјински националисти приказани у виду професионалних ништавила и авантуриста, и тако даље, и тако даље, они су изгрдили филм у штампи, и ја сам био бојкотован читав низ година.

Ово је био потпуно исправан филм. По томе како се овај или онај човек односио према филму, по самој оцени, могло се судити о политичком лику човека. То сам добро упамтио. АРСЕНАЛ је био велики догађај у моме животу. Кроз тај филм ја сам сазрео као политички радник и постао паметнији. Био сам поносан и, у исти мах, притиснут великом горчином: осетио сам да у нашем тадашњем свету много што шта није онако лепо како би то човек хтео... Настале су животне тешкоће.

Не знам како је у другим подручјима, али мислим да у уметности ваља се кретати помоћу позитивних импулса. Био сам много хваљен и грђен због својих радова, па сам дошао до закључка да мера кретања у стваралачком животу треба да буде добро а не зло. Много лакше и плодоносније се ради онда кад импулси нису негативни већ позитивни.

ЗЕМЉУ сам био замислио као филм који наговештава почетак новог живота на селу. Али уништење кулаштва као класе и колективизација - тј. догађаји од изузетне политичке важности који су се одиграли онда кад је филм био већ готов, пред само његово приказивање, - учинили су да мој глас постане исувише слаб и недовољан... Отпутовао сам у иностранство и остао тамо око четири и по месеца. По повратку из иностранства понудио сам усмено руководству "Украјинфилма" сценарио о нашим херојима у Арктику, на бази материјала о Нобилеовој трагедији и Амундсеновој погибији - сценарио који је био сазрео у моме виђењу. Руководство је то одбило. Понудили су ми да што пре напишем "нешто" о нашем савременом животу у Украјини, а не о Арктику. Одмах сам истиснуо из своје свести Амундсена и, написавши за дванаест дана сценарио "Иван", приступио сам његовој реализацији. Било ми је тешко да радим на "Ивану" Филм је био скраћен, а мене су уврстили у табор биологиста, пантеиста, переверзјеваца, спинозиста - сумњивих "сапутника" које је могућно само подносити.

Нарав ми је почела да се квари. Постао сам нервозан и напрасит. Живео сам усамљенички. Постојала је још једна околност која ми је до крајности загорчавала живот. А то је брест-литовски друм, тј. пут према предузећу. Помињем тај друм у аутобиографији искључиво зато што је њему припадала, а припада и данас, крупна негативна улога у мом свакидашњем животу. Не волим је и одбацујем сваког дана, и то траје већ десет година. У току овог дугог периода ја стално имам осећање одвратности и протеста, и није било ниједног мог путовања а да то не осетим. Ово је постало, да тако кажем, некаквом полазном тачком мог првог обољења. У току десет година ја свакодневно откидам од те красне, праве и широке улице свих пет бесмислених редова телеграфских, телефонских и трамвајских стубова, који чине ту улицу сличном хмељику, и склањам каблове под земљу. Затрпавам јендеке и сечем израштаје на њој, нивелишем је, уништавам трамвај који се налази у стању сталног ремонта, и замењујем га аутобусима и тролејбусима до самог Свјатошина, а улицу превлачим асфалтом на бетонској подлози. Улица постаје широка, права као стрела и таласаста. Уништавам кућерке и замењујем их омањим, лепим зградама. Реконструишем оно место које највише разочарава у целом Кијеву - Галицку чаршију, и претварам то место у језеро са лепом обалом. Моја машта доспева до тврђења да ће тек после тога сви редитељи почети да праве добре филмове. Код мене се развија штетна маштовитост. У времену снимања ИВАНА она је достигла ниво крајње напрегнутости. Направио сам тада пројект реконструкције те улице и, запенушен, доказивао у обласном комитету партије и у градском совјету неопходност остварења тих најнеопходнијих мера. То је саслушано без пажње. Тада сам направио план реконструкције неколиких градских улица и тргова, ради њиховог бољег уређења, и поново приступио опсади обласног комитета. И то је некако допрло дао престонице. Кад је влада прешла у Кијев, ја - у то време већ становник Москве - био сам укључен у владину комисију за реконструкцију града.

Али да се вратим ИВАНУ. Налог да обавезно предам готов филм пред почетак октобра био је скоро неизвршив. Ово је био мој први звучни филм, снимљен средствима врло лоше апаратуре, којом почетници у области технике звука још нису били овладали. Ипак, ја сам успео да на време предам филм, иако сам ради тога морао да претходних дана проведем крај стола за монтирање, не удаљујући се, осамдесет и пет часова узастопце. И поред тога, филм је испао прилично недорађен, шупљикав...

Ступио сам у "Мосфилм" и после кратког времена отпутовао са својом супругом и асистенткињом Јулијом Солнцевом и књижевником Александром Фадјејевом на Далеки исток, ради изучавања тог дела наше земље, да би се направио филм о њему. Ово путовање било је један од светлих догађаја у моме животу. Усхитише ме огромне размере наше земље и њено изванредно богатство. И лепота. Прешао сам приморским стазама око пет стотина километара и одушевљавао се непрестано оним што сам видео свуда унаоколо. Стојећи на обали Тихог океана и гледајући према западу, сећао сам се Украјине, и она је искрсла пред мојим очима у својим стварним димензијама, негде далеко на западу, у левом углу, и то је повећало мој понос грађанина велике совјетске земље.

Сценарио АЕРОГРАД написао сам у Москви за два и по месеца. Био сам потпуно прожет љубављу према Далеком истоку, те сам писао сценарио с великим одушевљењем. Овај сценарио могао сам да прочитам напамет без иједног застанка.

Рад на сценарију о Шчорсу, на самом филму био је најзначајнији, најсадржајнији догађај мог живота. Писао сам сценарио једанаест месеци - и двадесет месеци "окретао" филм. То је био читав живот. То је био мој најбољи филм.

Цело своје животно искуство унео сам у ШЧОРСА. Сва знања стечена у току дванаест година рада дошла су до потпуног изражаја кроз тај филм. Стварао сам га с љубављу, напрежући до врхунца све своје могућности. Стварао сам га као споменик народу, као знак своје велике љубави и дубоког поштовања према хероју великог украјинског Октобра. Стварао сам га с таквим осећањем као да се моје стваралаштво није материјализовало у јадном целулоиду него у камену и металу, као да му је суђено живети кроз векове. Хтео сам да будем достојан народу... Кад сам се разболео за време рада на филму, страховите патње доносила ми је помисао да, можда, више нећу успети да приведем крају свој подухват. На моју срећу, то се није догодило. Филм ШЧОРС ја сам реализовао у Кијевском филмском предузећу.

Радећи у Москви на АЕРОГРАДУ, посвећивао сам много пажње и времена друштвеном раду, који сам волео. Био сам председник савезне уметничке секције филмских радника. Организовао сам у Москви Дом филма и увео његов рад у редовни колосек.

У јесен 1939. године, за време ослободилачког рата за сједињење Западне Украјине и Западне Белорусије, радио сам у Галицији око два и по месеца као политички радник и руководилац групе сниматеља. Сада монтирам овај документарни филм, а после тога ћу приступити раду на сценарију по Гогољевој приповеци "Тарас Буљба".

Имам четрдесет и пет година. Признајем, ја сам доста уморан, и стога ми здравље није најбоље. Већ престајем да будем брз. Ако поштовани читалац уочи да сам, подлегавши људској слабости, умањио своје недостатке и лоше особине - и приказао себе самога у блиставијој, ефектнијој светлости него што то допушта обична скромност, - онда зацело тако и јесте. Стога молим да ми се не суди строго и да ми се нешто добро саветује, јер ваља имати на уму да један човек не може много да постигне, чак и онда ако му је природа доделила богате дарове и лепе жеље.