Данило Киш

Механички лавови

(из Гробнице за Бориса Давидовича)

Hommage a Andre Gide

Људина

Једина историјска личност у овој причи, Едуар Ерио, вођа француских радикала, председник комисије иностраних послова, градоначелник Лиона, народни посланик, музиколог итд., заузеће овде можда недовољно значајно место. Не стога, кажимо то одмах, што је од мањег значаја за ток саме приче од оне друге особе која се овде појављује, неисторијске али и не мање стварне, него напросто зато што о историјским личностима постоје и друга документа. Не заборавимо: Едуар Ерио био је и сам писац и меморијалиста[1], политичар од великог угледа, чија се биографија може наћи у свакој иоле пристојнијој енциклопедији.

Једно сведочанство даје овакав опис Ериоа: “Крупан, снажан, широких рамена, ћошкасте главе покривене густом чекињастом косом, лица као косиром истесана и пресечена кратким густим брцима, тај је човек одавао утисак велике снаге. Његов глас, диван већ по себи, прилагођен најтананијим засенчењима и најмодуларнијим акцентима, лако је доминирао над сваким метежом. Знао је њиме да влада мајсторски, као што је знао да влада мајсторски и изразом свога лица.” Исто сведочанство даје овакав опис његовог карактера: “Био је то прави спектакл видети га за говорницом где прелази с озбиљног на шаљив тон, од поверљивог до јерихонског објављења неког принципа. А појави ли се неко ко му противуречи, он прихвата тај мали изазов и, док тај други разлаже свој став, један се широк осмех разлива по лицу Едуара Ериоа - преурањени предзнак једне сверазарајуће примедбе која ће нетом изазвати буру смеха или аплауза а на свеопшту конфузију саговорника ухваћеног у ступицу. Тај је осмех, истина, нестајао чим би критика била изречена увредљивим тоном. Такви би га напади доводили до беса и изазивали у њему жестоку реакцију, утолико пре што је он увек био на опрезу - осетљивост коју су многи проглашавали сујетом.”[2]

Онај други

О другом важном учеснику ове приче, А. Л. Чељустникову, знамо поузданије само толико да је имао око четрдесет година, да је био високог раста, мало погрбљен, плавокос, да је био брбљив, хвалисавац и женскар и, доскора, уредник украјинског листа Нова зора. Играо је одлично покер и ајнц и знао је да свира на хармоници полке и частушке. Остала сведочанства о њему јако су противуречна, па стога можда и неважна. Но ја их записујем, иако неки извори наводе на оправдану сумњу: да је био политички комесар у шпанском грађанском рату и да се истакао у коњичком пуку у борбама код Барцелоне; да је једне ноћи спавао са двe болничарке иако под маларичном високом температуром; да је неког Ирца, осумњиченог за саботажу, преваром довео на совјетски теретни брод Орџоникидзе а под изговором да треба на броду да се поправи радио-примопредајник; да је (уосталом) лично познавао Орџоникидзеа; да је током три године био љубавник жене једне врло-врло познате личности (и да је управо због тога доспео у логор); да је у школској аматерској дружини у Вороњежу играо Аркадија у комаду Островског Шума.

Уколико наведена сведочанства одишу извесном сумњом и непоузданошћу, поготову и последња, једна од Чељустникових прича, она која се односи на Ериоа, маколико изгледала на први поглед као плод фантазије, вредна је да се забележи. И ја то чиним овде дакле зато што у њену веродостојност тешко може да се посумња; најзад, све говори у прилог томе да су извесне Чељустниковљеве приче, маколико необичне, ипак засноване на стварним догађајима. А као најпоузданији доказ може да нам послужи чињеница да је причу која следи потврдио на известан начин сам Едуар Ерио, једна блистава интелигенција (“une intelligence rayonnante”), како је с правом рекао за њега Даладје. Испричаћу дакле тај давни сусрет између Чељустникова и Ериоа онако како знам и умем, ослободивши се зачас страшне море докумената који затрпавају причу, а сумњичавог и радозналог читаоца упућујем на наведену библиографију где ће наћи потребне доказе. (Можда је било паметније да сам се определио за неки други облик саопштавања, есеј или студију, где бих сва ова документа могао да употребим на уобичајени начин. Али две ме ствари спречавају у томе: непогодност да се жива, усмена сведочења поузданих људи наводе као документација; а као друго: нисам могао да се лишим задовољства приповедања које даје писцу варљиву идеју да ствара свет и, дакле, како се то вели, да га мења.)

Телефон и револвер

Те студене новембарске ноћи хиљаду деветсто тридесет и четврте године, Чељустников, спољни сарадник локалног листа, задужен за питања културе и борбе против религије, спавао је, го као од мајке, у великом племићком кревету у топлој соби на трећем спрату у улици Јегоровка. Његове сјајне чизме малинове боје биле су уредно наслоњене на кревет, док су му одећа и рубље били разбацани свуда по соби и измешани, у нереду (знак страсне хитње), са свиленим женским рубљем. У соби се осећао топли воњ зноја, вотке и колоњске воде.

Чељустников је сањао (ако му је веровати) кттко треба да изађе на сцену и да одигра неку улогу, по свој прилици Аркадија из Шуме, али како не може да нађе нигде своју одећу. Ужаснут (у сну), чује како звони звоно којим га позивају на сцену, али он стоји на месту као скамењен, седи заправо, го и длакав, немоћан да покрене удове. Одједном као да се то збива на позорници, завеса је дигнута, кроз блештаву светлост бочних рефлектора који га осветљавају и држе у унакрсној ватри својих снопова, назире гледаоце, горе на балкону и доле у партеру, њихове главе озарене љубичастим ореолом. У првом реду чини му се разазнаје планове Покрајинског комитета, а међу њима јасно разабира и светлу ћелу друга М., главног уредника Нове зоре, који се заценио од смеха и који му добацује нешто подругљиво и увредљиво, нешто што се односи на његову (Чељустниковљеву) мушкост. А звонце из шминкернице једнако звони, све упорније и све јаче, па се Чељустникову чини (у сну) да је то заправо пожарно звоно, да су се по свој прилици упалиле завесе и да ће истог овог часа доћи до опште бежаније и панике, а он ће остати ту, на сцени, го као од мајке, и непокретан, изложен милости пламена. Десна му се рука нагло ослобађа зачараности и, на граници сна и будности, он је нагонски пружа према револверу који, по старој доброј навици, држи под јастуком. Чељустников пали светло на ноћном ормару и при том обара чашу с вотком. У магновењу схвата да су сада чизме важније од нагана, хитро ускаче у њих као у седло. Жена главног уредника Нове зоре мешкољи се у сну, затим, пробуђена и сама звоњавом, отвара своје лепе, тек малко подбухле азијатске очи. Телефон је одједном заћутао и њима лакну. Настаје мучно договарање, полушапатом. Настасја Федотјевна М., збуњена и преплашена, покушава да навуче прслук који јој је добацио са гомиле Чељустников. У том телефон почиње поново да зврји. “Устани”, каже Чељустников у истом часу када ставља револвер за појас. Настасја Федотјевна гледа га ужаснуто. Чељустников тада прилази усплахиреној жени, пољуби је између бујних груди и каже јој: “Подигни слушалицу.” Жена устаје, Чељустников је огрће својим кожним капутом, каваљерски. Одмах затим чује женин глас: “Кога? Чељустникова?” (Мушкарац ставља прст на уста.) “Појма немам.” (Пауза) Затим жена спушта слушалицу, у којој се чуло нагло прекидање везе, и стропоштава се у фотељу. “Из Рајкома.” (Пауза) “Кажу да је хитно.”

Фасцикла

Пре него што се вратио у свој хладни стан на Соколовском проспекту, Чељустников се дуго мотао по завејаним улицама. Ишао је заобилазним путем, уз Дњепар, тако да му је био потребан читав сат да стигне кући. Скинуо је кожни капут, налио чашу вотке и упалио радио. Није прошло ни пет минута, телефон је зазвонио. Пустио је да звони три пута, а онда подиже слушалицу. На тренутак је одглумио да је изненађен овим касним позивом (већ је било прошло два), а онда рече да ће, кад је већ ствар хитна, стићи најдаље за пола сата. Само да се обуче, јер се управо био скинуо. У реду, одговарају му, послаће по њега кола, ствар је хитна. Друг Пјасников ће му све објаснити усмено.

Друг Пјасников, секретар Рајкома, прешао је на ствар без околишења: сутра око једанаест пре подне стиже у Кијев грађанин Едуар Ерио, вођа француских радника. Чељустников рече да је читао у новинама о његовом доласку у Москву, али да није знао да ће посетити и Кијев. Пјасников га онда упита да ли зна он, Чељустников, од колике је важности посета једног таквог човека. Овај рече да зна (мада му није било баш најјасније у чему је значај те посете и какву он има у свему томе улогу). Као да је схватио Чељустниковљеву неупућеност, Пјасников му поче објашњавати: грађанин Ерио, упркос својим симпатијама, гаји извесне типично буржоаске сумње према тековинама револуције. Навео је многе појединости из живота и рада Едуара Ериоа, нагласио његово ситнобуржоаско порекло, цитирао многе његове ставове, навео његову љубав према класичној музици и према напредним покретима у свету и нагласио улогу коју је одиграо у признавању земље бољшевика (тако је рекао: стран бољшевиков) од стране Француске. Најзад Пјасников извади из фиоке писаћег стола једну фасциклу и поче да је листа. “Ево”, рече, “на пример ово. Цитирам: Немогућно је чак и једном нерелигиозном Французу (као што видите, Ерио се ослободио религиозних предрасуда... ако му је веровати), чак и једном нерелигиозном Французу, да не дигне свој глас против прогањања свештеника” (друг Пјасников ту поново застаде и подиже поглед на Чељустникова: “Разумете?” Чељустников кимну главом, а Пјасников додаде: “За њих су свештеници још увек нека врста светих крава, као код наших мужика... ондашњих, наравно), јер и то представља такође атак на слободу мишљења. Атак уосталом сасвим непотребан... И тако даље, и тако даље”, рече Пјасников и заклопи фасциклу. “Мислим да вам је сад све јасно?” -”Да”, рече Чељустников и нали себи чашу воде. Остао је у кабинету друга Пјасникова до четири ујутро. А већ у седам био је на ногама. До доласка воза остало му је било равно четири сата.

Сати и минути

То значајно јутро у животу А. Л. Чељустникова одвијало се, сат по сат, овако: у седам, буђење, телефоном. Чељустников испија наште срца чашу вотке, умива се у хладној води, го до појаса. Облачи се, гланца чизме. За доручак пржи јаја на примусу, једе их с киселим краставцима. У седам и двадесет телефонира у Рајком. Друг Пјасников говори преко залогаја, извињавајући се: није напуштао канцеларију целе ноћи, одремао је мало у фотељи, за столом; пита Чељустникова да ли се осећа добро; заказао му је, вели, састанак са Аврамом Романичем, шминкером, у фоајеу позоришта (улаз за глумце) за четири после подне; нека буде тачан. У седам и двадесетпет телефонира Настасји Федотјевној. После дуге паузе (одоздо већ трубе кола послата из Рајкома), чује усплахирени глас жене главног уредника Нове зоре. Она не може никако да схвати како су могли, синоћ, да га траже код ње. Она је очајна. Ако М. (то јест њен муж) дозна за ствар, она ће се отровати. Она неће моћи поднети ту срамоту. Да, да, отровати; мишомором. Чељустников једва успева да кроз бујицу њених речи, тепања, јецаја и шапутања протури коју реч утехе: нека она ништа не брине, све је то случајност, он ће јој већ ствар објаснити, али сад мора хитно да крене, доле га чекају кола. А на мишомор и да не помишља... У седам и по седа у црни аутомобил који га чека пред кућом; нешто пре четврт до осам стиже у Рајком. Друг Пјасников има поднадуле црвене очи; испијају по једну вотку, затим се договарају и телефонирају од осам до девет и по, из две канцеларије, како не би сметали један другом. У девет и по друг Пјасников, чије су очи као у зеца, притиска једно од дугмади на великом писаћем столу од ораховине и чистачица уноси чај на послужавнику. Дуго срчу врели чај, без речи, смешећи се један другом, као људи који су обавили тежак и одговоран посао. У десет сати одлазе на станицу и проверавају обезбеђење. Друг Пјасников захтева да се скине транспарент са натписом Религија је опијум за народ и да се замени на брзу руку једним другим, са помало метафизичким призвуком: Живело сунце, доле ноћ. Тачно у једанаест, када воз са високим гостом улази на перон, Чељустников се одваја из одбора за дочек и стаје са стране међу официре из обезбеђења, који, у цивилу и са пртљагом, представљају случајне и радознале путнике који спонтаним аплаузом дочекују пријатељског госта из Француске. Пошто је једним хитрим погледом осмотрио Ериоа (учинио му се некако безначајним, ваљда због беретке), Чељустников изађе на споредни излаз и хитро се одвезе колима.

Када је стигао пред Софијски сабор било је тачно дванаест сати.

Прошлост

Катедрала Свете Софије изграђена је као мутна успомена на славне дане Владимира, Јарослава и Изјаслава. Она је само далеки модел корсунског манастира, названог тако по “светом граду” Керсону или Корсуну. Хроника ученог Нестора бележи да је већ кнез Владимир донео из Корсуна, града свог крштења, иконе и статуе црквене као и “четири бронзана коња”.[3]Али између тог првог камена за темеље цркве што га је поставио блаженопочивши Владимир и историје Свете Софије протећи ће још много воде, крви и лешева славним Дњепром. Стара ће се словенска божанства још дуго опирати славном капрису кијевског принца који прихвата једнобожачку веру христијанску, а пагански ће се руски народ борити са паганском суровошћу против “синова Даг-Бога” и још ће дуго пуштати своје убојне стреле и копља низ ветрове, “децу Стрибога”. Суровост правоверних није међутим мање сурова од паганске суровости, а фанатизам верујућих у тиранију једног бога много је жешћи и ефикаснији.

Славни Кијев, мајка руских градова, имаће почетком једанаестог века око четири стотине цркава и, по казивању Дјетмара од Мерзебурга, биће “ривалом Константинопоља и најлепшим бисером Византије”. Приволевши се тако византијском царству и вери, Русија ће, кроз православље, приступити једној древној и рафинованој цивилизацији, али ће због своје шизме и одрицања од римске власти бити остављена на милост и немилост монголских освајача и неће моћи да рачуна на заштиту Европе. Ова шизма довешће пак до изолације руског православља од Запада; цркве ће се градити на зноју и костима мужика, не знајући за високи замах готских торњева, а у домену осећања Русија неће бити захваћена витештвом и “тући ће своје жене као да култ даме никад није постојао”.

Све је то мање-више исписано на зидинама и фрескама Кијево-Софијског сабора. Остало су само историјске датости од мањег значаја: основао га је Јарослав Силни (1037), у вечни спомен дана када је однео победу над паганским Печењезима. А да мајка свих руских градова, Кијев, не би имао шта да завиди Константинопољу, он нареди да се уз портал цркве саграде велелепна Златна Врата. Слава је та била кратког века. Монголске су хорде, покуљавши из степе (1240), сравниле славни град Кијев са земљом. Али Света Софија већ је била руина: хиљаду двесто четрдесете срушили су се њени сводови, у исто време када и сводови цркве зване Десјатнаја, побивши на стотине Кијевљана који се беху у њих склонили како би избегли сурови масакр који им беху спремили Монголи. У свом Опису Украјине, објављеном у Руану 1651, госпар од Боплана, нормански племић у служби пољског краља, бележи речи налик на епитаф: “Од свих кијевских цркава остадоше само две за спомен нараштајима; а остале су само жалосне руине: reliquiae reliquiarum.”

Најчувенији мозаик ове цркве, Богородица која благосиља, бејаше слављена од Кијевљана под називом “нерушимаја стена”, неразрушиви зид - далека алузија на дванаести стих Химне акатиста. Легенда међутим оправдава тај назив на други начин: приликом рушења цркве, сви зидови се беху обурвали, осим апсиде, која је остала неоштећена благодарећи Девици-матрони у мозаику.

Циркус у Божјој кући

Ма колико се на први поглед чинило да је изван основног тока наше приче (видећемо, уосталом, да је то удаљавање сасвим привидно), не можемо да не споменемо на овом месту оне чудновате фреске које украшавају зидове кружних степеништа што воде на горњи спрат, одакле су принчеви и бољари, њихови гости, могли да присуствују богослужењу не излазећи из двора. Те су фреске откривене испод свежег слоја 1843, али због хитње и радозналости, мајке открића и сагрешења, рестаурација је била обављена крајње аљкаво: старој патини, сјају злата и одежде, бејаше додат скоројевићки сјај богатства и раскоши бољарске. Али изван овога, призори бејаху остали нетакнути: под модрим поднебљем Бизанта, хиподром и циркус, а у првом плану, у почасној ложи, император и императорка окружени својом свитом; коњушари ишчекују иза баријере да пусте своје пропете ате у арену; ратници тврда лица, наоружани копљима, праћени гомилом керова, прогоне дивље звери; пеливани и глумци изводе своје вештине на позорници под ведрим небом; мишићави атлета држи у руци дугачку мотку по којој се, вешто попут мајмуна, пентра један акробата; гладијатор наоружан секиром устремљује се на укротитеља са медвеђом главом.

Књига Константина Порфирогенета која говори о Церемонијама на византијском двору, даје нам, у поглављу под насловом Готске игре, смисао овог последњег приказања: “Забаве зване Ludus gothicus одржавају се, по вољи Његове Царске Милости, сваког осмог дана после празника рожденија и том се приликом званице Њ. Ц. Милости прерушавају у Готе, стављајући на себе образине и главе разних сурових животиња.”

Толико о прошлости.

Пивара

Сад Кијевски Софијски Сабор под својим високим сводовима заклања део пиваре Спартак, сушару и стовариште. Огромне двадесетотонске цистерне, стављене на ногаре од греда, распоређене су дуж зидова, а тешке гвоздене бачве раштркане су свуда између стубова, до саме апсиде. Сушара је на два спрата, са дрвеним решеткама од висине прозора до аркада. (Стална температура од 11° Целзијуса изванредно је погодна за клијање корисних бактерија које дају пиву специфичну арому.) Кроз један од бочних прозора који је скинут, пролазе алуминијумске цеви, повијене као сулундари, и везују сушару са флотацијом која се налази у великој приземној бараци на неких сто метара од цркве. Скеле и мердевине спајају решетке, цеви и цистерне, а накисли мирис хмеља и слада уноси међу древне зидине мирис бескрајних степа после кише. Фреске и олтар прекривени су (на основу једног скорашњег декрета) дугим јутаним кулисама које су спуштене низ зидове попут сивих барјака. На месту где је некада стајала (тачније речено где и сада стоји, под сивом копреном) Пречиста, “зачуђена изненадном појавом Архангела”, сада је окачен портрет Оца Народа у тешком позлаћеном оквиру: рад академског сликара Соколова, заслужног уметника. Кроз снежну вејавицу пробија се старица из гомиле и покушава да пољуби руку Блаженог, да је пољуби онако мужички, народски. Овај се смеши старици и ставља јој руку на раме, очински. Војници, радници и деца гледају тај призор задивљењм погледима. Испод портрета, на истом зиду, где се између јуте назире мутна светлост двају прозора - зидне новине и графикони. Чељустников, онако, мамуран и ошамућен мирисом хмеља, посматра графикон производње, као да посматра, у грозници, сопствену температурну листу.

Поновна рестаурација

И. В. Брагински, “учесник револуције, сељачки син, бољшевик”, главни инжењер погона, скида качкет, чеше се по глави, окреће хартију у руци и чита је ваљда већ по трећи пут, без речи. Чељустников за то време разгледа унутрашњост цркве, диже главу према високим сводовима, завирује иза скела, одмерава у себи тежину казана и цистерни, калкулише мрдајући сувим уснама. Ови га високи исликани сводови подсећају на малу дрвену цркву у његовом родном селу када је, некад давно, са својим родитељима одлазио на богослужења и слушао мрмљање попова и певање пастве: успомена далека и нестварна, која је била замрла у њему, новом човеку с новим погледима на живот. О оном што се даље збило тога дана у Софијском сабору, имамо сведочанство самог Чељустникова: “Иван Васиљевич, учесник револуције, сељачки син, бољшевик, утрошио нам је два сата драгоценог времена на узалудно наклапање и убеђивање. Сматрајући да је испуњење месечне норме у производњи пива важније од црквених приказања, згужвао је наредбу Наркома и бацио ми је у лице. Упркос сазнању да време неумитно пролази, ја сам покушао да га уразумим и да му објасним да јо у општем интересу да се црква оспособи за богослужење. Најзад сам га, немоћан пред његовом тврдоглавошћу, одвео у канцеларију и у четири ока му поверио тајну, не помињући име званице. Ни тај аргумент није му био довољан, као ни неколико телефонских позива које сам са пољског телефона у његовој канцеларији обавио са руководећим људима. Најзад сам морао да потегнем последњи аргумент: уперио сам у њега свој наган. (...) Сто двадесет затвореника доведених из оближњег обласног логора под мојим су личним руководством извршили поновну рестаурацију цркве током непуна четири сата. Један смо део сушаре прислонили уз зид и закамуфлирали јутаним покривачима и шаторским крилом које смо пребацили преко скела као да је у питању стварна рестаурација источног зида. Бачве и цистерне изнели смо и откотрљали на балванима (само људском снагом и без икакве технике) у двориште бараке где се налазила флотација... У петнаест до четири сео сам у кола и тачно у заказано време био сам у фоајеу позоришта, где ме већ чекао Аврам Романич.”

Брада и камилавка

Наводимо и даље сведочанство Чељустникова: “Друг Пјасников му је (то јест Авраму Романичу) био све објаснио и чак му је, како ми је касније рекао, поднео на потпис изјаву којом се овај обавезује да ће ћутати о свему као о државној тајни. То је очигледно деловало: руке Аврама Романича дрхтале су док ми је намештао браду. Мантију са љубичастим појасом и камилавку позајмили смо на реверс из фундуса позоришта, а у писму управи навели смо да су нам те ствари потребне за чланове агитбригаде која се спрема да даје по селима и радним колективима представе антирелигиозне садржине. Аврам Романич се, дакле, није више распитивао и сав се био предао послу; чак су му ускоро и руке престале да дрхте. Нема шта, био је то човек свога посла! Не само што је направио од мене правог правцатог протојереја, него ми је чак, по сопственој иницијативи, ставио и лажан трбух. “Кад сте видели”, рекао је, “кад сте видели, грађанине Чељустников, мршавог проту?” с чиме сам се ја сложио. И без обзира на све што се касније догодило с њим (о чему овде немам намеру да говорим), тврдим да је Аврам Романич заслужан за целу ствар скоро у истој оноликој мери колико и ја сам: дао ми је неколико драгоцених савета који су ми, без обзира на чињеницу што сам већ имао извесно сценско искуство, били од огромног значаја. “Грађанине Чељустников”, рекао ми је већ сасвим заборавивши на страх и понесен својим послом, “немојте ни на тренутак да сметнете с ума: брада, поготову оваква брада, не носи се главом, него бистом, попрсјем. Стога морате, сада одмах, за ово кратко време, да ускладите покрет главе и тела.” Чак ми је дао и неколико врло корисних савета што се тиче самог богослужења и појања - наук који је, без сумње, стекао у позоришту. (А можда и у синагоги, ђаво би га знао.) “Кад вам понестане речи, грађанине Чељустников, мрмљајте у басу. Мрмљајте што више, као да се љутите на паству. И преврћите очима као да проклињете Бога коме служите макар и привремено. А што се тиче појања...” - “Немамо сад за то времена”, рекао сам му. “Појаћемо касније, Авраме Романичу!”

Чизме малинове боје

Чељустников се задржао у шминкерници нешто више од једног сата; релативно кратко време кад се има у виду трансформација коју је доживео. А. Т. Кашалов, кога су сви звали просто Аљоша, шофер Рајкома, онај исти који га је довезао, пољубио му је руку при уласку у кола. “То је била нека врста генералне пробе”, бележи Чељустников, “и она ме сасвим ослободила треме коју сам осетио у тренутку када сам остао без надзора и савета Аврама Романича. У први мах сам помислио да се Аљоша шали, али сам се ускоро уверио да људском лаковерју нема граница: да сам се био појавио са царском круном на глави, он би, нема сумње, пао ничице у снег и блато. Биће потребно још много времена и труда”, додаје Чељустников, не без горчине и самољубља, “да се из мужичке " руске душе искорене трагови мрачне прошлости и вековне заосталости.”

(Кажимо одмах: Алексеј Тимофејич никад није током своје дуге истраге признао, ни под најтежим мукама, да је тога дана био намагарчен. На суочењу са Чељустниковим у иследниковој канцеларији, непун месец дана после тог догађаја, он је тврдоглаво остао при својој тврдњи да је заправо хтео само да се пошали са грађанином Чељустниковим. Упркос телесној исцрпљености и сломљеним ребрима, он је са приличном уверљивошћу бранио свој став: како је могао да верује да у кола седа протојереј, када је у позориште довезао грађанина Чељустникова? На питање: Да ли је тачно да је онога дана - 21. новембра 1934 - тобожњем свештеном лицу, то јест другу Чељустникову, поставио питање “а шта са грађанином Чељустниковим, треба ли да га чекамо?” Аљоша је одговорио одречно. На питање: Да ли је тачно да је тобожњем свештеном лицу, то јест другу Чељустникову, рекао: “Ускоро ће у Кијеву бити лакше срести ирваса него свештеника”, одговорио је такође одречно. На питање: Да ли је тачно да га је тобожње свештено лице, то јест друг Чељустников, питао измењеним гласом: “А шта ће вама, синко, свештеници?” а да је он, А.Т. Кашалов, одговорио: “За душу помолитсја грешнују”, оптужени је одговорио такође одречно.)

У пет и тридесет црна се лимузина зауставила крај неосветљеног црквеног улаза и протојереј-Чељустников задигну скуте мантије и на тренутак блеснуше његове сјајне чизме малинове боје. “Да ли сад схваташ, дурак”, рече Чељустников Аљоши који је буљио забезекнуто час у његову браду, час у његове чизме, “да ли сад схваташ?”

Кадионица

“Богослужење је почело неколико минута пре седам”, бележи Чељустников који нам, уосталом, даје и детаљан ток целог церемонијала. (Но извесна стваралачка потреба да се живом документу додају можда непотребне боје, звуци и мириси, то декадентно свето тројство модерних, не дозвољавају ми да не замислим и оно чега у Чељустниковљевом тексту нема: треперење и пуцкетање свећа у сребрним чирацима донесеним из ризнице кијевског музеја -и ту се документ поново уплиће у нашу замишљену слику -; одсјај пламена на аветињским лицима светаца, у лучној сфери апсиде, на наборима дугог хитона Девице-Матроне у мозаику и на љубичастом огртачу на којем се истичу три бела крста; сјај чађи и позлате на ореолима и оквирима икона, на црквеним сасудама, путиру, круни и кадионици, зањиханој у полумраку уз циликтање својих ланаца, док се мирис тамјана, душа четинара, меша са накислим мирисом хмеља и слада.) “Чим је улетео друг Рилски”, наставља Чељустников, “и почео да се крсти, узео сам кадионицу и почео њоме да машем изнад глава наше пастве. Претварао сам се да не примећујем улазак нових верника, мада сам, кроз дим тамјана, јасно разабрао у полумраку ћелу друга М. и чекињасту косу грађанина Ериоа. Тихо, на прстима, дошли су до средине цркве и ту су застали. Трема коју сам осетио у часу када су ушли, намах ме је напустила и, једнако машући кадионицом, кренух према њима, мрмљајући. Грађанин Ерио је имао руке прекрштене али не као за молитву, него је држао једну песницу у другој, у висини препона, чврсто стискајући своју баскијску капу. Када сам их покадио, продужих још неколико корака, затим се осврнух: грађанин Ерио је гледао у плафон, затим се нагну према свом преводиоцу, а овај према другу Пјасникову. Онда сам замахнуо кадионицом према Настасји Федотјевној која клекну и погну главу убрађену црном марамом. Не окрећући се, баци на мене један брз поглед пун охрабрења који распрши у мени и последње трагове треме. (Од њеног јутрошњег страха није било остало ни сенке на њеном лицу.) Поред Настасје Федотјевне клечала је, руку прекрштених на молитву, такође забрађена црном марамом, Зељма Ћавчавадзе, стари партијски радник, супруга друга Пјасникова, као и њихова осамнаестогодишња кћи Хава, комсомолка. Осим једне старице, чије лице нисам познавао и чије присуство нисам могао себи да објасним, сва су ми лица била мање-више позната: поред другарице Аље, која нам је јутрос послужила чај у канцеларији друга Пјасникова, ту су се налазиле још и уреднице из наше редакције и секретарице рајкома, док један део женских лица, она која нисам познавао, беху без сумње жене другова из Чеке.[4] Морам признати: сви су без изузетка играли своју улогу дисциплиновано и предано. Поред поменутих, ево и имена осталих другова, јер сматрам, као што рекох, њихов удео у овој ствари ништа мање значајним од мог сопственог удела. (Следи четрдесет имена, понегде попраћених напоменом: “са женом”.) Заједно са дванаест радника из култбригаде и њихова два чувара то чини све у свему неких шездесет верника.” После набрајања имена, Чељустников завршава: “Друг Ерио са својом пратњом задржао се у цркви свега пет минута, мада ми се учинило да је био остао и читавих петнаест.”

Објашњење циркуса

Богослужење је још увелико трајало у свом окамењеном ритуалу као са неке фреске - где верници у заносу молитве обарају поглед час ка земљи која је мајка пакла, час ка небу, ложници раја - када је Ерио са својом пратњом изашао лагано, на прстима, и кренуо да разгледа чувене фреске исликане уз кружна степеништа. Историчарка уметности Лидија Крупеник, која је била ангажована за ту прилику, објаснила је на беспрекорном француском језику (на чему јој је искрено честитао друг Ерио) присуство профаних сцена у храму Божјем - загонетку која није могла избећи пажњи радозналог госта. “Иако су кружна степеништа доста удаљена од самог светилишта, о чему се друг Ерио могао и сам уверити, она су ипак интегрални део храма и на тај начин, како се нама чини, присуство циркуских сцена у храму Божјем могло је изазвати чуђење и саблазан свештеника. Mais ce sont la des scrupules tout modernes, наставља Лидија Крупеник, aussi etrangers aux Byzantins du onzieme siecle qu'aux imagiers et aux huchiers de vos cathedrales gothiques. Као што побожност ваших предака није била нимало повређена непристојним па често и скаредним сценама којима беху обликоване водориге и мизерикорди, тако ни увођење световног сликарства у цркве није имало у очима наших побожних предака ничег саблажњивог. Познато је” - наставља Лидија Крупеник, док друг Ерио маше главом загледан у фреске, посебно заинтересован за музичке инструменте представљене на њима - “познато је да су у Константинопољу, за време владавине владара-иконокласта, ликови Христа и светаца били замењени својеврсним сатанским сценама: коњским тркама и крвавим призорима лова на дивљач и на људе.” (Друг Ерио маше главом и преврће у рукама своју беретку, као какав ђак.) “Не треба да заборавимо при овом поређењу”, продужује Лидија Крупеник својим љупким гласом који као да прикрива извесну љутњу, ни друге споменике културе на западу, са сличним мотивима, као на пример таваницу капеле Палатина у Палерму, која садржи исте профане мотиве као и Света Софија Кијевска: борбу атлета и робове који свирају у флауте и свирале. И не треба, најзад, сметнути с ума ни чињеницу да је Света Софија Кијевска била, tout comme les chapelles de vos rois normands, палатинска црква, и да су дакле кружна степеништа водила у апартмане принчева; на тај начин, профане теме ту бејаху сасвим на своме месту, n'est-ce pas?”

Друг Ерио, коме зебу ноге[5], разгледа фреске, без речи, утонуо у размишљање.

Механички лавови

Сутрадан, још под свежим утисцима са путовања, седећи у топлом купеу спаваћих кола на линији Кијев-Рига-Кенигсберг, грозничав и увијен у ћебад, Едуар Ерио записује у бележницу прве своје утиске. Једна чињеница (једна од оних које се односе на нашу причу) ремети чистоту његових утисака: присуство просјака пред Софијским Сабором. Он то своје чуђење формулише овако: “Ти просјаци пред црквом, махом кљасти и стари, а каткад и врло млади и наизглед здрави, који се сјатише око нас по нашем изласку из велелепне Свете Софије, без сумње су оно жилаво племе руских босјака и јуродивих (iourodivy) који чињаху бизарну фауну старе Русије.” (Затим следе примедбе о задацима који предстоје новој, младој држави.)

Тај исти податак о просјацима (и само га зато и бележимо) налазимо и код Чељустникова: “При изласку из цркве похапсили смо групу паразита који су се као неким чудом били ту сјатили, ваљда привучени мирисом тамјана.”

Прелиставши свој нотес (из којег покуљаше лица, предели и разговори, читав један свет, тако сличан и тако различит од оног од пре дванаест година када је први пут допутовао у Русију), Ерио покуша да сажме све те утиске, да их сведе на битно. И, са њему својственим прагматизмом и духом, он се досети да своја нова запажања сажме (засад) на најједноставнији и најефикаснији начин: поновиће посвету своје књиге од пре дванаест година, поновиће је као знак истрајности својих убеђења и тиме запушити уста злобницима. Поновиће је in extenso, онако како ју је написао тада, новембра 1922, и тај ће предговор-посвету упутити истој особи: Елију-Жозефу Боа, главном уреднику Petit Parisiena. Онда, да провери исправност своје одлуке, извади из несесера примерак своје књиге увезане у кожу, један од оних двадесет примерака од којих му је остао само још овај (Il a ete tire de cet uovrage 20 exemplaires sur Alfa reserve a Monsieur Edouard Herriot) и прелете погледом посвету (коју дајемо овде у преводу, чиме без сумње губимо много од аутентичности и стила оригинала): “Драги пријатељу, када сам кренуо у Русију, не само што бејах обасут погрдама наших највиђенијих псовача, него су ми прорицали још и најгоре несреће. Најдобронамернији су ме сматрали сликом и приликом оног бедног фратра који је усред средњег века кренуо из Лиона да покрштава Татаре и Кане. То бејаше доба кад су московски принчеви, да би плашили своје посетиоце, прикривали под својим престолима механичке лавове чија дужност бејаше да зареже у прави час и на правом месту током разговора. А ви сте, драги пријатељу, били спремни да схватите моје намере и да поверујете у моју непристрасност. - Враћам се с једног путовања које је протекло са смешном лакоћом. Бејах свуда примљен добре воље. Нису напујдали механичке лавове да реже на мене; могао сам да посматрам у миру и слободно. Редиговао сам своје белешке не водећи рачуна о томе да ли ћу се неком свидети или не. И ја вам их посвећујем у знак пажње: примите их. Ваш одани Е. Ерио.”

Задовољан својом одлуком, одложи књигу и загледа се поново у оно што је назвао меланхолијом руског пејзажа.

(Консеквенце Ериоовог другог путовања у Русију од историјског су значаја и као такве изван интереса наше приче.)

Post festum

А. Л. Чељустников ухапшен је у Москви, септембра хиљаду деветсто тридесет и осме, четири године после убиства Кирова (а у вези с тим) и непуне четири године после догађаја са Ериоом. Седео је на представи у биоскопу, када му је пришла разводница и шапнула му на уво да га траже хитним послом. Чељустников устаде, притегну опасач са револвером и изађе у ходник. “Друже Чељустников”, рече му непознати “требају вас хитно у Рајком. - Кола чекају.” Чељустников опсова у себи и, по свој прилици, помисли да је у питању поново нека велика комедија попут оне коју су приредили пре четири године и због чега је добио орден и унапређење. Сео је у кола не слутећи ништа. Успут су га разоружали, ставили му лисице и одвезли у Лубјанку. Тукли су га и морили током три месеца, али није хтео да потпише записник да је подривао совјетску власт, да је учествовао у завери против Кирова и да се у Шпанији придружио троцкистима. Оставили су га у самици још десет дана да размисли: или ће потписати признање или ће му жена бити ухапшена а једногодишња кћи одведена у дом за нахочад. Чељустников се најзад преломи и потписа записник у којем је потврдио све наводе оптужнице, међу осталима и да је био саучесник завереничке групе на чијем је челу стајао Аврам Романич Шрам. Добио је десет година. У логору је срео свог старог познаника, енкаведеовца, с којим се некада заједно борио у Шпанији. Постао је доушник. Рехабилитован је 1958. Ожењен, троје деце. Године 1963. посетио је са групом туриста Бордо, Лион и Париз. У Лиону је разгледао спомен-библиотеку славног градоначелника и уписао се у књигу утисака: “Дивимо се делу Едуара Ериоа.” Потпис: “А. Л. Чељустников.”

1. Mme Recamier et ses amis; La Russie nouvelle; Pourquoi je suis radical socialiste; Lyon n'est plus; Foret normande; Jadis; Souvenirs; Vie de Beethoven etc.
2. Andre Ballit, Le Monde od 28. marta 1957.
3. “Cetyre koni mediani.” По свој прилици требало би ово читати, како тврде неки стручњаци, “четири икони медиани”. Ми у овој лексичкој двојности видимо у првом реду пример судара и прожимања два идолопоклонства: паганског и хришћанског.
4. Чељустников увек употребљава ову реч.
5. Познато је да се Ерио са тог пута вратио болестан и да је једва прездравио. Један је злобник у Charivari-у тим поводом написао да се Ерио без сумње разболео “посећујући хладне цркве и прегрејане палате”. Алузија је изазвала своједобно многе жучне коментаре.