Људмила Поповић

О семантици назива за црвену боју у руском, украјинском и српском фолклору

Расковник, Београд, 1992, 69-70, стр. 91-102.

У савременој лингвистици истраживање назива за боје заступљено је великим бројем радова, посвећених како анализи ове лексичко-семантичке групе у једном језику, тако и конфронтирању придева са значењем боје у различитим језичким системима. Посебан интерес истраживача (према лексичко-семантичкој групи назива за боје може да се објасни значењем виђења боја за различите науке о човеку и компактаношћу овог микросистема, која га чини погодним за семантичку анализу.

Разноврсна истраживања, посвећена опису и анализи микросистема назива за боје, обухватају широку гвроблематику из области етимологије и историје језика, проучавања реализације естетских значења назива за боје, лексикологије, семантике, анализе сталистичких средстава речника писца, психолингвистнчке анализе симболике боја.

На први поглед значења назива за боје су семантички ограничена, истога су типа, не допуштају објективна смисаона и емотивна колебања. Зато битао место у анализи ове лексичко-семантичке групе заузима одабрани корпус, који својом архитектоником ствара услове за настанак и реализацију одређених естетских значења, упоредо са чувањем основног номинативног плана. Фолклор, по нашем мишљењу, представља идеалан пример таквог корпуса, у којем емотивни контекст ствара други семантички план назива за боје, помера њихова појмовна значења, а понекад их потискује уопштено симболичком интерпретацијом.

Оригиналност фолклора са изразито психолошком позадином, која рефлектује схватања народа, испољена кроз његово стваралаштво, као и његову вечиту тежњу за утврђивањем своје националне самосвести, донекле пружа одговоре на питања о разлозима варирања чак и код таквог, на (први поглед, објективно ограниченог у емотивно-садржајним могућностима лексичко-семантичког система. Језик фолклора упоредо са лексичким материјалом пружа и податке историјског карактера неопходне за свестрано истраживање било ког лексичко-семантичког система.

Полазећи од таквих претпоставки за конфронтативну анализу микросистема назива за боје у руском, украјинском и српском језику одабрали смо корпус фолклора, који чине збирке народних песама, сакупљене од истакнутих представника руске, украјинске и српске културе: П. В. Киријевског, И. Франка и В. С. Караџића.[1] Материјал за анализу назива за боје у руском, украјинском и српском фолклору чинило је 4000 примера, добијених путем ексцерпције свих назива за боје из текстова поменутих корпуса.

Већи део назива за боје у обрађеним корпусима чине придеви, дефинисани као својеврсни појмовни еквиваленти, који могу да се контрастирају претежно у погледу њиховог семантичког потенцијала.

У системима руског, украјинског и српског корпуса издвојили смо по седам лексичко-семантичких група назива за белу, црну, црвену, жуту, зелену, плаву и сиву боју, сличних према реалном узорку боје коју обележавају. У центру сваке од њих налази се доминантан придев који представља својеврсну семантичку инваријанту на основу своје комплексности, испољене кроз концентрисано обележје целе палете различитих нијанси одређеног узорка боје и немаркираности. За доминантан назив за боју, као правило, карактерна је већа учесталост од осталих јединица његове групе и шири семантички потенцијал, који се испољава кроз лексичко-семантичке варијанте формиране путем различитих метонимичких и метафоричких преноса карактеристичних црта и особина. Управо ЛСВ[2] назива за боје привлаче посебну пажњу у погледу њихове оригиналности, засноване претежно на чињеницама историјско-културног карактера.

Лексичко-семантичка група придева са значењем црвене боје у руском, украјинском и српском фолклору према разноврсности своје номенклатуре заузима водеће место у микросистему назива за боје. Појмовна категорија црвене боје заступљена је у сваком од обрађених корпуса са четири назива за боју, то јест са максималним (у поређењу са осталих шест лексичко-семантичких група) бројем номинативних јединица. То су придеви: у руском фолклору - красный, алый, румяный, розовый; у украјинском - червоний, рум'яний, рожевий, рудий; и у српском - црвен, румен, рујан, ал.

Као што следи из наведених примера само један назвв за боју румяныи, рум'яний, румен подудара се у сва три корпуса, али његов семантички потенцијал, упоредо са заједничким значењима, као што су лексичко-семантичка варијанта црвенкасте боје у лицу: румяные щеки, румяніі щічки, румено лице; и лексичко-семантичка варијанта - леп, здрав: милый бел да румян, дівча мое рум'неє, 'ој јуначе, румен био', испољава и различите интерпретације, то јест варира у погледу расположивих семантичких средстава. Тако у српском фолклору за назив за боју румен карактеристична је већа усмереност на денотат, то јест конкретни узорак боје, зато је у овом корпусу присутна лексичко-семантичка варијанта - који има тонове, нијансе црвене боје: румени ђул, румено вино, румена јабука.

Према неким од истраживача[3] управо ово номинационо значење боје је примарно и повезује се са значењем латинског rumen (гуша) и литванским raumuo (месо шкољке) који се изводе од индоевропске основе *roudh-, којој је припојен суфикс -*men-. Преносна ЛСВ, формирана путем метонимичкот преноса - црвенкасте боје у лицу и симболичтоо доживљавање румене боје, жао носиоца позитивног емотивног потенцијала, испољено кроз ЛСВ - 'леп, здрав', иако су секундарне природе у односу на основно номинационо значење, забележени су у српском језику већ у 13. веку: младенци румени[4]

Шири семантички потенцијал назива за боју румен у српском фолклору одговара показатељу њетове учесталости. Тако, за разлику од руског румяный и украјинског рум'яний, који се налазе на периферији окале фреквентности назива за боје у одговарајућим корпусима, српско румен често се среће у обрађеном корпусу фолклора, што га доводи у корелацију са руским придевима красный, алый и украјинским червоний. Таква повезаност сведочи о неподударању и различитој расподели вредности емотивног потенцијала унутар лексичко-семантичких група назива за боје у сваком од корпуса.

Широка заступљеност појмова категорије црвене боје у ова три корпуса није случајна, ако пођемо од претпоставке да већина речи у фолклорним текстовима има семантику, проузроковану фолклорном симболиком, која често досеже коренима чак у период паганства и тесно је повезана са ритуалним представама старих народа.

Код истраживача симболике боја често налазимо сугестије да је црвена боја заузимала водеће место у представама и схватањима старих Словена, што је забележено у њиховој митологији. Значај црвене боје често се објашњава фактором психолошке природе - утицајем фактора ватре и крви на свест човека, а понекад познато узнемиравајуће дејство црвене боје на нервни систем човека доводи се у везу са страхом, који изазива призор ватре или крви.[5]

Ове или друге чињенице психолошке природе вероватно су биле узрок томе да су најстарије опозиције назива за боје чинили парови бео-таман и бео-црвен. Црвена боја била је смештена и у симболички троугао, који је одговарао најархаичнијим координатама такозваног стабла света за све индоевропске народе. У том троуглу бео-црвен-таман црвена боја обележавала је низ и женско начело.[6]

Многобројни етнографски материјали сведоче да је у каснијим системима координата старих Словена, где су, упоредо са појавама ватре, воде, ветра и земље, биле смештене и боје, црвена боја асоцирала на југ, покрет у деоно, дан, лето и ветар (или ваздух).[7]

Називи за црвену боју носе богати позитивни емотивни потенцијал и то код многих народа. Рецимо у кинеоком реч хун значи 'црвен', али уједно и 'весео, срећан', а хуњан има три значења: 'онај који има црвене образе'; 'млад човек'; 'лепа девојка'.[8]

Повезаност црвене боје са представама о лепом, ведром и срећном и те како је присугна и у текстовима обрађених фолклорних корпуса. Таква симболика најбоље може да буде илустрована кроз семантички потенцијал руског назива за боју красный, у чијој структури постоје чак два семантичка језгра, од којих једно садржи ЛСВ 'леп', а друго је формирано на основу номенационог значења 'црвене боје'. Ова два језгра послужила су за формирање многих секундарних значења, која рефлектују елементе семантике оба поља. Таква подударања у симболици назива за црвену боју у генетски и типолошки различитим језицима наравно нису случајна и донекле иду у прилог хипотези А. Н. Кононова о постојању (у епохи великих сеоба народа) заједничког индоевропског и кинеског система хоризонталне поделе страна света, у којем се за сваку координату везивала одређена симболика, укључујући и боју.[9]

У многим истраживањима назива за боје запажа се сугестија о томе да придев красный није најбољи представник одговарајуће појмовне категорије у руском језику. Наиме, назив за боју красный, који је фрекветан у савременом руском језику (заузима треће место дрема фреквентности после назива за боје белый и чврный) првобитно се употребљавао у значењу 'леп'. 3начење 'црвен', које постоји код ове речи само у руском језику, настало је релативно касно - тек у XVI веку. По први пут реч красный помиње се У значењу 'црвен' 1515. год. у „Споменицима дипломатских односа московске државе са Кримом".[10] У речнику В. И. Даља налазимо следеће тумачење речи красный: „Рудой, алый, чермный, червленый, кирпичный, малиновый, огневой разных оттенков и густоты."

Језик фоклора, који садржи слојеве лексике из различитих историјских периода сачувао је оба значења придева красный. Наиме, у обрађеном корпл/су подједнако су фреквентни примери употребе речи красный у значењу 'леп' и у значењу 'црвен': красный денек, красненька бумажка.

Назив за боју красный реализује такође преносна и контекстуална значења, настала путем метонимичког преноса као што је ЛСВ - 'од црвеног дрвета' „swietenia mahagony": ларец красного дерева, лодка красная и значења настала путем метафоричких преноса, позитивног емотивног доживљаја и симболике боје, то су ЛСВ - 'сјајан': красно солнце; 'главни, свечан': красное крыльцо; и 'скуп, вредан': красный товар.

У украјинском фолкору позитивна симболика је повезана са црвеном бојом, коју најактивније заступа придев червоний. Црвена боја у украјинсквм народним песмама најчешће асоцира на боју плодова дрва калине, која је уједно и национални симбол. Зато су у украјинском фолклору синтагме: цвіте калина червоно; метафоре: червона калина - молода дівчина; поређења: мила червона як рожа гожа, који сведоче о дубоком позитивном доживљавању ове боје у народу.

Претпоставља се да је придев червоний дошао у украјински језик из пољског, јер једино се овде бележи о (из е) без мекоће претходног w. Придев червоний сматра се рано лексиколизованим и адјективираним трпним придевом од глагола чьрвити, који је такође дериват именице чьрвь, чије значење 'бојити у црвено' објашњава се познатом старом технологијом добијања црвене боје од одређене врсте црва.[11]

Придев червоний реализује у украјинском фолклору осим основног номинативног значења боје плода калине: червона калина, червоні коралі, преносна значења: 'од црвеног материјала' - червона китайка: 'крвав' – червоніі плями сорочку обкипіли, 'златан' - червоний рубель. Сва преносна ЛСВ придева червоний биле су формиране од основног номинативног значења боје путем различитих метонимичких преноса од којих 'неки не могу да се објасне без навођења чињеница из историје и етимологије. Тако ЛСВ червоний - 'златан' у синтагми червоний рубель упућује на дукат направљен од червоного золота. Сам израз червоне золото доспео је у украјински језик из пољског још у XVII веку заједно са монетом, која је први пут почела да се штампа у Европи 1284. год. у Венецији.[12] Синтагме червоне золото, червонное золото, red gold, које се срећу у типолошки различитим и ареално удаљеним језицима занимљиве су у погледу своје етимологије, јар под червоним золотом подразумевало се злато највишет квалитета, које, по правилу, не садржи примесе бакра познатог по црвеној нијанси. Претпоставља се да су се ови изрази нашли у различитим језицима као превод латинског rubrum aurum, са том етимолошком грешком да rubrum проистиче не од russus - 'црвен', већ од obrussa (специјална техника обраде злата). ЛСВ червоний 'златан' у украјинском језику субстантизовала се и дала именице червоний, червонець, за обележавање златног новца.

Чињеница да се скоро све лексичко-семантичке варијанте назива за боју червоний спајају са конкретним именицама из категорије неживо наводи на констатацију да је за овај придев карактеристична ниска апстрахованост семантике, што је типично и за генетски корелат овог придева у српском фолклору - назив за боју црвен. Ниска апстрахованост лексичко-семантичких варијанти назива за боју црвена; чије се номинационо значење такође изводи из назива посебне врсте црва „Coccus Polonicus", од којих су некада добијали пурпурну боју, може да се повеже са чињеницом да у неким дијалектима српског језика један од облика овог придева функционише као етимолошки прозирна варијанта: црљен - ,црвљив'.

Сферу употребе назива за боју црвен у српском фолклору одређују лексеме, које углавном номинују конкретне предмете - често продукте човекове делатности. Понекад се придев црвен употребљава као саставни део назива биљака. Црвена боја улазила је у састав основних, које су се користиле у обредним ношњама Словена.[13] Стога је у српском фолклору разумљива честа употреба придева црвен за обележавање елемената ношње, која често доприноси стварању ведре, свечане атмосфере. Вероватно је то један од разлога да се овај назив за боју најчешће користи у песмама са изразитим позитивним емотивним потенцијалом: сватовским, здравицама, свечароким: да ли му трепте уочи свадбе бандијере црвене, црвен кафтан, црвенв штиклице и слично. Занимљиво је да је придев црвен, који има широку сферу употребе у савременом језику, у обрађеном корпусу фолклора потиснут од назива за боју румен који је фреквентнији, што наводи на констатацију да су придеви са већим степеном апстрахованости ЛСВ фреквентнији и чешће се спајају са именицама из категорије живо, док називи за боју са мањом апстрахованошћу семантике могу да се доведу у везу са именицама из категорије неживо. На основу такве поделе можемо да формирамо опозицију у коју улазе, са једне стране, називи за боју румяный, рум'яний, румен, красный, а са друге стране, червоний, црвен.

Понекад и генетски корелати, као што су називи за боје туроког порекла: руски алый и српски ал могу да се наћу на различитим странама такве поделе. Наиме, придев алый, који је доспео у руски језик путем интерференције, највероватније, татарскот на историјском подручју Златне Хорде, о чему сведочи татарско al - 'отвореноцрвен', упоредо са основном функцијом номинације отвореније нијансе црвене боје, „најзасићеније боје руже или сјајне зоре"[14] испољавају у руском језику и висок степен позитивне апстрахованости своје семантике, коју најбоље може да илуструје пример субстантивног деривата алуша - 'дружок' (мио пријатељ), док назив за боју ал, који је доспео у српски фолклор из турског (упоредити alew - 'ватра') у обрађеном корпусу углавном се спаја са 'конмретним именицама (претежно турцизмима): al-duvak, al-binjis и сл. Назив за боју ал у српском фолклору обележава црвену боју, што сведочи о различито изнијансираном заступању истог денотата и потврђује различито виђење реалног узорка боје код различитих народа.

Назив за боју алый у руском фолклору осим основног номинативног значења боје реализује ЛСВ 'румен': щеки алые, 'сјајан': алая заря, и 'розе': расцветали вишенья алыми цветами.

Према ЛСВ 'розе' привдев алый функционише као синоним за назив за боју розовый, који номинује бледо ружичасту боју. Назив за боју розовый, као и одговарајуће украјински рожевый према својој природ.и спадају у групу такозваних секундарних придева са значењем боје, који добијају номинациону ЛСВ на основу стабилне карактеристике боје одговарајућег предмета (у овом случају према боји цвета руже). За секундарни назив за боју је, као правило, карактеристична ниска апстрахованост значења као и ниска фреквентност, што потврђују и примери употребе придева розовий, рожевий у обрађеном корпусу: розовый платочек, розовы цветочки, рожеві квіти, у којима ови називи за боју реализују само основно номинационо значење боје.

Занимљиво је да понекад секундарни назив за боју, развијајући своје номинационо значење одступа од првобитне боје предмета којој је одговарао у почетку. Тако је придев рујан, који је доста фреквентан у српском фолклору, настао као адјективирана особина боје од назива биљке руј (Rhus cotinus), која се користила за фарбање штављених кожа. У руском језику иста биљка има народни назив желтуница, то јест у овом случају наглашава се жута боја пигментирајућег растиња, познатог још као рай-дерево. Назив за боју рујан у српском фолклору осим ооновног номинационог значења - 'тамноцрвен': рујно вино реализује и ЛСВ, формирану путем метафоричног преноса путем сличности доживљаја рујан - 'сјајан': рујна зора.

У архаичним системима назива за боју словенских народа велику групу формирали су придеви за обележавање боје длаке, као што су: сизий, голубой, сивий сідий: сив, вран и слично.

Украјивски фолклор чува назив за црвену боју, који спада управо у такву појмовну групу. То је придев рудий који у обрађеном корпусу реализује номинационо значење 'риђ, риђокос'. Овај придев је нискофреквентан и карактерише се стилском маркираношћу. Најчешће се користи у шаљивим песмама или као средство за испољавање негативног емотивног става, што је, вероватно, потезано са представама о лепоти у свести народа и о утицају таквих представа на формирање ликова јунака у фолклору. У вези са овом претпоставком хтели би да наведемо пример такве мотивисаности, изражене кроз сцену у којој се градација интимних осећања јунака према девојкама доводи у везу са бојом њихове косе:

Ой у полі три криниченьки -
Любив козак три дівчиноньки:
Чорнявую та білявую,
Третю руду, препоганую.
Що чорнявую від душі люблю,
До білявоі залицяюся,
А з рудою, препоганою,
Піду навік розпрощаюся . . .

У српском фолклору придеву рудий денотативно би могао да одговара назив за боју рус, који обележава црвеножуту нијансу косе[15] за разлику од руског и украјинског русий, русий, који номинују светложуту боју. О томе да је придев рус некад функционисао као синоним назива за боју жут сведочи забележени пример из XV века Жличи русу - 'жута жуч', [16]  који такође сведочи о широкој сфери употребе овог назива за боју.

На основу таквих неподударања денотативног значења одговарајућих назива за боју, као и различитости семантичког потенцијала придева са значењем црвене боје, коју смо покушали да илуструјемо у управо изложеном раду можемо говорити о оригиналности лексичко-семантичких група назива за црвену боју у сваком од фолклора.

Напомене

1. 1 Собраниe русских народных песен П. В. Кириевского в записяx П. И. Якушкина тт. 1-2, Ленинград, 1986; Народні пісні в записях I.Я. Франка, Львів, 1966; В. Ст. Караџић, Српске народне пјесме, Београд, 1977.
2. 2 Овде и надаље ЛСВ - лексичко-семантичка варијанта.
3. 3 G. Herne, Die Slavischen Farbenbenennungen, Upsala, 1954, 28.
4. 4 G. Herne, 1.с.
5. 5 A. Zausynica, Nauka o barwie, Warszawa, 1959, 455-456.
6. 6 В. В. Иванов, Анатолийские языки. Древние языки Малой Азии, Москва, 1980.
7. 7 K. Moszyonski, Kultura ludowa slowian, t. 2, Kultura duchowa, Cz. I, Warszawa, 1967, 247,
8. 8 А. П. Критенко, Семантическая структура названий цветов в украинском языке, Славістичний збірник, Київ, 1969, 102.
9. 9 А. Н. Кононов, Способы и термины определения стран сввта у тюркских народов, Тюркологический сборник, Москва, 1975.
10. 10 Н. М. Шанский, Этимологический словарь, русского языка, Москва, 1963-, т. 2, вып. 8 (1982), 375.
11. 11 Этимологический словарь словянских языков под редакцией О. Н. Трубачева, вып. 4, Москва, 1977, 169.
12. 12 О. Б. Ткаченко, Структура і розвиток назв кольрів в українській мові, Київ, 1967, 6.
13. 13 М. В. Попович, Мировоззрения древних славян, Киев, 1885, 59.
14. 14 В. И. Даль, Толковый словарь, живого ввликорусскаго языка, С.-Петербургъ, 1903-, т. I, 31.
15. 15 Речник српскохрватског књижевног језика, Матица Српска - Матица Хрватска, Нови Сад - Загреб, 1967- књ. 5, (1973), 586.
16. 16 G. Herne, о.с, 1954, 29.