Олена Дзјуба

Српска лирика ХХ века у украјинским преводима

Научни састанак слависта у Вукове дане, 24/2, 1995, стр. 237-240.

Овај кратак реферат има за циљ да информише о преводима српског песништва XX века у Украјини у периоду после другог светског рата.

Бележећи утиске од боравка у Југославији, познати украјински песник Максим Рилски је 1945. године записао: "Интересовање за Украјину и њену књижевност. Потпуно незнање". Од тада је прошло много година, али је ова фраза, на жалост, у многоме остала актуелна и данас. Исту реченицу можемо поновити заменивши реч Украјина речју Србија Дакле: "Интересовање за Србију и њену књижевност. Потпуно незнање." (Наравно да овде говоримо о широкој јавности, а не о уском кругу стручњака.) Парадоксално је то да два словенска народа, чије културне везе трају током многих векова, тако мало међусобно познају књижевност, културу, историју. На жалост, одсуство објективне, свестране информације о прошлости и савремености наших народа довело је до тога да се празнине у знању попуњавају разноврсним лажним, искривљеним схватањима и појмовима. Узрок томе је најпре у историјским и политичким околностима развоја наших држава. Ја овде подразумевам чињеницу да је Украјина била скоро три века у саставу Руске империје, касније и СССР-а, а Србија је неколико задњих деценија била у саставу СФРЈ, чији политички и идеолошки систем није одговарао совјетском калупу. Зато је, на пример, сва преводна књижевност у то време морала проћи строгу идеолошку контролу, која је у У крајини била увек строжа него у Русији. А то значи да украјински читалац није могао да добије праву и потпуну слику развоја савремене књижевности Југославије.

Но нећемо да будемо сувише песимистични. У Украјини је увек било људи који су одлично познавали, волели српску књижевност и трудили се да што више упознају нашег читаоца са њеним достигнућима.

Што се тиче српског песништва XX века можемо рећи да својеврстан процват превода на украјински језик испољава се током 60-80 година.

Значајну улогу у упознавању наше публике са српским песништвом игра популарни часопис за страну књижевност "Всесвит" (што у преводу значи "Свемир"), који се издаје у Кијеву. Први преводи (а то су биле по једна песма Десанке Максимовић и Стевана Раичковића) штампани су на страницама овог часописа 1965. године. То је почетак. Већ 1967. године у кијевском часопису "Украјина" налазимо мали избор песама под насловом Из братских извора: Песме југословенских песника у који су укључени Д. Максимовић, В. Обреновић-Делибашић, Шћепановић, Радовић, Алечковић. Аутор тих превода је Захар Гончарук, човек који је много урадио за популаризацију српске књижевности на нашем подручју. Овај мали избор праћен је уводом познатог нашег писца Олесја Гончара.

Две године касније Захар Гончарук у часопису "Всесвит" штампа још један избор у којем налазимо имена Д. Максимовић, Андрића, Зоговића, Обреновић-Делибашић, Раичковића, Вешовића, Сарајлића, Николића.

1973. године "Всесвит" опет доноси преводе. Српско песништво је овог пута заступљено стваралаштвом Д. Максимовић у преводу М. Љвович.

Десанка Максимовић је, ван сваке сумње, најпревођенија и најпознатија српска песникиња у Украјини. Укупно је преведено преко двеста њених песама; Њеном стваралаштву посвећују своје странице водећи часописи земље, а то су: кијевски "Всесвит" (1970, 1973, 1978), кијевски "Дњипро" (1968. године су штампане њене песме у преводима и са уводом 3. Гончарука), харковски "Прапор" (Застава) = (1969. г. овде налазимо преводе М. Љвович са уводом В. Бојановића), лавовски "Жовтењ/Октобар/" (1972. г. штампане су песме у преводима Љвовича, Лубкивског, Лучука).

Осим тога, Десанка Максимовић је први и, до данас на жалост, јединствени представник српских песника, чија су дела изашла у Украјини у посебној књизи; 1985. највећа наша издавачка кућа "Дњипро", у серији "Бисери светске лирике", штампа песме Д. Максимовић. Збирка је пропраћена белешкама и уводним чланком Р. Лубкивског о стваралаштву Д. Максимовић. У ово издање су ушле песме из књига Песме, Зелени витез, Гозба на ливади, Нове песме, Песник и завичај, Мирис земље, Говори тихо, Тражим помиловање, Немам више времена, Летопис Перунових потомака, Песме из Норвешке, Заробљеник снова, Ничија земла и песме ван збирки. Укупно — 174 песме у преводима Васиља Моруге, Володимира Лучука, Оксане Сенатович, Свитлане Жолоб, Захара Гончарука, Маје Љвович, Миколе Рјабчука; највећи део песама превела су два наша популарна песника: Роман Лубкивски, састављач збирке, и Дмитро Павличко, њен уредник. Није случајно да су баш ови песници приредили и издали књигу песама Д. Максимовић. Лубкивски и Павличко су добро познати код нас не само као песници, него и као изврсни преводиоци. Они су добро упознати са српском културом и српско песништво је више пута привлачило њихову пажњу (тако је на пример Павличко аутор превода "Горског вијенца").

Издавачка кућа "Дњипро" и преводилац, чије смо име спомињали, Захар Гончарук, направили су 1986. године још један корак ка упознавању наше јавности са достигнућима савременог југословенског песништва — штампана је књига "Јадран". Од српских песника у збирку су укључени Андрић, Максимовић, Обреновић-Делибашић, Зоговић, Куленовић, Д. Костић, Алечковић, Вешовић, Раичковић, С. Петровић, М. Николић, Б. Шћепановић. У књизи је највише заступљено стваралаштво Д. Максимовић. Књигу отвара један кратак чланак Дуга изнад Јадрана у којем Захар Гончарук покушава да да сажету карактеристику о сваком песнику. Тако, на пример, даје се висока оцена стваралаштва Д. Максимовић: Гончарук каже да је њен глас — глас савести свог народа Али, чини ми се, да су понекад те оцене сувише субјективне и оптерећене идеологијом која влада у нашем друштву 80-х година. Јер, на пример, код Радована Зоговића се истиче револуционарна црта стваралаштва и о њему се непримерено пише да је један од највећих песника XX века, и да су његове песме обележиле етапе развоја савременог југословенског песништва. У сваком случају збирка Захара Гончарука Јадран остаје за нас врло значајна, јер је до сада јединствена збирка савременог југословенског песништва.

Морам овде споменути још два подухвата нашег лавовског песника и преводиоца Романа Лубкивског. Он 1972. године у Лавову издаје збирку Словенско небо, која је значила први покушај штампања у једној књизи дела различитих песника. У поглављу У југословенском кругу су преводи из српског песништва: песме Његоша, Радичевића, Јакшића, Змаја, Ракића, Д. Максимовић, Зоговића, Давича, Јерића. У предговору ове књиге Лубкивски је забележио следеће: "У ову збирку сам укључио песнике из словенског подручја, чије стваралаштво, уз све разлике у стилу, карактеру, времену настанка, ствара у одређеном смислу целину чији главни садржај је љубав према завичају и тежња ка пријатељству. Следећа збирка коју Лубкивски издаје у Кијеву 1983. године зове се Словенска лира; то је својеврсна антологија песништва словенских народа. Ова књига је део дугогодишњег рада Лубкивског превођењем и упознавањем украјинског читаоца са стваралаштвом песника различитих, али духовно блиских народа. Ова збирка, мада и делимично, даје нам представу о непоновљивости сваког националног песништва, и истовремено истиче и неке идејно-тематске мостове, који духовно уједињују народе. Српско песништво је у књизи заступљено песмама Петра Његоша, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Десанке Максимовић, Радована Зоговића, Стевана Раичковића.

Као што је Роман Лубкивски остварио свој подухват — штампао својеврсну антологију словенског песништва, тако је и један други наш водећи песник Дмитро Павличко саставио, превео и пропратио коментарима антологију светског сонета. Књига је изашла у Кијеву 1983. године. У широком кругу напознатијих песника различитих времена, као што су Данте Алигијери, Франческо Петрарка, Педро Калдерон, Шарл Бодлер, Артур Рембо, Јохан Гете, Адам Мицкјевич и многи други, присутна су и три српска песника: Јован Дучић (ту су његови сонети Крај мора и Село), Десанка Максимовић и Бранко Миљковић. Осим тога, седам песама Милана Ракића (а то су: Сонети, Туга, У квргама, Долап, Симонида, На Гази-Местану, Напуштена црква) Дмитро Павличко је укључио у своја Изабрана дела у три књиге (Кијев, 1989).

На жалост, ови преводи Ракићевих песама су последњи значајнији подухват у превођењу српских песника на украјински језик. Као што се види такво стање у упознавању украјинског читаоца са модерним српским песништвом, никако нас не може задовољити. Библиографија превода на украјински језик српске лирике XX века броји само двадесетак имена; само Десанка Максимовић је представљена на одговарајућем нивоу. Чак и Иво Андрић, који је код нас добро познат као прозни писац и нобеловац, остаје непознат као песник. Многи песници (да не набрајам овде њихова имена), који су одиграли пресудну улогу у развоју модерне српске књижевности, остали су непознати украјинском читаоцу. Разлог томе је потребно најпре тражити не у неким субјективним чињеницама (као што су непознавање српског језика, недостатак интересовања за књижевност), него у објективним околностима у којима су се налазили и сада налазе наши преводиоци. Подразумевам овде следеће. Ми смо у Украјини увек осећали и осећамо огромни недостатак у српским књигама. Фонд југословенске књиге чак и у највећој научној библиотеци Украјине је изузетно сиромашан. О идеолошким разлозима због којих украјински читалац за време СССР-а није могао да се упозна са многим истакнутим песницима Србије, са песништвом модерне, авангарде, ја сам говорила на почетку, и о томе је добро говорио пре мене проф. Гусев. Од тада су се времена променила, али се стање са преводном књижевношћу није променило. Променили су се разлози. Нестало је идеолошких препрека, појавиле су се препреке економског, финансијског карактера. Али код нас има људи који познају и воле српску књижевност, има стручњака у Институту за књижевност АН, на катедри за славистику Кијевског универзитета, ради украјинско-српско друштво, имамо изврсне преводиоце, па се искрено надам да ћемо ипак превазићи постојеће тешкоће и да ће српска књижевност бити представљена у Украјини на одговарајући начин.