Жорж Садул

 (Sadoul Georges (1904-1967) - француски историчар и теоретичар филма)

ПОСЛЕДЊИ ПОРТРЕТ ДОВЖЕНКА ПО ЊЕГОВОМ КАЗИВАЊУ

У овом московском стану, у Улици Можајск, било је грнчарије живих боја, шест кожних кофера стајало је један на другом по величини, а древна украјинска карирана тканина покривала је диван. А затим, било је нарочито много цвећа и воћа, лирска химна јесени. Јабуке и други, црни гроздови нису били мање лепи од букета дивљих макова, загаситих перуника и расцвалих белих ружа... Већ у његовом кабинету, у студију "Мосфилма", било је обиље цвећа и воћа.

Моја жена и ја били смо код Довженка 12. септембра 1956. године, на прослави његовог шездесет другог рођендана. Био је сам са својом женом Солнцевом, некадашњом глумицом, која је тридесет година била његова најбоља сарадница и асистент у свим њиховим филмовима... Овај сложни пар је подсећао на најлепшу секвенцу из МИЦУРИНА, где Довженков лиризам меша прошлост и садашњост, плаву косу и седу косу, да би опевао једну дугу љубав која је и после тридесет година жива као и првог дана.

На зиду је висио портрет једног младића...

- Грех младости – каже нам Довженко. Мој портрет који сам насликао око 1924. године. Био сам професор, радио сам у дипломатској служби и постао сам сликар и цртач за новине.

И онда сам, једног дана а Харкову, одлучио да све напустим и одем. Имао сам тридесет две године. Био сам под јаким утицајем извесних теорија тог доба по којима је сликарство било уметност којој је суђено да брзо нестане са лица земље. По једном авангардистичком пророку, оно ће до краја двадесетих година бити замењена живим сликама. Само оне могу да дирну народ. Тада нисам ништа, или скоро ништа, знао о филму. Видео сам само неколико филмова и то случајно.

После једне дуге бесане ноћи, ујутру сам донео одлуку и напустио кућу заувек. Мој једини пртљаг био је мали кофер, а једина књига "Кола Брењон" од Ромена Ролана. Купио сам возну карту до Одесе, јер сам знао да тамо постоји студио.

У том романтичном периоду, окренуо сам се филму као уметности маса, где је све ново и оригинално. Нисам био ни глумац, ни сценариста, ни киноаматер, нисам чак знао ни имена најчувенијих редитеља... а дошао сам да предложим филм директору студија. Он је био бивши морнар, у то време скоро неписмен (али, доцније, постао је инжењер). Био је херкуловски грађен и прилично груб. Ни он није знао богзнашта о филму. Па ипак, он је био мој најбољи учитељ, захваљујући својим људским квалитетима... И тако у Одеси је мој живот пошао другим током, тамо сам постао филмски радник, тамо сам пронашао своју уметност, тамо сам срео Солнцеву која је била глумица... и која је постала моја жена.

Затим, настављајући да пребира по свом животу, на дан свог шездесет другог рођендана, Довженко је причао о рату у коме је његова отаџбина Украјина била изгажена гвозденим кочијама, гусеницама тенкова, митраљеском паљбом, кугом и смрћу, пожарима и покољима чудовишта са кукастим крстом...

- У то време сам режирао документарце: БИТКА ЗА НАСУ СОВЈЕТСКУ УКРАЈИНУ, ПОБЕДА У УКРАЈИНИ. И писао сам много: написе који су се свиђали и фронту и позадини. Сви су их читали, као тадашње Еренбургове чланке.

У току тих ужасних година, често сам себи понављао ове Петраркине стихове: "Дан је кратак, небо покривено тамним облацима, али народ остаје, који се не боји смрти."

Ишао сам свуда по фронту. Налазио сам се усред најужаснијих борби, где је један војник имао просечно само седам дана живота пред собом... Стаљинград, Лењинград, Црно Море... Свуда је побеђивала духовна снага, социјалистички морал, нов дух, свест о једном задатку: победити фашизам. Чврста разборитост народа повезивала се са поверењем у лењинизам...

Моји отац и мајка остали су у окупираној Украјини. Мој отац имао је осамдесет година. Нацисти су га претукли и бацили са врха степеништа. Од тога је умро.

Мајка је преживела. Када су наши војници ушли у Кијев, она је изашла пред њих и запитала: "Да нисте видели мог сина, Довженка?"... То се понављало и дошло до ушију Хрушчова и Жукова. Јавили су ми: "Ваша мајка иде улицама Кијева и пита за вас све војнике..." Нашао сам је у једном подруму, где је живела са још дванаест других старица које су биле страшно мршаве и живеле као животиње.

Мој стан у Кијеву био је опасан. Нацисти су у њему оставили мине. Очистили су их. Могао сам да сместим мајку у њега. Касније је дошла код мене у Москву.

Овде јој се није допадало. Стајала је код прозора и гледала на улицу. Често ми је говорила: "Шта је свим тим јадним људима да тако непрестано јуре и стално журе?" Увече нам је говорила: "Певајмо!" и ми смо у хору певали старе украјинске песме. Али њој то није могло да замени завичај.

Мајка се најзад вратила у Кијев. Често нам је говорила: "Када је твој отац умро, рекао ми је да ћу бити удовица седам година. Пет година је већ прошло. Нећу још дуго живети. Али немојте ме спаљивати. Ако спалите моје тело, вратићу се са оног света да вас прогањам. Ставите ме у земљу. Волим земљу. Хоћу да лежим у земљи".

Док су се ове успомене низале, Солнцева нам је сервирала јело које је било лепо као и цвеће. Сипала је вотку у кристалне чаше, уске и мале, сличне напрстку. Сергеј Јуткевич је стигао да проведе завршетак вечери са нама.

Успомене из прошлих дана довеле су и до старих фотографија. Ево Довженка и Солнцеве, једно поред другог, у различитим годинама њиховог живота, а њихова лица су била а стилу филмова које су онда стварали... Ова фотографија је из времена ЗЕМЉЕ, а ова друга датира од АЕРОГРАДА. Сећања на филмове била су довољна да изазову и сећања на датуме које је Довженко потврђивао.

Иза једне суве гране, ево његове седе косе и трагичног лика... Време кад је снимљен филм МИЧУРИН, период који је за њега био мучан и тежак...

Прошлост нас је водила у садашњост и у будућност, довела нас је и до ПОЕМЕ О МОРУ, за коју су биле завршене припреме, а прва клапа је требало да падне почетком децембра 1956. у Москви. За дело, снимљено углавном у екстеријерима, изабрао је панорамски формат.

- У мом новом филму - говорио је – неће бити ни брда, ни провалија, ни пожара, ни злочина, ничега што би могло да фасцинира гледаоце. Све ће у њему бити једноставно. Без крви. Без великих ефеката... Прочитао сам свој сценарио у Удружењу књижевника. Слушали су га четири дуга сата са таквом пажњом, да ми је то дало много моралне снаге.

Написао сам филмску трилогију која за оквир и садржај има једно украјинско село, моје село. Први део сам написао као позоришни комад, који се дешава у 1930. години, онда када су се формирали колхози. Други део је прича о пламеним годинама, о великом националном рату, о биткама које су колхозници водили против нациста. Трећи део се дешава у наше време. Гради се велика брана, која треба да потопи село на дну једног новог мора. Оно умире под четрдесет метара воде, која доноси живот и плодност...

Ову трилогију почећу да снимам од њеног краја, од ПОЕМЕ О МОРУ. Наслов је можда сувише амбициозан. Више бих волео да се зове "Проза о мору". Ја сам своје будуће дело са радошћу предвидео за панорамски екран. Врло мало филмова сам видео у том формату и сви су ми били приказани на екрану чија је ширина била најмање осамнаест метара. Придајем велику важност велич6ини екрана. Године 1930, дубоко ме је импресионирао џиновски екран париског биоскопа "Парамунт". Издужени панорамски формат одговара елементима мог будућег филма: широким и монотоним степама, мору које се рађа, авионима, сталној идеји огромног пространства, изненадној евокацији блиске или далеке прошлости.

У овом огромном пространству видеће се племенитост човека и његов утицај на природу коју мења. Радећи на књизи снимања, нацртао сам многобројне скице да бих припремио кадрове. Ја нисам од оних који цртају кадар по кадар. Ја сам био сликар. Положај људи у простору не представља за мене тешкоћу која ме приморава да претходно одредим композицију својих кадрова.

У току првих година рада на филму, био сам све: и сценариста и редитељ и сниматељ. Преносио сам камеру и постављао је на било које место. Можда се хармонија извесних слика објашњава тиме што смо се ми слили са земљом. У филму ме радује употреба пејзажа, као што верујем, радује сваког сликара.

Мој садржај је веома једноставан. Председник колхоза зна да ће његово село ускоро потопити ново море. Он пише свим онима који су из овог краја да дођу да се последњи пут опросте од родне земље. Долази две стотине особа. Неки од њих су напустили село пре тридесет или четрдесет година. Кроз њихов сусрет намеравам да дам колективни портрет људи нашег краја: колхозника, радника, возача камиона, жена, мајки, деце, градитеља, војника, цивила, писаца, инжењера, земљорадника, сценариста, сликара, службеника, руководилаца. Чак ће бити и један генерал...

Када се буду сви скупили, председник колхоза ће им рећи: "Велика је радост што је наше мало село дало нашој земљи толико корисних људи, толико потребних људи. Међутим, можда се нису сви увек добро владали. Многи од нас су се расули по земљи као гуштери у пољу. Неки су постали Ијуди на високим положајима, док смо ми, колхозници, прихватали нова средства за обраду земље и будила се мрачна душа људи. Срећни смо што сте дошли да кажете "збогом" вашим избама. Један од вас, који је сликар, спрема се да их овековечи на платну да би људи будућности знали какво је било наше село пре но што је нестало на дну мора, нашег мора, мора људи... Реците збогом вашој кући, врелима, изворима, вртовима, местима где сте рођени, где сте упознали прву радост и прву љубав. Јер, ускоро ће почети њихово рушење и градња. Ваше село ће се сутра поново родити на обали будућег мора.

- Међу тим личностима (Сергеј Јуткевич се умешао у разговор) - треба да буде и Довженко, који се такође вратио у свој крај. Он ће сам играти улогу Довженка... уколико успемо да победимо његово колебање.

- У том колективном портрету - настави Довженко - хтео сам да поставим контрастно карактере и догађаје, са контрастним и различитим личностима. Без прелаза, прошлост ће се помешати са садашњошћу и имагинарно са реалним. На пример, човек свугде тражи свог непријатеља да га убије. Долази у једну канцеларију. Тамо је приморан да чека. И ту ће одлутати међу своје успомене из рата, видеће поново фронт, смрт, чуће митраљеску паљбу. Почиње да виче. Његов крик га извлачи из прошлости и враћа у садашњост; он излази на улицу и тамо сусреће и не видећи га, онога кога је тражио да би га убио.

На другом месту, једна жена извршава самоубиство због несрећне љубави. Сахрањују је, на гробу држе говор који се изненада прекида: она је сањала своју сопствену смрт... Слично ће се умешати и снови из детињства, успомене и евоцирање врло старе историје. Јер овај крај припада јуначкој и легендарној земљи Запорожаца...

Једна од мојих главних личности биће генерал. Он је своје Село напустио пре четрдесет година, 1914. Затим је постао партизан, црвеноармејац, официр...

После неколико дана боравка а селу, колхозници му предлажу да напусти војску и постане њихов председник. Предлог је веома озбиљан и он намерава да га прихвати. На њега је то молба оставила исто тако снажан утисак као и ослобођење Будимпеште 1945., у коме је он учествовао. Колхозници његови другови из детињства и из борбе, рекли су му: "Не одговарај нам одмах. Имаш три дана за размишљање. Узећемо и тебе и твоју жену, а исто и твог сина који је сувише размажен и направићемо нешто од њега."

Те речи су га дирнуле до дна душе. Био је срећан што у себи и око себе налази једноставна и непосредна осећања.... Али, генералова жена, која је летовала на Криму, сматрала је мужевљево закашњење због опроштаја са селом апсурдно сентименталним. Она изненада долази у село. Можете замислити сукоб и скандал...

Овај сценарио сам ја сам написао. Некада, у Одеси, био сам приморан да пишем за своје филмове, јер у Украјини скоро нико није знао посао сценаристе. Та навика остала ми је до данас.

Некада је све ишло лако, једноставно. Сада је занат сценаристе постао тежак. лзгледа да је баратање речима и сликама постала деликатна операција. За извесне је требало предузимати исте мере предострожности као за разлагање атома.

"Мосфилм" ми је одобрио знатна новчана средства за реализацију мог сценарија. ПОЕМА О МОРУ ће бесумње стајати осам милиона рубаља. Нема сувише скупих филмова ако на крају испадну заиста добри. Најскупљи су филмови који се не праве.

У мом садржају највише ме одушевљава то што се ради о младим људима, садашњем животу, обичним људима, мојим савременицима. У старој историји не постоји херојскија епоха од наше, ни по ширини догађаја, ни по њиховој драматичној снази, ни по безграничној дубини њиховог значаја.

Некада су извесни патили од лудила величине. Код нас се само третирао живот великих људи, са великим мизансценама, са великим речима, са огромним финансијским средствима. Неки су почели да сматрају живот обичних људи за неважан сиже који морално деградира. .

Што се мене тиче, ја сам био и увек остајем поборник и витез савремених проблема. Никада се довољно неће моћи говорити о нашем животу. Не треба се губити у посматрању прошлости или лудилу величине. Окренимо се ка обичном човеку. Схватимо: чак и једна кап росе може да постане огледало које одражава свет и цело друштво.

Тако нам је причао Довженко у овом стану који је толико личио на њега. Напољу се септембарска ноћ спуштала над Улицом Можајск, над њеним огромним здањима од керамике боје печеног хлеба, над грозничавом Москвом.

Довженко нам је отвореног срца причао о свом животу, својим тешкоћама, борбама, сувише дугим периодима када му је било немогуће да претвори у филмове нека сценарија (која су издата као књиге).

Затим је прешао из прошлости у будућност. Намеравао је ускоро да сними "Тарас Буљбу". По њему, Гогољ је написао роман о украјинском отпору и покушају колонизације од стране Ватикана и језуита. Такође је хтео да сними још један сценарио који је написао 1954. и чији је садржај (жанр научно-фантастични) овако испричао:

- Овај филм се одиграва а наше време. Три наша савременика укрцавају се у ваздушни брод и крећу ка другим планетама. Са собом носе, као посетнице, и као доказ наше културе, различита дела: једну симфонију од Шостаковича снимљену на микроплочи и мој документарни филм БИТКА ЗА УКРАЈИНУ. У контакту са земљом биће преко телевизије, али она ће одједном престати да функционише. Током осам година биће изгубљени, а њихове жене ће се питати, гледајући звезде, да ли су још у животу. Затим, одједном, телевизија поново проради и они се враћају на земљу скоро немоћни да искажу шта су све претрпели за време тих бескрајних година када су изгубили сваки контакт са њиховим веком, друштвом, временом, савременицима.

Ја дубоко волим своје савременике. Не могу без њих. Док сам припремао свој сценарио, живео сам неколико недеља међу дванаест хиљада радника који су градили електричну централу у Шатури. Спремили су се за градњу нове бране и стварали су ново море међу бурадима, бушилицама, џиновским покретним крановима. Од главног инжењера до обичног маневристе, свуда и увек се испољавао врло висок морал. Дух новог совјетског човека. Те недеље спадају међу најлепше недеље у мом животу..."

Звона са Спаске куле у Кремљу (њихов одјек радио преноси преко милиона звучника) одавно су одзвонила дванаест поноћних удараца. Било је веома касно. Требало је да прекосутра летимо за Париз. Требало је са једним "довиђења" завршити вече када је Довженко ушао у своју шездесет другу годину...

Солнцева нам је поклонила прегршт ружа и нешто од њихове керамике. Довженко нам је дуго стезао руку и собом сам понео слику његових веома плавих очију, веома беле косе, зарумењеног тена и лица које није било без сличности са лицем једног другог генија филма: Чарлија Чаплина.

Стављајући у прошло време оно што је писано а садашњем, преписао саме не мењајући ни реч, интервју са Довженком који сам редиговао септембра 1956, чим сам стигао а Париз. Тог дана су на мом столу цветале још увек свеже, ватрено црвене Довженкове руже, у њиховој вази од украјинске керамике, и тамне и сјајне истовремено.

Поново прочитавајући наш разговор, схватио сам колико су боје тог цвећа, радост и поверење доминирали те вечери на његов шездесет други рођендан.

Међутим, смрт се филиграном записала у врелој смеси његових речи. Кристалне чаше, уске и мале као напрстак, биле су предсказање. Знали смо да је Довженко већ дуго година срчани болесник. Ако би наставио да пије украјински алкохол, не би могао више да га прими, ни колико пчела цветног праха.

Бескрајна раздаљина која дели пехар од усана, одвајала је 1956. последње дане лета и последње дане јесени, шести децембар, када је Довженко намеравао да почне да ради за "Мосфилм" ПОЕМУ О МОРУ. Прихвативши позив Француске кинотеке, који сам му ја уручио, требало је да проведе неколико дана у Паризу да би тамо приказао комплетну ретроспективу својих филмова.

Пехар је пао и разбио се, усне су нагло помодреле. Позлило му је после повратка из студија уочи поласка за Париз. Легао је на диван застрт древним украјинским покривачем. Тамо је и умро неколико минута касније, у наручју своје жене, увече 26. новембра 1956. године.

Поново смо дошли у његов стан у Улици Можајск, једног поподнева крајем децембра 1956. Петнаест дана раније, у Пекингу, ветар и децембарски снег засипали су ноћу улице. Преморени, замало нисмо заспали у млакој соби кинеског хотела, када је моја жена из једног пољског листа прочитала вест о његовој смрти. Били смо кукавице. Нисмо хтели у то да поверујемо. Тек нам се у Улици Можајск очитост његове смрти дивљачки наметнула.

Тешко пишем ове редове, толико буде бол у мени. Стан је, наравно, био исти као и онда када је он био жив. Само, мислим да је нестало оне гомиле кофера као да их је понео собом на пут.

Солнцева нас је дочекала плачући. Правилне црте њеног племенитог лица биле су дубоко усечене. Очајање због дефинитивног нестанка гушила је и појачавала оштрину њених сиво-плавих очију.

Портрет на коме је уметник себе насликао као младића, био је застрт, као и сва огледала. Древни украјински карирани покривач, који је он купио од једне сељанке за време снимања ЗЕМЉЕ, још увек је покривао лежај који је он пре месец дана заменио ковчегом. На једном малом столу стајао је његов шешир и штап.

На дан његове смрти мислим да је његов стан био, као и обично, пун, цвећа и црвених украјинских јабука, којих је пуна Москва крајем новембра. Сигуран сам да је Довженко умро међу цвећем и јабукама, као у његовој ЗЕМЉИ један други човек са седом косом.

Стари украјински сељак, кога је створио 1930. године, говорио је и мислио као двадесет година касније, уметникова мајка, када је стигла до краја свог дугог живота.

Као што је мислио и говорио Довженко последњих недеља свог сувише кратког живота, онда када је младост у његовом погледу знала да су у његовом срцу већ откуцала три фатална ударца. Али његова уста су и даље понављала Петраркине стихове: "Дан је кратак... Али остаје народ, који се не боји смрти."

Његови филмови су нам рекли и поновили: смрт је повратак тела природи. Природи вечно плодној и обновљеној. Положи се леш и роди се дете. Све умире и постаје, према добу године које суво дрво грана окити цвећем, а затим воћем. Сваке године се у родним долинама његове Украјине расцветавају џиновски сунцокрети под дрвећем где зру јабуке наступајуће јесени.

И тако ће у свету и у уметности његови филмови, његова ремек-дела, наставити да цветају, да засејавају и сазревају у младим духовима жар за филмску уметност. Лиризам, љубав и смрт ће ту сјединити без краја природу и машину, старо и ново, садашњост и будућност. Човек Довженко ће се вечно обнављати сликом на филму, сједињењем сенке и светлости. Никада неће престати да пева о човеку, тој капи росе у којој моче да се одрази цео свемир.