Александар Довженко

ДНЕВНИК

Ово су одабрани одломци из делова дневника и забележака Александра Довженка, објављени после његове смрти у совјетском филмском часопису "Искуство кино" 1963. године

1944

1. III

Књижевник, кад пише, мора да се осећа раван највишем политичком раднику, а не ученику и трговачком помоћнику.

Јуче ми је Н. донео вест из Кијева о мом смењивању са дужности уметничког руководиоца студија.

Морам да се савладам, да окујем а гвожђе срце, вољу и нерве, нека ми то буде последња брига, и заборавивши све на свету да створим сценарио и филм достојан наше велике улоге у великој историјској епохи.

1945

14. IV

Данас је петнаестогодишњица смрти највећег песника нашег доба, Владимира Мајаковског. Како је тужно кад помислим да је највећи песник наше епохе напустио нашу епоху.

Сећам се како смо уочи самоубиства седели а башти Херценовог дома, обојица у тешком душевном расположењу: ја – због зверстава учињених над мојом "Земљом", он - изнурен од раповско-шпекулантско- људождерских неталентованости и протува.

"Свратите сутра до мене а току дана, дајте да се договоримо, можда ћемо успети да створимо макар малу групу стваралаца за одбрану уметности: јер оно што се ради унаоколо је неиздржљиво, немогуће."

Обећао сам да ћу доћи и стегао сам последњи пут његову велику руку. Идућег дана, спремајући се да одем код њега с Јулијом, дознао сам за страшну новост . . .

Прошло је петнаест година. Недавно сам у кремаљској болници срео престарелог Демјана Бједног који ми је рекао: "Не знам, већ сам заборавио, зашто сам онда нагрдио вашу ЗЕМЉУ. Али рећи ћу вам - ни дотада, ни отада ја такав филм још нисам видео. То је било стварно велико уметничко дело."

Ја сам ћутао.

Потсећам се: 5. VI

основна карактерна црта наше породице је исмевање свега, у првом реду један другога и самог себе. Ми смо волели да се смејемо, да се зачикујемо, смејали смо се од среће и туге, исмејавали смо власт, бога и ђавола, нас је одликовала велика љубав и наклоност према свему смешном, оштроумном и јетком. Деду и оца, мајку, браћу и сестре.

Уосталом, суза смо у животу имали много више него смеха. И сви смо ми били добри људи.

Оригиналност хумора била је наша породична и национална особина.

У томе, и ни у чему другом, лежи основа мог такозваног "државног злочина" који је толико охрабрио све непријатеље мог народа.

Ја сам патриота Совјетског Савеза и комуниста, иако несавршен али ипак сам у многоме изнад добре половине оних који ме прогањају.

4. VII

При самој помисли да ћу гледати мој филм обузима ме увек тешка туга. Филм је увек и неизбежно био гори него што сам га ја замислио и створио. И то је било једна од несрећа мог живота. Ја сам био мученик резултата свог стварања. Ни једном нисам осетио уживање, па ни спокојство, гледајући резултате свог бескрајно тешког и сложеног рада. И што време даље пролази, све више се уверавам да сам двадесет најбољих година свог живота страћио узалуд. Шта сам све могао створити!

27. VII.

Друже мој Стаљине, и да сте бог - опет вам не бих поверовао да сам националиста кога треба жигосати и кињити. Ако човек у начелу не осећа никакву мржњу, или злу вољу ни према једном народу на свету, ни према његовој судбини, ни према његовој срећи, достојанству и благостању, зар је онда љубав према своме народу - национализам? Или је национализам у томе што се пружа отпор глупости чиновника, равнодушности назови - посланика, или је национализам у уметниковој неспособности да се уздржи од суза кад народ осећа бол? Зашто сте претворили мој живот у муке? Чега ради сте ми одузели срећу? И згазили чизмом моје име?

Уосталом, ја вам опраштам. Јер сам део народа. Ипак сам већи од вас.

Иако сам сасвим мален, ја вам опраштам и ваше ситне размере и зло, јер сте несавршени, ма колико да вам се моле људи. Бог постоји а зове се – случај.

5. VIII

Као уметник, ја припадам и служим човечанству.

Моја уметност је светска уметност. Ствараћу колико год будем имао снаге и талента. Хоћу да живим добротом и љубављу према човечанству, према свему драгом и великом што је створио живот - према човеку, према Лењину.

5.XI

Почиње комедија са ПОВЕШЋУ ПЛАМЕНИХ ГОДИНА

Кад бих је испричао нормалном, живом човеку, он би се сигурно заценио од смеха, а можда би помислио да је то измишљотина злобног сатиричара: Н. ме избегава. Трипут ми је кад смо се срели и кад сам га запитао безобразно одговорио да "Повест" није читао. Даље се крити не може. Нећу више ни да га погледам!

То је било довољно да почну да се крију и сашаптавају ситне пришипетље, заменици, уредници и сва, једном речи, спахијска служинчад која се одушевљавала сценаријом као нечим необичним.

7. XI

Основни циљ мог живота сада није кинематографија. Више немам физичке снаге за њу. Створио сам ништавно мали број филмова на које сам сатро сав цвет мог живота - без своје кривице. Ја сам жртва варварских услова рада, жртва беде и ништавила бирократски-мртвог Комитета за кинематографију. Знам да се године неће вратити и да их ничим не могу надокнадити. Ето због тога, увидевши то тек сада и мислећи о узалудном губљењу времена и снаге на филму, не обраћам свој дух на филмску траку, на подмукли целулоид. Хтео бих да умрем тек пошто напишем једну књижицу за украјински народ. Кад размишљам о границама то књиге, тојест о државама које су јој суседне, ја видим Дона Кихота, Колу Брењона, Тила Уленспигела, Мулу Насредина, Швејка. О томе размишљам већ пет година, тражећи форму. И понекад ми се чини да налазим форму. Хоћу тако да је напишем да постане приручник и донесе људима утеху, одмор, добар савет и разумевање живота... Данас је Октобарски празник. Грме салве. Вече. На улици снег. Почиње пола године хладноће. Срце ме боли. Хоћу ли дочекати топлоту зими?

30. XI

Јутро сам провео у раду с Чахирјаном над текстом јерменског филма који радим кришом од Б...

6. XII

Петнаест година обрађивао сам своју или, боље речено, друштвену њиву. Нисам жалио ни снагу ни време. Понекад нисам знао за празнике и чак сам проводио непроспаване ноћи смишљајући непрестано како бих имао што бољу жетву. И мени је родило. Било је добро жито на мом пољу, јабуке у воћњаку и мед, на радост свима који су јели, који су хтели да једу.

Само једном ми није родило. Нисам како треба поорао, посејао, или праву молитву очитао, и уз то су ме силно болели глава и срце. Онда су дошли зли људи на моју њиву, заливену узалудним знојем, поставили насред увенуле баште на брзину склепану трибину, сличну губилишту, и прикривајући свој стид, а понеко не стид, већ злобу и празнину своју, повикали су громко:

- Ено га! Обмањивао нас је са петнаест родних година. Бацао нам је прашину у очи лепотом свог рада. Али најзад смо имали срећу. Шеснаести пут разоткрио је своје право лице. Распните га, распните га! Мрзите, презирите! У име великог бога оца нашега - распните га. Не у наше име, јер га ми немамо, већ у име сарадника...

Тада сам ћутећи пао и умро. Тело моје бацили су псима. Стоји моја њива пуста, стоји моја опљачкана кућа празна.

9. XII

Ми смо једина у свету земља изграђеног социјализма у којој је реч "интелектуалац" звучала (некада) презриво. У нас је био уведен појам "трули интелектуалац". Међутим, интелектуалац никад није био труо. Напротив, он је био ватрен, чист, предан, трула у нас није била интелигенција већ малограђанштина. Она је остала трула и неподношљиво смрдљива и сада.

Данас је интелигенција "извојевала" себи част да стоји на трећем месту, после радника и сељака. Значајан распоред. Говорим себи: човече, знај да је твој највиши циљ да станеш, на треће место, на место највише, најдостојније, најпрогресивније.

Воли ту реч, нека она буде твој симбол - човек - интелектуалац, - јер не може данас бити радости живота у земљи у којој тебе нема, у којој си ти одбачен, трећеразредан, лажан или фалсификован, ма колико да је узвишене речи на каменим плочама исписала рука великих интелектуалаца Маркса, Енгелса и Лењина.

1946

23. III

Данас су ми се Јермени опет захвалили за филм РОДНА ЗЕМЉА који сам створио за њих, монтирао га и написао снажни текст коментара.

Моја културна браћа Јермени радују се и поздрављају ме. "Сви ми кажемо да је тако могао створити филм о нама само мајстор који воли своју отаџбину." Ја слушам тај велики комплимент и плачем. Да, ја волим своју отаџбину, волим свој народ, волим га ватрено и нежно, као што може да воли син, као дете, као песник и грађанин...

1947

29. III

На разним уметничким саветима стално упоређују филм у бојама са сликарством.

Нетачно, површно упоређење.

Сликарство је статично. Боје у филму су процесуалне, динамичне. Оне су у стању непрекидног кретања. Због тога, боје су ближе музици него сликарству.

Оне су визуелна музика.

И као што један акорд не ствара сам музику, тако исто и филм не ствара један комплекс боја.

5. IV

Већ неколико година развлачи се мој "Живот у цвећу" (МИЧУРИН, прим.прев.). Написао сам га као причу и као позоришни комад. Ја сам се измучио за њега док сам створио филм у боји, исцедио сам га из себе јечећи и малаксавајући од срчаних напада и тупог бирократизма. После тога, када је све најзад с крајњим напором било завршено, када је филм почео да живи и да радује чак и образоване снобове, доспео сам до изванредно мистичног периода дискусија о њему на Великом уметничком савету. После тога је министар некуда трчао с њим. После тога су га показали Великом вођи. Највећем од свих смртних одкад је свет створен и највећи је одбацио мол рад.

Онда ме је спасао од гушења Жданов. После сусрета са њим ја сам, изгледа, оживео. И мада су и комад угушили, супротно његовој вољи, учинило ми се да сам се одморио у Барвихи три дана, а вратио сам се отуда поново болестан.

Сада ме опет разапиње филмски органчић (Комитет за кинематографију, прим. прев.). Седим по васцели дан за столом.

Морам да занемарим, да одбацим оно што сам створио, да омрзнем оно чиме сам се одушевљавао, оно што се слаже из мноштва тананих компонената. И да напишем дело - хибрид - да стару поему о стваралаштву сјединим са новом причом о селекцији. А срце ме боли. И често, напуштајући сто после целог дана рада, ја се осврћем на оно што сам урадио - како је то ништавно мало.

А уморан сам као да сам буквално целог дана у узбуђењу товарио камење.

23. XII

Он није био човек уметности. Све његово: понашање, манири, досадно, неинтелигентно лице и исто тако досадан глас - све је, изгледа, било супротно његовом положају.

Кад разговарате с њим десет минута, почињете да се осећате глупљим. Био је сличан великом клавиру на којем из неких разлога свирају само три дирке. Остале су откуцавале наредбе.

Сваки садашњи минут његовог живота истискивао је без остатка следећи минут. За њега не постоји ни експеримент, ни веровање, ни могућност нормалних логичних закључака.

1948

17. VII

Ако ми пође за руком да напишем сценарио а добром здрављу и не изгубим радну способност, режираћу филм а Кијевском студију.

Вратићу се у Украјину. Морам, сакупивши све снаге, да не обраћам пажњу на оне који ме мрзе, да стварам за народ, да се молим народу, идући с њим ка великом циљу изградње комунизма и да живим за једну ствар - за филм о великој изградњи на Дњепру и у степама Украјине.

14.XI

Простак

Свратио сам код Н. у кабинет. Преда мном седи свиња... После неколико минута ћутања упита ме да ли сам код ње дошао. Кад сам рекао "да" и рекао своје име, она, не гледајући ме, упита шта желим. Затим ме истим таквим крчмарско-простачким тоном упита с каквим циљем, а затим је ћутала још три минута, занимајући се потписивањем хартија. Изволела је да ми каже, такође не гледајући на мене, да она не може да ми додели никога да ме прати ради обиласка бетонских завода и да може да ини да цедуљу за главног извођача радова Н., кога тамо треба ду нађем. Отишао сам. Свиња ме није ни погледала.

Било ми је то толико одвратно да ме је просто заболела глава. Затим сам помислио: па то је одлично. Хвала богу, нашао сам ипак свињу која са својим простаклуком такође гради комунизам... Можда ће негде у трећем поколењу сићи са његових потомака сточни жиг простака...

У углу, поред њега, стајала је комсомолска прелазна заставица – зар то није парадокс?

1953

10. VIII

Беријини злочини су несумњиво потресна и злокобна гримаса нашег времена.

Сећам се како је искривио ђаволску њушку кад су ме довезли код Стаљина на строги, страшни суд због неуспелих, погрешних реченица које су се поткрале, по речима самог Стаљина, у мој сценарио УКРАЈИНА У ПЛАМЕНУ (приказиван као ПОБЕДА У УКРАЈИНИ, прим. прев.).

Исколачивши на мене очи као лош, извештачен глумац, он (Берија) грубо је гракнуо на мене на седници Политбироа (почетком 1944. године):

- Кориговаћемо мозгове!

- О, ја знам тебе, - претећи прстом и исто тако злобно исколачивши очи, поучавао ме је друг Берија Н. (по свему председник Комитета за кинематографију, прим. прев.), - Зажалио си за вођу десет метара траке. Ти о њему ниси направио ни једну секвенцу у својим филмовима. Зажалио си! Ниси хтео да прикажеш вођу! Гордост те је појела, е па онда пропадни сада... Ти – и... Како треба радити на филму?! И шта је твој таленат? Пфуј, ето шта је твој таленат... Ништа не значи ако не умеш да радиш... Ти ради као ја: мисли шта хоћеш, а кад правиш филм разбацај по њему оно што воле: овде срп, онде чекић, овде срп, онде чекић, тамо звезду... "Први маестро" почео је чак да ми показује како управо треба разбацати српове и чекиће, због чега замало што се није стровалио на земљу обузет гневом, очајањем и гађењем.

Разбацавши замишљене српове, маестро је гордо стао пред мене, подигао главу и кажипрст:

- Е, онда би ти био човек. А сада ти саветујем - нестани, као да ниси ни постојао...

Али нешто најодвратније ми се догодило уочи Беријиног хапшења.

Касније се испоставило да је он већ био ухапшен, али нико од нас, обичних смртника, то није знао. Знао је, очигледно, "пријатељ" Н.

У министарству гледам са Иваном Козловским.филм "Џунгла". Отварају се врата: Н. нека жена, која се увек вукла за њим, села је у фотељу, а "пријатељ" ми одмах прилази. Знао је, очигледно, да ја овде седим.

Одводи ме у угао.

- Слушај, Сашко, хоћу да ти саопштим, - шапатом, - саопштим врло пријатну вест... Ако хоћеш, слушај ме пажљиво, ако хоћеш да се пласираш као редитељ и уопште да се пласираш према свом значају овде у Москви или у Украјини, у Кијеву, напиши кратко писмо Лаврентију Павловичу (Берији, прим. прев.). И не одлажи то... Напиши: драги Л.П., ја итд. вас најлепше молим да ми помогнете да стварам... итд. Разумеш? Он ће ти све учинити. Разумеш? Можеш ми веровати. То ти ја, запамти, говорим. Да знаш, он ће се боље односити према теби него што се односио... Ја путујем. Овде ја ништа не могу допринети . . .

Ћутао сам. Запањиле су ме те речи. Маестро је одмах ишчезао. Све досада не могу да разумем, шта је то? Провокација, подмићивање?

1954

28. X

Јуче сам завршио свој реферат о изградњи села за Савет министара и дао сам да се прекуца. Синоћ, пре спавања, изложио сам новом суседу Г.Д. идеју да се, под непосредним покровитељством владе, створи у Кијеву мала група уметника-монументалиста, архитеката, дуборезаца и керамичара, онда бисмо изабрали рецимо село Опошњу и, после благовременог договора с колхозницима, реконструисали би га за неколико година у узоран центар који би скренуо пажњу свих градитеља, туриста, историчара уметности. Још боље: створити две или три такве групе да раде у разним селима. Треба створити нова узорна огњишта културне изградње у селу. Сетио сам се Пикасоа и Лежеа. Ста је све учинио Пикасо у једној забаченој керамичкој варошици!

18. X (XI ?)

Боли ме аорта. Мучио сам се целе ноћи.

Хвала богу, воз је стао на десет минута и моћи ћу мало да се одморим.

Многи наши поступци и погледи условљени су личним фактима (факторима?). Ја то свуда примећујем.

Стаљин је некада наредио, изгледа поводом мог МИЧУРИНА, да се забрани приказивање личног, приватног живота великих људи на филму.

Кажу да нас интересује само научно-друштвена страна човековог живота.

А зашто?