Андре Мартен:

ДОВЖЕНКОВ ТЕСТАМЕНТ

Године 1956, неколико недеља пре почетка снимања ПОЕМЕ О МОРУ, умро је Александар Довженко. Није могао да заврши овај последњи филм који је тако дуго припремао. Његова жена, Јулија Солнцева, која је тридесет година била његова најближа сарадница, режирала га је с поштовањем према његовој личности на основу његових веома прецизних упутстава. Он је са својим сниматељем Јегиазаровим већ одабрао све екстеријере, извршио избор глумаца и оставио књигу снимања у којој је нацртао све кадрове.

Неки загрижљиви људи могли би да кажу да је ПОЕМА О МОРУ сувише дугачак и развучен филм, тешко, неуравнотежено дело, неповезано, несавршено, пуно наивности и лошег укуса једног мужика. Треба признати да се ради о комплексном филму, пуном изненадних обрта, који се тешко може титловати. Кад би ми се указала прилика да га поново видим, волео бих да га погледам четири-пет пута пре но што почнем да пишем о њему. Режија Јулије Солнцеве је свакако ослабила замисао уметника. ПОЕМА О МОРУ није незаборавна песма коју би нам дао Довженко да је он био редитељ. Али и овакав какав је, то је изврстан филм, свакако довољно добар за нас. Он нам стално пружа примере поетске снаге кола целокупно Довженково дело чини незаменљивим.

Уосталом, када се о томе размисли, сиже ПОЕМЕ О МОРУ и његово страшно преплитање тема и заплета, испадају мање неразумљиви но што би се то могло помислити. У Украјини, близу градића Кахове на Дњепру, завршава се изградња гигантске хидроелектране и бране која ће, када буде пуштена у рад, поплавити огромне површине, потапајући неколико села. Становници једног од ових насеља, одређеног да нестане у таласима новог вештачког мора, напуштају своје старе куће пре но што ће их булдожери претворити у прах и одлазе да се настане у нове куће, даље и више, на обали будућег мора. Стари сељаци посматрају последњи пут своју земљу, своје омиљено дрвеће и своје родне домове. С друге стране, на позив председника колхоза, бројне значајне личности родом из овог села (инжењер атомистике, генерал, пуковник, министар итд.) долазе да поново виде место где су провели детињство, пре но што ће га вода поплавити.

Нема потребе да се шире осврћемо на лепоту синемаскоп слика које нас не изненађују, и које из огромних површина воде или земље, као и из залазака сунца, извлаче помало уобичајени сјај. Боја не игра психолошку улогу као у МИЧУРИНУ. Такође се мало може рећи о дискретној интерпретацији глумаца који су нам приказани или замишљени или кад много више говоре него што се крећу, изговарајући све што имају да кажу и ништа не заборављајући. Руски текст који је написао Довженко изгледа да је диван, али ко ће извршити напор да нам га приближи?

Насупрот томе, може се бескрајно описивати и анализирати очигледно богатство Довженковог филмског језика. Он користи и најмању прилику и поставља личности медитативне или причљиве, да би илустровао грчевити и грозничави ток њихових тајних мисли, проналазећи поетски и визуелни полет који се може поредити са незаборавним ноћним сценама љубавника из ЗЕМЉЕ, или размишљањима из МИЧУРИНА после смрти његове жене.

Са ПОЕМОМ О МОРУ налазимо се пред једним од ретких нових примера строго визуелног филмског дела. То је тим значајније што се тренутне тенденције филма изгледа оријентишу ка "филмском оку", за слику, и индискретном магнетофону, за звук. лако слике у филму извиру из натприродног, магичног и немогућег, Довженко није хтео да илуструје лутање у сновима, већ само да улије динамизам у машти и интимну мисао, да сликама прати нагоне емоција и ћуди својих личности, са умешношћу коју су имали још само Донској и Буњуел.

Сликар и цртач, Довженко је нацртао свој филм кадар по кадар, као Ејзенштејн или Јиржи Трнка, спремајући се да извуче максимум могућности које му се пружају у композицији и одређивању филмске слике. Од самог почетка, у уводној секвенци која се догађа на палуби једног брода на Дњепру, према обради коју Довженко без сумње не би дезавуисао, филм нам показује да се за приказивање психичке фантастике текућих мисли могу употребити чак и помало архаични и позоришни извори Мелијесове уметности. Из гомиле путника издваја се пар који седи на клупи. Млада жена, мало буновна, нагиње се чудно на раме свог мужа и даје му дете да га придржи, а затим се диже мрмљајући стално исту реч. Муж одмахује главом, "Каква жена! Чим каже да ће да заспи, почиње да лети." И наредна слика показује нам на небу младу жену, коју придржавају невидљиве нити, како лети окружена анђелчићима, у тако брзом кадру да чак ни пажљиви гледалац, помало запањен, нема времена да је препозна. Али одједном она се претвара у млазни авион, скоро исто тако брзо као аутобус у мртвачка кола у првим Мелијесовим филмовима замене. У наредној секвенци види се веза, јер се у њој у авиону срећемо са великим инжењером атомистике, који је и генерал, како путује у своје родно село које ће ускоро потопити Дњепар.

Слика може да прибегне систему троструког екрана да би обухватила мајку која пева успаванку детету, са два крила на којима нам се приказује разорни пламен рата. Она може да пређе од директног снимања на цртани филм, кад пред гробом старих запорошких краљева стоји једно дете и види њихово благо и њихов галоп на коњима. Два пасажа цртаног филма, који су извели Мигунов и Никитин, имају помало вештачку ширину која подсећа на Дизнијеву ФАНТАЗИЈУ, а пате од техничког формализма као и сви руски цртани филмови. На другом месту, гуске које су врло верно приказане, као и све животиње у руском цртаном филму, одлећу одвлачећи у сну кревет сељака који није хтео да једе дивље гуске јер су слободне. Спајање директног снимања и графике у лирске сврхе мора да донесе нове, упечатљиве резултате. Што се тиче анимације, требало је прибећи поступку који је мање склеротичан од класичног цртежа на целулоиду и ставити насупрот фотографисаној слици пластични систем суптилне конструкције као што је "екран од чиода" Алексејева, или анимиране Бартошеве цртеже на провидном папиру, или пастелни цртеж Мак Ларена.

Па ипак, кад човек неки филм воли, тешко може да не цени све његове елементе. Једна од секвенци, посвећена очајању девојке коју је напустио заводник, бесрамни каријериста, а која очекује дете, приказује како она замишља да је мртва под олујним небом и да лежи као Снежана на постељи од цвећа. Сви они који из принципа не могу да виде хромолитографију у сликама искористиће то да би се разметали својим модернистичким духом, лишеним нијанси. У ПОЕМИ О МОРУ ова хромолитографија такође савршено испуњава своју функцију пружајући нам веома прецизно дирљиву слику која вероватно може да произиђе из духа неке украјинске сеоске девојке.

Често, под притиском осећања, природни ток слика на филму прелази из главе у срце личности. И тако, отац младе заведене девојке, замишља да среће подлаца и види себе окруженог вагнеријанском музиком. Кривца налази како седи за својим столом, окружен муњама. Зидови се руше и обе личности се налазе пренесене у неки пусти предео. Заводник пада под ударцима кнуте којом га шиба увређени отац који сам себе хвата како гласно сања у једном предсобљу. Ова понирања у интимну мисао не изазивају увек сличан ватромет великог броја слика чији нас хумор подсећа на визије Валтера Митија. Оне могу да се задовоље необичним и сталним елементом у реалистичкој слици, као што је скоро природна диспропорција генерала-атомисте који са муком улази у кадар једне собе своје родне куће и признаје да је замишљао много већом када се подсећао на успомене из детињства.

Друга важна црта овог замишљеног низа слика: музичка постојаност која омогућује да њихово невероватно одвијање буде убедљиво и привлачно. У једном од најлепших секвенци филма, стари отац генерала Федорченка, који је око старе куће посекао све дрвеће које треба да буде потопљено, позива свог сина да сам исече своје омиљено дрво које му је сачувао. После дугог оклевања, испуњеног тугом и успоменама, генерал се прихвата посла и тада се умеша мајка настојећи да спасе, сасвим бесциљно, тог старог пратиоца њиховог живота. И онда се у једној дигресији појављује мала поворка са музиком на челу, састављена од деце која носе нарамке сламе. Када се у том кадру сретну са одраслима, генерал их запита: "А ви, децо, шта ћете ви изабрати? Дрво или море? – "'Море", одговарају сви одушевљено у једном даху. Затим следи, као звучање комплетног оркестра, кадар снимљен у сумрак који нам показује жене и децу са грабљама и пакетима на глави како иду певајући по реци, а вода им допире до врата.

У овом филму, снимљеном помало на начин старих приповедача, у којем видно место заузимају дивне песме, смисао слика може нагло да модулира, да престане да прати, чак да буде супротан чувању основне нити приповедања или приказивања, да би сачувао исти поетски тоналитет и тајанствену радну логику, сачињену од ритма и пропорције.

Идући по житним пољима која окружују његово родно село, генерал Федорченко види себе рањеног у груди за време битке за Украјину како се бескрајно окреће сам око себе да би намотао завој око ране, док се у серији контрапланова види болничарка која држи завој који се одмотава, лепа и непомична као вила, док у даљини граната баца у ваздух шаторе са импровизованом болницом. На трагичној и немирној позадини, непомичност болничарке и мирно понављање генераловог кретања у круг стичу вредност чаролија.

Унутрашњи монолози, разговори, обраћања, у којима овај филм не оскудева, имају такође вредност трајања, независну од неопходних дијалога међу протагонистима. Ту се добро види када два стара сељака, покушавајући узалуд да задрже једног младог сељака да не напусти колхоз и не оде у град, упућују за њим опроштајни поздрав пун незадовољства, говоре више да би изразили своја убеђења него да би их он чуо, јер га ми видимо како се стално удаљава ван домашаја гласа који ми чујемо.

Захваљујући строгом поштовању Довженковог сценарија, филм је могао прелазити с једног места на друго, из старог у ново, из прошлости у садашњост и будућност, без збрке и без неуравнотежености. Не водећи велику бригу о логичним прелазима и везама, филмски језик у ПОЕМИ О МОРУ има изражајно богатство и изненађујућу људску топлину, али не изазива код гледаоца ни угодно учествовање ни пријатно задовољство. Филм изгледа као низ токова савести, фасцинантних али чудних, које треба пажљиво испитати и разјаснити. Неразумљивост Довженковог текста, који је насумце титлован, појачава можда тај утисак, али приморава верног гледаоца да у потпуности користи све оно неупоредиво што ово дело доноси.

Нема филма који као овај може пружити потпунији утисак дела које је створио један једини уметник, упркос посебних и тужних услова под којима је снимљен. Па ипак, оно што пружа ПОЕМА О МОРУ, Довженков пројекат који је довршила његова жена, није толико утисак о једном доминантном принципу, о јединственом духу који прожима све оно што је аутор филма изабрао у складу са својим схватањима и што се данас тако често хвали. Прави напор филмског ствараоца, који жели да сачува темперамент сваке личности ради проналажења недостижног тока њених мисли, састоји се у откривању поштовања индивидуалности личности, што изгледа да измиче стваралачким тенденцијама филмских аутора у политици аутора, који се нарочито брину да њихово централно место буде очигледно, на основу става који је знатно више импресиван него експресиван, чиме смањује границе људског у својим делима. Због тога је веома чудно што нам овај пример долази из друштва новог типа, које се брзо шири, где престиж индивидуализма (као и на осталим деловима земљине кугле) изгледа мало опада.

Сатира на велике личности, које су се нашле са малим људима свог родног села, свакако је непотпуна (замишљени генерали, борци слични булдогу који су постали министри и уображени, претенциозни трговци). Ништа се не назире из лакташења у президијуму, из преимућства која у природи имају они који се приклањају у животу на страну јачега, ни из гнусног професионалног ризика. Филм даје све поуке преко једног јадног лакташа, спретног заводника али неспретног каријеристе.

Али, ПОЕМА О МОРУ није имала намеру да пружи критику социјалних политичких или економских појава, већ размишљање о смислу и значају земаљског живота. Пред вештачким морем које ће прогутати село и сву његову прошлост, приликом сусрета малих, људи који су то и остали, и оних који су постати значајни, Довженко мудро и са потресном зрелошћу даје прилике за много шире размишљање. Ово дело налази се на нивоу будућих генерација и може се сматрати за тестамент великог Довженка.

Док неколико сељака одлази у град, не желећи више да живе у свом назадном селу, еминентне личности са одликовањима, способне и одговорне, враћају се својим кровињарама у којима су рођени, и изглед њиховог сиромашног села враћа их успоменама о бедном детињству и бунтовној младости. Нестајање свих материјалних сведока њиховог прошлог живота приморава и оне који су остали да измере пређени пут, што успорава њихов говор и даје му озбиљност, нарушавајући ток њиховог размишљања. Живот им изгледа ограничен на претке и потомке. Председник колхоза види, с једне стране, свој живот који алкохол не може довољно да развесели, и с друге стране, нову кућу и своју ћерку која ће га можда напустити. Пред простором који ће покрити вештачко море, генерал упоређује проницљиви и обешењачки дух свог старог оца-сељака и егоистичну тежину свог сина, претерано однегованог и ухрањеног. Али закључци, које и једни и други извлаче из ових размишљања, оријентишу се спонтано према енергији и нади. Поред већине новијих совјетских филмова, које смо могли да видимо, набијених административним морализмом, чистотом принципа и формалним манихејством, ово дело базирано на врло мало доказа и много срца, пружа гледаоцу, ненавикнутом да то тражи и добија од филма, разлоге да дела и учествује, жељу да воли земљу и рад на њој.