Сергеј Ејзенштејн

РОЂЕЊЕ МАЈСТОРА

У биографији сваког уметника - ово је изванредан тренутак. Тренутак кад одједном осетиш да си "постао" уметником. Да су те признали као уметника.

Ја се већ нејасно сећам околности кад се то одиграло са мном.

А ваља рећи да сам то доживео у знаку три позива.

Чини се, то се најјаче манифестовало 1923. године у Великом позоришту кад сам приказао на јубиларној приредби фрагмент своје прве позоришне режије ("Кола мудрости..." Островског. Тог дана сам први пут био поменут на позоришном плакату у својству редитеља!). Уочи дана представе, на проби, тај фрагмент је оставио утисак очигледног слома. Више није било могућности да се откаже... А у дворани биће најбољи представници позоришта и уметности. Чудовишна ноћ. Лудачка нервоза преко целог дана. И одједанпут, на средини извођења, дворана је уздрхтала од аплауза. "Уздрхтала" - то је изванредно тачан термин. Нема јасније ознаке за ту изненадну експлозију и грмљавину. Уздрхтала једном. Уздрхтала два пута. И загрмела грмљавином кад се спуштала завеса. Лажем! Ја сам се био толико ошамутио од неочекиваног успеха да сам ... заборавио дати знак за спуштање завесе! Сетио сам се тек касније.

Више година чувао сам одело са грозном раном рупе крај џепа сакоа. На новом оделу. Баш тада обученом први пут. Не сећам се више оног ексера на који сам налетео тумарајући после спуштања завесе. Чувао сам тај сако као драгоцену успомену. То је било подсећање на вече кад ме је гледалац "рукоположио" за редитеља.

У том истом Великом позоришту, две године касније, приликом јубилеја 1905, доживео сам нешто још веће - са ПОТЕМКИНОМ.

Али, човек је још узбуђенији кад присуствује рођењу новог уметника чији су први самостални кораци неодвојиви од његова рођења у својству стваралачке личности!

"Преклињем вас, дођите... - понавља ми преко телефона представник Украјинске фото-кино управе у Москви. - Преклињем, погледајте, какав ли је тај филм који су нам послали. Ту нико не може ништа да разуме а зове се "Звенигора".

"Дворана с огледалима" у позоришту "Ермитаж", оном у Каретном рјаду, - то вам је дугуљаста кутија. Украшена је огледалима лево и десно. Сем главног екрана, на зидовима се одражавају још два. Изузетно неподесна просторија за биоскоп!

Код улаза - мали сточић и столица. За сточићем – Зујев - Инсаров. За један рубаљ он вам на лицу места саопштава графолошку анализу вашег рукописа. А за три рубља анализа вам се поверљиво доставља кући - у запечаћеном коверту. Мало даље, на цветној леји, - Пушкин од ливена гвожђа. Сваког лета офарбају га другом бојом. Он се час цакли као црна лакирана аутомобилска каросерија, час добија белосиву мат-боју баштенских клупа.

Пут нас води у "дворану с огледалима", где ће бити јавно приказан тај неразумљиви филм. "Да ли је то добро или није? Помогните нам да се снађемо", - моли представник Украјинске фото-кино управе.

Под знаменитим кровом одиграва се борбено крштење младог Украјинца.

Под историјским кровом. Ту је "Галебом" почео Художествени театр.

Ту су почињали мајстори условног театра.

Много сам се поносио тиме што ми је било суђено да баш ту започнем, 1920. године, и своју позоришну биографију. Ту је изведен мој први подухват – "Мексиканац".

Пудовкин и ја седамо. Тек смо постали мода. Али још није протекла ни пуна година дана откако су се појавили ОКЛОПЊАЧА ПОТЕМКИН и МАТИ, и тек су стигли да оптрче земљину куглу.

У гурњави упознајемо се на брзу руку са режисером. Он се представља: Александар Довженко.

И, ево, на три екрана - једном правом и два одражавајућа – већ скакуће ЗВЕНИГОРА.

Мајко мила! Шта се све не догађа овде!

Ево, из некаквих двоструких експозиција испловише велики шиљасти чамци.

Ево, белом бојом мажу задњицу младом вранцу.

Ево, да ли то откопавају из земље неког страшног калуђера с фењером - или га поново закопавају...

Присутни су заинтересовани. Дошаптавају се.

Мучна ти је сама помисао да ће се филм завршити кроз који тренутак, па ћеш морати да кажеш нешто паметно о својим утисцима.

За нашу братију – "експерте" ово је такође испит ... А на три екрана, који својом бројношћу повећавају фантастику, тај филм скаче све даље и даље.

И, ево, наговорен од злога сина, "деда", који оличава прошлост, ставља на шине динамит, испред воза, који је оличење напретка.

У возу је добри син. Наш, совјетски човек. Он пије чај. У последњем тренутку катастрофа је избегнута.

И, одједанпут, "деда" – оличење прошлости седи као обични живи декица а вагону треће класе и пије са сином чај из најобичнијег чајника.

Може бити (чак сигурно), ја безочно грешим у изношењу садржине сцена (нека ми Сашко опрости), али добро памтим своје утиске, и у њима ја свакако не грешим!

Међутим, овај филм већ звучи, све снажније и снажније, неодољивом привлачношћу. Привлачноћу својеврсног начина осмишљавања. Запањујућим сплетом реалнога са дубоко националном поетском уобразиљом. Заоштрено савременога и, у исти мах, митолошкога. Хуморнога и патетичнога. Нечега гогољевскога.

Уосталом, сутра ујутро, под утиском овог филма, ја ћу сести да напишем чланак, којем ћу, због тог сплета планова реалности и фантастике, дати наслов "Црвени Хофман" - и нећу га довршити. Од чланка ће остати само три уске траке хартије исписане црвеним мастилом (у то време ја сам из принципа писао искључиво црвеним мастилом) и пуне одушевљења за оно смело мешање реалних и обликовно-поетских планова које очарава у овом првом подухвату младог мајстора.

Али то ће бити тек сутра ујутро, а сада су сва три екрана испуњена црним правоугаоницима натписа "Крај". Некако безвољно пали се црвенкаста електрична светлост. А свуда унаоколо - море очију.

Приказивање филма је завршено. Људи су устали. Ућутали су. Али у ваздуху је лебдело једно: међу нама је нови човек филма.

Мајстор са својим ликом. Мајстор свога жанра. Мајстор своје индивидуалности.

И напоредо с тим – наш мајстор. За све нас. Заједнички.

Најприсније повезан с најбољим традицијама наших совјетских подухвата. Мајстор који не одлази западњацима да тамо просјачи.

Чим се упалила светлост, сви смо осетили да је пред нама један од изузетних тренутака филмске биографије. Пред нама је стајао човек који је створио ново у области филма.

Стајао сам крај Пудовкина. Нама је пао у део изванредан задатак: одазивајући се погледима аудиторијума упереним у нас, да формулишемо оно што су сви осетили, али, због необичности саме појаве, нису се усуђивали да искажу. Да речемо како су пред нама изванредан филм и још изванреднији човек. И да му први честитамо.

А кад тај човек некако особено витак, - човек који по виткости и облику подсећа на трску, иако баш и није тако млад, - прилази с устручљивим осмехом, Пудовкин и ја најсвесрдније му стежемо руке, и радост нам је она иста коју ће изазвати код нас, "у истом саставу", тринаест година касније његов дивни СЧОРС.

Тако је Довженко био рукоположен за режисера. Данас смо могли за тренутак утулити Диогенов фењер: пред нама је стајао прави човек. Прави нови и зрели мајстор филма. Прави самостални смер унутар совјетске филмске уметности.

***

Премијеру ЗВЕНИГОРЕ ми смо "прославили" после извесног времена - управо онда кад се појавио АРСЕНАЛ. И то поново утроје, другарским састанком на највишем од тек надзиданих спратова бивше виле Лијанозова, у згради нашег Комитета за кинематографију, у Малој Гнездњиковој улици, 7. Били смо у јеку периода монтаже филма СТАРО И НОВО. Али једно вече смо прогласили слободним ради сусрета са Довженком. Ово нам је први сусрет без ичијег присуства. Двојици Московљана - Пудовкину и мени - много је стало да докучимо: чиме се највише одушевљава придошлица из Кијева. И он се такође навикава на нас помало уздржљиво. Али убрзо свака официјелност састанка и покушаји разговора "у високом стилу" иду дођавола. Ми смо још у оним срећним годинама када су речи потребне, пре свега, да би се кроз њих ослободило бујно изобиље осећања.

Уосталом, и сам амбијент овог "излета" под кровом Совкина је толико "студентски" да не допушта официјелност.

На простору између собе за монтирање филмова и "кућице" која је служила за радне пројекције направљено је нешто као сто. Минерална вода и некакви сендвичи. Размена кратких реплика о актуелним питањима филма. Осећање младости и стваралачког обиља нове ренесансе. Необухватљивост творачких перспектива нове уметности - пред нама...

Велика, празна службена зграда, она је ту... Велики мајстори културе - у прошлости... И као што се данас на карневалима стављају маске, три млада редитеља, опијена дивном уметношћу у којој суделују, преузимају у своме кругу ликове џинова прошлости. Мени пада у део Леонардо, Довженку – Микеланђело. А Пудовкин, ватрено машући рукама, претендује да буде Рафаел... Рафаел који је "красним и финим држањем освајао све и свакога на своме путу". Скачући са столице, Пудовкин покушава да репродукује неодољивост Урбинца. Али пре ће бити, по свој прилици, да је сличан Флоберу - кад је овај, причврстивши о појас стони чаршав у виду шлепа, настојао да прикаже пред Емилом Золом карактеристике хода царице Евгеније на дворским баловима Наполеона III.

Но, већ су оборени назови-сто, столице и хоклице, а Леонардо, Микеланђело и Рафаел упињу се да један другога изненаде заостацима акробатског и фискултурног тренинга. Попут циркуског артисте, Пудовкин прескаче столице. Сцена се завршава скоро на исти начин као Чеховљев "'Винт": запањени паркетар "Совкина", с кантом и четком у рукама и с изразом крајњег запрепашћења на лицу појављује се иза врата...

Тако смо дочекали и прославили појаву ЗВЕНИГОРЕ и АРСЕНАЛА.