Ив Боасе

(Boisset Yves - (1939) - француски филмски редитељ и критичар)

 ПОВЕСТ ПЛАМЕНИХ ГОДИНА

Не може се умереним изразима говорити о грандиозној фрески коју је Јулија Солнцева остварила изванредном употребом естетских и техничких средстава, према белешкама које је оставио велики Довженко. Са овом громовитом ПОВЕСТИ ПЛАМЕНИХ ГОДИНА улази се у пуном замаху у чаробни свет епа. Еп је жанр који се може прихватити или одбити, али о коме се не може дискутовати. Чини ми се да је незрело позивати се на очито претерану пропаганду последњег дела, да би се убио углед једног дела чија сублимна лепота самом својом величином лебди изнад безначајних додира са политиком, реализмом или психологијом. Сценарио, толико елиптичан да понекад због тога постаје и неповезан, евоцира са пуно лиризма који нагони на убеђење, патње и храброст Совјетске Русије у рату, кроз доживљаје једног војника, чију судбину пратимо све до краја рата. Али тај херој, Иван Орљук, није уопште одређен нити окарактерисан. О њему се ништа не зна, изузев да је храбар, поносан и непобедив. Он није само неки војник, он је руски војник, такав каквог га је легенда сврстала у мит за сва времена. Слично је и са безбројним личностима које се појављују у току радње, а да се никада не прецизира њихова судбина. Те личности нису уствари ни дате онакве какве јесу, већ онакве шта представљају као симболи: ако удовица подноси храбро своју несрећу, то није стварно жена која је изгубила мужа, већ оличење удовице совјетског рата. Исто тако, ако су сви Немци скоро гротескне лутке, то је зато што они у том свету епа представљају страшне симболе непријатељског фашизма. Људи су, уосталом, само белеге усред ове гигантске фреске, чије сцене битака имају дивљу снагу, којој би било тешко наћи еквиваленат у западној кинематографији: растурање оклопних кола кроз огроман простор неплодне степе, битка прса у прса, муњевита и сјајна у својој понекад мрачној бруталности, лагани ход војника кроз снег, а нарочито незаборавни ваздушни снимци Црвене војске како маршира кроз долину, све то доводи гледаоца до запањујуће филмске вртоглавице. Мало разбарушени лиризам сна рањеног војника, чија изубијана свест лута кроз магичну шуму обавијену влажном маглом са језера, делује као привлачна сила захваљујући баршунастом сјају слика, које ће остати међу најлепшим у историји совјетског филма и због којих неће деловати смешно финална евокација поновног мира, са огромним, мирним равницама, дубоким и сада мирним рекама, брежуљцима чија земља напојена крвљу тражи семе, и где се, међу рушевинама које се још пуше од једне прошлости страшне и грандиозне, људи поново уче да живе. Уосталом, чини ми се да је тешко евоцирати у неколико кратких редова многобројне лепоте једног дела, коме и његове неуједначености и његова наивност не сметају да буде једно од најбогатијих и најснажнијих на овом Фестивалу (Канском 1961. године, прим. прев.).