Мирослав Тимотијевић

Украјинско-српске уметничке везе

Украјинско-српске уметничке везе неговане су скоро шест векова. Први поуздани подаци могу се пратити од друге половине XV века, када се у Сланкамену настанила група Украјинаца из Подољске области. У Сланкамену је око 1490. деловао писар Јелисије из Каменца Подољског, од кога се сачувао препис једног четверојаванђења. Током првих деценија наредног века у истом граду се помиње Андреја Русин из Сјанока, који је 1513. преписао једно тумачење апостола. Изгледа да је углед овог преписивача био велики, јер је књигу наручио хиландарски игуман, а њено преписивање је платио сланкаменачки протопоп Ђорђе. О угледу Андрија Русина говори чињеница да је своје родитеље сахранио пред вратима храма Светог Никле. И подизање овог храма из 1468., са извесним опрезом, доводи се у везу са придошлицама из Украјине. Током XVI и XVII века, у време туркократије, представници српских манастира одлазе на подворење влашким, молдавским и руским владарима, а пут их је водио преко Путиваља и Кијева, у ком се често задржавају. Они односе на поклон честице моштију и иконе, а доносе у богослужбене књиге, предмете и одежде. У библиотекама манастира Фрушке горе чували су се бројни примерци раних издања украјинских штампарија.

Златно доба украјинско-српских уметничких веза био је XVIII век. У то време се целокупна духовна култура Карловачке митрополије окреће према Кијеву. Сликарска школа Кијево-печерске лавре била је тада једна од најугледнијих у православном свету, а њеним посредовањем извршен је и преображај новије српске уметности. Један од првих Срба чији је боравак у печерској сликарској школи поуздано забележен био је извесни Пуриша. Он учи сликарство у Кијеву 1733., али му се после тога губи сваки траг. Након њега следе јереј Атанасије Поповић, Јосиф Србин, јеромонах Захарије Алексијевић, Стефан Тенецки, Јован Поповић, Теодор Поповић, Симеон Балтић и Герасим Зелић. Већина ђака враћа се назад, али поједини остају у украјинској средини. Током друге половине XVIII века деловао је у Кијеву дрворезац Јакоб Србин. Од његовог опуса сачуване су четири дрворезне плоче које показују да је радио у духу популарне уметности. Међу ђацима који су се вратили и започели делатност у областима Карловачке митрополије најуспешнији су били Стефан Тенецки и Јован Поповић, који су оставили неизбрисив траг у српској барокној уметности.

У исто време пристижу међу Србе и први украјински сликари. На позив епископа Исаије Антоновића стигла је у Арад група украјинских мајстора која је почетком тридесетих година извела и осликала иконостас Саборне цркве Светог Јована Крститеља. Наредне деценије украјински мајстори осликали су иконостас Преображенске цркве у Сентандреји. Пресудан утицај на српску средину имали су Јов Василијевич и Василије Романович, који почетком четрдесетих година XVIII века долазе у централне области Карловачке митрополије. Василијевич прво борави у Петроварадину, средишту Бачке епархије, а потом на позив патријарха Арсенија IV Јовановића прелази у Сремске Карловце, митрополијско седиште, где оснива сликарску школу. Патријарх Јовановић је поводом тога издао циркулар којим забрањује рад неуким сликарима. Тиме је ликовна пракса Јова Василијевича, његов "наук иконописног художества", проглашен за званичну уметност Карловачке митрополије. Сви они који су се надали важним наруџбинама долазе у Василијевичеву школу. У њој је образована је прва генерација српских барокних сликара, која потом стечена знања преноси другима. Овој групи припадају Василије Остојић, Јоаким Марковић, Никола Нешковић, Амвросије Јанковић и Стефан Гологлавац, а посредно Димитрије Бачевић и Димитрије Поповић. Зидно сликарство цркве манастира Крушедола свакако је најзначајније сведочанство нових схватања која међу Србе доносе украјински учитељи. Улогу коју је Јов Василијевич имао у средишњим областима Карловачке митрополије имао је Василије Романович у њеним западним, а Стефан Тенецки у источним епархијама.

Јачању уметничких веза доприносиле су и друге чињенице. Васпитаници кијевске Духовне академије добро су познавали уметност и њену важност у спровођењу верских реформи. Показује то делатност Дионисија Новаковића, префекта петровардинског училишта бачког епископа Висариона Павловића, који са Василијевичем склапа уговор о сликању школске иконе са сложеним иконографским програмом. Јован Рајић сам је цртао скице за насловне стране својих књига. Утицај Украјине огледа се и у поштовању чудотворних икона. Крајем XVII и почетком XVIII века, по угледу на култ чудотворне ктиторске иконе Кијево-печерског манастира, у манастиру Студеници се успоставља поштовање сличне иконе Успења Богородице. У Српском Ковину се током првих деценија XVIII века утврђује поштовање чудотворне иконе Богородице Черниговске. У манастиру је чувана бакрорезна плоча Гаврила монаха из 1725., чији су отисци дељени верницима. Пајсије Грк донео је из Кијево-печерке лавре копију Богородице Владимирске, која је прво смештена у београдску Саборну цркву 1727., а потом у манастир Винчу. Одатле је икона пренета у манастир Бездин, где постаје најпоштованија чудотворица Карловачке митрополије.

У другој половини XVIII века украјинско-српске уметничке везе постепено слабе због реформи бечког двора, али ни тада нису прекинуте. Током последњих деценија тог века деловао је у Новом Саду сликар Андреј Шалтист, за кога се верује да је пореклом из Украјине. Он изводи зидно сликарство у новосадској цркви Света три јерарха, иконостасе у фрушкогорском манастиру Првина Глава и у парохијској цркви сремског села Беркасово. Његов најзначајнији рад је зидно сликарство у цркви манастира Грабовца.

Успостављене везе неговане су и даље, али временом добијају другачије облике. У области Карловачке митрополије досељавају се у XVIII веку украјинске породице грко-католичке вероисповести, које оснивају насеља и подижу парохијске цркве, чије се украшавање поверава се српским уметницима. Црквена општина из Руског Крстура је 1793. позвала Арсенија Теодоровића, једног од најугледнијих српских сликара са краја XVIII и почетка XIX века, да ослика иконостас њихове парохијске цркве Светог Николе. Током друге половине XIX века у овом селу се развија сликарска радионица која је изводила иконе на стаклу. Уметничке везе са Кијевом поново јачају крајем XIX века, настојањем београдског митрополита Михајла Јовановића. У жељи да обнови црквено сликарство митрополит шаље у сликарске школе Сергејевске лавре у Москви и Печерске лавре у Кијеву своје питомце: Настаса Стефановића, Лазара Крџалића, Васу Ешкичевића, Ристу Вукановића, Драгољуба Павловића, Милоша Голубовића, Живојина Лукића, Ђорђа Трифуновића, Рафаила Момчиловића, Милана Арсића, Емануела Мујановића, Васу Поморишца, Живка Југовића, Михајла Борисављевића, Благоја Кулића и Милутина Бл. Марковића. Међутим, настава у Сергејевској лаври, па ни Кијево-печерској лаври, више није задовољавала српске ђаке, који теже школовању у западноевропским центрима.

До оживљавања уметничких веза долази и у време Октобарске револуције, када низ украјинских емиграната стиже у српску средину. Овај последњи период најмање је познат, јер се са његовим изучавањем тек однедавно почело. О садашњем стању истражености украјинско-српских уметничких веза у српској средини говори приложена библиографија.

Библиографија о Украјинско-српским уметничким везама

- Руварац, Димитрије: Циркулар Арсенија Јовановића о светковању празника и о забрани куповања икона од којекаквих молера, Богословски гласник XX, 1-6 (Сремски Карловци 1911), 29-30.

- Радојчић, Никола: Кијевска академија и Срби, Српски књижевни гласник ХХХ1-9 (Београд 1913), 668-673.

- Матић, Светозар: Итика Јерополитика, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор VII (Београд 1927), 230-233.

- Bach, Ivan: Прилози повијести српског сликарства у Хрватској од краја XVII од краја XVIII столећа, Хисторијски зборник 1-4 (Загреб 1949), 158-208.

- Медаковић, Дејан: Једно неостварено сликарско школовање Герасима Зелића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор XX, 3-4 (Београд 1994); прештампано у: Путеви српског барока, Београд 1971, 289-291.

- Медаковић, Дејан: Један сликарски уговор XVIII века, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор XXI,1-2 (Београд 1955), прештампано: Путеви српског барока, Београд 1971, 265-269.

- Медаковић, Дејан: Представе врлина у српској уметности XVIII века, Рад војвођанских музеја 8 (Нови Сад 1959); прештампано у: Путеви српског барока, Београд 1971, 131-146.

- Васић, Павле: Сликари иконостаса манастира Бођана и Крушедола, Старинар, н. с. XII (Београд 1961), 111-121; прештампано у: Доба барока, студије и чланци, Београд 1971, 77-92.

Медаковић, Дејан: Зидно сликарство манастира Крушедола, Зборник Филозофског факултета VIII-1 (Београд 1964), 602-616.; прештампано у: Путеви српског барока, Београд 1971, 113-130.

- Михаиловић, Радмила: Утицај западноевропске иконографије на композиције "Удовичина лепта" и "Изгнање трговаца из храма" у српском сликарству XVIII века, Зборник Матице српске за ликовне уметности 2 (Нови Сад 1966), 298-302.

- Давидов, Динко: O украјинско-српским уметничким везама у XVIII веку, Зборник Матице српске за ликовне уметности 4 (Нови Сад 1968), 213-235.

- Давидов, Динко: Украјински утицаји на српску уметност средине XVIII века и сликар Василије Романович, Зборник Матице српске за ликовне уметности 5 (Нови Сад 1971), 121-138.

- Таранушенко, Стефан: О украјинском иконостасу XVII и XVIII века, Зборник Матице српске за ликовне уметности 11 (Нови Сад 1975), 113-144.

- Давидов, Динко: Барокни иконостас из Суботице - Александрова 1766, Зборник Матице српске за ликовне уметности 11 (Нови Сад 1975), 149-161.

- Шелмић, Лепосава; Микић, Олга: Дело Арсенија Теодоровића (1767-1826), Нови Сад 1978, 56-57.

- Медаковић, Дејан: Српска уметност у XVIII веку, Београд 1980.

- Шелмић, Лепосава: Јов Василијевић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Нови Сад 1981, 19-24.

- Шелмић, Лепосава: Јован Поповић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Нови Сад 1981, 60-65.

- Шелмић, Лепосава: Василије Романовић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Нови Сад 1981, 65-71.

- Микић, Олга: Стефан Тенецки, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Нови Сад 1981, 72-79.

- Грдинић, Никола: Морална симболика и емблематика украјинског порекла у српској књижевности 18. и прве половине 19. века, Зборник за славистику 24 (Нови Сад 1983), 43-50.

- Паскутини-Мосор, Дубравка: Проблеми пољске барокне уметности и њен утицај на Украјину, Зборник Матице српске за ликовне уметности 19 (Нови Сад 1983), 149-170.

- Шевченко, Ф. П.: Связи Украины с балканскими странами в области изобразительного искусства в XVIII в., Зборник Матице српске за ликовне уметности 20 (Нови Сад 1984), 223-228.

- Момировић, Петар: Необјављени запис сликара монаха Симеона Балтића, Свеске Друштва историчара уметности Србије 16 (Београд 1985), 62-63.

- Аћимовић, Љиљана: Две непознате иконе Јова Василијевича, Свеске Друштва историчара уметности Србије 17 (Београд 1986), 99-103.

- Вујовић, Бранко: Утицај Јова Василијевича и његових ученика на развој сликарства у Србији у XVIII веку, Свеске Друштва историчара уметности Србије 17 (Београд 1986), 104-119.

- Момировић, Петар: O православном храму Светог Николе из 1468. и иконама из 1749. године у Старом Сланкамену, Зборник Матице српске за ликовне уметности 22 (1986), 233-239.

- Шелмић, Лепосава: Српско зидно сликарство XVIII века, Нови Сад 1987.

- Јовановић, Миодраг: Српско црквено сликарство и градитељство новијег доба, Београд-Крагујевац 1987.

- Давидов, Динко: Споменици Будимске епархије, Београд-Нови Сад 1990.

- Тимотијевић, Мирослав: Иконографија парабола у српском барокном сликарству и украјински проповеднички зборници, Зборник Матице српске за ликовне уметности 26 (Нови Сад 1990), 159-188.

- Пашченко, М. Евгениј: Актуализација средњовековља у украјинском и српском бароку, Западноевропски барок и византијски свет, Београд 1991, 67-74.

- Тимотијевић, Мирослав: Српско барокно сликарство, Нови Сад 1996.

- Тимотијевић, Мирослав: Гаврил Стефановић Венцловић и барокна пикторална поетика, Рачански зборник 1 (Бајина Башта 1996), 61-76.

- Грдинић, Никола: Емблеми у делу Јована Рајића, Јован Рајић живот и дело, Београд 1997, 233-242.

- Тимотијевић, Мирослав: Алегоријске персонификација Јована Рајића на насловним странама Теологическог тела, Јован Рајић, живот и дело, Београд 1997, 243-257.

- Тимотијевић, Мирослав: Студеничка ктиторска икона Успења Богородице, Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе XXX-XXXI (1998-1999), 139-158.

- Шкорић, Душан: Српске иконе на стаклу, Сомбор 2000.

- Лесек, Мирјана: Прилог проучавању Василија Романовича, Уметничка баштина у Срему, Нови Сад 2000, 109-115.

- Лесек Мирјана: Радови Андреја Шалтиста у Срему, Уметничка баштина у Срему, Нови Сад 2000, 244-249.