Јуриј Андрухович

Перверзије

Превела Милена Ивановић

Одељак 19

O чему је тих дана писала венецијанска штампа^[№]?

О политици, спорту, привреди и времену. У свим тим областима предвиђане су велике промене. Све се кретало ка осетним помацима, посебно у времену. Синоптичари су саветовали да се припреме кишни мантили и штуле.

О усамљеном и непознатом коњу који се појављивао час у Канаређу, час у Дорсодуру, час у Сан Пољу, час у околини Арсенала. Његове потковице ритмично су одзвањале на најстаријој калдрми, у најудаљенијим замкама улица и уличица. Понекад се сасвим неочекивано појављивао на мостовима. Туристи су га хранили шећером и мармеладом, а Венецијанци – младом травом. Неки су покушавали да га ухвате, али би он у тим приликама почињао брже да се креће, прелазио у галоп и убрзо нестајао из видокруга прогонитеља, спретно маневришући у капиларном сплету лавиринта старе Венеције. Тако се родила верзија да је он утвара.

О утварама се, иначе, у последње време много писало.

О трагичној смрти тридесетчетворогодишњег трубача у пуној снази, Ђузепеа Антонија Алдровандинија, који је враћајући се са бучне теревенке, ergo, у поприлично пијаном стању, једне ноћи 1707. г. упао у канал и утопио се.

О дрској крађи веома ретког и атрактивног примерка из библиотеке Сансовинијани – збирке хорор прича и језивих легенди «Hypnerotomachia Poliphili», које је записао на коине језику и издао у Венецији извесни доктор Францискус Колумна 1499.г. (штампарија Алдуса Мануциуса).

О конференцији о проблемима борбе с мафијом коју обавија вео тајне. Она се одржава искључиво ноћу а трострука стража штити је од непожељних посетилаца. Место одржавања конференције мења се сваке ноћи, али, готово сигурно можемо тврдити да су се претходне седнице одвијале у палати Ка да Мосто, познатој још и као хотел «Бели Лав».

О атентату, који се, тобоже – према гласинама који су се пронеле градом, припрема на једног од страних учесника конференције. Он је засигурно изузетно важна особа у својој земљи, јер ни један покушај да се о њему нешто конкретније сазна није донео ништа добро оним репортерима који су се лаћали тога. Један од најупорнијих био је чак прошле ноћи тешко пребијен штаповима на окомитом степеништу Контарине дел Боволио и бачен поменуто степениште. Сви нападачи псовали су при том, колико је разумео пребијени, на руском језику.

О живописном типусу који је стигао бродом из Египатске Александрије и већ три ноћи заредом изненађује публику у зимском казину Вендрамин-Калерђи непрестано добијајући вртоглаво високе згодитке. Његова несвакидашња коцкарска талија већ је довела до једног самоубиства (луминал) и једног породичног тровања (према другим верзијама – породичног лудила). Што се тиче младог барона Барбарелија, он је за сада пребачен у психијатријску клинику «Краљ Умберто» и време ће показати колико је дубоко његова префињена племићка душа истраумирана изненадним губитком целокупне имовине и породичних драгоцености.

О несумњивом успеху јучерашње премијере у позоришту «Ла Фениче» и фантастично успешном редитељском поступку: замени једног глумца у главној улози његовим антиподом у току саме представе; појављивање непознатог новајлије на сцени у улози Орфеја није најпре код захтевне и донекле скептичне публике наишло на разумевање (одобравање). Међутим, на основу изузетне природности дотичног у начину глуме, изражајности и префињености сваког покрета или наклона главе, солидних вокалних могућности и високе кондиције можемо да устврдимо да се на венецијанском оперском хоризонту појавила нова звезда. Редитељ представе одбио је, на жалост, да саопшти презиме новајлије, имајући, очито, неке далекосежне продуцентске планове с њим.

О два мртвака пронађена у фоајеу позоришта «Ла Фениче» одмах по завршетку премијере која је дигла такву прашину. Није установљен идентитет ниједног од њих. Обојица су у позориште дошла у одећи минулих векова и са црним маскама. Ни на једном нису пронађени трагови насиља. Водећи експерти судске медицине као узрок смрти одредили су срчани напад. Интересантно је да нико од неколико хиљада гледалаца, који су кроз фоаје изашли из позоришта није под својим ногама приметио барем једно мртво тело. Можда су били под тако јаким утиском од дешавања на сцени да ни манифестације стварности нису узимали за озбиљно. Могуће је и друго: већина љубитеља позоришта ипак јесте приметила тела, али су их сматрали још једним гегом редитеља склоног сталним изненађењима. Прелиминарни преглед преминулих оставља утисак да ниједан од њих није нити становник Венеције нити држављанин Италије. Обојица припадају изразито турском или персијском типу, а одређена особеност, повезана са изгледом њиховог полног уда, дозвољава нам да претпоставимо да припадају исламској традицији.

Али није само о томе писала венецијанска штампа тих дана.

О намери високопоштованог професора танатологије и карневалистике, вечитог Венецијанца Леонарда ди Казалегре да у најскорије време заувек напусти Венецију. Не преостаје нам ништа друго осим да нагађамо шта под изразом «напустити» подразумева честити старац. Хтели бисмо да верујемо да то никако није сопствена смрт. Новине претпостављају да на заласку свог дугог живота испуњеног компликованим трагањима професор све теже подноси хировиту венецијанску климу, да свеприсутна влага изазива неке непожељне мутације у његовом организму и сињору Казалегри је неопходно да хитно промени место свог сталног боравка.

О читавом низу појава и случајева који се ничим не могу објаснити. Они су последњих дана и ноћи учестали у различитим деловима града, који је, уосталом, и прилично навикао на свакојака чудеса. Тако је извесни становник сестјере Санта Кроче, који је изразио жељу да остане непознат, после још једне осеке и одговарајућег снижавања нивоа мора на зиду своје куће приметио некакав крвавоцрвени натпис на непознатом писму (санскрт? иврит?), на коме су се одомаћили мекушци и алге. Натпис је за време плиме прогутала вода, а с наредном осеком више га није било; уместо тога избила је некаква нејасна црвенкаста шара, која у целини подсећа на обрисе рибљег скелета. Исто тако је и госпођа Ф., домаћица, становница сестјере Сан Пољо испричала како се у суседној давно напуштеној кући, појавила нека аветињска светлост; непознати, али крајње сумњиви субјекти читаве ноћи су износили из чамаца и одвлачили у поменуту запуштену грађевину безброј кофера, путних торби, морских скриња, кутија и сандука налик на мртвачке. Још једна дама, овога пута из околине гета Векио, госпођа Галупи жали се на неиздрживе мачје концерте. У ово време године то је сасвим нормално. Ненормално је једино то што је реч «концерти» у овом случају употребљена у буквалном значењу: чопори мачака не само што окупирају околне кровове и терасе зарад продужених фебруарских љубавних игара – него и до саме зоре они заиста махнито музицирају, служећи се при том најчуднијим инструментима, као што је теорбан, а њихове наизменичне соло деонице подсећају на најбоље вокалне партије Ђузепине Пичер; ту се, међутим, списак чудеса не завршава, будући да се истовремено са мачјом музиком са свих страна шири страшно непријатан мирис, тачније речено, смрад; он продире у станове кроз зидове и пукотине у прозорима; мирис, по нечему сличан испарењима сумпороводоничних извора, нестаје тек заједно са јутарњим завршетком мачјих рулада. Осим тога, неколико жена посведочило је појављивање ноћног сатира који свуда оставља своје фекалије, лудачки се смеје и смета становницима Ђудеције и околине Сан Троваза да спавају. Неко га меша са манијаком који је пре пар недеља побегао.

Од ових изјава треба одвојити причу седамдесеттрогодишљњег пијанице Пјетра Ђ., који је, док се вукао кући из кафанице «Да Ивано», наравно, негде између један и два по поноћи, угледао на Пјацети између стубова светог Марка и светог Теодора трећи, несумњиво онај исти. Ујутру је опет било само два стуба.

Писано је и о томе да долази трећи, претпоследњи дан грандиозног семинара «Посткарневалски бесмисао света» у којем учествују прослављени интелектуалци на острву Сан Ђорћо Мађоре. У складу са програмом семинара данас ћемо чути два закључна излагања – господина Цуцу Мавропула, који је пре неколико дана стигао у Венецију бродом из Александрије и украјинског песника С. Парафинског, аутора пет збирки које нису преведене ни на један језик и три-четири дискутабилне концепције, које ће представити у свом реферату, чији наслов није још прецизиран.

О чему нису известиле ниједне јутарње новине?

О превише очигледној романси поменутог Перфорацког са својим преводиоцем, госпођом Л. (према другим изворима – госпођом А.). О тајанственим плановима доктора урологије, господина Р., мужа поменуте Л. (А?). О чудном типу који се маскира у Киникефала, тј. у Псетоглавца, и стално се појављује у близини двапут поменутог С. Преферанског. О светлу које је све до јутра горело у хотелској соби последњег, и то се могло видети не само са моста Академије, него и са прозора знатно удаљеније палате Ђеновезе.

О ноћним шумовима и пригушеним звуцима и пљускању воде.

Напомена

Одељак 24

Мој саговорник много пуши. Има обичај да с времена на време скида своје наочаре, при чему његове очи добијају сасвим другачији, помало збуњен израз. Споразумевамо се помало чудним језиком, у коме су две трећине речи немачке, а остало- енглеске. Оно заједничко у нашем познавању оба језика омогућава нам да се како-тако разумемо. Не могу а да не обратим пажњу на његове прсте изузетног облика. Не бих се нимало зачудила да сазнам да припадају неком виртуозу. Од њих – прстију- и започињем наш разговор, који се одвија у хотелском апартману у коме је одсео мој саговорник у окружењу гоблена, огледала и старих светиљки.

- Ја заиста умем да свирам неке инструменте. Сасвим аматерски, верујте. Међутим, има тренутака када ми понешто и полази за руком.

- Спинет, као и клавесин, као и чембало и клавикорд спада у моје омиљене инструменте. Док сам још био дете и живео у градићу са свих страна окруженом планинама, ишао сам на приватне часове музике код једне старе усамљене Јеврејке. У градићу су је звали «луда Циља». Бога питај кад наследила је чудесни дрезденски клавесин, на коме је својевремено свирао неко од великана, чини ми се да је Моцарт, али не онај Моцарт кога сви знају, већ Франц Ксавер Моцарт, његов син који је живео у Лавову. Циља је била страшно заборавна и аљкава, поред тога, држала је на веранди тринаест мачака и све је то веома смрдело. Али ја сам волео те часове музике: мирис старог дрвета, нотне збирке, дрхтај тембра, смрад веранде... Једног дана она је изашла из куће и више се никада није вратила – као да је није ни било. Знатно касније сазнао сам да је то била света Цецилија, заштитница музике и изумитељка оргуља.

- Поклонио ми га је магистар ложе «Ка Правом Јединству» приликом посвећења на пети степен одоздо. Шалим се, наравно. То је прстен моје породице, или, боље речено, породични прстен.

- Можда сте у праву. Мада нисам размишљао о томе. Моја породица није нешто нарочито јединствена. То је код мене дуго проузроковало озбиљне патње. Патње? Да, чини ми се да у овом случају могу да употребим тако тешку реч. Патње.

- Никако.

- То је превише лично. Међутим, могу вам представити ситуацију у најопштијим цртама. Својевремено сам био ожењен особом која је потицала од заиста најугледнијег племства. Била је грофица, или можда чак и кнегиња. Њени родитељи нису хтели да нам дају свој благослов због мог плебејског порекла. Најпре су тражили од мене генеалошку потврду да барем једна шеснаестина моје крви има плавичасту нијансу. Али нисам успео да набавим ни такву потврду, иако сам писао очајна писма свим светским монарсима. Само је краљ Непала био толико љубазан да ми одговори и пошаље колор-фотографију свог омиљеног слона...

- И то је проузроковало ваш раскид?

- Ја бар тако мислим. Индиректно. Уосталом, директни узроци и не постоје.

- Ја у суштини радо говорим о себи, зато драге воље пристајем на свакојаке интервјуе. Волим и да се исповедам – свештеници умеју пажљиво да слушају. Родио сам се готово у центру Европе. У детињству сам ишао на приватне часове музике, а затим у тајну гимназију, у којој су нас учили језицима, поетици, мачевању и нотном писму...

- Ниједан. Знам много речи из разних језика. Већ сам данас говорио о томе. А тада сам, у детињству, научио да разликујем музичке инструменте. Схватио сам да је кларинет егзалтирани господичић у периоду сазревања, склон патетици и мутирању. Алт је споља површни кицош у тридесетим годинама, а у ствари дубок и страствен. Виолина је стара фрајла чија се нервозна ватреност заснива на ужасном предосећају вечитог девичанства. Виола је , напротив, ведра и хармонична дама, господар своје судбине, еротична краљица гудала и жица. Мушкарац сам постао захваљујући харфи – искусној презрелој куртизани са одређеним превише романтичним погледима на живот и секс.

- Покушавам тиме да се бавим откад знам за себе. Под том музиком ја подразумевам поезију. И уопште речи састављене у једну целину, текстове. Што се тиче музике као такве, саме музике, никада је нисам писао у буквалном смислу, мада бих могао све да одсвирам. У Лавову, у који сам као седамнаестогодишњак допутовао из родног градића...

- Рекао сам да му је десет хиљада година? Свашта! Дакле, у Лавову сам се одмах обрео у срдачном друштву малолетних изгредника. Седели смо по подрумима, пушили, пили јефтино вино и свирали, како смо мислили, рок. Или блуз. Прилично често би нас откривали и полиција, коју код нас зову «милиција» би све без изузетка одводила у ћорку. Тамо ме ниједном нису ударили јер бих почињао да рецитујем или бих гледао милиционерима у длан. Има међу њима разних људи, нису све сама говна.

- Сигуран сам. У исто време довијао сам се и да студирам. Затим је било још много других интересантних догађаја – женио сам се, крио се, издавао књиге, летео изнад града на делтаплану, преносио забрањену литературу и траву, пола године свирао таламбасе у симфонијском оркестру, радио као гробар... Не могу сад свега ни да се сетим.

- О тишини која настаје тренутак након завршетка нуклеарног бомбардовања. Немојте тако да ме гледате, то је била шала. Има ли сврхе препричавати песме? Свакако да су најбоље оне које се могу препричати, али колико оне само губе тиме! Идеална песма, која не постоји, морала би бити таква да се може једноставно препричати, без икаквог губитка. Препричати својим речима.

- То је узалудно, али слушајте. Увек сам се упуштао у узалудне афере. Дакле, замислите... замислите јулску врућину. Велики град од камена, сиве и жуте зграде. И пресахле водоводне цеви – миришу на маховину. Нигде ни капи воде. Остало Вам је само пола флаше вина. Оно је топло и бљутаво. Али Ви га носите некоме да бисте га спасли од... Од врућине? Од жеђи? Од смрти? И онда на углу две безљудне уличице у утроби Старог града пресреће Вас патрола. И пошто су пронашли вино, они га на Ваше очи полако просипају, оно се слива тротоаром у канализацију и Ви почињете да схватате да је то све, крај, и клизите низ зид зграде уз који су Вас за време претреса притисли окренутог лицем према зиду. Али то је превише тужна песма. Има и других. Ево на пример. Младић и девојка седе за два спојена клавира. Једно преко пута другог. Треба да одсвирају нешто у четири руке. Затим иде опис онога о чему они свирају. Он – о кишама и опадању лишћа. Она – о празним и хладним собама. Он – о нади у боље. Она – о пацову кога је претходног дана видела на ђубришту. Он – о томе како му је добро с њом. Она – о растанку. Он затвара очи. Ње нема. Отвара очи. Нема је. Али ко онда седи за другим клавиром?

- Не. Он сам. Његов одраз у огледалу. Ево, као ја сада. Да ли Вам се допало?

- То су још ненаписане песме. А ненаписане песме су снови. У праву сте.

- Не знам, видећемо.

- О, то је диван скуп правих дангуба и замлата, који ништа у животу не узимају за озбиљно. Осим цртање кредом по асфалту и класичне плесове, наравно. Међутим, они највише цене сами себе и о томе стално причају по кафићима. Волим их изнад свега, уз то, само они дају одређени смисао овом граду, не знам...

- Углавном живе као птице Божије. Ипак, понекад неко од њих прода овде, на Западу, слику-две. Или мање слике. Или, на пример, породични дијамант. Или неки од својих унутрашњих органа – плућно крило, рецимо. То се сад прилично плаћа.

- За пар сати треба да будем на свечаној вечери, на којој ће ми уручити хонорар за данашње излагање – милион лира. То је негде око шесто долара.

- Као прво, ја сам вечито у дуговима. Није лако говорити о томе, али то је тако. Као друго, нешто сам уштедео из оног периода када сам радио као гробар а затим и као трубач у кули градске скупштине. И једни и други пристојно зарађују, али први зарађују више. Понекад ми пође за руком да продам извесну количину својих књига или да одржим предавање из зен филозофије у поправном дому. Али дешавало се и да недељама нисам имао ни за хлеб и цигарете. Преостајало ми је само да износим на пијац омиљене књиге или графике својих пријатеља, које су ми они поклањали за рођендан.

- Не. Нисам продавао своје пријатеље. Ја бих рекао другачије : моји пријатељи спасавали су ме да не умрем од глади. О!

- Он је и сада диван. Живот не може да буде бољи или гори. Он је живот. Ја сам у њему. Радујем се што он постоји.

- Чак и када немате новца за хлеб и цигарете?

- Тим пре. Онда се све изоштрава. Онда си лак и прозрачан.

- Не знам. Желео бих да још мало скитарам. Да пређем океан. Да напишем књигу о Њујорку.

- То би заиста била суманута идеја! Да пишем о Венецији? Зар се може још нешто написати о Венецији? Након хиљада и хиљада и хиљада већ написаних страна? Не, нисам луд!

- Овде сам имао много проблема. И брига. Знате ли како сам данас провео поподне, када сам напокон завршио са излагањем на семинару? Покушавам да избегнем једну познаницу. Она је допутовала из Пољске и изгледа да ме већ два дана тражи по целој Венецији. Али ја не могу сада да се видим с њом. Немојте се осмехивати, уопште није то што мислите. И ето, да је случајно не бих срео, одлазим да се шетам у најудаљеније и непопуларне квартове, у којима готово да нема музеја, споменика, ресторанчића и томе сличног. Морам да признам да овде није лако наћи таква места. Али сам данас поподне ипак нашао такво нешто. Ушушкавао сам се у мантил и дрхтао на овом оштром ветру...

- Ишао сам на овом мокром снегу, никога није било у близини и видео сам један веома јадан и веома болестан град. И обузела ме нека тешка хладноћа, када сам изненада схватио да чак ми, данашње генерације, можемо постати сведоци евакуације свега живог из овог града, јер ће бити просто немогуће да се живи у њему. Видео сам у томе страшну метафору људске немоћи да спаси свет културом. Нешто ме такво спопало...

- Нисам је измислио. Она је радила као келнерица у једној берлинској кафаници и заиста је имала чудесне груди. Звала се Зоја, то јест «живот», ако се не варам. Сада је можда већ у Грчкој.

- Допада ми се што гледају мушкарце. То их чини лепим. Та вековна мешавина – крв куртизана и монахиња...

- Мислим да ипак не. Једноставно су успеле да се разочарају.

- Вероватно. Ја сам врло мало волео своју жену. Мислим временски. То јест, опет сам се погрешно изразио. Тешко ми је да будем разумљив.

- Ватрено оружје. Снајперска пушка. Моје учешће на семинару је, у ствари, само параван. Мој прави задатак био је да смакнем једног великог буџу.

- И да ли Вам је то пошло за руком?

- Надам се да није. Нисам пуцао. Уосталом, то је била шала.

- Опа! Шала? Како сте ме разочарали! Уосталом, тако сам и мислила. Хвала Вам још једном.

На слици: наш гост С. Перфецки посматра Венецију с прозора манастира Сан Ђорђо Мађоре.