Стеван Јовичић

ДОВЖЕНКО - ПОЕТА И ВИЗИОНАР

Неми филм данас је посебна естетска категорија у филмској уметности у којој је до савршенства развијен сопствени естетски систем, између осталог, заснован на експресивности филмске слике, динамици композиције, осветљењу, јасно израженим покретом у кадру, монтажном структуром дела, симболици и посебном стилу глуме. Савремени филм се ослања на многе одлике немог филма, а то је, поред осталог, нарочито приметно у приказивању психолошких стања. Савремени аутори користе искуства немог филма у избегавању преобимних дијалога коришћењем крупног плана, како је то остваривано и у немој епохи развоја филмске уметности.

Утицаји немог филма на савремени филм су вишеструки и подстицајни у обогаћивању филмског језика, мада је и звучни филм обогатио филмски језик, стил и композицију дела, а монтажа захваљујући и техничким средствима доведена је до савршенства, међутим, звучни филм није достигао, ни естетске, ни изражајне могућности немог филма у домену поетике, која је сегмент будућности филма у којој савремена изражајна средства морају наћи прави начин остваривања поетског у филму. Поетски филм достигао је зенит на крају немог филма, пре свега у филмовима великог песника "покретних слика" Александра Довженка чија дела су и данас својеврсно подсећање да у лепоти трајања живљења, а не у насиљу и грубостима, треба тражити будућност филмске уметности и њених високих домета.

Филмска уметност рођена је 28. децембра 1895. године, а уметност немог филма јавља се са Мелијесом, који је у реалност унео снове и машту. Од тада филм тражи сопствену поетику, али најчешће поетска решења су налажена у песничким метафорама. Један број стваралаца тражи је у алузијама и назнакама, али на филм доносе само симболику. Таквих примера је много, али указаћу на опште познате: са кретањем леда најављује се покретање маса, а побуна морнара са буђењем лавова. Многи редитељи инспиришу се делима великих сликара који у филмским кадровима доживљавају својеврсну реинкарнацију. Понекад су то трагања за новим стилом изражавања, а некад инспирација да се на директан начин пореди кадар са сликом и да јој се да ново значење. Ипак, највећи број великих синеаста нови поетски израз тражи у литератури, али све то филму доноси само нова изражајна средства, а не сопствену поетику. Стварана су ремек дела, велике лепоте, трајних естетских вредности, која постају ремек дела седме уметности, али се на правог песника у филму дуго чекало.

Експериментатори су правили поетске кадрове ослањајући се на реални свет или машту, али чисто филмска поетика у тим остварењима је у само назнакама. Ствараоци песници у филмској уметности били су ретки, а кад се и јаве с неким делом оно је често неразумљиво, а поетика је сведена на фотографију или фигуру, која се мање или више успешно уклапа у целину. Дејвид Ворк Грифит је у филм унео сопствена средства изражавања, а други, од скандинавских редитеља до совјетског немог филма, обогаћују филм литературом, сликарством или традицијом. Многи аутори откривају лепоту, већ пронађених решења, дајући им дотле непознате особине. Филмска уметност достиже своје врхунце у делима Грифита, Штрохајма, Чаплина, Ејзенштејна… и афирмише се као посебна уметност "слике у покрету", која и званично бива призната за седму уметност. Тек, на крају немог периода, јавља и истински аутор-песник Александар Довженко. Он ствара поетска дела која постају инспирација за савременике, али и за данашњу филмску уметност, која покушава да се врати поетским вредностима, а у ствари његова остварења су најавила будућност филма, која тек треба да дође.

Довженкови филмови су песничка остварења до сада не превазиђена у седмој уметности. Он је јединствен, признат од савременика, уврштен од следбеника међу највеће ствараоце, а садашње, као и будуће генерације морају поново анализирати његово дело и откривати увек изнова у њему песника визионара, који је најавио догађаје. Реалност времена у коме је стварао, данас откривамо као карикатуру, коју савременици нису препознали у савршенству његових песничких визија. Довженко је био песник и сликар, који је на дотле невиђен начин прилагодио драмски заплет, композицију слике и ритам медијуму коме се посветио - филму, уносећи у свако остварење прикривене поетске садржаје, чији смисао и емотивно дејство на гледаоца ствара низом асоцијативних веза којима испуњава кадар .

Веома често се поставља питање, зашто јер он песник филма? Зато што је смисао његовог стварања у сваком филму визија лепоте и неуништивост живота, а то показује кроз јединство и нераскидиву везу која спаја смрт и живот. Смрт није крај, она обнавља живот, она најављује рађање и он то на филму ствара до тада невиђеним мајсторством и јасноћом, којом само велики песник с једном речју може на кристално јасан начин да да вишезначну поруку. Он је у ствари био пре свега песник, пошто само песник може на уверљив начин да нам прикаже причу о љубави кроз њен крај. Довженко вечну љубав дефинише кроз смрт, која је такође вечна, а да би љубав заувек живела, нормално је да ратник одлазећи у бој испуни драгој жељу да је убије. То је од свих стваралаца могао само Довженко да дозволи себи, јер за њега се никада није постављало питање стила или форме или садржаја. Он је стварао као песник не размишљајући о правилима, а то је најбоље објаснио речима "… ја не мислим ја сам узбуђен". Његово дело и јесте цело прожето узбуђењем песника, за кога не постоји крај за лепоту сагледану у разним видовима живота.

Да ли се смрт старца може у ЗЕМЉИ сматрати крајем, она је метафора живота, умирање Боженка у било ком другом делу било би проглашено за бледи плагијат неке античке драме, а овде је само песничка визија, само то, и ништа друго. Боженкова смрт је химна лепоти у давању себе слободи. Зар може умрети онај који живи за идеале? Не може, то Довженко показује на себи својствен начин и у свом помало заборављеном филму АРСЕНАЛУ. Код других великих аутора смрт је крај, смрт је нешто страшно ружно, нешто што односи човека у неповрат и то видимо као крај, било да се извршава правда у коју се увек сумња, било да се кажњава злочин и изопаченост.

Зато код Довженка смрт никада није бесмислен чин, она је увек битна, јер саставни је део лепоте живљења и дивљења људском постојању. Међутим, његови филмови нам намећу и једно питање, да ли је тај префињени песник визуелне уметности у својим предвиђањима отишао испред свог страшног времена у коме је живео и како протумачити данас његове речи: "Мора се много и снажно волети и мрзети, иначе ће дело остати догматично и сувопарно". Ни једно његово дело није сувопарно, али за многа се писало и тврдило да су догматична, данас када анализирамо та дела видимо да су она пророчанска, да су изузетно смела за своје време, да је он био увек и у сваком делу на својој земљи, да је био велики поштовалац традиције и да све његове поетске визије се морају ставити под лупу. Да ли су случајна упоређења смрти старца и младића, а да ли су заиста били у праву они који су сматрали да је равнодушан према остварењима епохе и да се многим великим подухватима и подсмехује. Данас, када гледамо "Поему о мору" у то се уверавамо, али се и питамо, да ли је генијални уметник и несвесно осудио грандиозне подухвате који мењају земљу, судбину људи, климу, а њихов смисао се у само пола људског века изгубио. Данас, та мора која су прекрила земљу обећавајући благостање тужно су пуста.

Можда је баш у томе моћ уметника да предвиди догађаје и да дела настала у једном времену, много година касније, добију други смисао и одсликају стварност онако како је он у дубини своје душе несвесно предосећао праву истину .