Људмила Поповић

О семантици назива за боје у руском, украјинском и српском фолклору

Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, 41, 1991, стр. 149-154.

Формирање језика фолклора представља дуг процес, који досеже својим коренима у раздобље раног феудализма, па чак и у период паганства. Богаћење појмова о природи и човеку водило је стварању аналогија, анализи веза и сличности међу појавама, симболизацији и преносу значења. Већина речи у фолклорним текстовима има дифузно-ликовну семантику проузроковану фолклорном симболиком и ритуалним представама, које стварају други семантички план речи. Основна карактеристика семантике назива за боје у фолклору је повећање потенцијала значења везано за нове задатке које намеће специфичност народних песама, као и устаљење нових значења у језику.

С обзиром да XIX век, захваћен једним општим таласом очувања националних идентитета, пружа богат материјал за проучавање језика фолклора, као корпус за истраживање назива за боје у фолклору послужиле су нам збирке народних песама, које су сакупили истакнути представници руске, украјинске и српске културе П. В. Киријевски, И. Ј. Франко и В. Караџић,[1] где смо забележили 1400 примера употребе назива за боје.

Проучавајући називе за боје у фолклору можемо да пратимо пут којим је прошла лексика фолклора: од ликова позајмљених непосредно из света природе, кроз њихово осмишљавање и типологију, преко различитих метафора до стварања нових значења - то су основне етапе развитка лексике народних песама, од сагледавања реалног света ка изразу емотивних ликова - таква је еволуција назива за боје у фолклору. У вези са тим у системима назива за боје фолклора издвајамо пет следећих слојева, који помажу да се одкрије у фолклору низ поступних стадија развитка мишљења, схватања песничке уметности.

1. Слој из раног стадија језичке уметности, директног везивања назива за боје, позајмљених из света природе, са предметима и појавама којима они одговарају у стварности, на пример: р. белы снежки; у. сине море, с. зелена трава.

2. Слој назива за боје који одржавају типизацију карактеристичних особина и формирање симболике боја у фолклору, на пример везивање беле боје за симбол чистоће, зелене за симбол живота, а црне за симбол несреће и туге.

3. Слој назива за боје, насталих путем преноса конкретних особина које карактеришу део предмета или појаве, на цео предмет или појаву: р. роща зеленая; у. біла береза; с. бело стадо.

4. Слој преносних лексичко-семантичких варијанти, насталих од основног номинативног значења боје: р. сербрян ручей: у. чорний день; с. црн му образ био.

5. Слој назива за боје новијег порекла позајмљених из реалног света и везаних за конкретне предмете свакодневне употребе и елементе ношње (по правилу они нису устал.ени), на пример: р. синь кафтан, черна шляпа; у. червона китайка, зелена коляса; с. зелена долама, жути кавад.

Без обзира на поступност формирања системи назива за боје у руском, украјинском и српском фолклору представљају једну сложену целину.

На основу многобројних примера из корпуса, који смо користили, можемо да тврдимо да су системи назива за боје у песмама поменутих фолклора много у чему су слични, сваки од њих садржи приближно исти број јединица. Тако у горе наведеном корпусу функционише: у руским народним песмама - 18, у украјинским - 15, а у српским - 22 придева са значењем боје. Сваки од система располаже са седам група, чији су основни елементи садржајно и функцијски блиски.

Наиме, сваку од група одређује основни назив за боју, који, по правилу, одговара чистој боји узетој из света природе, што условљава остале критерије за његову немаркирану доминантност, као што су: обим значења, карактер независности од контекста и др. Изузетак чини само група са значењем сиве боје, "боје пепела која се добија мешањем црног и белог",[2] у руском фолклору то је група придева: серый, сизый; у украјинском - сивий, сизовий; а у српском - сив.

Дакле, у системима назива за боју у руском, украјинском и српском фолклору издваја се седам група са значењем беле, црвене, жуте, зелене, плаве, црне и сиве боје.

Број јединица у свакој од група варира, а понекад група се састоји само од једног номинативног члана. Рецимо, група са значењем црвене боје у руском фолклору садржи три јединице: алый, румяный, розовый; са значењем црне боје у украјинском фолклору следеће придеве: чорний, вороний, карий; са значењем плаве боје у српском: сињ, плав, модар, мави, мор, док, на пример, плава боја у украјинском фолклору заступљена је само једним придевом - синій. Зелена боја у руском, украјинском и српском фолклору такође је изражена само једним називом за боју: р. зеленый; у. зелений; с. зелен.

Семантичка структура придева - назива за боје састоји се од номинативног и преносних значења која улазе у међусобне односе: између номинативног и преносних значења успоставља се различити степен зависности.

Приликом стварања нових варијанти од основног номинативног значења у руском, украјинском и српском фолклору користили су се различити начини и особине преноса значења, међу којима издвајамо шест следећих - најфреквентнијих и најтипичнијих:

1. Метафора пренос према сличности доживљаја

2. Метафорички пренос према сличности боја

3. Метонимички пренос

4. Позитивни емотивни доживљај

5. Негативни емотивни доживљај

6. Симболика боје.

На пример, свака од група са значењем беле боје у руском, украјинском и српском фолклору садржи по три јединице: р. белый, седой, серебряный; у. білий, сивий, срібний; с. бео, сијед, сребрн; (неопходно је напоменути да у украјинском језику придев "сивий" користи се за обележавање двају боја: "сивий" - у значењу бео, т.ј. онај "којије изгубио боју, постао бео, сребрн"[3] (староста сивесенький), и"сивий" - у значењу "сив" (сива зозуленька, сивий горобчик).

Придев "бео" у савременом језику употребљава се за обележавање одређене врсте боје - боје млека, снега, т.ј. у значењу, које је настало путем метафоричког преноса према сличности доживљаја од примарног значења - "јасан, светао". Славенско и балтичко значење бијеле боје као и немачко weiss "albus" развило се из "свјетлости, сјаја."[4] У примарном значењу придев "бео" још увек функционише као стални епитет у народним песмама: р. белый свет, белая заря; у. білий день, білий світ, с. бели данак, бели свет. Међутим, ово архаично значење није било довољно продуктивно, тако да осим садашњег номинативног и понеког симболичког, није дало никакве друге варијанте, а све остале лексичко-семантичке интерпретације развиле су се на основу значења боје. Многе од ових варијанти значења су сличне што је проузроковано сродношћу самих народа и блискошћу култура. Рецимо, за придев "бео" у руском, украјинском и српском фолклору везана је симболика чистог, лепог, непролазног, сјајног и славног. Ова симболика, вероватно, води порекло од погледа на свет старих Словена код којих бела боја асоцирала је на "исток, излазак сунца, обележавала је врх, мушко начело, била је типична за исток, састављала је смисаону нијансу златне боје."[5] Претпостављамо да зато у руском фолклору фреквентне су синтагме: белый Ваня, бел жених да румяный од којих, вероватно, према аналогији настало је: белая Дуня, сноха белая

Бела боја спадала је у састав основних, које су се најчешће користиле у обредним ношњама Словена,[6] одавде је разумљиво да се толико често користила у описима народне ношње: бела рубашьица, бело платье, бел платок; у. біле убраннячко, біла сорочка, біла хусточка, а у српском фолклору занимљиве су синтагме: бело платно, бела свила, бели мушулин.

Симболика белог као узвишеног, најбољег води порекло од карактеристичног за индоевропске народе система расподеле боја, у којем је бела боја спадала у домен свештеног, "везивала се за функције жреца",[7] ова симболика сачувана је у руском фолклору где налазимо примере: белый царь, владико белый

Заједничко за руски, украјински и српски фолклор је значење назива за боју "бео", које је настало путем метафоричког преноса према сличности боје од номинативног "светао за разлику од нечег тамнијег":[8] р. белы кудри, грудь белая; у. рученьки біленькі; с. бело тело. Честе су и лексичко-семантичке варијанте, настале путем метонимичког преноса, као што на пример - "направљен од белог материјала": р. белый пирог, бела тюрьма: у. білий хліб; с. бео град, бели манастир, бела кула.

Упоредо са таквим примерима употребе назива за боју "бео" наилазимо на оригиналне лексичко-семантичке варијанте, које су карактеристичне за фолклор само једног од народа. Рецимо, у српском фолклору запажа се употреба придева "бео" у значењу "магијски" што је везано са симболиком типичном само за ову средину, на пример: бела вила, или: зеље му бијело кувала // да се смакне са овога свијета...

У украјинским народним песмама се функционисање придева "білий" у значењу "радостан, безбрижан": "... а ми тепер як день білий, // бо нам тепер часи вільні..." Или: "... вчера-м була як день біла, // а нині мя журба ззіла..."

Негативна емотивна оцена, која формира једну од лексичко-семантичких варијанти придева "білий" такође је типична за украјинске народне песме, где у следећим примерима: ... у пана Канівського білі руки; ... пані ручки білі заломила... осећа се изразита непријазност према страној господи, чија нежност руку сведочила је више о њиховом ставу према раду, а употреба синтагме білі руки у опису мушкарца је у најмању руку увредљива у схватању народа.

Руски фолклор богат је примерима употребе придева "белиый" у значењима "редак", "вредан", на пример, у описима богате трпезе, на столу је обавезно бела рыбьица, а као метафора за нешто необично употребљава се синтагма бел олень.

У семантичкој структури придева са значењем боје"белый" у руском фолклору запажа се појава енантиосемије између лексичко-семантичке варијанте "белый" - "леп, здрав", настале путем преноса позитивне емотивне оцене: жених белый да разумный и лексичко-семантичке варијанте "белый" - "болешљив, нездрав", која је настала путем преноса негативне емотивне оцене, на пример: от бела лица я уся больна.

Понекад у народним песмама српског и украјинског фолклора запажа се замена придева из групе са значењем беле боје: бела брада - уместо седа брада, а у украјинском уместо срібні сороківці (назив за староукрајинску сребрну монету) - білі сороківці.

Група придева са значењем црне боје садржи: у руском фолклору два назива за боју (черный, вороный), у украјинском - три (чорний, вороний, карий) и у српском три (црн, вран, кара), који се разликују према пореклу и према сфери употребе.

Називи за боју "черный", "чорний", "ирн", који су најфреквентнији у групама придева са значењем црне боје[9] функционишу у фолклору као семантичке константе, које реализују низ значења заједничких за руски, украјински и српски фолклор, што је донекле проузроковано симболиком црне боје.

Наиме, лексичко-семантичка варијанта "црн" - "злокобан, несрећан" је заједничка за сва три фолклора, што претпостављамо води порекло од симболичког троугла, који је у представи старих Словена одговарао вертикалним координатама света, где постоји разграничавање беле, црвене и црне боје. Црна боја обележавала је у овом систему координата север, који је асоцирао на хладноћу, глад и несреће.[10] На одјек таквих схватања наилазимо у фолклору, на пример: у руским песмама черный ворон, који кружи изнад јунака слути његову блиску погибију; у украјинском фолклору запажамо: "... не сама я ходила, // водив мене чорний день..." а у српском: "... црни вране прелетио // и донесе зле гласове, // црну књигу под крилом... " Претпостављамо да су се лексичко-семантичка варијанта " црн" - "злокобан, несрећан" као и немаркирано номинативно значење "боје чађи, угља"[11] развили од примарног значења "црн" - "таман", што потврђује чињеница да у већини индоевропских језика не постоји архаична реч за обележавање црне боје, што је, вероватно, било везано са табуистичким забранама.[12]

Лексичко-семантичка варијанта".црЈУ" - "таман" такође је заједничка за руски, украјински и српски фолклор, на пример: р. черная земля; у. чорна хмара; с. црна гора.

Занимљиво је везивање црне боје са магијским, врачарским. Ова интерпретација настала је путем преноса негативног емотивног доживљаја, на пример: р. черная курица, черная чернобылка; у. чаруйте чорні очі, "... сусідо близькая, тримей собі сина, // бо го розволочу чорними очима... "; с. црни враг. Са оваквом интерпретацијом црне боје етимолошки се везује придев " чарни", који функционише у синтагмама: чарне очи, чарна гора, чарно море као синоним назива за боју "црн", али води порекло од придева"чарни" - "magicus".[13]

Синтагме типа чорні очі, чорні брівці. и црне очи, црна коса, које су веома честе у описима јунака у украјинским и српским народним песмама, а много ређи у руском фолклору (черные кудри) говоре о антрополошким особинама народа, које су утицале на формирање идеала лепоте у њиховој психологији, што потврђују и примери: косы ру#скые, лазоревы глазоньки, бель кудри, који су фреквентни у руском фолклору.

У украјинском фолклору бележимо лексичко-семантичку варијанту "чорний" - "прљав", на пример: "... діточки, шо не мають матіночки // ходять чорні, обідрані, // сорочечки не випрані..." - али у истим песмама постоји донекле супротна лексичко-семантичка интерпретација " чорний" - "свечан, чисти": "...я би его шанувала, // медом, вином напувала, // в чорні шати убирала..." док у руском фолклору синтагме типа: черный кафтан, черная шляпа. карактеришу се неутралношћу, а у српском тешко је пронаћи пример употребе придева"др^" у описима ношњи.

Лексичко-семантичка варијанта"дрн" - "груб", која функционише у српском фолклору: у ратара црне руке, улази у антонимијске односе са лексичко-семантичком варијантом назива за боје "бео" - "нежан", која се манифестује у примерима: беле руке, беле ноге. Занимљиво је фразеолошки везано значење израза црн му образ био које разоткрива још једну интерпретацију придева "црн" - "стидан, сраман", а употреба назива за боју "црн" као синонима"за " тамноцрвен" у синтагми црна крв може да послужи као пример метафоричког преноса значења према сличности боје.

На примеру само два придева са значењем боје покушали смо да илуструјемо богатство и разноликост семантичког потенцијала назива за боје у народним песмама три сродна народа. Њихова блискост проузроковала је да у формирању сфера лексичко-семантичких интерпретација буду коришћени слични механизми, али развојни пут сваког од народа оставио је свој траг у песничкој енциклопедији живота, која се стварала током многих векова, што још једном потврђује тезу да је избор боје у фолклору првенствено историјско-културног карактера, а не физиолошко-психолошка чињеница.

Напомене

1. Собрание русских пародных песен Кириевского П. В. и записих П. И. Якушкина. Т. 1 - 2. Наука, Ленинград 1986; Народні пісні в записах Івана Франка. Каменяр, Львів 1966; В. Ст Караџић: Српске народне пјесме. Нолит, Београд 1977.
2. С. И. Ожегов: Словарь русского языка. Русский язык, Москва 1989, стр. 712. (Овде и надаље превод аутора).
3. Словник українськоі мови. Т. 1-11. Київ, 1970-1980, т. 9 (1981), стр. 153.
4. П. Скок: Етимолошки рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб, 1971, т. I, стр. 152.
5. М. В. Попович: Мировоззрения древних славян Наукова думка, Киев 1985, стр. 59.
6. L.c.
7. В. В. Иванов: Анатолийские языки. - У: Древние языки Малой Азии. Наука, Москва 1980, стр. 163.
8. С. И. Ожегов, нав. д., стр. 49.
9. Фреквентност употребе назива за боје израчуната је на 400 страница текстова у сваком од обрађених корпуса појединачно.
10. В. В. Иванов: Анатолийские языки, нав. д., стр. 163.
11. С. И. Ожегов, нав. д., стр. 879.
12. Этимологический словарь славянских языков. Под ред. О. Н. Трубачева. Наука, Москва вып. 4, 1977, стр. 156.
13. П. Скок: Етимолошки рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб, 1973, т. 3, стр. 617.