Никола Грдинић

Морална симболика и емблематика украјинског порекла у српској књижевности 18. и прве половине 19. века

Зборник Матице српске за славистику, 24, 1983, стр. 43-52.

Интерес за научно проучавање емблемске литературе особито се развио у оквиру покушаја да се проблему барока у европским књижевностима приступи кроз историју песничких теорија тога времена. Карактеристична особина барокне књижевности да тежи визуелном представљању апстрактних појмова, спајању чулног са спирутуалним, конкретног са апстрактним, оваплоћено је у жанру емблематике и њему сродним појмовима хијероглифике, импресе или кончета. У тој перспективи емблематика се указује као један од кључних жанрова барокне књижевности јер изражава основно естетско начело тога времена.[1] Отуда указивање на украјинске изворе емблемских знања и инспирације у српској књижевности, није само податак о контактним; везама, већ и допринос сагледавању процеса њене барокизације у једном битном поетичком аспекту.

Емблеm се састоји из три елемента: натписа (deviza), слике и потписа (lema) која садржи литерарно објашњење сликовног знака у стиху или прози. То, међутим, не значи да је свако дело овакве троделне структуре самим тим емблем. У 18. столећу штампају се и књиге које приказују занате, где свака слика има натпис (назив заната) и потпис (објашњење занимања), али их не сматрамо емблемима. За емблем је битно пренесено, метафорично или алегоријско значење слике. Другим речима, без познавања логичких принципа барокног метафоризма, није могуће ни разумети сложеност међуодноса слике и речи. Теоријске основе емблема као “неме поезије и говорећег живописа” утемељене су још у античкој мисли о уметности, као у наведеној крилатици из Леонида. У ренесансном периоду теорија о односу сликарства графике и скулптуре према поезији особито се развијала уз три речи Хоратијеве епистуле Пизонима, истргнуте из свога контекста: “ut pictutura poesis”.[2] Тако је схватање идентичности теорије стваралаштва у ликовној и књижевној уметности нашло свој израз у емблематици која је настала у XVI веку спајањем ренесансне традиције изучавања египатских хијероглифа и моде девиза која је продрла из Француске.[3] Утемељивачем жанра сматра се Андрео Алћати (Аndreo Alciati) чија је књига Етblematum Libellus објављена 1522. године. Наиме, тада се погрешно веровало како је коначно дешифровано египатско писмо које, опет, садржи велику и скривену мудрост моралистичког значаја. Тако је Алћатијево дело намењено обичним људима и песницима како би обогатили своја дела новим мотивима и поучили се мудрости. Док је у ренесансној етапи развоја емблем слика животиње или неког другог фантастичног бића чије значење читалац не може да одгонетне, дотле се у епоси барока овај жанр литераризује, на тај начин што се емблемска слика јавља као илустрација неког књижевног мотива античког или библијског порекла, односно неке традиционалне метафоре.[4] Барокно разграђивање овога жанра омогућило је преплитање различитих литерарних традиција: апокрифних, канонских, античке митологије са езопским баснама и парабола са просветитељском дидактиком. Типичне књиге овакве емблемске литературе су Аmoris Divini Emblemata Ота Венуса (Otto van Veen), Pia Desideria Хермана Херадана Хуга (Herman Hugo), јер су настале на основу литерарне грађе и на принципима барокног метаморфизма, слика није оно што изгледа да јесте, већ значи нешто друго.

Оживљавању овога жанра у епоси барока погодовали су и одређенидруштвени услови, јер је контрареформација користила емблематику као помоћно средство пропаганде. Тако се емблематика преносила и путем, теолошке мисли. У српској књижевности, међутим, западноевропска емблемска литература најпре је прихваћена посредством украјинских источника, што захтева посебно објашњење. Руско-српске културне везе континуирано трају скоро од самих почетака писмености, а у оквиру узајамних културних прожимања односи са Кијевом, као културним центром Украјине, битно се не разликују од веза са Москвом и Петровградом. Међутим, у првој половини 18. века мењају се везе између Срба и Украјинаца по врсти и по интензитету, а разлог томе је у сличности историјских услова у којима су се нашла ова два народа. Смишљена и добро организована пропаганда католичке контрареформације, чији је најборбенији носилац био језуитски ред, подупире и држава (Аустрија, односно Пољска), са циљем да добије једнообразне поданике. Отуда одбрана вере Украјинаца и аустријских Срба није била само конфесионалног карактера, већ уједно и одбрана националног идентитета. Како је ослонац језуитске пропаганде био у развијеној школској образованости, организовано предупређивање уније предпостављало је прихватање учености настале и неговане на латинском језику, и развијање модерније теолошке мисли која би могла да се супротстави и полемише са аргументима католичке цркве. Тако је у Кијеву прво настао колегиј Петра Могиле из кога се потом развила чувена Кијевска Духовна академија, где су се поред теолошких стицала и општа хуманистичка знања на латинском језику. Доласком Руса Максима Суворова, и особито групе украјинских учитеља под вођством Мануила Козачинског у Карловце, где су основали српско-латинске школе, само су продубљене и оснажене већ постојеће везе. Наравно то не значи да су аустријски Срби стицали образовање једино у Кијеву или у школама које су основали украјински учитељи, они су похађали и протестантске универзитете у Кежмарку, Модри и другде. Овде само у основним потезима приказани односи Срба и Украјинаца у првој половини 18. века могу се сагледати и кроз емблемску литературу која је стизала из Кијева, односно теоријских сазнања о барокној симболистици.

Оснивајући прве српско-латинске школе почетком 18. века украјински и руски учитељи донели су са собом и уџбенике, односно прва сазнања о ученој емблемској литератури која су се тако преносила и путем институционалног образовања. До наших дана сачувале су се две различите реторике и једна поетика, као и њихове варијанте.[5] У свим овим рукописним уџбеницима који су настали по диктату предавача садржани су и одељци са теоријским; објашњењима, упутствима и примерима за употребу симбола, емблема и хијероглифа. У библиотеци Матице Српске чува се Зборник текстова украјинског порекла, који се овде тако назива јер је то уобичајено за рукописне књиге разнородног садржаја, не улазећи у жанровска одређења. Зборник садржи упоредне текстове на пољском, украјинском и латинском језику, примере поезије у тзв. пољском тринаестерцу писане украјинским, језиком, и што је значајно за ову тему, једну поетику под називом INSENIOS PoESeOs CONDIDATOS IN eiCollem Parnasim et ad Pbiemam palatii elloquetiam atria DV CENS et IISDEM IN KIIEVO mohiliano ortodoxo colesio OSTENSA ЕТ RE (te) CTA anno domini: 1729.[6] Ову поетику заједно са осталим текстовима, а која је настала као диктат на предавањима професора Irofimowicza, са собом је донео неко од Срба, ученика ове школе, или Максим, Суворов. Долазећи из Москве за учитеља у Карловце Суворов се потребном уџбеничком литературом снабдео у Кијеву, па је могуће да је и овај Зборник био један од тих приручника. Поред ове поетике, сумарна објашњења и упуте за употребу симбола, емблема и хијероглифа садрже и друга два уџбеника, тј. реторике које су биле коришћене у настави карловачког латинистичког колегија. Хронолошки, по датуму употребе, прво је настала реторика Мануила Козачинског Artis oratoriae libri IV illyrico: Rascinae Indoli TRADITI et EXPLICATI lmo In Collegio slavonolatino Carloviciensi. Anno D(omi)NI MDCCXXXV.[7] Другој реторици, пак, није означен аутор али је то вероватно био неко од сарадника Козачинског. Наслов уџбеника гласи: Praecepta artis oratoriae in tres partes digesta et Iuventuti Illyrico-Rascianea tradita ac explicita In Colegio Slavono-Latino Carloviensi. Ano Domini MDCCXXXVI.[8] Иако су написана и предавана на латинском језику ова уџбеничка дела нису искључиво компилације античких реторика, већ садрже теоријске проблеме и појмове карактеристичне за књижевност писану на националном језику тога времена. Наиме, на концепцију и садржај овигх двају реторика и поетике утицала је књижевна пракса барока, јер се једино тако може објаснити откуда у њима дефиниције таквих жанрова као што је емблем или хијероглиф, који нису настали у античкој књижевности. Тако се, на пример, у поменутој кијевској поетици објашњавају типично маниристички жанрови, или, пак, из још старијих периода хуманизма и ренесансе. То су: “De carmine: cabalastico, et retrogrado… cronostiho, acrostico, antetico, sev conclate, sephalonomastico, correlativo et corolario… quadrato, serpentino, peregrico, philomelico, protejerhico, et labirinthico”. Неки од ових жанрова засtупљени су и у српској књижевности, као у примерима “магичног квадрата” и теме лабиринта у песништву Захарија Орфелина, или у једном примеру хроностиха, али у латинистичким књижевним покушајима Јована Рајића. Обе реторике које су коришћене у настави Карловачког латинистичког колегија придржавају се основне концепције античких реторика о пет фаза говорништва, па су тако и подељене. Разлика између ова два уџбеника, међутим, не показује се толико у типу односа према античким изворима, колико у начину на који су у њих уклопљена њима савремена теоријска сазнања и књижевни поступци, односно по степену у коме су измењене и модернизоване елементима барокне поетике.

Симбол је према овим уџбеницима, од тропа, једног међу многима, добио значај кључног начина мишљења, јер је обухватио и оне појмове које данас називамо метафором, метонимијом или синегдохом. Овакво свођење читавог подручја тропа под појам једног јединог није изведено из реторике, јер симбол није троп на коме су античке реторике инсистирале пошто је говор намењен већем броју слушалаца различитог ступња образованости, па стога мора бити јасан и сваком разумљив. Уколико се употребљава у реторском говору, онда је то ради јачег истицања одређене емоције. Овакво наглашавање значаја симбола као тропа упућује на закључак о утицају барокне поетике. У карловачкој реторици из 1836. г. симбол је дефинисан као последица рада ингенија: “Symolum est latentis alicijus sensus ingeniosum signum, constans pictura apta et metro”.[9] Ингенијум је, иначе, један од кључних појмова теоријских списа епохе барока, јер се његовим радом објашњава настанак уметничког дела. Међутим, у реторици Козачинског, где је појму ингенија посвећен опширнији одсек текста под називом “De ingenio et doctrina” овај појаад је објашњен у оном значењу које му придају антички писци, у вези са појмом ентузијазма и његовом односу према разуму. За Козачинског ингенијум је прва фаза у настанку говора, а брзином његовог рада повезују се удаљени појмови природе, којима се у даљим фазама доброг памћења и мудрог расуђивања покрећу ефекти код слушалаца. Одељци овог уџбеника о симболу, емблему и хијероглифу били су намењени састављању писаног текста, а не говора.

Разлика између појмова симбола, емблема и хијероглифа објашњена је с обзиром на њихову структуру. Док се симбол састоји од слике и леме, еадблем од слике и песме, хијероглиф је у камену резана слика животиње која садржи скривену мудрост египатских свештеника, а његова тумачења подузимају учени људи у посебним расправама. Дакле, хијероглиф говори искључиво сликом, не речима. Емблем је жанр који се састоји од више елемената (varis compositi), сталне слике и песме, али тако што слика обавезно значи причу, више различитих ствари, позитивних и негативних. Тако се у сва три поменута уџбеника навиди овај пример - ако се ученицима жели објаснити пијанство, онда се то чини сликом Бахуса који у једној руци држи чашу, седи на бурету, а на глави има венац. Бог вина је људима дао лозу, али је негативна страна овога дела пијанство, што резултира боловима, муком и удаљавањем од стварности. Ова значења, пак, дата су у песми испод слике. Разлика међу овим појмовима је, надаље, у тематици. Емблем је везан за неку људску радњу, док је хијероглиф увек слика животиње, или нечег њој сличног. Симбол, као најкомпликованији појам може тематски бити и једно и друго. Међутим, оно што се може закључити на основу ових дефиниција, а што није експлицитно речено, јесте да је разлика између појмова емблема и хијероглифа уствари разлика између ренесансне и барокне етапе развоја овога жанра. Иако се из ових стандардних дефиниција и примера невеликог обиама не догу ишчитати оригиналне идеје аутора ових уџбеника које су они имали о појмовима ингенија, симбола или емблема, ове дефиниције су управо због тога значајне јер показују карактеристичан правац и начин теоријског мишљења који су са собом донели украјински предлошци.

Поред институционалног образовања, други начин преношења емблемских знања јесу књиге или приручници које су Срби доносили из Русије или их, пак, прештампавали. Средишње место по значају међу оваквим преносиоцима украјинске емблемске литературе заузима популарна Итика - Јерополитика, први пут објављена у Кијеву 1712. г., потом још неколико пута прештампавана, последњи пут у Москви 1786. г. Српско издање ове књиге приредио је Атанасије Димитријевић Секереш у Бечу 1774. г., за кога се претпоставља да је и аутор предговора, кога иначе нема у руским и украјинским издањима.[10] Књига је морално дидактичног карактера и намењена је васпитању омладине. Барокни карактер овога зборника емблема огледа се у преплитању различитих литерарних традиција које су на визуелни начин морализиране: библијских парабола, апокрифних прича, античких митова и езопских басни. Тако је, на пример, мит о Тезеју приказан сликом на којој Квинт Флавије скаче у море у тренутку када је угледао црна једра Тезејовог брода која је он заборавио да продени сходно ранијем договору, обавештавајући на тај начин, погрешно о сопственој погибији. Пропратни стихови и натпис Љубов родитељеј откривају какав је моралистички смисао садржан у овом знаку. Деца треба да указују пуну пажњу својим, родитељима и да воде рачуна о њиховој осетљивости, јер ће у супротном наступити последице као у овој причи. Тако је антички мит, који је овде приказан према Плутарху, накнадно емблемски морализиран. Апокрифна је прича о Товији, слика са натписом Заповеди приказује Товију коме се на путу придружио Св. Арханђел Рафаел прерушен у просјака. Слдасао је морално дидактичан: свако на свом животном путу треба да има вођу, као што га је имао Товија, као што га деца имају у свом учитељу, јер се у противном не стиже до жељеног циља. За већину емблема је карактеристично, као у наведеним; примерима, да се јављају као илустрација неке приче литерарног карактера, која је, тако, емблемски морализирана. Свим емблемима у књизи су, затим, додати опширни прозни коментари, у којима се на безброј примера објашњава и допуњава порука изречена сликовним знаком. Понекад, то су моралистичко теолошки трактати поткрепљени цитатима из Библије, са примерима из световне, канонске и апокрифне књижевности, а по свему судећи били су користан извор моралних и теолошких знања за српску публику тога времена. Иако се на основу каталога из тога времена може закључити да се књига слабо продавала,[11] што значи да ни приближно није имала ону популарност као у руској, односно украјинској књижевности, утицаје и одјеке ове књиге налазимо у иконографији и песништву тога времена.

Пример оваквог песничког изражавања мисли налази се у посвети Јована Рајића за рукописно теолошко историјско дело Беспристраснаја историческаја повест о раздељенију восточнија и западнија церквеј. Овај песнички хвалоспев врлинама Мојсеја Путника садржи и следећу емблемску медитацију:

Чтос признаваја благост, милост возносити
В сердце и на јазице онија носити
А в знак благодарности хотија неблистајут
Дари сија приношу понее јавшајут:
Љубов, Верност, Искреност, всју нелицемерну
Не притворену, нелестну, но услугу верну.[12]

Срце које се помиње у овим стиховима може се схватити као барокна метафора која га показује изван његових телесних функција, као центар осећања и воље. Међутим, срце је омиљена тема барокне емблемске литературе, и у Итици-Јерополитици се налази више таквих примера. На једном од емблема са натписом Простота насликано је срце са устима и рукама. Једна шака је отворена и изнад ње је реч “да”, друга је затворена и изнад ње је реч “не”. Пропратни стихови завршавају се речима:

А от истовстве...
Сопражи прежде сердце с јазиком.[13]

Отуда постаје јасније због чега је важно благост, милост и љубав носити на срцу и језику, јер се тиме указује на повезаност мисли, речи и дела, односно да се искрено говори да оно што јесте јесте, а да оно што није није. Многе мисли и инспирације овакве моралистичке поезије остају неразумљиве и мртве без познавања емблемске литературе. Јован Рајић не само да је познавао и користио емблеме за изражавање сопствених мисли и осећања, већ је сматрао да је визуелни знак којим се изражавају апстрактне идеје веома корисно средство преношења информација јер су се тако необразовани, као и учени, могли поучити моралним истинама.[14] Такво схватање емблематике као корисног помоћног средства у моралном и религиозном, смислу, не умањује њен значај за разумевање настанка и инспирације бројним делима српских писаца 18. века, али и касније, јер примере емблемске медитације не налазимо само у делима Захарија Орфелина, Јована Рајића или беседама Гаврила Стефановића Венцловића, већ су оне присутне и на самом почетку 19. века у делу Атанасија Стојковића. Врло позно једну хришћанску инспирацију о уском и широком путу, која има и своју емблемску обраду у Итици-Јерополитици сусрећемо у једној песми српског романтичара Ђуре Јакшића.[15] Било би, отуда, погрешно сводити емблематику искључиво на њену практично-теолошку функцију помоћног средства у ширењу и пропаганди хришћанских моралних истина.

Секундарни одјеци емблемске литературе украјинског, односно руског порекла, могу се, затим, уочити у сликарству, у новинским чланцима и другим областима културног и уметничког деловања као што је графика, илустрација књига и слично. Тиме се показује свеприсутност и значај емблематике за барокну уметност и свакодневни живот. Секундарним овакву примену емблема називамо због тога што је то превасходно литерарни жанр пошто је његово значење садржано у пропратној песми, и без ње слика која је само део у структури емблема не би имала значење па ни утицаја на иконографију тога времена, нити је овај жанр настао због тога да би служио као узор и помоћно средство сликарима у тражењу иконографских решења. Тако се непознати српски уметник у живописању иконостаса у Ечки 1786. г. послужио емблемским књигама. Четири врлине: Надежда, Вера, Воздержаније и Целомудрије представљене су према ликовном предлошку из Итике-Јерополитике.[16]

Један посебан вид употребе емблематике у политичком животу 18. века може се сагледати кроз писмо руске царице Катерине које је било прештампано из рускнх извора у Сербскија новини за март 1981. г. У поменутом писму руска царица обавештава свога министра о аудијенцији страног дипломате:

“Не давно неки посланик о аудијенции нас просјашт с ијероглифическими знаками нам разумети дал, да јего краљ наклоњен би бил посредствије между нами и турским двором нашему вернејшему пријатељу и сојузнику ЦЕСАРУ ЛЕОПОЛДУ нашему сроднику уступити. Ми ответствовахом јему такожде равним образом, јако нам полну сицевих ијероглифических знаков салу имети, когда сего посланика отпустихом”.[17]

Испод маргине уз речи “Ијероглифическими знаками” налази се напомена која је српској публици тога времена објашњавала значење овог појма.
Ова редакцијска напомена вишеструко је занимљива јер сем што указује на чињеницу да овај појам није био довољно познат малобројној образованој публици тога времена, још сведочи о књижевно-теоријској свести која је постојала о хијероглифици. Белешка гласи:

“Ијероглифическија знаки пресбитером греческим токмо древие познати биша, чрез которија знаки они духовни чин примити хотјаштим разнија науки предаваху, ибо такови знаки иноје, а их толкованије иноје знаменоваше, по којему метафорическому начину онога краља посланик с еја величеством императорицом росијском беседу своју водил, и она јему равним образом отвествовала”.[18]

Занимљиво је да се у наведеном објашњењу указује на стару, источну традицију хијероглифике, иако је учена емблемска и хијероглифска литература у словенске књижевности продрла из западноевропских извора. Хијероглифске слике, очито, биле су погодна форма за увијена дипломатска преговарања, а с обзиром на чињеницу да је тај “језик” био саставни део институционалног образовања, разумњиво да је био употребљаван, па га отуда налазимо и у новинским вестима из области политичког живота.

Наравно, то не значи да су у српској књижевност, ликовној или примењеној уметности сви примери употребе емблема украјинског или руског порекла. Српски писци су познавали, и у својим делима користили емблематику и директно из западноевропских извора. То је најбоље показати на примеру аутора који је поред очигледног познавања и употребе украјинске теолошке и емблемске литературе користио и немачке предлошке. Тако је Јован Рајић у зборнику анегдота написаном 1792, а објављеном 1802. под називом Цветник, користио немачки зборник Acerra philologica. Анегдоте су подељене у две групе, на оне које илуструју врлине и на оне које илуструју пороке. Бројни примери порока и врлина у овој књизи у ствари су само описи емблема о врлинама и манама, којима су додати одговарајући коментари. Тема смрти, у поменутом зборнику, илустрована је групом емблема чији описи као и коментари њиховог симболичног значења, очито су послужили Рајићу као инспирација за настанак његове песме антологијске вредности Кант о воспоминанију смерти.[19]

Овај зборник отвара још и занимљиво питање терминологије којом се означава појам емблема као књижевног жанра. Терминолошка ситуација је карактеристична по употреби чак пет термина за означавање истог појма: образ, икона, емблем, хијроглиф и морални симбол (тако се називају емблеми у Итици-Јерополишици). Док се у руским изворима термини емблем; и хијероглиф употребљавају и синонимично,[20] термини икона и образ напросто значе слика. Рајић у Цветнику наизменично термин емблем доводи у значењску везу са речима икона и образ, као у овим примерима: “Описати . . . кр(с)тоносце, то она (древност) представила јего во изрјаднои емблеме и иконе”.[21] У одељку под називом “Образ, или икона превосуђа” уз опис емблема у коментару је дата похвала емблемској литератури.[22] Крајем деветнаестог века, када емблематика већ постаје предметом научног интересовања, и то у области секундарног испољавања овог жанра, као што је то хералдика, а што је у вези са развојем националне историографије, која се, логично, заинтересовала и за симболична значења грбова којима су обележавани сопствени народи, термин емблем замењен је у употреби нешто другачијим; обликом - амблем, што карактерише и савремену употребу овога термина. Поменута терминолошка разноврсност у 18. столећу, и на том нивоу указује на чињеницу да је емблемска литература, као и сазнања о њој, у српској књижевности имала различите источнике.

Почетком 19. века са развојем класицистичке и предромантичарске књижевне продукције, у српској књижевности су ишчезли естетски предуслови за даљу рецепцију емблемске литературе, пошто је у књижевном стваралаштву начело барокне поетике о истовременом деловању на интелект и емоције престало бити делотворно. Итика-Јерополитика додуше ни тада није потпуно заборављена, али је схваћена као књига прича или басни. Аврам Мразовић у првој штампаној реторици код срба Руководство к словенском красноречију у одељку о баснама наводи привдер из Итике-Јерополитике, као и у одељку о врстама приповедања (narationes) означавајући наведени пример ка врсту украшеног и пријатног приповедања.[23] Оба примера Мразовић цитира из прозних коментара штампаних уз емблеме, чиме се, и иначе ограничани утицај украјинске емблематике, завршава.

Чињеницу да је у српској књижевности емблемска литература најпре прихваћена посредним путем треба схватити као посебност условљену друштвено-историјским приликама тога времена. Усвајана и асимилирана путем институционалног образовања, преношењем и прештампавањем, ова литература је имала значаја у процесу барокизације српске књижевности, а тако се уједно може сагледати и специфично украјински допринос томе процесу. Наравно, било би погрешно говорити о дословном копирању или утицају. Емблематика је овде послужила као средство инспирације за изражавање сопствених мисли и осећања српских песника. И са друге стране непосредни додири са традицијом западноевропске емблемске литературе која је уочена у делу једног те истог писца - Јована Рајића, показује сву изукрштаност путева и подстицаја на нашем тлу за оваково типично барокно изражавање. Предрадње у овој области неће само допринети разумевању и допуњавању наших знања о европским оквирима српског барока, него ће послужити и за боље познавање поетичких и стилских начела књижевности тога времена.

Напомене

1. А. А. Морозов: Новые аспекты изучения славянского барокко, Русская литература, Ленинград 1973, бр. 3, 20-22.; Р. Велек: Критички појмови, Београд, 1966, 75.
2. M. K. Mimsatt, C. Brooks: Neo Classical Criticism, a short history, London, (без године издања), 263.
3. Е. Р. Курцијус: Европска књижевност и латинско средњовјековље, Загреб 1971, 359.; R. J. Clements: The Peregrine Muse, Chapel Hill 1959, 1-27.
4. Д. Чижевский: Кпроблемам литературы барокко у славян, Litteraria, XIII, Literarny barok, Bratislava 1971, 22-23.
5. Dr Monica Partridge: Један словенски рукопис који је дошао у Нотингем преко Новог Сада, НССУВД, реферати и саопштења, књ. 2, Београд 1972, 25-28; М. Павић: Историја српске књижевностн класицизма и предромантшма, Београд 1979, 445.
6. БМС, РР-1504.
7. НБ СРС, Р - 474.
8. БМС, РР - 1506.
9. Praecepta artis oratorae ..., р. 48
10. С. Матић: Итика јерополитика, ПКИЈФ, књ. 7, Београд 1927, 230-233.
11. Г. Михаиловић: Српска библиографија XVIII века, Београд, 1964, 118.
12. Ј. Тарнанидис: Две редакције повести Јована Рајића, ПКЈИФ, књ. XXXIV, св. 3-4, Београд 1968. 287.
13. Итика-Јерополитика, Виена 1774, 115.
14. Ј. Рајић: Цветник, Будим 1802, 341-342.
15. 15 В. песму Стазе Ђ. Јакшића и емблем Пут у Итици-Јерополитици.
16. Д. Медаковић: Путеви српског барока, Београд 1971, 131-137.
17. Сербскија новини, Виена 14. III 1791 (фототипско издање, МС Нови Сад 1963).
18. Исто као у нап. 17.
19. М. Павић: Историја српске књижевности барокног доба, Београд 1970, 370.
20. С. Матић, нав. дело, 231.
21. Ј. Рајић, нав. дело, 155.
22. Исто као и нап. 14. 23 А. Мразовић: Руководство к славенскаму красноречију, Будим 1821, 69, 72.