Олександар Довженко

Избор из дневника
1942-1956.

Превео на српски Јанко Сабадош
2002

1942

ЈАНУАР (19)42

Немци су заклонили свој срамни напад нашим људима. Старци, жене, деца. Њих су терали Немци испред себе. Наши митраљези су утихнули. Тада су се у страшној тишини чуле речи, гласови жена:

пуцајте по нама, немојте жалити, пуцајте, другови. Спасавајте себе и Украјину – раскрвављену мајку.

6/III (19)42

Измучене, осрамоћене, гладне, несрећне жене су плакале, љубиле наше војнике, љубиле све што је било на њима, љубиле су оружје, падале су поред хладних тенкова на снег и заливале их врелим сузама. И на све то нико није могао да гледа без суза. Радост и несрећа. То су сузе наших мајки, наше растргнуте много несрећне Украјине.

6/III (19)42

Најстрашније за време повлачења био је плач жена. Када се сетим на тренутак повлачења, видим дуге- дуге путеве, и бројна села, и крајеве, и свуда женски неминован плач. Плакала је Украјина. Она је горко плакала, горко ридала, проклињала своју судбину. Ох синови моји, синови, коме ви мене остављате? Куда воде ваши путеви? Ко ће вас нахранити, ко ће да вас пази? Где ћете изгубити своје младе главе? Ко ће да се врати? Вратите се! Жита, пшенице полегле су у нашим пољима. Вратите се. Коме ви нас остављате?... Ох децо наша, куда вас терају? Остављате нас на несрећу, поругу, исмевање непријатељу. Да ли ће гаврани донети ваше кости своме дому? Да ли ћете видети, да ли ћете наћи наше гробове, или ће нас угазити у земљу Немци, да не остане ни трага од нас на земљи?

Завијају пси, најављују несрећу, и непознате птице лете ноћу изнад села и најављују несрећу. И риче стока у кући и најављује несрећу. Синови наши надо наша, туго наша! Ох потрчаћу за вама, макар један сат, док не паднем на земљу. Стење земља подамном, стење, тужи, тутњи, чује несрећу. Ваља се сила непријатеља, окована у гвожђе и челик, иде смрт наша. Иде смрт наша, наша поруга. Децо наша... Брате мој, мужу мој. Тата!

Збогом мајко. Ја вас не чујем. Наш живот, и жалост, и смрт потонули су у океану несреће, растопили се као кап у мору.

Таква је наша несрећна судбина, таква је несрећна наша земља. Плаче девојка, плаче сестра, плаче супруга, плачу деца.

Тата наш! Врати се!

Тата наш млади, заклаће нас Немац! Попиће нашу дечију крв, исисаће, исцедиће за себе. Убиће нас вашкама и глађу.

Збогом, моји нежни цветови, збогом!

Родитељи су спаљивали куће.

Девојке су плакале. Девојке су нас појиле хладном водом, и ћутале, и загледале су у наше очи широко отвореним својим очима, ћутке су испраћале своју тужну судбину. “Шта чека мене? Шта чека моју лепоту, моју младост?”

У очима девојака је била неизрецива туга и неухватљиво, неизрециво предвиђање, предосећање своје несреће. Несрећа је протегла своју сенку на земљу нашу, на народ наш.

Ми смо ишли на исток.

Ми нисмо ишли на исток.

Ми смо бацали своје оружје и потајно ишли својим кућама. Ми смо постајали дезертери, на још већу несрећу наше мајке. Нас су проклињали људи после недељу дана, и ми смо сами себе клели и плакали смо кад је непријатељ ушао у наше село. Тада смо палили своје куће и са женама и децом бежали у шуме, осврћући се на своја страшна згаришта. Збогом. Ако има бога пљуните му у свевидеће око. Ако нема бога - опростите нам. Погинућемо и ми у борбама са оружјем у руци. Не изгинемо ли - имаћемо друге жене и децу. Али ми вас никада нећемо заборавити. За ваше муке и за њихову несрећу... ватра по Немцима! Партизани.

Девојке- лепота земље наше. Са неизрецивом тугом гледале су за нама. Њихова бела лица и беле суве усне, као код анђела - архистрата. Замирала су девојачка срца у немој тузи, и свет се пољуљао у њиховим очима од предосећања поруге, силовања, срамоте и мрских предосећања трудноћа од непријатеља.

Одузимали смо од Немаца наша села.

Полуспаљена, разрушена, запрљана, посрамљена, изругана. Извлачили су се нама у сусрет наши људи. Извлачили су се они, које Немци нису стигли или нису могли да поведу са собом. Људи се нису радовали свом ослобађању. Нису имали чему да се радују. Нису имали снаге. Они су нас гледали бледи, измучени и на челу људи је стајао жиг нечега таквог што се не може исказати никаквим речима - жиг срамоте, поруге, моралног растројства. То су биле бедне, силоване, упрљане, опустеле људске душе. Такви ће они већ и умрети. Несрећо, несрећо, зашто си толико заволела мој много страдајући народ? Зашто си се ти увукла у нашу историју, као змија у срце, и никако да те се истера, да те се покори.

Причање Косарика о старици, код које је била болница.

Ја изјутра тако улазим у шупу, преврћем мртве, гледам да можда нема неког познатог.

Није страшно?

Није. Некад је било страшно од мртвих. Сада мртви људи нису страшни. Сада су живи страшни. Некако ни рат није такав, као раније... Раније су се цареви тукли за земљу, а сада се туку не за земљу, него за класност. С тога су и тако сурови.

Излазила су деца из подрума и земуница, бледа и жута, она су одједном ослепљивала, гледајући у снег. Она дуго време нису видела светлост дана.

Немачки официри- скотови и гадови, као по избору. Они су одвратнији од својих војника - грубијана. Они су крали, тукли, пљачкали и силовали. Пред њима је дрхтало наше становништво, а такође и њихови војници.

Биће туче. Биће много - много несреће.

А да ли ће преживети народ, или ће можда изгинути сав?

Преживеће, а како и за шта ће бити способан, бог једини зна. Таквих жртава и страшних и огромних губитака још нико на свету није видео. Шта је наш народ изгубио за четврт века? Четвртину од сто милиона народа!

Свратили су да преноће у скоро јединој кући. Кућа је била пуна. Био је један рањеник. Он је лежао на поду поред домаћице. Она се окренула од рањеника, чак га није ни погледала и заспала, не проговоривши с њим ни речи. Зар се не радује свом ослобођењу, зар има нешто на души? Да, тек су касније сазнали да су јој Немци убили мужа, оца, два брата и сестру, а њу су силовали. Не, није имала чему да се радује, њена душа је била полумртва.

Ја се већ ничему не радујем. Моја душа је на пола мртва.

Људска душа - то је чаша за несрећу. Када је чаша пуна, колико год сипаш више се не може налити. Моја чаша је, изгледа, мала, убили су ми децу и оца, а мене спалили... али ето живим, нисам умро. раније сам хтео да умрем, викао сам, плакао сам ноћу, заливао сам свет својом несрећом, а несрећа се стицала, стицала, наилазила као вода у пролеће и преливала се по околини.

Сада већ, што год желите, мени је све једно. Ја сам већ пун. То јест, ја сам празан.

Стварност је постала много страшнија од сваке фантазије, лишене укуса. И њу је тако потребно и показати. Душа људска се мери пуном мером, и таквом о каквој свет чак и није слутио. Књиге и филмови о нашој истини, о нашем народу, морају да треште од жестине, страдања, гнева и нечувене снаге људског духа.

Рат је постао велики, као живот, као смрт. Ратује читаво човечанство. Као да је читава земљина кугла улетела у неку крваву сумануту маглу. Рат је постао живот људи. И тема рата ће, значи, за много година бити основна тема уметности. И сваки лист већ доноси читава дела о рату. Сваки мање - више уредан нацрт скрива у себи мноштво садржаја. Дакле, да не би утонули у бездан изузетних чињеница, треба добро, добро промислити конструкцију и позоришног дела и приче и сценарија. Украјина мора да роди најснажнија дела о народу у рату, макар једно дело. Да ли ће имати снаге књижевници? Еј, ко је у лугу? Јави се!

2/IV (19)42

Данас, као и јуче, као и сутра, сви листови су препуни описа тако сурових чињеница, таквих нељудских дела наших непријатеља, таквих ужасних људских страдања, да је надљудска несрећа прелила преко ивице у свакој људској души и већ се прима осећања, не изазива чак ни гнев, него само лични рефлекс одвратности или љутње. И када би ми били Данте и Микеланђели, ништа се не би променило. То што се данас ради, не смешта се ни у једну душу и не може да се смести.

У листовима се појављује мноштво прегледа о истим стварима, о крви и смрти. И њих, можда, сви и не читају. Они су, ове приповести, налик једна на другу, као кривци људског бола, или вапаји људског очаја, или јауци смртног страха. Постоји опасност да ће се после рата појавити књижевничка зараза, посебно много писаца ће се појавити међу нашим подстанарима, који ће да ишчаше себи руку на својим текстовима. Можда већ сада треба промислити о даљим путевима наше књижевности.

Народ неће штива о рату.......описног карактера. Народ треба показати из његове средине, у његовим страдањима, у његовим сумњама, у његовој борби, обнављању и показати му пут и перспективе. Народ треба уздизати и умирити и васпитавати у добру, јер је толико зла пало на његову судбину, само на једну генерацију толико, да би то било доста и за десет генерација, да упражњавање окрутности, у злу и несрећи, не би огрубело његову душу, не би је отупело, и да радост победе не би успавала његову бригу, да не би уљуљкала у самољубљу делије од пера, и стола, и кабинета, и да не би заборавио своје погрешке, да не изгубио оптимизам, и запао у оптимизам самозаљубљених провинцијалаца за трпезом. А нај главније, да би наша трибина на крају престала да буде уклето гогољевско, место, на коме трава не расте, него временом расте нешто такво шта ни ђаво неће разумети.

Написати новелу или епизоду, у мотивираној форми дијалога, можда, о судбини и карактеру народа, који је током векова губио врх своје интелигенције, која га је остављала из различитих разлога, и деловала у корист пољске и руске културе, остављајући свој народ у тами и слабим у разумевању напредне културе. О недостатку верности, о лакој асимилацији и губљењу домовине. О равнодушности према својим старинама и историји. Подсетити се само наших старих споменика, сви су они у г... и пропадању. Наша владина врхушка у тим стварима, на жалост, је ништавна и умно слаба, провинцијална, што је и нашло свој жалостан завршетак у Н.

Камјанец – Подиљске куле, Меџибиж, Виница, Лавра, “Арарат”, Видубец, Никољски собор, Черњиговски затворени музеј, и Спаска црква, ...Други примери. Мач Богдана Хмељњицког и Суботов. Новела о затварању музеја. Стварање вашаришта од Лавре... Пропадање музеја.

Искорењивање украјинског у Уметничком институту. Одсуство у архитектури. У име чега? На основу чије забране? О изродима и јадним будалама и о хладним кукавицама са бравама на душевним прозорима и вратима.

Такву мрачну слику треба насликати, тачну, истиниту и поштену и поднети влади, да би се после рата почело на нов начин прилазити својим културним добрима. Шта је пропало у рату? Где су музеји, слике, колико је уништено споменика давне прошлости? Непоштовање старина, своје прошлости, историје народа- знак је ништавности управљача, штетно је и непријатељски интересима народа. Све једно, свесно или несвесно, неће човек у социјализму да живи само од хлеба, нити од шећера, памука и угља.

1942

10/IV (19)42

Често мислим како је узалудно пропао мој живот. Колико велику грешку сам направио отишавши да радим у кинематографији. У њему је шеснаест година физичког робијашког рада... Има у том малограђанском ђубровнику уз обавезе суживота и сарадње са мизерним човечуљцима који ме мрзе и које ја презирем, као ситне душе, неквалификоване, а морално, без трунке светога у себи, који мрзе мој народ и чине га несретним. Колико је изгубљено времена, живота са људима са којима не бих желео да се икада видим. Колико узалудно изгубљене духовне енергије и времена ! Да сам за ових шеснаест година сву снагу, страст и усмереност употребио на књижевност, имао бих добрих десет - дванаест томова праве литературе. А овако моја ненаписана дела леже као нерођена деца. И велика туга ме обузима, да можда, неће ни бити створена, неће живети сто година, него ће остати као планови, а после три године неће бити ни једног мог филма. Уништиће копилад траку, а мене ће истерати на улицу...због непожељности, још ће и моје име понизити неком одвратном лажи и злом, што је основа њихове душе.

12/IV (19)42

Враћали смо се са ручка са драгим Андрејем Малишком, срели смо на улици много младих девојака. Биле су у чизмама, незграпним војничким шињелима и капама. Биле су нови војници. Гледале су нас пажљиво и напето и поздрављале војнички. Ми смо им одговорили.

На очи су ми наврнуле сузе. Било ми их је жао, као своје деце, која су се пресвукла због тешке игре у несрећи. Колико је велик рат ! Он неумитно увлачи у себе све живо, младе, здраве и прождире.

27/IV (19)42

Пролази година рата. Убијени су милиони људи. А херој један – Љуба Земска. О Украјино, како си осиромашила херојима !

Поново сам прочитао историју Украјине. Боже, колико је она тужна и безрадосна. Колико је неуспешна и безизлазна. Истина је – и лоши смо, и несрећни. Више несрећни, него лоши...

28/IV (19)42

Завршава се април. Речице ће ући у корита, а изаћи ће из њих људска крв. Почеће кланица нечувена у свету. Ко кога ? Мај, јуни – ова два месеца ће ући у историју човечанства као његови најкрвавији месеци. Колико смрти, колико рана, колико страха, и напора, и зноја, и проклетства. Боже помози нам. Нека ми будемо израњављени и изломљени, нека и наш Кијев буде у развалинама, али нека он буде наш. Имам жељу да радим још десет година, али ако би за победу требало да дам свој живот, дао бих га не размишљајући, без двоумљења.

Ишченко:

Инжењер, Кијевљанин, син украјинског професора медицине Ишченка. Не зна ко је то најбољи украјински прозни писац Јуриј Јановски. Не зна шта је написао. Украјино, Украјино, ево твоје деце, цвеће корова, коровом убијено.

4/V (19)42

У Кијеву је дигнута у ваздух Печерска Лавра. Над Кијевом се никад неће уздизати у небеске висине предивна златна купола. Пре смрти ћу замолити да ме сахране негде на древним горама Лавре, које сам волео више од свега на свету, да бих се с њега миловао гледајући своју родну черниговску земљу. Да те горе не буду, као изнедрена светиња наше земље, запрљане винским магазинима и свакојаким другим гадостима, која су ту сместили никоговићи пре рата, лишени осећања за лепоту. Те горе су биле живе – вечна свечана лепота, која се разливала около, докле досеже људско око. Нема Лавре. Дуго ће лежати велике рушевине, све до моје смрти.

4/V (19)42

Ако би сва храброст синова Украјине у Отаџбинском рату, све жртве и страдања народа и победоносна снага, после рата били у спретним рукама и перима надлежних јуноша утопљени у јединствен котао, а на рачун Украјинаца истим тим рукама била бачена вештачки створена хитлеровска петљуровштина и антисемитизам, са свим последицама касапљења, боље би било да умрем и не гледам више људску подлост и неизмерну мржњу и бескрајну вечну лаж којом смо оковани.

25/V (19)42

Дубоко сам уверен да се Немци жене нашим девојкама на основу тајне директиве: убити непријатељске војнике и ући у брак са непријатељским женама. Они су пажљиви каваљери, а тако мало је потребно да се купи женско срце, које је одрасло усред грубости и равнодушности према женском достојанству. А најстрашније је – девојке не знају да, удајући се за Немце, издају Отаџбину. Њих нису учили да воле Отаџбину, њих су учили класној мржњи и борби, њих нису учили о историји. Народ који не зна своју историју је народ слепаца.

... Украјински народ ће изгинути у овом рату, другови патетичари. Не озлојеђене, мрке, жестоке младе људе, треба слати са војском - у војне судове. Него исцелитеље душевних рана и сакаћења, осећајних и паметних, који знају цену мрвице утехе у часу несреће. Народ наш пропада... Гине... Велика сахрана.

Неће остати чак ни гробови; ко да прави велике гробнице – ситне душе.

Неће остати ни његове архитектонске творевине – оне су скоро уништене већ давно, а сада и до краја. Ни сликарства, ни рукописа.. Јер су и музеје уништили или покрали гадови и појеле штеточине које су исцрпљивале вековима народну душу.

26/V (19)42

Немци бирају лепше девојке. Лепше, паметније, гостољубивије...стотине хиљада лепих настављача нашег рода нестаће из наше земље и пропашће упрљане или упућене у неповратну туђину. Одјекиваће тужна украјинска песма по многим горама и низинама, по свим суровим и негостољубивим Украјинама.

29/V (19)42

Јуче сам сазнао од повратника Крижановског, да тамо, у Украјини читају моје писмо са сузама у очима, плачу од радости што сам им дао наду. Много бораца је прешло на нашу страну са мојим писмом. Хтео сам да заплачем од узбуђења што сам помогао људима у страшном, важном тренутку живота. Вођи из аутомобила двоседа, изгледа, ово сведочење Крижановског није се много допало.

Преко два милиона несрећних синова Украјине лутају иза линије фронта, да би прешли к нама. А ми, уместо тога да учинимо све, да брзо пређу к нама и да их бацимо у борбу, ми смо их, као хладни зналци закона и локални патриоти већ све прогласили за државне непријатеље и терамо их у логоре. Већ неки беже натраг, проклињући судбину. Боже, колико смо ми неразумни, рђави учитељи и руководиоци. Колико је мало код нас предвођених највишом идејом братства, хуманизма, комунизма, осећајности, чак обичне државне практичности, како је код нас у суштини мало љубави према човеку, она је код нас замењена хладном формулом верности идеји Совјетског Савеза и патетичним узвиком – “ Народ је бесмртан, браћо и сестре! “.

А народ је од смртних људи, који страдају, муче се, трпе. Коме да кажем? Где сте ви, друже Стаљине?

29/V (19)42

Тродневна борба се завршила нашом победом. На изрованој земљи од бомби, спаљеној, окрвављеној земљи, седели су борци. Неко је лежао. Код свих су биле упаљене очи од неспавања и сагледавања нечега забрањеног људским законима. Не може се избрисати слика борбе, страшна је њена одећа и песма - чинило се, пише на сваком лицу. Људи су се радовали. Они су се узбуђивали, гладили своје руке и ноге, хватали се лагано за главе, тако рећи, чудећи се да нису изломљени, покидани, што су цели. Људи су се смејали и говорили један другом нежне речи. Понос и још нешто неизрециво, незаборавно пунило је њихова срца. Они већ нису обраћали пажњу на непријатељске тројке и деветке, које су још прелетале изнад њих и бацале бомбе. У експлозијама бомби у црном ваздуху летели су унакажени трупови и по други пут падали на земљу. Неко је пао и заспао дубоким сном, довршавајући борбу у сну. И још дуго отсјај борбе узбуђиваће њихове поспане душе и тела.

Колико је диван живот!

Војни командант је лежао са превијеним раменом и гледао у небо. Како је диван живот! Небо је било плаво, са малим, попут вишњевог цвета, облацима.

6/VI (19)42

Читав живот је тежак и, без сумње, тужан. У свом неуспешном животу тражио сам своју судбину и ето, изгледа, нисам је нашао. Негде као да је био изгубљен један део моје душе. Тражио сам и, изгледа, нисам нашао. Имао сам лудо срце. Мрзео сам мистериозност. Лажи у свим видовима – у партијском и непартијском животу. Мрзео сам непоштење и појаве испољавања лошег укуса. Али било где да сам био и било шта да сам радио, улагао сам сву своју снагу, сву своју душу, све нерве, све мишиће да урадим што боље. Нисам жалио ни себе, ни породицу. Мрзео сам другоразредност и до краја сам се борио против ње. Био сам добар учитељ, добар сценариста, добар публициста и првокласан филмски режисер. Сада сам разумео да то није сасвим тако. Ја сам интендант другог реда. Када сам сазнао за то, полудео сам. Немам жеље да било шта радим. Осећам се срамотно не због себе, него због њих - и срамно и тужно. Али то, такође, није ништа. Проћи ће. Све пролази. Заборавићу. Почећу да радим као слуга свог народа и његов уметник. О њему ја морам мислити, њему дати сав остатак својих снага и усред њега тако умрети. А мешанци? Нек се носе.

Прочитао сам претходну страницу што сам написао, било ми је тужно-тужно. Први пут сам о себи написао у прошлом времену, као да се спремам за непостојање. Можда оно заиста није далеко. Падају полако људи око мене. Нема у мени ни страха, ни жалости због себе. Тешко је носити терет различитости. Тешко је бити сам.

Помрли су вероватно и мати и отац. Од глади или немачког метка званог “моји пријатељи”. Желим и ја, било где да скончам, да лежим у Кијеву на гори, близу уништене Лавре над Дњепром. Нема Лавре. Постојала је хиљаду година, бола је непријатељске ненасите безумне очи. Нашао се разлог. Довољно. Парк “Културе и некултуре”, стазе, прашина и следећи бисер архитектуре Харакиса или Лангбарда – халдејав неутешних. То је то. Или, можда, база за продавце киселе воде? Био је у зидинама Лавре “Азвинтрест”, у средини пекаре, ђубре и много свачега. А можда ће још и гору да разграде, да се не би дизала над Дњепром? Постојала је, време је да се растопи, да је вода однесе попут песка, да не би било ни високо, ни ниско, него тако некако, на украјински начин.

20/VI (19)42

Тако и дан је прошао, нисам написао ништа. Боли ме глава.

За време трагедије Шесте армије један од командира се пробио из обруча, а остали – неколико стотина или хиљада борило се и даље у окружењу. Командир је преклињао да се тамо одмах пошаљу тенкови или артиљерија. То је било близу и без сумње могао се ослободити остатак из непријатељског обруча. Командир је био исцрпљен, рањен. Он је молио, узбуђивао се, плакао, јер је хтео да ослободи другове. Њега су већ овде ухапсили наши тужиоци, плашећи се да није шпијун.

_ Ја нисам шпијун, заклињем се, нисам. Ја сам први и једини који се пробио!

Нису му поверовали, ухапсили су га, испитивали, а остале у обручу оставили својој судбини. Тако је била показана будност. О, несрећа, несрећа. Добро што тај командир нисам био ја. Стрељао бих ове хладне проклете чинове – непријатеље народа, који су били и биће његови непријатељи.

21/VI (19)42

... Мој украјински народ је частан, тих и радан, који никад у животу није посезао за туђим, трпи и гине, осакаћен, обезнађен у аријевском казамату. Срце ме боли дан и ноћ.

28/VI (19)42

Прво, што треба одмах после рата одлучно променити - то је целокупан систем школског и предшколског васпитања. Неопходно га је размотрити и претрести од врха до дна.

Потребно је одлучно променити положај и улогу учитеља у друштву и школи. Код нас је учитељ у строју. Жалостан је материјалан и морално – правни положај учитеља и погрешан систем васпитања. То је узрок, први и најважнији, свих наших тешкоћа, које ми подносимо сада. То је узрок наших прекомерних губитака, хаоса, малодушности и другог, једном речју, свега тога што чини нашу победу много, много скупљом него што је то могло бити.

Спутан, неинтелигентан учитељ – то је огромно зло нашег народа. Бесправан, непоштован, прљав, необразован учитељ и такав непаметан наркомос са свим његовим аугијевим апаратом не може да обезбеди држави лепу омладину, ма колико биле високе и савршене тезе Компартије о напретку.

Народни учитељ је учитељ народа – срце и савест села, узор, личност за понашање деци, достојанствен, чист, са ауторитетом, поштован од родитеља. Нема, нема код нас народног учитеља. Ми смо учинили од њега обесправљеног потрчка било каквог председника колхоза, било каквог шефа и омладина је утонула у незнање, у безкарактерност, малодушност, неодговорност и неуредност.

Досадно је, тешко и тужно због нашег неваспитања. Дубоко сам уверен у то да је један од узрока томе што је код нас много издаје и удаје девојака за Немце. Обавезно треба проучити и испитати овај тежак социјални фактор.

Шта је учинило са женом наше модерно слободно васпитање девојака у сакоима... и без плетеница.

29/VI (19)42

Почеће распадање. Појавиће се хијене, кукавице, себичњаци, ветрокази, партијски и ванпартијски, којима није стало до народа, за које је народ увек постојао као послуга, као класа, као мужици... Кукавице ће заборавити све на свету и још ће подићи оптужбе због чега се рат водио тако рђаво. А многи бољи људи ће изгинути у борбама.

Лоши, ох лоши ветрови ће дувати код нас после рата. Много тога ће се морати крпити, много прерађивати наново десетинама година.

Много беде, несреће и незадовољства чека наш народ. Шта ћу да радим? До смрти ћу, без обзира какво време ће настајати, радити на остваривању Лењиновог дела, јер колико год му прети опасност из света, колико год га компромитују наши тупоглави партијски и непартијски варвари, шпекуланти и лудаци, ипак је оно поштеније, боље и највише што је човечанство досегло у историји, часна људска мисао. Нека ја будем и бедан, нека полудим од подлаца и лажних комуниста – народ је све.

29/VI (19)42

- Боље је бити удовица хероја, него жена кукавице и издајника.

- А ти како знаш? Ја хоћу да живим!

Масовне појаве. Као, на пример, у Билгороду – суживот девојака, младих жена с Немцима. Масовни бракови, речју, масовне појаве обичне правне издаје отаџбине, један је од најпоразнијих чињеница наше стварности, пуних драматичног ужаса и туге. То одсуство грађанског достојанства, поноса, националне чистоте и храбрости, чега, дубоко сам уверен, нема код других поробљених земаља, то је наша скупа цена за ништавно, лоше васпитање омладине, за простачко вређање васпитања девојке, за потцењивање женске природе, за њено непоштовање, за грубост, за недостатак укуса, моде, елеганције, лепих манира и за недостатак много тога што је учинило нашим женама и девојкама, њихов живот досадним и безбојним. То је цена и за потцењивање поноса и индивидуалне узвишености.

2/VII (1942)

“Украјина се бори”- читам у новинама. Украјина је разочарала Немце. Не сеје, не оре. Неће бити хлеба за Хитлера...

Бори се. Нећемо сејати... пишу “патетични” Љиљченки и Линини. Знајући одлично да не ору, јер нема ко и нема чиме да оре, нема шта да сеје. Нема већ у Украјини ни опреме, ни људи. Људи се туку на фронтовима, изгинули, поумирали од глади, већ их скупљају по градовима и селима, директно на улицама и транспортују у Немачку. Младе жене и девојке шаљу у бурдеље, на сеоске послове, као слуге, у ропство, на изградњу путева, на копање ровова, траншеја, на зидање против нас великих утврђења код Кијева, Варшаве, Лавова, гину хиљаде и изгинуће сви, јер повратка кући неће бити. А ако и буде, то неће бити на радост и спокој и не на рад, већ на прогонство и поругу за цео живот у Сибир или Казахстан ... као “немачке издајице” ,”фашистичке слуге”, “издајице отаџбине”. Из Сибира и Казахстана ће се вратити у Украјину као господари избеглице, они који су на почетку рата побегли са коферима у камионима и возовима чувајући своју кожу на енглеској граници. Колико велика несрећа! У какав бездан несреће је пао мој народ и колико несрећа га још чека у будућности. Опет ће га делити. Разједињаваће само да не би уједињавали, разагнаће га као бура ждралово јато и још ће га оптужити што сунце не излази одавде, а не залази онамо.

1939. године ујединила се Источна и Западна Украјина. Шест дугих векова тетурали су разједињени несрећом у бурама, крви и зноју.

Шест векова су разни туђинци из оба дела црпли сокове и крв, учили различитим молитвама, различитом размишљању.

Шест векова троване су разним отровима, загреване разним ватрама, осветљаване разним зрацима, печене на разним ражњевима и припремане на различите начине.

Растављане сестре су заборављале једна другу, повремено се нису признавале, угњетавале несвесно или против воље.

Одједном се отворило небо, непријатељи су попадали и нестали, сестре су нашле једна другу, састали се близанци, крикнуле су од радости, заплакале, загрлиле се.

Експлозија полумиленијумске успаване правде била је толико снажна да је изгледало у том тренутку да је осветлила цео свет. Срећан је био тај који је то видео, ко је ту плакао од радости, чије је срце пламтело.

Загрлиле су се, уздахнуле, приљубиле су се једна уз другу и... нису се нашле. Загрљаји су олабавили, радост је уступила место чуђењу, чуђење разочарању, а после тога гневу и огорчењу.

Неко је рекао... да треба затварати, угњетавати, не праштати, ништа не опростити!!!

Да ли је народ бесмртан? Дали је бесмртан у својој коначној судбини? Смртан је, као и све живо. Све тече и све пролази. А наше украјинско не умирање - да ли је то живот или само једно мршаво постојање?

Нас има више од тога колико треба за једну добру европску земљу.

Ми постојимо и нас нема. Где смо ми?

“Сада Украјине нема! Украјински кадрови у кинематографији нам нису потребни. Нека се боре. Када ослободимо Украјину, тада ћемо се поново бавити нама... “ рекао је дежуран подлац из Гнездниковске улице.

Ја нисам одговорио ништа. Оставио сам филм и отишао да ослобађам Украјину.

2/VII (1942)

На фронту. Можда сам ја тај лав који је дошао да умре у пустињи, можда сам Дон Кихот. Мени је већ све једно, шта ће и када неко рећи о мени. Да ли ће живети моје име, творца украјинског филма, или неће. Мени је све једно. Да ли ћу бити и даље у првим редовима, да ли ћу умрети у неизвесности, или ће ме негде разнети бомба – мени је све једно.

Не желим да живим боље од свог народа.

Желим да делим његову судбину у потпуности, до краја и без обзира на све.

2/VII (1942)

Ех кад бих имао снаге и времена, написао бих роман о ослобођењу западне Украјине, о уједињењу нашег народа и о свему, свему што је из тога произашло, што су говорили и говоре, колико је ко добио батина. И како украјински народ фактички у свему томе није крив.

... О тој трагедији требао би написати роман на три хиљаде степени температуре и излити у њега цео свој бол, сву тугу, све своје бриге и савете, ако би још нешто могло домислити, јер ту можда још има помоћи.

То би могло изаћи величанствено платно, хиљадугодишњи глас, општесветски крик, нови кобзар у прози. Приручна књига милиона који још нису изгубили способност да плачу. То би била књига за све наше потомке - реквијем народу, ако му је суђено да умре у овом двадесетом веку, или књига водиља за борце који верују у живот...

Боже помози ми написати ту књигу: викао бих и молио бих. Али бога више нема, али постоји умор у глави и болесно срце и безброј “свакодневних послова”.

2/VII (1942)

У нечему најдражем и најважнијем ми, Украјинци, смо безусловно народ другоразредан, рђав и безначајан. Ми смо луд и мали народ, ми смо безцветни народ, наше непоштовање један према другом, недостатак солидарности и узајамне подршке, наша равнодушност према својој судбини и судбини наше културе је апсолутно пораз и објективно апсолутно не буди према себи ни код кога добра осећања, јер ми их не заслужујемо. Сва наша неосетљивост, кукавичлук, издајство и пилатство и грубост за цело време уједињавања Источне и Западне Украјине, јесте у суштини оптужница, јесте нешто што историја не сме да нам опрости, због чега човечанство треба да нас презире, ако би то човечанство мислило о нама.

Код нас апсолутно нема исправног пројектовања себе у реалности и историји.

Код нас није државна, није национална и није народна психа.

Код нас нема истинитог осећања достојанства, и схватања личне слободе, код нас је као нешто индивидуалистично, анархично, као схватање воље (одатле индивидуализам и атаманство), а не као народно – државно схватање (марксистичко) слободе, као спознавање нужности. Ми смо вечни момци. А Украјина наша вечна удовица.

Ми смо деца Удовице.

2/VII (1942)

Најбољи, очигледан пример немачке пропаганде у њиховим јединицама је спољашњи изглед наших људи, наше куће, дворишта, подови, нужници, сеоска општина, црквене развалине, муве, прљавштина, једном речи, све то што изазива осећање ужаса код европског човека, а што наши високи руководиоци и њихове велеградске улизице, самохвалисавци, не виде и неће да виде због отуђености од народа и због откинутости од савременог нивоа просечног европског стања ствари.

Треба написати чланак за “Известију” – о Украјини – “Украјина се бори”.

Предложићу да се изда владина наредба о награђивању земљом или становима наших орденоносаца. За сваки орден – хектар земље у селу или стан у граду. Нечим је потребно спасавати државу.

“Човек се мери не од ногу до главе, него од главе до неба” (Конфучије)

6/VII (1942)

Наша данашња евакуација је апсолутно, кристално типична појава нашег рата.

Квалитет рата – то је квалитет организације друштва, народа.

Сав наш промашај, тупост, безмускулна и безглава лењост, сав наш псеудодемократизам, помешан са сатрапством, - све излази са стране и ваља нас, као коров по степама, по степама и пустињама. И изнад свега тога - “Ми ћемо победити!”

Свакако , “победићемо”. Али ми смо на крају крајева, сами побеђени ходом историје и економских конјуктура.

Антикултурни стил живота нашега народа – антикултурни стил рата. Заостао живот родио је заостао стил рата.

Жене су долазиле у антирелигиозни музеј. Молиле су се пред крстом, ризама, еванђељем. Куповале су улазнице у музеју и те улазнице чувале иза икона.

7/VII (1942)

... Ми смо стигли у Калач. Седимо на песку близу моста, а изнад нас већ кружи немачки извиђач.

Дакле, Украјина је сва у немачким рукама. Кажу, сва засејана и обрађена, биће хлеба, а ми ћемо зими отицати од глади. Како је далеко. Колико ће је требати ослобађати натраг! Колико су несрећа направили! Љутице су, међутим, непоправљиве. Како мора народ да нас презире!

Није било код нас културе живота – нема културе рата. Због тога много и глупо трпимо.

Ништа не пролази бадава, сатрапство и глупост посебно...

10/VII (1942)

Над старим Хопром

Огромни губици, које ми подносимо у техници, бацајући је на прелазима, порушеним градовима, мочварама, лакоћа са којом ми то радимо и стално присутне те појаве, сведочи да ми органски не владамо њоме – техника код нас још постоји независно од нас. Стога је и коефицијенат њеног корисног дејства код нас изузетно низак. Ми смо још помало варвари и сељачине. Нема сумње да је “овладавање техником” не нешто друго, него нова психотехника савременог човека.

Погледајте на наше просторе, на наше градове и села. Колико је кошмарно низак ниво живота! Како је убог степен материјалне културе народних маса! Шта о томе знају? Ко то зна? Ко – не?

У сваком случају, киноорденоносци не знају и неће да знају. Они су увек живели одвојено од народа, као и сви фараони.

12/VII (1942)

Армије не умеју да се повлаче. Немци у окружењу гину, односно скупо продају свој живот. Ми не гинемо тако, ми бежимо и нас Немци туку на путевима. Све једно, то је смрт. Зар тако треба продавати живот, ако је већ до тога дошло, треба га продавати скупо, за много непријатељске крви.

А шта евакуишу? Диване, столице, свакојака г...на, разне бесмислице. Гину машине, гину рањеници на путевима.

А у штампи већ годину дана ни речи критике, ни речи упозорења, баш ништа. Пун “гром победе, шири се”. Стид и срамота! Непријатељ дрхти, непријатељ је кукавица и друге лажи.

Разбијање југо-западног фронта, то јест Двадесет прве, Двадесет осме и Четрдесете армије је један од најтежих удара по Украјини. Ту је изгинуо огроман број Украјинаца. Украјински поштен народ поднео је најтеже жртве у овом рату. Тукао се часно, отворено, безобзирно.

Јадни моји, рођени људи... без лукавства и часно сте се поставили према трагичној судбини своје велике социјалистичке Отаџбине.

Част вама и слава и вечна памјат. Вечна памјат. Вечна памјат.

Лепше је погинути у борби, него животарити као другоразредни пасторак историје.

Нека вам је вечна слава, браћо и децо моја. Није нам било суђено да се расцветамо у животу. Све је код нас било за то – и добра земља, и богатства, и поштени људи, и трудбеници, и здрави, и лепи. Свима је одузето – недостајала је само добра судбина. Докрајчила нас је наша несрећна географија и наша неуспела историја.

Да ли ћу ја доживети крај рата?

12/VII (1942)

Да ли ћу гледати на пустињу, на гробља, или ћу проплакати над рушевинама и бројати милионе изгубљених? А после умрети од бола, да не бих гледао како тебе, мајко моја Украјино, насељавају туђим људима, како кажњавају твоје несрећне синове и ћерке због немачког јарма, због немачких копилади, због робијашког рада у Немачкој, због тога што нису умрли од глади и доживели наш долазак.

Тужилаца код нас ће бити за све, недостајаће учитеља, јер ће погинути у армији, недостајаће техничара, тракториста, инжињера, агронома. Они ће такође положити свој живот у рату, а тужилаца и иследника ће бити довољно, сви живи и здрави, као медведи, и вешти у свом хладном занату. Испраксирани боље од Немаца још од тридесет осме године.

12/VII (1942)

Највише што ме нервира у нашем рату - то је вулгаран, лакиран тон наших чланака у новинама. Кад бих ја био борац непосредно са аутоматом, ја би се пљувао, читајући тако дуго такву новинску бодру панегиричну мешавину или једноличне, недаровите, сиве текстове, без сваког наговештаја за уопштавање, на откривање снаге и лепоте хероике. То је хладно и безобзирно књиговодство новинске гамади, којима, право говорећи, у великој мери је све једно што народ страда, што се мучи и гине. Они не познају народ и не воле га. Некултурни и душевно сиромашни, бездушни, несрдачни, они се користе својим положајем новинара и пишу празнословне, једностране и провидне чланке, као што су писали пре рата о социјалистичкој изградњи, заваравајући нашу владу, која сигурно не може све да види. Ја нигде нисам читао ни један критички чланак ни о хаосу, ни о будалама, а њих је гомила, о незнању обављања евакуације, о незнању да добро оријентишу народ... Све наше грешке, све болести се не разоткривају, лакирају се, а то нервира наше борце и љути их, као да се они не односе поштено и савесно према рату.

Јадан Стаљин, како му је тешко, несретнику, окруженом са таквим хладним фушерима, улизицама, и дилетантима. Узети макар последње бекство из Росоше. Подлаци из штаба пожурили су, не знајући ни географију, ни топографију, да усмере повлачење технике на Стару Калитву на скели и да изгубе тамо хиљаду возила, када је на неколико километара одатле у Богучару стајао одличан мост. Узгред речено, ни једног понтона. А резултат – стотине погинулих и рањених и хиљаде изгубљених америчких и наших возила и имовине у возилима. Уверен сам, да се ником због тога није ништа десило, као да тако треба.

13/VII (1942)

То што ви нас не волите, а што ми осећамо целом душом, нас не застрашује. Ви мислите да смо ми националисти, буржуји, не знамо марксизам и сл. -, рекао ми је у Лавову један грађанин.

А реците нам, због чега ви толико не волите и не поштујете један другога? Ми видимо и то нас највише плаши. Ми више поштујемо један другог, било какви да смо. А вас се плашимо. Бојимо се ваше гордости, охолости, лицемерја, плашимо се ваше лажљивости, бацања прашине у очи и грубости. Нас плаши то што ви нисте господари своје речи, код вас нема осећања достојанства и ви не знате шта је то самопоштовање.

Ми се плашимо ваше раздвојености и ваше навике према условној неправди. Кажите ми зашто ви у социјалистичкој земљи Совјета толико не поштујете и мрзите један другога? Ми то, такође видимо.

Тих речи ја се због нечега често сетим, гледајући око себе у последње време.

14/VII 1942)

Данас сам се срео са Топчијем, веома пријатним, пристојним, човеком. Дуго ми је причао о једном судском процесу.

Борац је наговорио своја два друга да оставе оружје и оду до његових родитеља, који су живели неких четрдесет километара одатле, да се тамо одморе док не стигне до села њихова јединица. Тако су и учинили. Али, на жалост, код села су приметили Немачко упориште. Шта да раде? Они – назад, сва тројица. Једва су стигли до своје јединице. Ту су их заробили. Осудили на стрељање. Стрељање су заменили за десет година робије на предњем истуреном положају. Распоредили су их на положај.

За то време једна од правосудних институција није се сложила са таквим решењем. Почела је дуга правна полемика међу правницима и тужиоцем дивизије, армије, фронта. На крају постигли су решење: повући их са фронта као недостојне злочинце и издајнике и сместити у затвор на десет година. Отишли су по њих. Али један од њих је већ умро херојском смрћу, уништивши више од десет Немаца. Остала двојица су били рањени у славним борбама и лежали су у болници, чекајући признање. Шта хоће суд? Суд хоће, да их у болници што пре излече, да би се могла извршити одлука суда. Нова борба и полемика судских стручњака, нови незаборавни дијалози и тек је виши суд СССР-а зауставио ову ствар у корист хероја...

22/VII (1942)

Како је побегао борац из немачког заробљеништва, претварајући се као шпијун. О томе није рекао никоме. Борио се. Био је награђен орденом за херојство, био је два пута тешко рањен и једном, лежећи у болници, за време читања једног чланка, рекао је:

- И ја сам био такав, тако сам побегао, само што нисам рекао никоме, коме је то, мислио сам, потребно.

Комесар болнице је јавио у посебно одељење за посебне случајеве, безбедњаци су се обрадовали новом клијенту. Једном речју, вукли су младића хероја, много списа потрошили око њега, много судова, тужилаца и разних хладних умова и чинова се спорило, и младића су стрељали. Овај случај виче до неба. Он је таква коска, према каквој се види скелет звери. Страшно! Страшно помињати...непоновљиво нигде у свету.

22/VII (1942)

Данас обавештавају да смо побегли из Варошиловграда. Оставили смо велика и важна утврђења, обновљене руднике, које смо већ једном уништавали, хлебна поља, стоваришта хране, и имовине и наде на враћање наших дебелих, малих наркома.

Постојао је у Варошиловграду институт Шевченка, обично са предавањима на руском језику, у чијој библиотеци није било ни једне књиге од Шевченка. Какви оригинали! Ништа слично није било и нема нигде у Европи.

Како ми је жао наркома! Ко ће их сада тако добро услуживати, напајати? Омршавеће сада и изгубиће од свог рејонског шарма подгојених дебелогузана.

Тако. Значи цела Украјина је под немачким јармом. Истерани смо и “ништа више не треба, Украјине нема”, како каже В. из Гнездниковске улице.

Колико ће нас још погинути, док се не вратимо на своје развалине? И када ће то бити? Једно је јасно – нећемо видети ни делића своје рођене земље до следеће године. Крваво лето и мртва зима.

3/VIII (19)42

Митинг је био бедан и неорганизован. На њему није било основне теме. Сви су говорили шта су хтели. Говорили су о свему. Понављали су се, замуцкивали, мрмљали. Ово незнање да се организује митинг, за који су се припремали месец дана ЦК, Совнарком, и Врховни Совјет, сведочи како не знамо да живимо и стварамо.

Какви смо ми, без сумње, неинтересантни и ограничени код решавања сложених и дубоких питања.

Многе године посматрам људе који стоје поред мене. Били су разни. Било их је настраних, грешних, обележених, а пролазили су они поред мене, пливали као лишће по води. Али били су они солиднији и импозантнији него сада. Тужна слика. Поједностављивање се загрлило са просташтвом. Ми се дегенеришемо, не примећујући то сами.

Бедни, јадни, многострадајући мој народе, како си несрећан. воде те слеповође.

7/VIII (19)42

Богата држава, у којој страдају бедни људи – апсурд! Држава не може да изграђује своју добробит на беди и ритама својих грађана.

Ми смо прошли од Саратова до Тамбова. Беда, исто сивило, као и свуда...

Тротоаром пролазе људи, ни једно лепо лице, ни једног љубазног израза, ни једне витке чисте фигуре. Подерани стари и млади крећу се без било каквих знакова људског достојанства у држању. Они подсећају на стиснута и смождена створења. Њихов је изглед као да им је извађен мозак.

14/VIII (19)42

Проћи ће још једна година рата. најстрашнија, најкрвавија и гладна. Пропашће немачки фашизам, који је освојио читаву Европу и нас, све до Кавказа.

Свет ће бити изненађен нашом снагом, моћи и хероизмом.

И сами ћемо заборавити свој страшан, срамотан неред и незнање, и своје сувишне, непотребне губитке због глупости, заосталости, сатрапства, лукавог улизиштва и истуривши груди, на костима милиона наших, због нас изгубљених људи, вероваћемо и хвалићемо се, подводећи све под згодан дијалектички узрок базу, и биће све код нас по старом, јер ми одавно нисмо нови. Инерција виси над нама, као крокодилски реп, и раздвојеност душе, и лажљивост и огроман недостатак укуса и одвратно улизништво.

1943

Олександре Петровичу!- викнуо је Никита Сергијович, кад се аутомобил зауставио близу велике лепе јаруге.

Пришао сам. Поздравио сам се са командантом Ватутином, који је стајао изнад јаруге са картом у рукама.

Ево почиње Украјина. Од ове јаруге је – Украјина,- рекао је Никита Сергијович.

Захвалио сам се тихо. Нисам пао на рођену земљу на колена, нисам плакао, ћутао сам.

Предамном је била моја рођена земља, неорана, покривена смећем, са опустошеним селима. Земља освојена, мој вечни сужањ. Свуда жене. Једино жене и деца и по негде мушкарац, подбуо, мршав, згрбљен, утучен и по свему болестан.

Свуда неорана поља, куда само око погледа, као да ми се приснило. Коров...

... Тужна дивља лепота. И свуда уништени тенкови по пољима поред села, на путевима, а по пољима људски и фашистички лешеви и трупови коња са одераним ногама.

15/VIII (1943)

У рејонском селу Дворично, живела је за време Великог Отаџбинског рата влада Украјине,- народни комесари, заменици председника и други. То је било село на Осколу. А око њега су животарила друга ослобођена села.

А тамо под Харковом водила се борба.

Наркоми су се разишли по селима, Скупљали свој народ, тешили су га, подизали његов ослабљени дух, упућивали на добро, за нови живот. Брисали удовицама сузе, посећивали болнице, разговарали са рањеницима, контузованим, обогаљеним? Тешили људе у тешким приликама, видали душевне повреде људи? Не. Они то нису радили. Они нису проучавали на живим непосредним примерима природу окупације, нису се удубљивали у њу, нису мислили о новом.

Они су пецали удицама рибу у Донцу, јели храну “прве категорије”, препричавали анегдоте и брбљали сатима служећи се државним апаратима са својим женицама из уфе о разним малограђанским глупостима.

28/VIII (1943)

Читао сам сценарио Никити Сергијовичу, до два сата у ноћ у селу Померки. После читања водили смо доста дуг и пријатан разговор.

Никити Сергијовичу сценарио “Украјина у пламену” се веома допао и он је изрекао мисао о неопходности да се објави као посебна књига. На руском и украјинском језику. Нека читају. Нека знају да то није тако једноставно.

У Померкама сам 29. августа ујутру предложио Никити Сергијовичу увођење ордена Богдана Хмељницког. Он је овај мој предлог прихватио са задовољством.

Молио сам га такође, да остави рат и посвети се мирнодопској изградњи. Јер без њега његови јунаци ништа ваљано неће урадити. Већ почиње одвратна заврзлама са партијским кадровима у Харкову. Почело је понављање зимских хапшења у Харкову. Зими су из Харкова, за време нашег боравка у граду прогнали око 2500 људи. Срамота. Та срамота се понавља. Због тога је толико много људи побегло са Немцима.

6/X (1943)

Данас, 6/X завршена је “Битка за нашу Совјетску Украјину”. Не знам шта ће рећи влада. Можда ће је она забранити или приморати ме да је покварим разним скраћивањима приказивања тешког, небравурозног. Једно знам: филм “Битка...”- је апсолутно добра. У чему је њена истина? У грандиозности повлачења и недостатка радости наступа.

5/XI (1943)

Прекјуче увече сам био код М. Он ме је примио радосно и гостољубиво...

Говорили смо о “Украјина у пламену”. Објаснио сам му како се плаше да је штампају због тога што у њој има критичких места. Као чувари партијског поштења, чистунци и премашивачи задатака, боје се да не заведем народ својим критичким изјашњавањем.

Дао ми је сагласност да објавим “Украјина у пламену” у целини што пре.

Говорили смо о рату, о “стилу” ослобађања. Испричао сам му о нашим армијским будалама, које немају љубави и саосећања са народом, о тупим рејонским властима, о сумњичењу, хапшењу и другом непотребном и штетном. После сам дошао до најинтересантнијег, што ми одавно не да мира. Изнео сам му своје гледање на коришћење земљишта у колхозима. Изнео сам да је и 1/4 хектара на породицу штетна и беживотна ствар, коју треба заменити нечим супротним. Треба, не бедом, терати људе у колхоз, него обратно – благостањем и законском обавезом, не 0.25 хектара, него цели хектар по породици, како би било где да ради подмладак, деца или деде и бабе, или сам домаћин у слободно време. Износио сам много детаља свог плана, као и примера.

То што ви предлажете, уопште није јерес. Признајем, ми смо се заиста мало занимали размишљањем о овом питању. Ту има много за промишљање и стваралаштво, да би се стварно овако гигантски захват довео у хармоничну целину. Мени је сада тешко да вам дам одговор – одговорио ми је М. – Али ја мислим да је вашу идеју могуће остварити, може се дати хектар. То се не противи ни принципу власти, ни принципу колективизације.

Мени је било пријатно да чујем те речи. Видео сам да нисам бадава о томе повео реч.

Позабавићу се детаљније тим питањем, и написаћу другу Стаљину и Хрушчову информативну белешку.

26/XI 1943

Данас сам поново у Москви. Из Кијева сам довео своју стару мајку. Данас сам такође сазнао од Бољшакова и тешку вест: моја прича “Украјина у пламену” није се допала Стаљину и он је забранио њено штампање и извођење.

Шта да радим још не знам. Тешко и тужно ми је на души. Није ми због тога тешко што је узалудно пропао једногодишњи рад, и не због тога што ће се обрадовати непријатељи, а ситни чиновници ће се уплашити од мене и почеће да ме омаловажавају. Мени је тешко од свести да је “Украјина у пламену” – истина. То је прикривена и затворена моја истина о народу и његовој несрећи. Значи, она никоме није потребна и ништа није потребно осим панегирике.

26/XI 1943

Немци су нас опљачкали најгорчом крађом: они су одвукли у Немачку нашу децу. Велики део подмлатка од 12–13 година одвучено је у Немачку ради понемчавања и рада. Огроман број деце је откинуто од својих избезумљених и несрећних мајки, које су из својих породица отишле у Немачку и одведене без трага. Фашисти су нашем несрећном народу нанели дубоке ране не само за данас, него и за будућност и ми ћемо дуго-дуго то осећати.

Јуче ми је Б. говорио, да се ни у Енглеској, ни у Америци “Битка за Украјину” не приказује. Наши заклети пријатељи-савезници, који нас мрзе и омаловажавају, тежећи нашем ослабљењу, ако не и пропасти, ти наши другови и дозатори наше крви нису пожелели да покажу својим народима нашу крваву слику.

Мати живи у мојој соби. Дошло ми је мало лакше на души.

Мој несрећни отац, умирући у Кијеву од глади, није веровао у нашу победу и наш повратак. Сматрао је, гледајући на колосалну Немачку силу, да је Украјина пропала за навек заједно са украјинским народом. Он није имао наде да ће се срести са својом децом, која су их мимо воље препустили самима себи. Он је мислио да ћемо цео свој век живети по туђим земљама. Тако је у тешком безнађу и у великим мукама и умро. Проклињао је Стаљина због незнања да управља и ратује, због тога што је недовољно припремао народ за рат и предао Украјину да је Хитлер разори, нахранивши пре тога Немачку и помагавши јој да покори Европу.

Његова преклињања Стаљина била су незаустављива и пуна страдања и очаја. У њему једином видео је узрок пропасти свог народа, видео крах својих старачких нада за спас, крах очекивања за добробит народа после великих жртава и труда које је поднео. И безусловно, сасвим верно је осећао, ако и није знао на начин научника, трулост нашег система васпитања и сву мрскост моралне неприпремљености за рат.

Да се родио и одрастао не у нашим условима, он би постао велики човек. Проживео је цео свој живот незадовољан, ни у чему остварен, и ако је својим рођењем био спреман за све најлепше и истанчано што постоји у животу људи.

Шест дана је лежао несахрањен, док га стара мати сама, остављена од свих, није одвезла на гробље.

Мајка каже, да је у гробу био као жив и леп. И у гробу је остала црна таласаста коса и као снег бела брада.

Њега су из мога и сестриног стана истерали Немци и чак страшно претукли, толико етрашно да је дуго времена ишао сав модар од удараца. Опљачкали су га, покрали и истерали на улицу. Очев живот - то је цео роман, пун историјске туге и жалости.

28/XI 1943

Забрана “Украјине у пламену” ме је страшно погодила. Крећем се растужен, не могу себи да нађем место И уз све то мислим: нека је забрањена, бог с њима, она је ипак написана. Предговор је објављен. Ја добро знам колико ће став врха окренути ствари против мене. Али ја верујем, без обзира на све, без обзира на грађанску смрт, “Украјина у пламену” је прочитана и у Украјини, на основу тога, неће бити изгубљено више стотина људи. Ја у то верујем и нико ме не може поколебати у тој вери. Написао сам причу поштено, тако како ствари стоје и како видим живот и патње мог народа. Ја знам: мене ће оптужити за национализам, за хришћанство и опште праштање, осуђиваће ме за омаловажавање класне борбе и ревизију васпитања омладине, која се сада херојски бори на свим страховитим историјским фронтовима. Али у основи дела не лежи то, није у томе ствар. Ствар је у жалости, што смо толико рђаво предали проклетом Хитлеру своју Украјину и што лоше ослобађамо њене људе. Ми, ослободиоци, сви до једнога, давно смо заборавили да смо и ми у нечему криви пред ослобођенима, а ми их већ сматрамо за другоразредне, нечисте, криве пред нама као дезертеро-опкољени-петоколонаши. Ми смо прослављени ратници, али нама недостају обичне људске доброте према својим рођеним људима.

У том делу ја сам се, некако полусвесно, односно потпуно органски, заложио за свој народ, који носи тешке губитке у рату. Ко је, ако не ја, требало да каже реч за одбрану, када је толико велика опасност висила над мојом несрећном земљом. Украјину познаје само тај који је био у њој, њеним пожарима данас, а не тај који је познаје из штампе или њене победе броји из почасне паљбе, забадајући папирне заставице у мртву географску карту. Тужно ми је.

Тужно ми је и жалосно не без разлога.

Данас сам коначно телефоном разговарао са Хрушчовом, који је из Кијева дошао у Харков. Доста се слабо чуло, и нисам све добро разумео. Али то што сам чуо, и тај тон, пун огорчења и љутње, којим је самном разговарао, и те оптужбе, које ми је Никита Сергејевич изнео, коначно су ме поразиле и докусуриле. Показује се, као да сам обмануо Никиту Сергејевича, у “Украјини у пламену” написао сам нешто непријатељско према народу, партији и влади, које сам разљутио својим бруталним непријатељским испадима. Одговорни другови који су читали мој текст, са презиром слежу раменима, не схватајући како је то Олександар Петрович тако нешто могао да напише. Ја сам увредио Богдана Хмељницког, попљувао сам класну борбу, проповедам национализам итд. Слушао сам Никиту Сергејевича и мислио: нисам могао и никада нећу моћи ништа зло учинити Стаљину, већ и због тога што сам му обавезан својим животом. Ако сам у неким формулацијама или чак мислима и погрешио, грешио сам не само ја. Греше и у рату и у политици, чак и на комбајнима. Нисам ја против класне борбе и не против оштрог обрачуна са издајицама отаџбине. И нисам ја вређао Богдана. Ја сам први трпео вређања због Богдана. Осамнаест година сам стварао совјетско комунистичку уметност и глупо је мене сумњичити за непријатељске тенденције, и још у тако необично време. Међутим, ја сам разумео по тону, којим је самном разговарано, да је Стаљин љут на мене, а за њим и Хрушчов, да они, неспособни да праштају, никада неће заборавити погрешке у “Украјини у пламену”, измишљајући за њих моје непријатељство према политици партије, а због чега ће у мом животу да наступе тужне и невеселе промене.

Већ се у неким круговима почеле ширити брбљарије о забрани приче и извођења, и ја ћу ускоро осетити на својим плећима тежину обрачуна. Бог с њима. Бог с њима. Не треба ми ни друштво, ни било шта. Не треба ни блискости, ни сусрета. Не треба ништа. Већ данас је Јановски одустао да штампа у часопису “Перемога”. Јулија је рекла: “Не морате да штампате, ако се плашите, ми се нећемо увредити”.

Данас ми је В. Шкловски говорио да у борбама гине велики број у Украјини ослобођених и мобилисаних грађана. Зову их, чини ми се, прљави сељаци. Они ратују у свом домаћем оделу, без икакве припреме, као кажњеници. На њих гледају као на кривце. “Један генерал их је гледао у борби и плакао”, - говорио ми је Виктор...

И још ми је Виктор говорио да су пре рата Рокосовском избили све зубе. Ко му их је избио и због чега не знам, али Рокосовски сада носи златне зубе. И још је рекао да он не потписује смртне пресуде, када то траже фронтовске судије и тужиоци. Он се, очигледно, у свом животу уверио у нечем веома важном.

28/XI

Данас, 28. новембра, мој је несрећни дан. Осећа моја душа да ће у мом животу почети нови тужни и тешки тренуци. Све је утонуло у зло.

28/XI

Ја сам молио у предговору своје високе читаоце да ме без злобе исправе својим добрим саветима. Хвала им, исправили су мали у својој величини.

Данас скоро целу ноћ нисам спавао. Осећао сам се душевно израњављен. Не жалим се. Очигледно, амплитуда од “генијалног узлета у “Бици” до контрареволуционарног блата у “Пламену” у току једног месеца – очигледно, то оштро јело моћних кувара није за мој желудац и срце. Тако није могуће. Грех је тако се односити према уметницима.

29/XI 1943

Један од парадокса нашег времена је постојање код многих људи идеје ослобађања Отаџбине из хитлеровског јарма без садржаја саме идеје. Има командира и политичких радника, који две године проливају своју крв, зној, подносе велике тешкоће, не жалећи своје животе, ратују за ослобађање своје Отаџбине и ослободивши један или други њен окрвављен и опустошен део, односе се према ослобођеним људима лоше, а некад и немилосрдно, као да су ослобођени због нечега криви, непријатељски настројени, сумњиви, заборављајући да Отаџбина није само земља, него и њени људи, од крви и меса као и они. Код њих је идеја гола и мртва. Шта замрачује њихову душу, шта им заслепљује очи? Исто то што и пре рата. Неки дефект у васпитању и стилу живота. Хладноћа формализма.

Ја сам болестан. Боли ме и аорта и цело тело. Гадно ме боли глава. Забрана приче и уопште све око те ствари разорило ме је у правом смислу те речи. Не знам како ћу преживети ову несрећу. Да није мајке и Јулије умро бих да не живим и да се не мучим. Уметник треба, очигледно, да се мучи целог живота.

29/XI 1943

Директор кинохронике К., млад човек дебеле њушке, дошао је у Кијев. Угледавши у студију групу сарадника - жутих, одрпаних, измрцварених од немачке окупације, које је ослободила наша армија, он је после тога како му се један од њих, у мом присуству, обратио неким практичним питањем, као одговор, грозно се испрсивши , упутио прве своје речи ослободиоца:

- Но ми ћемо још погледати. Треба све проверити. Ја знам, овде седе, ништа не раде за Отаџбину, заситили су своје дебеле њушке...

Нисам издржао. Прекинуо сам овог друга, јединог са дебелом њушком и дебелом кожом, члана партије, како је сада у моди да се говори, и рекао сам му одмах овде, да тако говорити није тактично и не треба, да они први пут за две и по године виде рођену дебелу њушку, гледајући на његову личност као у огледало прошлости.

Он је утихнуо. При свему овоме он није лош човек.

Код мене је свратио са фронта иза Фастова Виктор Иванов, плачући. Објаснио ми је да он не може више да ратује у својој јединици. Његов командир батаљона, код кога се он налази као заменик начелника штаба, неки мајор Валентин К-ко мрзи Украјинце страшном мржњом, посебно мобилизоване у ослобођеним рејонима. “Словени-издајице” – то је његова псовка. “Словени, браћа Словени, издајице” – то брбља двадесетосмогодишњи официр, командујући некако батаљоном на својој несрећној земљи, која је родила такав олош.

Виктор је плакао. Виктор – руски железничар, који је одрастао у Украјини и сматра се поштено и чисто као њен син.

Всеволод Попов, Рус-Московљанин, причао ми је са тугом да је код Мелитопоља на фронту био сведок дубоко вређајућих и одвратних појава. Он је гледао како су наши ослободиоци силовали девојке које су имале или нису имале несрећу да буду са Немцима.

У Харкову првог дана ослобођења једна комсомолка, која пола године није излазила из подрума, одједном је изашла као из гроба. Обукла је свечану хаљину, а шта је могао бити већи празник, излетела је на улицу и дотрчала је до лајтнанта, радосно га поздрављајући.

Бежи од мене, немачка к...! – викнуо је на девојчицу ослободилац, идући надувено тротоаром и тражећи, очигледно, очима лешеве наших грађана, које су побили Немци, како би изразио своје огорчење против проклетих фашистичких крвника. Девојка бризну у плач и дотрча у ЦК комсомола да се пожали.

Станишевског, сарадника студије првог дана ослобођења Кијева ухватили су на улици, довели га до неке штабске установе и страшно претукли. После су га испитали и после једног дана пустили.

29/XI (1943)

Никако не могу доћи до свести а нећу, очигледно, скоро ни доћи од терета забране “Украјина у пламену”. Крећем се до краја опустошен и утучен. Туга и срамота обузели су моју душу. Као да сви добри људи показују на мене прстом – погледај кажу, ено иде писац – неспособњаковић, који је написао ђаво би га знао шта, а не књигу, хватај га.

Саопштење обавештава о нашем напуштању Коростења. Значи, Кијев, наш много напаћен, израњављен мученик, поново је угрожен, поново дрхте његови несрећни грађани, гледајући у страху на крвави запад. Поново седе гладни, без осветљења и воде, без одеће, топлине и спокоја.

... Ко је узео гутљај несреће из пуне чаше тако, како га узимају у Украјини? Нико. И ако помислимо, и у прошлим вековима нико се није равнао са нама Кијевљанима, у страшним приликама и у народној несрећи.

Колико жалим што нисам још млад, што не могу да носим мач ратника и чекић или секиру радника-градитеља своје бескрајно вољене земље, разорене, порушене и тим лепше и драже мом срцу.

Радио бих дан и ноћ, макар сто година, и никада не бих осећао ни умора ни досаде и никада ми не би досадио рад. Само да није срце измучено и ослабљено од бола.

3/XII (1943)

Има људи за које наређивати-значи, свађати се. Мене је савила несрећа. Од Хрушчовљевог телефона, од забране, од оптужби, од рушења радних планова, од свега што је изненада пало на мене, ја сам се разболео. Немам жељу ни да живим, ни да мислим. Или можда сам се напросто разболео. Ја сам необично осећајан, лако рањив, плашим се да ће се бес који је пао на моју главу, пребацити на моје људе.

3/XII (1943)

За моје време у Кијеву нестали су овакви споменици културе:

Михајловски манастир са црквом из дванаестог века.

Никољски собор, који је подигао Мазепа, црква необичне лепоте у стилу украјинског барока. Звоник тог манастира.

Кијевски братски манастир на Подољу. Чувено братство са Академијом, одакле су изашли просветитељи Русије, где је учио Ломоносов.

Звоник једанаестога века Кириловскога манастира.

Споменик времена магдебурскога права на Подољу. Самсон који раздире лава.

Кијево – печерска Лавра – Успенски собор, по лепоти генијална црква, којој равне, можда нигде нема.

Межигорски запорошки спас – манастир некадашњих запорошких козака. Много других старих цркава на Подољу.

Десјатина цркава, Трисветитељска стара лепа црква.

Универзитет светог Владимира. Јавна библиотека у улици Кирова.

Хрешчатик, улице Миколајевска, Мерингивска, Олгинска, Енгелсова, Проризна и део Пушкинове улице- архитектура деветнаестога века која је давала граду посебан, њему својствен стил и који га је приближавао добрим европским градовима.

Једном речи, двадесети век се осветио. Прошетао је по траговима и деветнаестога и седамнаестога и једанаестога века. Оставио је разлупане цигле, камене блокове на које је одвратно гледати и разровану земљу. Недостатак укуса, раскид са природом, и морални пад и душевно слепило- поразни су и неупоредиви било са чим. Чини ми се да ће у будућности нашу херојску епоху сматрати епохом пропадања у многим правцима. Тако ми се све више чини. Не може безобразно глуп универмаг са Хрешчатика, или зграда ЦК, Совнаркома, или КВО у Кијеву ући у историју као позитиван знак епохе. Јер име им је- позајмљено сиромаштво, претенциозност и бруталност.

Каква штета, најружније зграде у Кијеву- зграда ЦК, Совнаркома, КВО, Универмаг, остале су целе. Остала је цела и идиотска зграда (водовода) код Арсенала, и најглупља од свих железничких станица, какву сам икада видео на железницама свих земаља.

Сужава се животни круг. Осећам се изоловано и усамљено. Очигледно, неко је добро порадио на мојој изолацији.

Не подлеже никаквој сумњи да у првој години рата, када смо се повукли бог зна куда, на окупираној територији људи нису веровали у победнички повратак, нису могли поверовати. Они су мислили да се збила огромна катастрофа, чије последице су значиле почетак нове тешке ере. Да су се “закључана граница” “са малим губицима”, “на туђој територији” показале као блеф, а страшна брза навала Европе са лецима, буком радија, дисциплином и материјално- техничким ресурсима парализовали су уобразиљу и притисли и сломили свест великог броја, ако не и свих људи. С тога данас наши ослобођени људи су се фактички вратили нама из друге епохе “која као да није постојала”, али , која је свакако замишљена као реалност. То нико од наших не зна, јер о томе нико неће да говори, плашећи се оптужби за “петоколонаштво” или духовну издају, сами пак наши нису способни, због свог васпитања, домислити положај ослобођених до краја и понижавају их као “трофејни” живи инвентар.

Велики број такозваних злочина против Отаџбине има свој узрок управо ову свест и биће кажњавани као обична издаја или класно непријатељство, и људи два пута несретних, два пута преварених биће много.

На превелику тугу и жалост, када се осврнем у назад, на прошли живот, треба признати да сам доживео све лепше у својем стваралачком животу, и чак у свом положају, у Москви, у средини руског а не украјинског друштва. Од својих сам доживео углавном увреде и провинцијално дивље омаловажавање. Бог с њима.

5/XII (1943)

Боље ће бити ако се прихватим писања новог сценарија о народу. Нећу га писати ни о двоструким херојима, ни о троструким издајицама, ни о вођама који већ самим својим присуством улепшавају дело и буде наде налогодаваца за беспоговорне усмеравајуће сентенције, него ћу написати сценарио о простим људима, обичним, о онима који се код нас називају широким масама, који су поднели у рату највеће губитке, који нису имали ни чинове ни ордење. Написаћу како да живе и раде и како и шта да мисле да би се боље живело после рата на основу божијег и људског закона. Радња почиње са враћањем на рушевине домовине

6/XII (1943)

Украјина је порушена као ни једна земља на свету. Разорени су и опљачкани сви градови. Код нас нема ни школа, ни института, ни музеја, ни библиотека. Издахнули су наши историјски музеји, издахнуло је сликарство, вајарство, архитектура. Срушени су сви мостови, путеви, рат је опустошио народну привреду, уништио људе, поубијао, повешао, одагнао у ропство. Код нас скоро нема научника, нешто мало уметника...

И кад чујеш оптужбе “Украјине у пламену” због национализма, колико ми је горко, колико ми је тужно на души. Боже мој, докле ћеш се плашити мене.? Па ја сам скоро на смрт болестан, у мени су поломљени сви зглобови, из мене је већ истекла скоро сва крв. Зашто још ти? Ја већ не стојим на ногама, ја сам заборавио да пишем, ја већ постајем нем, а ти се бојиш мене! Немој се бојати , ништа више мени од тебе није потребно. Све ће бити по твоме, не тако како ја хоћу, него како си ти хтео, хоћеш и будеш хтео.

6/XII

Данас ме је посетио Л. Арнштам, мој добар друг, с којим у последње време нисам имао могућности да се често срећем. Испричао ми је много интересантнога...

Говорио ми је о Шостаковичу. Шостакович је опет написао генијалну осму симфонију. Изванредна рецензија о тој генијалној симфонији, која је написана по репетицији једног од најбољих музичких истраживача, није била објављена у “Правди”. Десило се нешто типично за нас и толико тешко и неизрециво, као и увек. До Шостаковича је брзо дошао Н., поздравио га, нешто шапутао, а даље се показало, према речима Н., да је осма симфонија дело трагично и с тога контрареволуционарно и анти совјетско. “Зашто је Шостакович на почетку рата, када смо се повлачили, написао ствар борбену, оптимистичку, а сада, када ми напредујемо и тучемо непријатеља, пише трагедију? Значи, наша победа за Шостаковича је трагедија. А ако је тако, значи, он је на страни непријатеља?”

Ето такву глупу и подлу бесмислицу су направили ништавни савременици и колеге генијалног руског композитора, којим се данас може поносити не само Совјетски Савез, него и цео поштен културни свет.

А уметнички комитет? Шта он? Он је поверовао и решио да је Шостакович опет “застранио” Тако је то.

Тако је, очигледно, саграђен свет да су велики људи увек, у свим системима, живели неутешно и тужно. И Леонардо, и Микеланђело, и Сервантес, и Чајковски, и Бетовен, и било у коју епоху, у било коју област да се погледа, увек је живот Шостаковича ишао под једним истим трагичним знаком. Тако је било, тако је сада, а тако ће и бити.

6/XII 1943

Уметничка дела треба стварати за сећање на мртве и у име нерођених. Само на тај начин ми затварамо животни круг, учествујући у томе шта је било, јесте и шта ће бити.

Природа истините поетичне слике лежи у томе, што она има многослојни садржај или, боље рећи, више слојева садржаја, од којих нај вернији увек буде тај, који ви за себе изаберете.

Патње, причињене мени негативном критиком мојих дела, несразмерно претежу над задовољством од најзаноснијих и ватрених дитирамба. Ја сам скоро равнодушан на добре оцене. Али. негативна критика ме изузетно рањава и разара. То је својеврстан квалитет моје природе.

Господе, колико су ми дозлогрдиле, за четврт века речи- “украјински национализам”.

Трагедија мог личног живота лежи у томе, што сам ја израстао из своје кинематографије. Велики друштвени рад, где сам стварно могао живети и стварати народу добро, мени није био суђен. То раде око мене много година људи који су слаби и немоћни духом. Лишен сам стваралаштва у животу, лишен радости и поноса стваралаштва у корист народа. Ја не живим у атмосфери државног изгарања, у атмосфери државне поставе. Мене ту нису пустили. Стога, изолован и усамљен, мучим се у критицизму и страховању за судбину народа, можда, временом, губећи праве пропорције у балансирању добра и зла.

11/XII 1943

Данас сам од мајке забележио десет прелепих божићних песама и пет старих песама. Толико је то било пријатно бележити. Просто су сузе навирале од радости или узбуђења. Божићне песме је мати певала. Она је задржала изванредан слух. Она је утонула у сећања на детињство и отпевала ми је пет песама које је волео њен отац, а мој деда, ткач Јармола, који је јако волео да пева и за својим разбојем “Бивало је да тка и тако пева, само чунак лети, а понекад пева- пева и заплаче, тако ми бога, истина је”.

Мати ми је испричала како су их претпрошле зиме Немци истерали и зиму су са оцем провели негде на бесарабској пијаци у тамном, хладном собичку у неком сумњивом стану пијачара пијанаца. На бадње вече отац, сетивши се, очигледно, своје младости, детињства, једном речи, живота, замолио је мајку да му пева божићне песме. Мати је почела певати. Сетио се отац, слушајући старачки глас мајке, својих младих година. Божић у кући, обредна јела, песме гостију, божићних песама – читав наиван и прелепи живот који је нестао за увек, почео је тихо плакати. Одједном су се отворила врата. Суседи поднапити, чувши мајчино певање, дошли су да замоле старе на божићне песме код себе.

11/XII (1943)

Колхози, мислим, морали би да се баве искључиво хлебним и техничким културама. Све што се тиче поврћа - краставца, лука, кромпира, купуса, цвекле, шаргарепе, парадајза, па и воћа – све то би морало да пређе у сваку породицу на њен хектар. Био би то сасвим други стил живота. Хлебне културе на окућници-хектару би требало забранити. Поред тога, сам хектар или пола хектара у случају рђаве обраде или шпекулације или неког другог недруштвеног односа или плана власника, могло би се одузимати или смањивати.

Председник колхоза са својим персоналом и породицом био би обавезан да одради у колхозу свој минимум на земљи, а не у својој канцеларији упрљаној од дима.

Пред одлазак из Кијева излагао сам председнику Савета наркому Корнијцу моје гледиште о окућницама и свему што може бити с тим у вези. Поновио сам му оно што сам износио Маленкову, Хрушчову и Старченку. Погледавши ме својим бистрим сивим очима, рекао је:

Олександре Петровичу, ја имам такав план реконструкције наше привреде, да чак и ту једину кравицу, коју данас колхозник има, одведе и преда колхозу, јер она за њега неће бити рентабилна. Он ће све добијати из колхоза, све што му је потребно. Знате шта ми је говорила једна музиља? Она ми је рекла, да пет пута више добија млека од краве у колхозу него од своје сопствене! Пет пута више! Ето то ми је рекла једна музиља… ја мислим… Једна реч, ви, Олександре Петровичу…

Све сам разумео.

Схватио сам да сам закаснио, да је музиља за дуго легла својом мужом на душу Леонида Романовича. И то, да нису све жене музиље, него само родбина председника колхоза, и да многе жене и њихова деца, ако и дођу до тога, према новом плану, да одведу краву у колхоз због нерентабилности, то ће бити само због немогућности да је хране на својим очерупаним, сиромашним парцелама. И још сам разумео, да чак ни рат не може учинити да човек буде паметнији, ако је он, тај човек, већ паметан са првим даном кад га поставе на руководеће место.

11/XII (1943)

Мој пут у ослобођени Кијев, неочекивано, уместо среће и радости, донео ми је толико горку тугу, тако дубоку рану, да је питање да ли ћу се скоро опоравити од ње.

Долетео сам под Кијев, 5-ог у Гогољево, тачније речено, у Оглав, одакле сам одмах дошао у друго село Требухи, где сам некад, пред рат, куповао пчелињак. У Требуху ноћу сам видео велики одсјај ватре. То је горео наш Кијев. Другог дана ујутро ми смо пошли са неколико аутомобила у Задњепровје у село Нови Петривци, у штаб фронта. Ишли смо преко, до темеља спаљене Броваре, преко спаљене Пухивке, коју сам толико волео, преко спаљене Дубечне, и још преко једног изгорелог села и најзад смо, прешавши Дњепар, дошли у спаљене и разрушене Петривце. После два сата, негде средином дана смо, са М. Хрушчовим, маршалом Г. Жуковим отишли у Кијев. Разровани путеви, једном речи све, као у рату. Ушли смо у Кијев, са стране Курењивке, Подола на Хрешчатик. Хрешчатик је горео. Горела је зграда одбране и суседне зграде.

Имам жељу да умрем. Чини ми се да сам већ преживео цео свој живот, као да су анђели оставили моју душу. Данас ми је Л. испричао да су у часопису “Славени” одбили да објаве чланак – рецензију о филму “Битка за Совјетску Украјину”, само због тога што се руководству не свиђа сценарио “Украјина у пламену” и што моје име сада у опште не треба да се појављује. То је паметан посао секретара Комитета Словена, чији сам ја заменик председника. Л. ми је то данас испричао.

А од Б., директора студија за сценарио, човека, колико ја видим, не глупог и ни по чему доброг, дознао сам данас о веома једноставној ствари у вези грехова “Украјине у пламену”. “ Ви Учините да Кравчина буде Рус, Олександре Петровичу, Тада ће много тога стати на своје место. Верујте да је ваш сценарио поправити – као једном пљунути. И њега је обавезно потребно поправити. Тако ћете доћи до сагласности са критиком. Ако решите да оставите ствар, да ставите на њу крст, то ће се оценити као ваша упорност и чување дела за историју. Као да сте рекли, пригушили су ме, а ја ћу ипак причекати. Историја ће ме оправдати. То би било неправедно и веома опасно са ваше стране”.

Боже колико је мудрости у тим речима. Овде је више има у свакој уличици, него на целој разореној земљи.

Учим. И до смрти ћу учити.

18/XII 1943

У Москви је грип и шпанска грозница. Болесно је преко милион људи. Многи умиру. Недостаје дасака за сандуке. Велики број младих жена је изгубило здравље и главне функције будућих мајки на шумским радовима. Тежак рад на какав нису навикле прави их богаљима.

И овде читам у новинама: хитлеровци плански уништавају цивилно становништво специјалним машинама – душегупкама. Уништавање људи као резултат целог рата биће огромно. Украјина ће изгинути. У њој скоро да неће остати Украјинског живља. Велика несрећна земља несрећних људи. Несрећна мученица.

Постоје две правде. Једна – стварна, реална правда. Друга – измишљена, не постојећа, таква какву би је хтели видети. Она се сматра за стварну, а реална за непријатељску клевету. Тако је договорено. Ми смо непоновљиви и једини на свету. Ми смо способни за патос и хероику. Даље од тога смо слепи и беспомоћни.

Потом смо прошли Софијском улицом на трг Богдана Хмељницког. Горела је зграда архитекте Аљошина. Врзмали су се ватрогасци. Горео је универзитет. Црвени пламен се пробијао кроз црвене прозоре са треском и глувим хуком. Усред пожара су експлодирале мине. Људи није било. Једино је Шевченко Тарас гледао на фашистичко злодело и, не обазирући се на сву празну бездушну неталентованост Менизерове безначајности, изгледао згрожен и љут. Ми смо скинули капе и поклонили му се. Били смо близу железничке станице у Безакивској улици, били смо у улици Лењина, која је такође горела. У ваздуху је лебдео дим и ватрена прашина. Одисало је пожаром. Али нису ме највише поразиле зграде које су гореле, ни смеће и ваздух пун дима. Највише су ме поразили, бацили у незаборавну жалост, очај и тугу, које никад нећу заборавити, - људи. Кијевски људи. Њих није било. Град је био празан. Видео сам око стотину људи појединачно или у малим групама. То су били углавном стари људи и инвалиди–богаљи. Сви су они имали онај слуђени изглед који не може нико и никад заборавити. Они су били полу луди, мршави, поцепани, жути, са неприродним хистеричким покретима и широко разрогаченим, болесним очима. Они су се бацали на вас, препознајући Хрушчова, љубили руке, плакали, узвикивали нешто. То је било стање људи после нечувеног земљотреса или неке друге геолошке катастрофе. То су били људи који су по својој неизрецивој несрећи, поруга, обесправљености и те свакодневне и непрекидне угрожености, сведени на створења полулуде растројене природе. Тешко је то описати, тешко се подсећати. Али и тих људи је било толико мало, да је то деловало застрашујуће. Мени нису излазиле сузе на очи. На силу сам се суздржавао да се не бих расплакао, моје руке су се саме стискале у песнице, а жестока проклињања немачких гадова нису силазила са мојих уста.

Дотрчао сам у сестрин стан у улици Лењина 9. Празно. Значи, моји родитељи нису живи. Дотрчао сам до свог стана у улици Либкнехта. Врата закуцана. Празно. Кућа је била минирана. Пошао сам до стана другог дана и у њему ништа нисам нашао и нисам га познао. Био је потпуно опљачкан. У њему није остала ни једна моја ствар. Пропала је моја библиотека, коју сам стварао двадесет година.

Страшну слику је пружао Хрешчатик и оближње улице – Проризна, Пушкинова, Кировљева, Лутеранска, Миколајевска, Олгинска, Мерингивска, трг Ивана Франка. То је била гомила цигаља, гомила рушевина.

19/XII 1943

Јуче је био пријем у Чехословачкој амбасади поводом доласка председника Бенеша. Данас се са задовољством присећам на то пријатно вече. Веома гостољубиви, као и увек, су били амбасадор Ферлингер и Бенеш. Поздравио сам се и мало поразговарао са В. М. Молотовим, који је такође дошао на пријем… Он се распитивао за Кијев, о Украјини и само за то, за то интересовање, хвала му.

Чеси су увек остављали леп утисак на мене. После рата ће требати обавезно да поживим у Чешкој и Југославији. То су Словени мог срца.

21/XII (1943)

Данас на седници Председништва Свесловенског Комитета имао сам част да поздравим доктора Бенеша испред украјинске секције Комитета. Нисам говорио дуго, без нашег дичног хладног патоса, једноставно и срдачно. Говорио сам седом човеку, сам сед, и чинило ми се да је то имало неки смисао, чак су и прирепак О. и Хундусов Задунајски- Замоскворецки били задовољни, рекавши ми да сам допринео да седница има топао карактер.

Доктор Бенеш ме је, при растанку позвао на лето у Праг. Постало ми је лакше на души. Коначно сам решио да после рата обиђем Словенске земље, поготово Чехословачку и Југославију.

Увече сам са мајком мало певао старе украјинске божићне песме. Две песме сам чак забележио. Накупило се већ за цео зборник божићних песама.

Почињем размишљати, да би било потребно после рата позабавити се филмом на свесловенском материјалу. Очигледно да би то могао бити филм вокално- музичког карактера са малим сижеом и обједињујућом идејом борбе са хитлеризмом.

21/XII (1943)

Почињем неодложно и упорно да радим на “Украјини у пламену”. Сада ми се чини, да сам учинио велику грешку, што сам се сложио … редакцијом “Знамја” да се штампа. Истину говорећи, ова ђаволска редакција ми је истргла сценарио, да бог да пропала. Имао је право, Ш., саветујући ме да не журим са штампањем, него да радим на причи и даље. Тако ми и треба. Нисам могао одбити двојици редакцијских манијака, сада ћу се дуго кајати. Украјинци-писци почињу већ, изгледа, да ме заобилазе и већ, говори се, почињу да гачу над мојом главом… вране, чекајући залогај.

21/XII (1943)

Мене притиска тешко предосећање и муче ме ноћима не мање тешки снови.

Ја нешто мислим, опрости ми Боже: да ли је у нашој земљи, за двадесет пет година, смањено зла, беде, несреће? Да ли се смањио понижавајући однос према човеку, према људској личности?

Носим до сада тежак терет забране “Украјина у пламену”. Нешто мислим, да ће ме и овде избавити Стаљинова рука, јер није могуће да ме нису растргли на комаде разни новинарски извршиоци задатака због “национализма”. Велику грешку сам направио, предавши на увид незавршен рад, непотпун, не доведен у хармонију у свим својим деловима и детаљима. Очигледно, моја лењост, непромишљеност и подлегање похвалама довело ме је на тако неразуман корак у ово одговорно време светског рата. Заборавио сам да у таквом виду какав је “Украјина у пламену” није могла проћи, јер би она данас некако, својим приказивањем погодовало критичкој атмосфери око нас, обливених крвљу и знојем. Рат је рат. То није мудра ствар од каменог доба до данас. У тој грубој зверској игри делују груби таленти и генији војсковођа под палицом једног духовног оркестра, који изводи марш “Туци непријатеља”. А мислићемо после. Сада је признање и слава победницима и њиховим коњима, а не мислиоцима или критичарима коњске врсте. Ја сам смешан, већ оседео човек изашао на поље битке са папирним мачем критике. Гвожђе и челик треба носити! А не опраштање заблуделом. Вешала и метак зла, а не безубо глупо добро за сељаке лење и скарадне. Ја сам заштитник дезертера и заточених! Луд, што сам поставио под сумњу класну борбу! Проповедник испљуваног хришћанства! Националист, који је заволео свој народ таквом љубављу да је она заложила собом братски народ, који је, у ствари, истинит ослободилац Украјине од Немаца, што су имали дрскост сматрати себе “ослободиоцима”.

Ја сам осуђен на смрт из чаше отрова национализма. Не, мене ће обесити. Већ један месец осећам на свом врату омчу национализма, и ја, као свети Ђовани код Франса, спознајем и прихватам истину пресуде, у колико је пресуда донета од стране високих лица, што је израз народа, дакле, и у моје име, пошто сам ја део народа. Не само то, ја морам бити ослобођен ове тешке пресуде. Управо – задовољство целине обухвата собом и задовољење свих његових делова. А ја сам, макар и један, део целине. Та пресуда, задовољавајући цело, мора задовољити и мене, к томе своју осуду морам сматрати као пристојну и пријатну јер је учињена на основу нашег права. Осуда мене је праведан акт, а с тога и користан и угодан, а то би била и онда да у њој има и лажности или чак обмане, чега у овом случају безусловно нема,- и тада је потребно да га прихватим. Јер чак и неправедна, брза осуда, ако се остварује у форми праведности, самим тим постаје одговарајућим за те форме и преко њих постаје стварна и добија велику снагу. То, што је у тој осуди лоше,- то је пролазно, привремено, по својим последицама неважно и штети, зар не, само приватном лицу, у овом случају мени. То што је у њој доброга, она има од саме праведности, што је увек непроменљиво и константно. Тим она задовољава целину. Пошто, ипак, судим корисно и неопходно, а судити без грешака није могуће, то одатле произилази да и погрешке и застрањивање у осудама припадају ауторитету суда и имају везе са тим ауторитетом.

С тога, ако бих, у случају душевне слабости, или оштрих јада, или жалости и гнева, који може доћи као неразумна појава такве душевне слабости кад бих сматрао ту пресуду неправедном, ја се морам помирити са неправдом, као олово са бакром, стварајући благородну бронзу, која служи за велике циљеве.

Јуче сам читав дан призивао себи смрт. После сам потонуо у неостварив свет, и лутао по њему до ноћи.

31/XII (1943)

Никита Сергејевич Хрушчов је, очигледно, одбио да ме прими. Ја се убрајам у групу људи, који боље да се нису родили. Истинито благородство ума зна за одушевљење и саосећање. Ја сам погрешио код адресата. Ја нисам чуо одушевљење због “Битке” и нисам умирио своју искидану стваралачку душу саосећањем руководиоца. Опраштам му у свом срцу његово сиромаштво и условљеност свести постојањем.

Никада нисам желео и нећу желети зла руском народу, а желим му победе, славе и благостање за дуге векове. Сматраћу се срећним да радим у његову корист и славу, све на шта је само способна моја душа, сматрајући, да по опште људском закону неће он мене осудити због моје бескрајне љубави према мом украјинском народу, коме сам служио свом својом снагом, свим срцем и умом, потресен несрећом светског рата и служићу до смрти на добро, љубав и братство народа, којима у таласима, у вечном океану, долазе и одлазе владе.

Живот народа- у жетвама поља. Оно је у гроздовима винограда, у осмеху неба и његовим сузама – кишама и роси, које падају на баштенске плодове. Оно није у законима администрације, него раду и љубави.

Не говорите ми никада да су за вође народа доброта и кроткост штетни, јер ви се у то ништа не разумете. Народне вође то још нису испробале. Они уверавају, да су смањили зло строгоћом. Али зла је много међу људима и да ли се оно смањило – то се не види.

Ја сам написао о љубави, а не о мржњи и због тога су ме почели мрзети и понижавати

1944

1/I (1944)

У овој години би морао да се заврши рат на европском континенту. Треба очекивати велики број догађаја, можда, неочекиваних, непредвиђених, али дубоких, и изузетних са последицама. До овог часа нико не може рећи, хоћемо ли бити у Европи или не. Мени се чини, да нећемо. Немачку чека страшно време, што је она заслужила свим својим људождерским бићем. Обновиће се Пољска, Чешка, Аустрија, израшће Југословенска федерација. Једино ће Украјина оплакивати своју децу на развалинама до саме своје смрти, ућуткана, осумњичена, омаловажена пасторка Европе.

2/I (1944)

Страшну, незаборавно ужасну слику је пружао Хрешчатик, познат у историји Совјетске Украјине под именом Воровског. Заједно са другим улицама, које су се уливале у њега више векова, лежао је пред нама до темеља разрушен. Миколајевска улица, која се звала улица Карла Маркса, стајала је сва изгорела. Високе дивне грађевине зјапиле су празним рупама својих прозора и балкона, кроз које је провиривало тмурно небо. То је било нешто слично развалинама Рима, Помпеје или Херкулануму. Ватра је прождрала срце Украјинске престонице. Куда око погледа – развалине, као да се пробудио Пиранези и отелотворио своје рушилачке химере у нашем срцу. Меринговска, Олгинска, Проризна, Лутеранска, Кировљева, Пушкинова. Али најдрскија и најомраженија зграда у Кијеву, на Хрешчатику у улици Лењина – универмаг, овенчан безумном архитектурном свињаријом, стоји нетакнут. И кад сам гледао, плачући на ову живу ругобу међу рушевинама, црна сенка сумње увукла ми се у душу. Овде нешто није у реду. Касније сам срео жену мог домара Архипа Андријовича, који је живео на Хрешчатику. Показало се да је страдао од експлозије заједно са једном од зграда.

“То је почело од угла Проризне, где је била нека командантура. Поред командантуре је стајало два огромна реда Кијевљана. Све их је засуло циглама, и Немце такође.

После сам се распитивао код много људи и дознао сам да нису Немци уништили центар наше сравњене престонице, него ми сами. Наши глупаци су пребацивали програм задатака и овај пут, остајући верно свом стилу тупоглавих никоговића и херострата. То смо ми плашили Немце, дижући у ваздух неколико десетина немачких официра заједно са нашим становништвом, што се, обично, није рачунало. Али ја о томе никоме у животу нећу рећи, јер је потребно говорити да су наш диван драг Кијев разружили фашистички нељуди. И да су Лавру, светињу читаве Русије, дигли у ваздух такође они.

3/I (1944)

У свим републикама наше зеље истакнути интелигентни радници у култури, осим Руса, ако нису чланови партије, самим тим имају у очима официјелних кругова изглед сумњивих националиста, независно од кристално јасних погледа у схватању и интернационализма и целокупне делатности. То ја знам и осећам на себи већ много година.

3/I (1944)

Данас сам био код Никите Сергејевича Хрушчова. Тежак сусрет, и сада када је прошло већ два сата, није ме прошла мучна жеља смрти, да не живим, да не осећам људску немилосрдност. То као да није био Никита Сергејевич и ја као да нисам ја. Био је хладан, немилосрдан, судија и – кривац, неморални злочинац и непријатељ народа, то јест ја. Разумео сам, да никакви аргументи, изречени у душевном болу и тузи и у најдубљој отворености самоанализе, ни у чему га нису уверили и неће уверити, да сам ја истакнут поштен радник совјетске украјинске културе, а не нешто налик рашифрованом ухваћеном злочинцу и политичком антисовјетском штеточини, разумео сам да ја никад и ничим нећу пред њим да искупим свој “грех”, да сам ја искључен из живих до саме смрти и да никад нећу васкрснути. Узалудна је моја молба у предговору: исправите ме својим незлобним добрим саветом. Нисам хлеба добио, којега сам молио у предговору, него су се каменом бацили на мене, нисам добио савет од њега, него сурову непоштедну осуду. Са тим осећањем изгубљеног живота отишао сам од Никите Сергејевича. “Ми ћемо се још вратити на разматрање вашег дела. То ми овако нећемо оставити. Не, ми ћемо се још на њега вратити”. На тај начин ја морам живети и радити под тешком несхватљивом претњом даљег суда. Мене ће опањкавати пред народом и цео мој многогодишњи рад ће осудити на заборав или ће, такође, окренути на зашифровану превару.

Господе, дај ми снаге, не дај да паднем у очајање и тугу, да не би усахло моје срце и злоба обузела моју душу.

Пошаљи ми мудрост да опростим добром Никити Сергејевичу, што се показао ситан у својој величини, јер човек је слаб.

3/I (1944)

О филму “Битка за нашу Совјетску Украјину”, који се сматра најбољим филмом за сво време Отаџбинског рата, који је имао сјајан одзив у светској штампи - о том филму Никита Сергејевич, се није осврнуо ни речју, као да га и нема, као да га нисам ја радио.

Али све једно ја сам га створио нашим народима, и срећан сам, што сам поштено одратовао Отаџбински рат као син народа.

7/I (1944)

У тренутку душевног пропадања и слабости мислим: зашто се ја толико бринем за судбину украјинског народа, због чега га оплакујем, зашто се плашим за његову судбину, вичем због његових тешкоћа и страдања? Можда, њих нема. Можда је, све што се догађа око мене, обичан, нормалан животни процес. Можда, народ нема потребе за мојом бригом, па и не зна ништа о њеном постојању. Да нисам ја обичан Дон Кихот са измишљеним химерним сновима? Да нисам ја измислио у својој болешљивој машти све те страхоте о којима пишем у својим књижицама, које нису ником потребне? Да нисам полудео? Да нисам упао у охолост, у манију величине и месијанства? Да није моје болешљиво реаговање на зло заклонило добро у животу народа? Да ужас трагедије и рушења није замрачио моје очи за величину догађаја и благородство жртава и хероизма руског и украјинског народа? Да нисам Дон Кихот, ситан плачљивац над непотребним? Не знам. Можда је и тако. Можда је моја “Украјина у пламену” производ мог донкихотства. Опростите ми драги људи. Једно ћу рећи за своју одбрану: никоме нисам желео зло. И, можда, све моје химере и привиђања, можда ће макар њихов делић, макар и најмањи, некад у тихо и срећно време надахнути младог песника или незлобну душу истраживача радне варијанте епохе, на добру мисао и топлу реч. И, можда ће, тада мрвица мојих брига и жалости затреперити, као најмања звезда на небу, као искра у пољу поред пута, макар на тренутак слабашном светлошћу.

А можда сам, и овакав какав сам, тужан и плашљив, потребан народу.

Боже, колико ми је тежак данашњи дан.

Како ми је тужно на души.

Прочитавши чланак у “Правди” о отвореним изјавама мистера Уилкија, мислим у себи: колико подлости и гадости носи у себи мрски двадесети век и посебно овај наш велики претпоследњи рат. Ратујемо ми сами. Наша крв је спасла англо-франко-америчке себичњаке и дерикоже од светске катастрофе. Ми смо пролили за “пријатеље своје” више крви, него што су “наши пријатељи” потрошили на нас килограма Рузвелтове кобасице. А њима је и то мало. Они би хтели да проливамо крв и на јапанским границама, да се молимо богу, играмо како нам трговац свира до краја нашег живота на крилу четири славне слободе. Стара грабљивица Енглеска, згрнувши пола света, прогласила је недодирљивост колонија… Не знам, шта се то дешава у свету. Осећам да се дешава велико нечасно дело, непоштена и немилосрдна игра...

20/II (1944)

Ево, већ је прошло три месеца као да су анђели оставили моју душу. Утапајући се у несрећама народа, ја сам замолио хлеба савета. Мени су пружили камен осуде.

Мени се чини, да ћу завршити ове године.

20/II (1944)

Данас су ме искључили из Свесловенског комитета. Сутра ће ме, очигледно, искључити из Комитета Стаљинских премија и скинути са места уметничког руководиоца. На тај начин сва умиривања мојих другова су се показала узалудна. Закључци Комитета почињу да делују, омча око врата се стеже.

Једино, што ме умирује - јесте моја чиста савест. Нисам ја буржуј и нисам националиста. И ништа, осим добра, среће и победе, нисам желео и руском народу, и партији, и Стаљину, и братство народа сам сматрао и сматрам као свој идеал. Љубав пак према свом народу и патње његовим патњама не може да унизи моје погледе.

22/II (1944)

Шта ми отежава писање? Свакодневна мисао о смрти. Она је почела да ме прогони, она ме мучи као предосећање несреће и краја. Повремено имам жељу да умрем, толико сам се намучио и уморио се од немилосрђа и страшне окрутности. Повремено не, али тада страх притиска моју душу. Шта је то? Приближавање краја? Или просто умор?

22/II (1944)

Данас, 27. фебруара, у недељу телефонирала ми је О. Бокшанска и обавестила ме о томе да је, према новом Указу Совнаркома СССР- а о саставу Стаљинског Комитета, у његовом списку моје презиме изостављено, што значи да нисам члан Комитета. На моје место одредили су глумца СССР- а Хната Јуру.

Шта даље?

1/III (1944)

… Писац, кад нешто пише, мора се осећати на нивоу, на висини највишег политичког радника, а не ученика или чиновника.

1/III (1944)

Јуче ми је Горски донео вест из Кијева о скидању са места уметничког руководиоца студија. На тај начин, ја ћу се у Кијев у студио вратити, иако још више поседео, али као јадан, истучен, измрцварен.

Носићу своју срамоту по Шуљавци, очигледно дуго времена, док се не заборави.

Доста ми је већ мучења и испаштања свога греха пред Стаљином.

Треба се прихватити посла и радом му показати да сам ја совјетски уметник… а не одиозна талентована личност са “ограниченим погледом на свет”.

Треба да се узмем у памет, закујем срце у гвожђе, напнем вољу и нерве, макар да су при крају и заборављајући све на свету, створим сценарио и филм, достојан наше улоге у великом историјском времену.

Јуче ми је код Козловског Самосуд рекао: када је Москвин сазнао о мом уклањању из Стаљинског комитета, рекао је: “Каква жалост. Из Комитета су извадили срце и душу”.

Тужно ми је, тужно.

8/IV (1944)

Колико год био застрашујуће рушилачки рат, колико год је грозним ураганом прешао преко Украјине, његов огроман позитиван значај за историју украјинског народа је неоспоран. У том пожару, хаосу и крви, слиле су се у једно све украјинске земље. И ма каква била на почетку њихова судбина, тешка и тегобна, у крајњем резултату украјински народ чини одлучујући и неминован корак напред. Ствар уједињења значила је крај ситном, другоразредно конјуктурном национализму… Очигледно, да је његова основа била распарчаност земље и разнобожје.

9/IV (1944)

Америка се одрекла да гледа мој филм “Борба за нашу Совјетску Украјину”.

Она је, подао препродавац и шпекулант, није хтела чак ни да погледа на ту крв, коју она купује за своју свињску шунку у конзервама.

Будите ви проклети, господо Американци са свом вашом добробити и благим осмесима.

Проклиње вас мој отац, мати и ја са читавим украјинским народом.

30/IV (1944)

Ако треба бирати између лепоте и правде, ја бирам лепоту. У њој је више дубоке истине, него у голој правди. Истинито је то што је прелепо.

И ако ми не достигнемо лепоту, никада нећемо разумети истину ни у прошлости, ни у садашњости, ни у будућности. Лепота нас учи свему. Та једноставна истина остала је, међутим, непризната, нарочито од противника високих мисли и осећања. Лепота је врховни учитељ.

Доказ за то је уметност - сликари, скулптори, архитекте, песници. Шта би нам остало од Рима, од ренесансе, када не би било њих?

У свему људском ја хрлим да тражим лепоту, то јест истину.

(З. А. Франса)

1945

31/I (1945)

Данас је годишњица моје смрти.

31. јануара 1944 године мене су довели у Кремљ. Тамо су ме посекли на комаде и окрвављене делове моје душе је разбацано на срамоту и уништење по свим скуповима. Све што је било зло, рђаво, осветничко, све ме је газило и прљало.

Ја сам се држао годину дана и пао сам. Моје срце није издржало терет неправде и зла.

Ја сам се родио и живео за добро и љубав. Мене је убила мржња великих у тренутку њихове нискости.

15/II (1945)

Неизмеран, неприступачан за разумевање старе западне душе свепревазилазећи гнев Словена сукобио се на граници хиљадугодишта са хладним методом злочиначког Германа, покоравајући се не само рукама војсковођа, него и самом инстинкту живота… Овде су се тукли непријатељи, изгледа, за хиљаде година унапред, не жалећи живот и добра. Овде се у усијаним невиђеним калупима, изливала историја новог света…

Свет је одвратан и страшан. Планетарно безумље је сасвим очигледно, када гледам једну за другом двадесет кино хроника- немачке, наше, енглеске, америчке. Све је као на длану. Сва растрзана, загађена земља…

4/III (1945)

Ја сам филмски режисер. За читаво време свога стваралачкога живота нисам видео ни један свој филм у добром биоскопу, на добром стварном екрану, штампан на доброј траци од стране квалификованих лабораната.

Биоскопи су јадни, екран сличан поштанским маркама, малецни; као правило, нигде, и ником не пада на памет, да екрани могу бити велики и утисак од слике сасвим другачији – величанствен и диван. Звук аморалан и аморална обрада траке, са треперењем, “бриљаната”, осветљена и никаква.

Мени је долазила мучна туга при самој помисли о прегледу филмова. Он је свуда и увек био гори, него што сам ја замишљао и стварао. И то је било једна од несрећа мога живота. Био сам мученик у резултатима свог стваралаштва. Никада нисам имао ужитак. Ни спокоја од сагледавања резултата свог безгранично тешког и сложеног рада. И што даље, све се више уверавам да сам двадесет година свог најлепшег живота изгубио узалудно. Шта сам ја могао створити!

4/III (1945)

Данас је петнаеста годишњица смрти највећег песника нашег времена Владимира Мајаковског. Како је тужно сећати се да је највећи песник наше епохе оставио наше време.

Присећам се, дан уочи самоубиства седели смо у врту дома Херцена, обојица у тешком душевном стању, ја поводом хајке на моју “Земљу”, он – онемоћао због напада рапивско - шпекулантско - људождерских неспособњаковића и пробисвета. “Свратите сутра преко дана до мене, можда ћемо успети да окупимо макар малу групу стваралаца, ради заштите уметности, јер то, што се ради око нас,- то је неиздржљиво, немогуће”. Обећао сам да ћу доћи и стиснуо сам последњи пут његову огромну шаку. Другог дана, у недељу, спремајући се к њему са Јулијом, чуо сам најновију вест, која је толико погодила нашу културу…”

Прошло је петнаест година. Недавно сам у кремаљској амбуланти срео престарог духовног просјака Демјана Бедног који ми је рекао: “Не знам, већ сам заборавио, због чега сам тада напао вашу “Земљу”. Али рећи ћу вам – ни дотле, ни после тога ја такав филм нисам видео. То је било дело истинске велике уметности”.

Оћутао сам… својом “критиком” подмитљивог грубијана, којом се окомио на моју “Земљу”, довео ме је на ивицу гроба, узео ми је десет година живота и за дуго су ме учинили несрећним и гоњеним. За мало сам отишао трагом за великим песником.

5/VI (19)45

Народ може бити велики у сваком моменту само у једној области. Нема песника- има генерала, маршала. Има епоха уметника, има и друге епохе, које рађају умне и моћне људе, изузетно храбре.

Али да би се био уметник, треба имати гвоздену храброст.

Код нас нема уметника због недостатка храбрости.

У нашој земљи нема више оригинала.

30/VI (19)45

Данас, у суботу, 30/VI 1945, збио се велики догађај у животу мог народа. Први пут за хиљаду година, у читавој својој историји ујединио се у једну породицу. Нема на свету другог народа са тако неизмерно ужасном судбином. Нема и није било у Европи другог великог пасторка, који би био толико омаловажен у свим правима у корист подлих конјуктура.

Испунио се вековни сан. Испунио се и мој сан, сан мог лепог Кравчине. Благословена буди, моја многонапаћена земљо!

Дај памети и савести твојим вођама. Буди благословен мој нежни, добри народе. Буди снажан, трпељив.

Сети се мене, мученика. Немој презрети моје сузе, кад сам плакао над твојом судбином у страшно време немачког ропства. И кад ће пред тобом газити моје мало име, ако ће то требати за нешто прљаво злим људима, не одбаци ме и дај да умрем на својој земљи која ми је дала хлеб и срце, љубав и обичаје своје, и радост стваралаштва, и рад и велику тугу и страдања.

30/VI (19)45

Москва. Киша. Боли ме срце, а у глави ми звони непрекидно висок звук. Седим код прозора, усамљен и хтео бих да сакупим последње снаге и полетим у Украјину. Данас су се ујединиле украјинске земље. Нико ме читавог дана није поздравио, као да се није ништа ни десило, као да је то била обична новинска илустрација, ни ја нисам никога поздравио, јер нисам имао кога да поздравим.

Ја сам сам иза граница моје Украјине, земље, због чије љубави мало што ми нису одсекли главу подвргавши ме остракизму, велике вође и њихове мале слуге- украјински бедни човечуљци великих и малих чинова.

Летим. Не летим баш високо. Ослабила су крила фантазије. Склероза је замрзла моју главу. И моја сива душа лети, додирујући земљу, тешко, као лабуд кога су раниле грабљивице. Прелећем спаљени Чернигов, земљу мојих дедова и прадедова, где је изгорела моја историјска уметност, Кијев...

Изнад Дњепра. Помаљају се из земље испод мене старо Братство, Михајловски манастир, Лавра, Микољски бароко, Межигирски Спас – хиљадугодишње творевине мога народа. Дњепар, Дњестар, Горињ - козачка река, крвави Збруч, Черемош и Карпати, Лавов и непознат Ужгород. Села уништена и села жива. Људи побијени и људи живи. Летим преко тргова, празних цркава, загледавам се у прозоре. Тражим радост на својој и не својој мученичкој земљи. Тражим и прислушкујем је на свечаним зборовима, куда је мени немогуће залазити. Тражим по скромним домовима, по кућама, по “породицама” и по многим другим “насељима”. Не примећујем да пада киша, тражим радост на својој окрвављеној земљи. И хтео бих да ридам од среће и бола, и чини ми се, да то не пада киша, него небо плаче заједно самном због жалости и због мојега јада овде у самоћи поред мога московског прозора.

30/VI (19)45

Објединиле су се све украјинске земље. Биће једно стадо и један пастир. Сви ћемо сада бити једнаки. Нећемо бити пољска стока, ни румунска, ни чешко- мађарска. Нећемо омаловажавати Галичане зато да су бољи и културнији од нас. Галичани се неће плашити нас зато што смо велики и окрутни “несамостални” људи, не европски и не азијски, “одвојени”, како је рекао онај чича. Упознајемо Закарпатску Украјину, о којој код нас није била објављена ни једна књижица, ни једна сличица, ни једна вест. Живели смо једни поред других хиљаду година, не рекавши један другом ни једне речи, ми, у најмању руку, “велики” Украјинци...

Зашто ви нисте у партији?

У свом срцу ја смештам сву партију и беспартијност, а то је цео живот народа.

Два задужења?

Једно. Међутим, моја судбина је много сложенија. Блажени, ограничени срцем и вољом, блажени они који су ставили резе на тајне улазе своје душе, на сва вратанца која воде до сагледавања људске несреће и неправде. Блажени они који су обесили завесе на прозоре.

Тешко мени, ја нисам такав. Због своје заглибљености и усредсређености ја сам лишен способности да се брзо покорим. Поред тога, ја не волим чувати тајне.

Ви сте против партије?

Не. За.

Апсолутно?

Апсолутну истину знам само једну.

Шта је то?

Страдање.

Као прави песник револуције В. Мајаковски. Саосећајан – то је велика реч. То је више и више, него просто члан. То је тај који ништа нема, ни са чим није награђен, без права и предности, без додворавања, увек и у свему слободан духом, мислима и радом свог живота. Ја сам зидар културе социјализма. Ето ко сам ја.

Не осуђујте, не прогањајте ме због оплакивања мојих предака, мога оца.

Мој жалостан, горак корак је био изазван неизлечивом муком, чинило ми се да ће ми ноге отказати под теретом мога срца.

Пред мојим очима пролазиле су злослутно слике, срце ми је било замагљено последњим сузама на последњим рођеним пољима моје земље, незаборавног лета девет стотина четрдесет друге године. С тога је хук урагана, који нас је терао на исток, постао мрачан лајтмотив моје приче.

Никада равнодушан, оплакивао сам изгубљену слободу мога народа. Мене је плашила његова судбина, будући да су дани ропства равне стотинама година.

Немојте да ме хулите због моје књиге – борбе. Не сахрањујте ме у пепео разрушених градова и села моје Отаџбине и немојте да ме клеветате, јер нису кукавичлук и неверица покретали моје срце, него бол и страх због његове пропасти. Шта може бити тужније од пропасти народа.

Ја сам срећан, што сам погрешио, што је Украјина поново слободна и што непријатељ бежи. О отаџбино моја! Велика арена крвавих битака, о пусто поље Европе! црвени макови Подиља под варљивим плавим небом, опеваним од песника, а проклетим онима који су пролили крв.

Нема уметности рата.

Рат – није уметност па макар зато што је победа у њему чисто случајна, у то време када било које дело, било које уметности искључују случајност.

Знате, у уметности рата...

Ја не познајем уметност рата. Ја знам тежину рата, ужас рата, срамоту рата, окрутност, гнусност и пустошење рата. О каквој уметности ви говорите?

Но, то је софистика.

То није софистика. Нема уметности рата. Срамота рата! Можда, ви то имате на уму.

Узгред речено, за време рата код нас су се појављивали дебели људи, и то у условима опште беде.

Њега су интересовала само уверења окривљених, и судио је само на тој основи, не допуштајући, да је могуће не бити злочинац, а мислити другачије, него што он мисли.

Будући да је он допуштао, да влада истинском мудрошћу, у чему су га свакодневно уверавали бујицом славоспева, то својим противницима је приписивао само грешке и зло.

Њему су приписивали све догађаје који су се збивали у земљи, срећне и несрећне, законе, победе, чак и промене годишњих доба. То је било неправедно, али он је заслужио неправду: он је имао неограничену власт над народом.

“Човек теорије, признавао је само масе и испољавао се као душевно мизеран и непоштедан према посебним личностима” (А. Франс).

Мене је упитала супруга крајем дана:

Кога си данас видео? С ким си се сретао?

Никога. Ни са ким,- одговорио сам.- А ти?

Ни ја никога.

После сам дуго размишљао. Поред мене је прошло овог дана неколико хиљада Московљана. После сам мислио: а ко живи иза зида? Ко лежи на пола метра од мене иза зида? Ко је изнад мене? Ко је иза другог зида? Не знам. Живимо као полипи на коралном спруду.

О захвалним потомцима. Глупости! Ми смо, такође потомци својих предака. Како смо се наругали над њиховим животом, трудом, надама. Како смо разрушили њихове светиње.

Шта само нисмо измислили за последњих двадесет година како би међу људима изазвали марљивост, самољубље, властољубље. Почасна звања, ордени, медаље, значке, својеврстан почасни одред славе, установљен ради друштва трудбеника, и бедних мученика да брзо следе један за другим. Најзад, када је недостајало и то, а потребе су порасле, дизане су до неба канцеларије и департмани, својеврсне лабораторије славе и њени научноистраживачки институти изнашли су посебне зачине, посебну паприку. Почеле су премије, два-пут херојство, почело је регрутско скупљање академика, лауреата, народне-несрећне уметнике, без њиховог знања, смештање њихово у стотине непотребних комисија, које узимају читаво време, отежавајући им да стварају и знају своју цену и стварну цену својих дела, а не условно - конјуктурну.

Отуд штампање недовршених голих идеја, које су изашле из њихових мозгова, што су их радили, још голуждравци, који тек што су почели да се оформљују.

11/VII (19)45

Данас сам био у Комитету код Бољшакова. Сазнао сам да је на моје место уметничког руководиоца кијевске студије (украјинске кинематографије) Хрушчов поставио недаровитог дежурног глумца који гостује М. Д., кога су истерали из Москве. На тај начин, правда је опет завладала у Украјини, кинематографија је у верним рукама..., и не треба се плашити украјинског “национализма”. Са украјинским “национализмом” је завршено. Моји бивши другови по уметности, треба мислити, радују се. План мржње и дискриминације према мени је извршен. Неко, може добити орден Богдана Хмељницког, ствараног према мојој иницијативи и предлогу.

Ви ћете радити у Москви. Не саветујем Вам да одлазите у Украјину. Ви тамо не треба да идете. Вас су тамо тако обрадили, да је потребно да прође извесно време или промена услова. Веома су се побринули ваши бивши другови-, говорио ми је Бољшаков. Ја сам седео згрбивши се од терета свог срца. Туга ме је одједном обузела, толико јако, тако болно да нисам могао проговорити ни речи. Ја сам мислио, гледајући на њега: шта је то? Зар то није прикривена форма изгнанства? Рекао сам му: ја знам, према мени се боље односе у Москви, знам шта је самном учињено у Украјини, и када би ја био обичан реализатор сценарија, постављени режисер, не би било ни по јада. Али сада имам други интерес. Ја хоћу да пишем, хоћу да живим међу својим народом, нарочито сада када се испунио мој сан- уједињење украјинског народа. Зар ја не могу да живим у Украјини? Ко ме је истерао, коме сам стајао на путу? Зашто је изневерио велики гениус, да се тако нешто десило мени???

Тешко ми је да живим. Зашто да живим? Да гледам, како ме годинама укопавају у земљу? Посматрам, како ме заобилазе и отуђују се од мене моји људи? Како прећуткују моје постојање и мрзе моје име предвођени великим генијем човечанства, Никитом Хрушчовом, који је показао према мени ниско непоштовање малог човека?

Судбино пошаљи ми снагу. Дај ми одважности да проливам крв мога срца у туђини, као благотворну росу, и да се осмехујем кроз сузе. Не опустоши моју душу. Дај да опростим свима. Уздигни мој дух до висина опроштаја свему овде у туђини. Да не паднем у очај, да не прокунем никога, ни по коју цену, да у све своје смрти пренесем нежну топлу љубав према мојој најдражој отаџбини, народу. Не узимај ми стваралаштво, све друго ми узми моја украјинска судбино.

17/VII (19)45

Чиме ми је помогао у стваралаштву макар један државни или партијски дилетант? Шта ми је паметно и садржајно препоручио? На шта указао? Чиме надахнуо? Какву идеју дао? Савет? Ни са чим, никад, никако.

Да ли ми је било ко, знајући да могу да пишем за позориште, дао предлог? Није.

Помогао ли ми је материјалима историјског, политичког карактера и сл. ради стварања велике снаге дела? Није.

Да ли се интересовао за мој живот, здравље, макар некад о мојим стваралачким плановима? Никад, ни једном, нико.

Само један пут, када сам негде на фабричком збору рекао да хоћу да умрем, послали су к мени младог лакеја да сазна, због чега сам баш ја пожелео да умрем и због чега ја то јавно говорим.

Када би људи, којима сам се клео четврт века у верност, били људи, а не људске крпе, много добра око мене било би могуће створити, људе бих могао одгојити, подићи, и много више дела би створио. Живот мој је жалостан

24/VII (19)45

Јуче сам био на паради Победе на Црвеном тргу. Пред великим Маузолејем стајала је војска и народ. Мој омиљени маршал Жуков прочитао је свечани и страховит говор Победе. Када је споменуо оне, који су пали у борбама у огромним непознатим у историји бројевима, ја сам скинуо са главе капу. Падала је киша. Осврнувши се, видео сам да капу више нико није скинуо. Није било ни паузе, ни траурног марша, ни тренутка ћутње. Била је речена између осталог једна фраза. Тридесет, ако не и четрдесет милиона жртава и хероја као да су пропали у земљу или као да нису живели, њих су споменули као појам. Мени је постало тешко, и даље ме није ништа интересовало. Испред Маузолеја су пролазили војници, генерали, носили су немачке шарене заставе, као да су упрљане од птица, водили су псе, пролазили су тенкови, један од другог већи и страшнији. Мени је било жао убијених. Хероја, мученика, жртава. Они су лежали у земљи, неми. Пред величином сећања на њих, пред крвљу и мукама није трг пао на колена, није се замислио, није уздахнуо, није скинуо капу. Можда, тако и треба. Или, можда не? Јер због чега је плакала читав дан природа? Због чега су се сливале сузе са неба? Зар за живим?

26/VII (19)45

Већ пролази недеља дана како не устајем са лежаја, болестан од дизентерије. Срце је ослабило и исцрпљен је читав организам. Велика туга је обузела моју душу. Усамљеност ме гуши, не остављајући ме ни дању ни ноћу. Око мене се затворио мртав непријатељски круг. Како ћу изаћи из њега? И да ли ћу изаћи? Где ћу наћи снаге?

Сећам се: некада више пута ми је рекао Н., лежећи поспан на дивану: “Где се у теби, Сашко, налази толика енергија, чудим се. Колико је у теби снаге, напора, воље!” Било је снаге, било је воље. Свега је било. Није било само помисли да ће један од нас продати другога, као Јуда, за топло место, за каријеру. Нисам ни слутио да ће се диван претворити у министарску фотељу за једног, а за другог ће снага, енергија, вредноћа и директност, непосредност постати велика несрећа. Слушам, да је Б. постао мој непријатељ. А нема жешћег непријатеља од бившег пријатеља. Ја ништа добро за себе не видим у будућности. Они неће да ја живим у Украјини. Њих је срамота и страх од мене. С тога ме они мрзе.

27/VII (19)45

Горски ми је говорио о свом разговору са Бољшаковим. И у вези са тим поново се појавила Украјина... Сетио сам се свег хушкања, које сам познавао много година на својој, а не- својој земљи, сву глупост и зло, и замислио сам, шта ме сада тамо чека. И мени се не иде у Украјину. Нећу имати тамо живота. Шта да радим, како да живим?

Друже мој Стаљине, када би ви били чак и Бог, ја вам чак и тада не бих поверовао да сам националиста, кога треба прљати и држати у црном телу. Када нема принципијелне мржње, нема ни омаловажавања и злонамерности ни према једном народу на свету, ни према његовој судбини, ни према његовој срећи, ни достојанству или добробити. Зар је љубав према свом народу национализам? Да ли је национализам неповлађивање глупости чиновника, хладних пословних људи или у немоћи уметника да задржи сузе када је народу тешко?

Зашто сте ви мој живот обрнули у муку? Зашто сте ми узели радост? Зашто сте погазили моје име? Ипак ја вам праштам. Бивајући веома малим, опраштам вам вашу ограниченост и зло, јер и ви нисте савршени, ако вам се не би молили људи. Бог постоји. Али његово име је- случај.

Данас на имендан моје Јулије сакупиће се гости – Шкловски, Вира Стројева, Есфир, Халипови. И поново, чини ми се читавог дана, да сам у ропству и туга ме не оставља. Тесно ми је и тешко. Пролетео сам у мислима по Украјини, од роднога од детињства мога Сејма, од Десне до Дунава и до Буковине. И ни један глас одатле није ме позвао. Злом вољом рђавих људи постао сам издвојен. Ја морам стварати и борити се одвојено, у духовној глади, без земље, коју су од мене одузели вишевековни хајдуци. Стварати и борити се. Али зар ће бити довољан један живот за те две ствари? За то треба два пута живети. А ја доживљавам својих последњих десет година. Ћуте Никитини лакеји, напунили су се, пијући фаталну ракију, чекајући као вране у степи, на моју смрт. Шевченку је било лакше у изгнанству. До њега су долетале птице. Око мене је празно. Све је изумрло, ућутало. Сва Украјина. Зар сам ја већ умро? Зар мене нема? Зар је моја љубав према човечанству, према Украјини и сав мој рад умро и већ су га сви заборавили, као што су заборавили сви Дњепропетровљани име Петровског, музејског ситног служитеља, који је био некада староста и своје име подарио граду? И читав живот. Подарио – и носио окове.

3/VIII (19)45

Са великим задовољством сам прочитао меморандум Берлинске конференције. Сада већ верујем да је одвратно гнездо европских бандита – Немачка – озбиљно оседлана и разоружана. Хвала богу. Почиње нова ера у животу Европе и код нас. Пред нашом омладином се отварају величанствене перспективе. Народ- херој и победник у тако тоталном рату! Пошаљи му, судбино, снаге за обнову губитака, да роди децу и подигне их до заслужене висине. Ми смо постали светска држава, наша култура мора да постане светска култура. На крају крајева, не сме да пропадне ни кап нашег зноја и крви.

Данас сам на стадиону фискултурне параде гледао репетицију. Уживао сам у омладини, у пластичности младих мишића, покрета. Много лепоте, радости, снаге. Испољено је много правог укуса и талента.

Истина, на последњем месту су били Украјинци. Сиромашна гардероба, безизражајна композиција, без фантазије, укуса и без националног израза, каквом су се поносиле друге братске групе – Казаци, Грузијци, Јермени, Узбеки.

Тако нам је на роду написано. Не ваља!

Радујем се због свих добрих људи Савеза.

Нећу да се мучим! Нећу да оплакујем своје прогонство из Украјине. Нећу да сахрањујем себе у туђини. Зашто духовна мизерија украјинске владе и ЦК партије Украјине морају да ми ударају по глави гробљанским ексерима? Зашто се ја мучим, оплакујем се, зашто стењем због растанка са народом? Зашто криводушје лукавог Хрушчова суши моју душу и мучи је гневом увреде и љутње?

Ја не припадам Хрушчову. Ја нисам његов кмет. И не припадам само Украјини. Ја припадам човечанству као уметник и њему служим, а не конјуктурним намесницима моје Украјине и њеним пијаним изјелицама и хајдуцима.

Моја уметност је – уметност света. Ствараћу у њему, колико ћу имати снаге и талента. Бићу, хоћу да живим добротом и љубављу према човечанству, према најдражем и најсветлијем, што је створило живот, - према човеку, према Лењину. Све једно ми је. Ако данас не могу да нађем у Кијеву гроб мога измрцвареног оца, – свеједно ми је.

5/VIII (19)45

Стекавши крила, човек је постао не сличан анђелу, него ђаволу. Данас се ђаво дотакао својим нечистим прстом до тога од чега је бог створио свемир – до атома.

Прво, што је човек урадио са божанственим атомом, - бомба, ради уништења двоногих звери са зверицама и зверићима.

Човечанство је постало сатанско. Ја верујем у могућност његовог самоуништења. Ја нећу даље да живим. Нећу да се припремам за следећи рат, нећу да величам и прослављам његове циљеве, познате из примитивних времена.

Труманова атомска бомба - то је објављивање нове ере. Почела је нова ера. Она неће бити ера мира. Узалуд је очекивати да атомска бомба онемогућава рат у опште. Она ће довести човечанство до најстрашнијег од свих ратова, какав је историја познавала. Новодивљачка ера ће донети катастрофу.

7/VIII (19)45

Ох боже мој, боже мој, боже мој! Ето тако, уздишући читав дан, као да сам ухваћен за грло гвозденом мртвом руком, ходам не налазећи себи место. Шта да радим? Куда да се денем? Треба да умрем, али како умрети? Још се треба причврстити до Потилихе и зарађивати у прљавштини и мукама тражећи пристојну смрт. Имам жељу да плачем, вичем, жалим се. Коме? Куда год да се окренем и кога све да прислушнем, свуда исто: “Не иди у Украјину, страдаћеш. Тамо те не трпе, тамо те не желе, тамо прљају твоје име да би те на крају уништили. Тамо ћеш умрети. Тамо не желе, да ти видиш свој народ. Твој таленат и твоје срце тамо нису потребни. Дај простора Никити, бежи даље од Украјине. Дај бившим друговима простор, дај им да напуне стомаке и да задовоље своју гордост. Украјинском народу није потребна твоја кинематографија. Њу ће за Украјину направити бесни грабежљив мајмун. И ништа више, ни са чиме и никако нећу се ухватити у коштац са њима, јер сам ја беспомоћан против њих. Ја сам већ мртав. И све што ја радим и свуда куда пролазим, ја се сахрањујем и оплакујем се. Да се они не би обрадовали мојој смрти, да не би пала као проклетство и срамота на њих и на њихову децу. Ја ћу брзо умрети.

Данас сам коначно сазнао, да ћу филм радити (умирати) - у Москви. Значи, Х. и Б. нису ме пустили у Кијев, ја сам украјински издајник.

Питао сам Калатазова: “Кажи ми, шта су о мени говорили, како и због чега сам остао у Москви? Можда ме ви нисте пустили тамо? Зар су се тамо одрекли мене? Код вас је ових дана у комитету био Б. Зар се он одрекао мене? Зар он није дозволио да живим међу својим народом?

Калатазов је поћутао и веома суздржано рекао:

Слушај, ти знаш све. Ти знаш све, шта је било, шта је сада и шта ће бити. И људе ти боље знаш од мене и од свих нас. Немој мене да питаш. Зар мислиш, да је Хрушчов могао о теби да каже нешто добро? Теби је остало једно – рад и само рад...

Ја сам отишао из комитета. Хтео сам заплакати. Желео сам да умрем. У мени нема снаге да проклињем Х. и Б. Чак нећу ни да мислим о Х. али Б.- мизеран украјински лакеј, издајица и мој хладни убица. Какву јадну душу треба имати да се тако уради самном, чак и када ме мрзи.

14/VIII (19)45

Јуче сам на улици у Москви срео естрадног уметника Аксонова, који већ другу годину свуда на гостовањима чита моју причу “На бодљикавој жици” уз сталан, како он каже, огроман успех, проверен пред најразличитијим аудиторијумом. У Дњепропетровску и негде око Кривог рога, забранили су му да чита, на основу забране да се у опште читају моја дела. Да се не би кварио програм, и, тако рећи, “крунску” тачку уметника, њему дозвољавају да чита моје приче или без спомињања мога презимена, или измишљајући неко друго име аутора, на пример, Григоренко или Иванов, што је он радио не један пут, према његовом сопственом признању. Ја сам то слушао и нисам веровао својим ушима. После сам помислио: чему се чудити? Зар та лаж, коју је око мене створио пред Стаљином Хрушчов са својим делијама и Бољшаков - са својим, није већа од ових провинцијалних трикова? Обласна власт такође жели да живи. Она извршава телефонска наређења престонице за тили час. Још је добро, што дозвољава уметнику измишљати псеудониме. Дивота. Треба наћи уметника и потанко се распитати о детаљима мог духовног живота на украјинској земљи.

14/VIII (19)45

Ишао сам да се учврстим на “Мосфилму”. Директор Миша Калатозов ме је лепо примио, као и увек. Погледао сам на грозну зграду “Мосфилма”, прошао сам, као по затвору, сетио сам се мог кијевског студија, где је прошла моја младост, где сам ја уложио толико рада, толико нерава, толико брига и где ми је четврт- разредно јеврејство затровало живот и истерало ме, рукама земљака и мојих уображених вођа, да би се мучио овде и скратио себи живот.

Веселите се, моји бивши другови, нема ме међу вама. Поносите се, цветајте, нека вам бог помогне и Д. М. Нико вам се неће подсмевати, неће разљутити вашу психу, неће угрозити ауторитет, неће пљунути на ваше улизиштво и духовну равнодушност. Заборавићу и ја вас. Не због тога, да умирим себе бескорисним сновима, да ће све проћи или, да кажем, проћи ће време. Ништа неће доћи, само моја смрт. И ништа друго не очекујем, осим ње. Ви сте ме победили...

Никаквих гласова из Украјине. Не долеће ни птица.

Врана кости не доноси.

Мене се плаше и да виде и да чују.

Ја сам сам.

26/VIII (19)45

Сви теже за положајима. Рад је постао ствар племенитости, части и херојства. Једноставно рада више нема. На херојство није свако способан. Али свака куварица мора да зна водити државу. Треба рећи, дивно гесло, нарочито ако оно престане да буде само то.

До смрти нећу разумети, због чега се толико пењу према положају. Шта може да буде лепше од конкретног рада, од знања да се ствара конкретна вредност за читаву заједницу.

Данас сам прочитао историјско обраћање народу друга Стаљина. Мојој радости нема краја. Радујем се као да имам седам година, толика је та радост велика, чиста и прозирна. Сазнао сам да је Немачка била на западу, Јапан на истоку, да су Јапанци, показује се, нападали нас неколико пута од 1904. године, 1918–1922. итд, и да је дошло до краја Другог светског рата. И ако више ништа нисам сазнао, како до фразе “Вечна слава херојима који су пали у борбама за част и победу наше Отаџбине”, није додана ни једна топла реч, као да их је погинуло много мање него 229.000 Американаца, ја ћу рећи себи следећи великог маршала – генералисимуса, вођу и учитеља: слава нашем великом народу – победнику, тим више слава.

Једно само не разумем. Због чега се обраћање завршава речима “нека живи и процвета наша Отаџбина”, а не социјалистичка совјетска Отаџбина? А за ту погрешку, мене је много тога спопало од вође и маршала. Но ја праштам великом генералисимусу, јер он вероватно такође замишља Отаџбину, као совјетску и социјалистичку, како сам је и ја замишљао, пишући једноставно за Украјину “Отаџбина” изговорене устима мог Кравчине.

Али не могу опростити генералу Мак Артуру, што је, потписујући на “Мисисипију” капитулацију Јапана, довео са собом до великог историјског стола два генерала која су била заробљена. Ах добиће он од Трумана! Тако нешто да уради!

Каква општесветска срамота! Заробљенике, уместо да их ражалује, провери у концлогору и обради их, тако да знају до четвртог колена, како се пада у заробљеништво. Уместо тога да се сазна путем озбиљних испитивања, да они нису били јапански шпијуни, да нису помагали јапанском фашизму, те сумњиве заробљенике тако одједном довести до стола као победнике. Другови, шта је то? Не разумем. И не разумем још и то, због чега ме је то толико узбудило? Зашто сам постао завидан?... И због чега жалост и радост, што има на свету поносних људи, чије су све мисли усмерене на живот и на поверење у човека. Ђаво да га носи како лепих ствари има у животу!

3/IX (19)45

Дакле, мир. О каквој несигурности говори данас амерички трговац Труман, вадећи из џепа атомску бомбу, ко би га знао? Чега да се плаши? Људи су цели. Бомба у џепу, пара много. Да се он не плаши тога да ће се појавити бомба и код нас, и још већа и опаснија, да ће тада и нама, људским масама, бити весело да се живи, као на банкету пред последњом опште светском кугом.

Говор Трумана данас је био, такође, историјски: у једној руци бог, у другој атомска бомба, на устима претња са неприкривеном адресом.

Завршио се светски рат.

Пало је у мукама четрдесет милиона совјетских грађана, моје браће и сестара. Завршио је од глади у Кијеву мој осамдесетогодишњи отац, и ја сам, тешко рањен од својих, једва остао жив.

Шта ја хоћу? Шта мени треба? Рад. Ја хоћу да радим. И мало радости, а нећу имати радости. Не могу да се радујем, када је око мене људски олош. Мене је срамота, толико срамота, као да сам ја крив што су људи бедни, слабо одевени, неуредни и преморени. Као да сам их ја залудео, нешто им налагао и извлачим им жиле, као да сам им ја отео празнике, спокој, благу нарав и учинио их несрећним, поставивши над њима много рђавих, лудих начелника, хладних слабих душа. Јесу ли људи хероји или нису? Хероји. Више- двапут, сто пута хероји и паћеници. Они су покрили Немачку својим лешевима и залили је крвљу...

Моје време је најокрутније и највеличанственије истовремено. То је таква истина као вечна својина колхозника на земљу, то јест, као њихова вечна обавеза да је обрађују и предају род држави.

По својој природи не могу бити, не умем да будем задовољан. Ја сам са несрећнима, са беднима, са незбринутима. Ја сам то примећивао у себи увек. Очигледно, то су моје необуздане фантазије и од неких животних старих траума. Можда због тога што сам Украјинац, што читавог мог живота на мојој земљи горе страшни жртвеници, на којима гину неугасиве душе, што нигде у свету већ за то не гину тако и не лутају, уздишући узалудно у својој тузи, у узалудним надама.

Светски рат се завршио атомском бомбом.

Ја хоћу да радим. И хоћу да верујем до смрти, да неће више бити потребни луди генерали, пуковници, идиотски тенкови и топови и сво то ђубриште атавистичних глупости, сви ти споменици великим убицама и њиховим коњима и хотентотске почасти снајперима, маршалима и безумним партизанима, који су упропастили десет пута више својих људи него Немаца. И да ће бити мир. Да неће бити потребни хероји - мученици.

Да ће Академија наука стати на страну мира. Да ће научници бити као благородан људски интелект јединственог друштва без непријатељства. Племенитости ствараоца, мислиоцу, заштитнику човекове слободе, добра и животној независности, херојима страдања, свима који ће спречити стопроцентну безграничну гадост рата, увећану идиотским украсима, – хтео бих да створим споменик заједно са људима – браћом.

13/IX (19)45

Јуче су били код мене гости поводом мог рођендана: Андреј Буров, Герасимов Сергеј, Борис Ливанов, Шкловски Виктор, Јакољчик Ју., Халипов и моја стара пријатељица Есфир Шуб. Донели су ми цвеће и поздраве. Из Украјине није било ни једне душе. Само је Козир послао поздравни телеграм, и то не на моје, него на Јулијино име. Ето колико сам страшан и опасан човек. Било ми је добро са мојим гостима, било је повремено тужно, али било ми је драго да имам пријатеље и ја сам их све волео и њих и њихове супруге. И наш разговор је био пријатан, и осећао сам колико сам јако остарио. А остарили су и Виктор и Есфир. Колико много туге је пало на нас у великом времену великих догађаја.

15/IX (19)45

Ја сам окрутно измалтретиран и упропашћен ратом.

Он ми је отео част, мога драгог оца, уништио мене, опљачкао до темеља мој дом, уништио моју библиотеку и истерао ме из домовине. Одузео ми је срећу да живим са својим народом. С тога, душа моја ће до смрти бити са онима које је уништио и унесрећио рат. Са удовицама, сиротињом, са богаљима, затвореницима и изгнаницима, са силованим робињама у ропству- девојчицама, које су изгубиле отаџбину и част и које су расејане по свету, као галебови у несрећно бурно време. Са свима, ко је умро у нељудским окрутним мучењима, у мукама, ко је молио од крвника метак уместо омче око врата, стојећи испод вешала, ко је горео у ватри, јаучући.

Јер ја сам горим свакодневно, и тужим, и прекоравам, и повремено упућујем клетве, доживљавајући овде свој век.

Ја сам изгубио радост. Са победницима сам само разумом, као грађанин Совјетског Савеза и патриота. Од мене су узели срећу части и грађанског живота. И моје стваралаштво се постепено гаси у трпљењу и жалости.

Сви, који су добили у рату, ко је дошао до користи крађама, измишљотинама, стицајем околности, туђи су ми. Ко је зарадио чинове, случајне положаје и случајно ордење, ко је огрубео, угојио се и морално пропао у свом пропалом угојеном друштву, ко је пљачкаш, готован, чиновнички паразит међу милионима стараца и сиротиње и сматра себе скоро као да је аутор - херој победе ужасно измученог народа сви такви су ми туђи.

19/IX (19)45

Не може бити да је ваша несрећа дошла без нечије зле руке. Неко је обилазио око вас. Неко вас је оклеветао или пред Стаљином или пред Беријом. Некоме сте били на путу.

Не, одговарао сам свима, ко ми је тако говорио.- Не треба такво зло мислити о људима. А главно, не сплеткарити нешто. Јер осим тога што сам написао “Украјина у пламену” са ватреним болом у срцу и врелом патњом због Украјине, која се налазила у немачким канџама, са болном жалости и страхом за њену судбину, ја ништа лоше нисам урадио, нити мислио, ни хтео. И све што се десило, десило се као последица моје грешке, као последица мог преувеличаног реаговања као песника на велика трагична збивања. У томе, што је Стаљин то сматрао не као погрешку мога срца, него смишљену, свесну жељу за обарање Совјетске власти у току светског рата, ја сам видео своју тешку несрећу, као последицу неког неспоразума. Не.

Ја сам се преварио. и тек сада, скоро после две године, сазнао сам, да је постојала змија, која ме је ујела тихо за срце. Која је Берији “научно” доказала моју смишљену и јасно усмерену непогрешиву антисовјетску акцију. А Берији- значило је и Стаљину. Нашло се чудовиште леденог срца и зло, којем сам стајао на путу.

То је Ч. М.

Када су ми то рекли, прво што сам помислио, сетио сам се речи Ч. после мог рушења: “Ти се сада сакри, да те нигде не виде. Нестани и ради у тишини. Ти не умеш ни да живиш, ни да радиш, наивни човече. Ти ради, као ја. Разбацај по делу, као што ја разбацујем,- овамо српић, тамо чекићић, онамо звездицу. И ето свидећеш се”.

Страшан човек. Сада ја верујем речима Наташе В., да је њеног мужа Шенгелаја Миколу он отерао у гроб. Нека буде проклет.

Испричала ми је Ш.

22/IX (19)45

Завршио сам “Повест о давно минулом времену”. Не мислим у опште о њеној судбини. Када се сетим све историје рађања и пропасти “Украјина у пламену”, не могу да се горко не насмејем себи. Заиста, шта да чекам и шта ми треба? Признања, комплименти, или пара или славе? Не треба мени славе, јер на њој, несрећници, опет ће се наћи пијан Н. или плави анђео Н.

Једино што ми треба, да ми судбина не одузима сузе и плач за петнаест милиона смрти мог несрећног измученог народа. Када помислим шта се збило и шта се ради, колико страдања, кривде, смрти, нељудскости, неземаљске суровости, паклених мука, нечувене горчине мучења, неправде, прикривеног јада, лажи, прогонства и стрељања. Колико равнодушја и мржње према народу и страха од његовог неуморног духа! Боже мој!... Колико духовно и физички разбијених срца. Петнаест милиона лешева и прогнаника. Ја не знам ништа страшније на свету. Шта “Повест о давно минулом времену”? Зар такву повест треба писати о смртоносној рани народа? Трагедију треба писати, нову Апокалипсу, нов “Дантеов пакао”. И не мастилом Москве, него крвљу и сузама, лутајући Украјином, по убогим кућама, под прозорима сирочића, у пустарама и на згариштима Мајке Удовице. Но шта ћеш да урадиш... “нужна правдо узвишена”.

22/IX (19)45

Какву музику сам створио? Због чега је одјекнула тако благотворном звоњавом по читавом свету? Чиме је обрадовала и потчинила себи све људске душе? У чему је био њен смисао, њена снага?

То је била патетична симфонија борбе за Систем Савета на Земљи.

Ја сам је створио из безбројних звучних спојева. Најразличитијих, противречних. Као хемичар или ковач, ја сам растапао херојске звуке са испразним, ништавним акордима шуштања хартије и шкрипе канцеларијских пера; широке, као море, пасаже младалачких благородних порива и стремљења према чистом, свеопштем, вечном, са досадним цифрама бубњева. Трубе одушевљења са плачем гладних саксофона. Громове светских невиђених напетости бакарног инструмента, бајковитих одјека славе победе са сичањем сплеткарења, грубости и лоше натмурености. И негде на четрдесетим спратовима, на самим врховима симфонијских таласа мога дела сплеле су се у трагичној игри радост и незадовољство, слава и непотребно фасадерство, и химне, и крици, и одушевљење, и стењање рада са бурним каскадама паразитизма и незнања. А још више, изнад свих звучних армија и стратосферским ескадрама звучања - спремност на смрт и незнање да се живи. А доле, по густим и тешким - претешким низовима басова, шкрипале су, брујале, гасиле се и изнова брујале и рикале, и плакале су истоветним душепарајућим трубама хиљаде неисказаних питања пригушене, сиве, бедне, невеселе ружноће. Дело је почело да живи, јер оно није било реч.

Из чега се састоји лепота? Из тога из чега и живот и победа. Из усредсређеног љубавног спајања свих њених појава. У мојој симфонији побеђивала је Радост, и снага њеног оптимизма и свепокоравајућа Лепота били су управо у савлађивању зла.

Како је све једноставно! Важно је само однеговати љубав према Човеку и избегавати као смрт сумњичења и мржњу.

23/IX (19)45

Благословен мој дан! Старим. Данас сам сањао да на свету постоји бог. Да ме је позвао к себи и наложио својим анђелима да из моје душе испале и исеку ватреним мачевима тугу и жалост због угњетавања, страх за моју мајку и отаџбину моју, за родбину и жену, и за себе, и за све што волим. И анђели су скинули са мене окрвављену кожу и бацили је у ватру да би постао чист. После тога су по његовоме светом налогу исекли мој таленат и дали ми нов. Постао сам нем, заборавивши све речи, сва слова и сва њихова значења.

Ја скидам са тебе терет речи, човече мој, - рекао ми је он.- Ја их нисам теби дао. Ти си се сам за њих ухватио, као дете за ватру или чашу отрова. Она је на земљи данас лаж. Ја сам се преварио у твом таленту, макар да сам бог. Једини ја те ослобађам окова, искованих из слова. Узми себи други таленат. Ја не дошаптавам ништа. Сада нећеш ни сам да погрешиш у избору, јер си постао несрећан.

“Дај мени Музику, боже”.

“Узимај”.

И постао сам композитор. Све, што сам знао, осећао, све што је видео мој духовни вид,- све се претворило у звуке. И ја сам постао слободан. Растопио сам се у милионе звукова у трансценденталној својој најлепшој сфери и написао сам за људе, које волим више од свега на свету, сву, без страха, без лажних суза, складних и подлих украса, улагивања, без глупости, и без подметања глупости застарелих незналица и хладних частољубаца, страшних и ненаситих, жестоких невера и мрзитеља човека.

16/X (19)45

“Повест о давно минулом времену” плаши руководство. Бољшаков, прочитавши, избегао је разговор. Поликарпов, прочитавши, прихватио, али своју мисао није рекао, изјавивши међутим, да је повест тешка за разумевање. Ње се већ плаши Калатазов, који је раније био одушевљен њоме. Но, бог с њима. Послаћу је најбоље Стаљину. Послаћу и замолићу да да неки знак, јер овако је даље немогуће живети. То није живот.

Могуће је изгубити не само таленат, могуће је изгубити разум и жељу за животом у овој инерцији сумњичења, престрашивања (фуј, каква одвратна, проклета реч) и понижења.

Из Украјине ни ветра, ни таласа. Ја сам умро.

16/X (19)45

Мени је начелник украјинске кинематографије Воскобојников рекао не много, али у реченом је била толика бездан смисла, као да то нису биле обичне речи, него члан Стаљиновог устава:

Што се тиче Ваше судбине и Ваших стваралачких планова, као и места Вашег рада, то јест Вашег живота, ја ћу Вам рећи отворено и тачно: на основу нашег демократског централизма у вашем положају одлучно и апсолутно нико ништа не може променити ни за јоту. Надати се, дакле, ви ничему не можете. Постоје само две личности на свету, од којих зависи ваша даља судбина – другови Стаљин и Хрушчов.

5/XI (19)45

... Ја ћу умрети у Москви. Тако нећу ни угледати Украјину. Пре смрти, замолићу Стаљина, да пре мог спаљивања у крематоријуму, изваде срце из мојих груди и закопају га у родну земљу у Кијеву, негде над Дњепром на гори. Пошаљи, судбино, срећу људима на порушеној и искрвављеној земљи.

Нестани, мржњо! Изгуби се, бедо!

Повремено ми се чини, да сам умро и одавно лежим у гробу, и свака вест из Украјине пада ми на груди, као гробљанска земља, лопата за лопатом. Као да мене већ нема, као да ме никад није ни било. Као да ме није уопште створила украјинска земља пре педесет једне године, није ме хранила хлебом и медом, није појила мислима, осећањима, није ме купала у веровањима и обичајима нашег народа, није улагала у моју душу ни своје поносне херојске песме, ни љубави према себи, ни плача, кад је сама плакала као удовица у ропству.

Тако, замоливши један пут хлеба савета и добивши камен осуде, ја, рођен за добро, затетурао сам се и ћутећи пао, као што пада мртав и крв моја скорила се и прилепила за моју седу косу, а ви сте се сви заједно плашили мог осуђивања и гласно ме мрзели, као што мрзе кажњеног, један се радујући по изгледу рационалном радошћу, други – са шкргутом и звецкањем зуба, трећи – уз ракију. А четврти, претпостављам, присетили се, ради сопствене утехе, не само срамоте мојег злочина, него и тога да је мој карактер рђав, а он је стварно тако рђав већ хиљаду година, још од оног времена, кад је творац поделио мајсторе на два дела: на оне који, псујући, топе метал на високим љутим температурама и на мајсторе хладно- млаке, стога пријатне, без црвоточине са ћелавим карактерима.

Међутим, у животу се дешава, макар и не баш често, када и највеличанственији догађаји или дела у свету, улазећи у свест неких људи, прилагођавају се њиховој мери и одмах постају тако ништавни, празни и лажни као и они сами.

Нећемо да се мучимо узалуд.

Његово величанство Случај створио их је, као и нас, и разместио их на разне положаје. С тога нека пишу и они, јер свет је ипак још увек лош и они одговарају њему, као краста упрегнутом болесном коњу. Нека живе и гоје се, као :то међу људима живе буве или неке друге људске бубе.

А кад се помисли да, пљујући у рупицу, буба није хтела толико да нашкоди ником, него да угоди забринутом руководству, тада постаје све јасно и разумљиво, посебно, када је руководство са своје стране такође настојало да не изневери више претпостављеног, већ стварно прекомерно забринутог начелника, који и није мислио о томе.

Примите мој срдачан поздрав и заборавите нелагодност. Све пролази, као вода у планинама. Беспрекорност уредника, као и сваког другог ствараоца, била је, сада је и биће у већој мери ствар среће, него резултат поштења.

Срећно била, судбино.

5/XI (19)45

Приближава се велики празник.

Биће море радости, одушевљења и свечаног покрета. Град се улепшава. Празник Победе – највећи празник.

“Само ја, као Шевченко, ходам и плачем на раскрсницама општељудским”...

Данас сам ишао по граду и једва сам стигао до куће. Немам снаге да ходам. Све ме боли. Боле ме руке, ноге, боли ме глава и боли срце. Оно већ не престаје да ме боли ни дању ни ноћу. Мислим да ћу ускоро да умрем. Жао ми је да умрем. Родио сам се, био сам створен за деведесет година. Умрећу ускоро, јер је из мене изашла сва снага. Она је отишла не само на рад. Не. Није ме рад савладао, ни пијанчење, ни жене. Оборила ме је народна несрећа. А уништили су ме људска мржња и окрутност. Убили су моју радост.

5/XI (19)45

Почиње историја са делом “Повест о давно минулом времену”.

Ако бих рекао нормалном живом човеку, вероватно би се смејао до изнемоглости, а можда не би ни поверовао, да то није измишљотина злонамерног сатиричара: Бољшаков ме избегава. Три пута приликом сусрета, брзо ми је одговорио када сам га питао, да он “Повест” није читао. Да се даље скрива није згодно... неће ме пустити на очи!

То се показало до сада, почели су да се склањају, дошаптава ситнија боранија, заменици, уредници, једном речи, сва послуга, која се одушевљавала сценаријем, као нечим изузетним. Већ се Калатозов (директор студија) изјаснио да није читао. Ето какав сам страшан човек. Крећем се усамљено, као у тамној шуми између привиђења и вукодлака. И не знам шта, куда и како. Само глуви шумови одјекују из шибља и мрачних провалија и туга ме обузима, као да ово није реалан живот, него сан. Ни код кога нема мисли! Ни код кога! Нико ништа не верује. И никоме ништа није потребно, осим тихог, мирног животињског битисања. Друштво лажи и ништавила. Господе, ако би Лењин васкрсао или кад би Стаљин имао могућност да завири макар на час, инкогнито, и види “највећу од свих уметности”, шта су са њом урадили безглави чиновници, до каквог пропадања и моралног дивљаштва и равнодушности довели, -–каквом би љутњом бљеснуле његове прометејске очи!

Осећам, да ће повест пропасти.

6/XI (19)45

Каже мени Ју. Г., кога сам срео на улици близу Кинокомитета, да према подацима, које већ објављује влада “ Украјина је за време рата изгубила тринаест милиона људи И то је, тако рећи, са оптимистичком тачношћу”. Односно, ако би томе додали два - три милиона, тешко да би погрешили. У Сибир су пред рат прогнали милион и по из Западне Украјине, а и сада многе тамо прогоне. А наталитет ће доћи на нормалу можда тек 1950 године.

На тај начин, Велика Удовица је изгубила четрдесет процената своје деце, која су убијена, спаљена, мучена, послата у прогонство, истерана у туђе земље на вечито скитање. А до рата, од почетка Велике Социјалистичке револуције, она је изгубила, поред милиона изгинулих у борбама и политичким прогонима, још шест милиона од глади у плодној 1932 години. За двадесет предратних година у њој се није повећало становништво, иако је по стопи прираста становништва стајала скоро на првом месту у Европи. Толико су жедни били богови. Сада је она тешко, ако не и смртоносно рањена. Таквих губитака, прећутаних, због своје језиве истине, није доживео и не зна ни један народ на свету. И ни један човек ми још није рекао о том историјском ужасу уз плач или макар са жалошћу. Не, или ћуте, ућуткују, или су равнодушни, или се некако осмехују, између осталог, да неко не би помислио како им је жао, јер би то било “политички штетно”.

Моје време – крај пропадања мога народа.

Како да се дигне на својим окрвављеним пољима? Како да их обради? Његове снаге ће отићи на обраду земље, коју ће он проклети као несрећу или неће проклети, али ће се вући по њој, као роб, послуга, хлебоприпремач Европе. Шта се дешава у његовој култури? Колико је уништено, растерано, какви људи су запосели установе, где се стварају културни кадрови? Колико провинцијализма и тупе самозаљубљености, асимилатора и русификатора! О другоразредности, колика је страшна снага у теби! Сунце, и небо, и земља, и цвеће – ништа неће заклонити и неће разјаснити стваралачке несагледивости.

О пусто поље Европе!

7/XI (19)45

Основни циљ мог живота сада није кинематографија. У мени већ нема физичке снаге за њу. Ја сам створио један број филмова, изгубивши на то, не својом кривицом, сам цвет свога живота. Ја - жртва варварских услова рада, жртва беде, сиромаштва и ништавила бирократског мртвог кинокомитета. Знам, да се године неће вратити и да их ни са чим не могу стићи. С тога, сетивши се тек сада и мислећи на дангубљење времена и снага на филм, ја не окрећем свој поглед према филмској траци, химерној целулози.

Хтео бих да умрем после тога кад напишем једну књигу о украјинском народу. Кад сагледавам оквир ове књиге, тако рећи суседе њене државе, ја видим Дон Кихота, Кола Брењона, Тила Ојленшпигела, Мулу Нусредина, Швејка. О томе размишљам већ пет година, тражећи форму. И сада ми се већ чини да налазим одговарајућу форму. Хоћу да је тако напишем, да она постане приручна књига и доноси утеху, одмор, добар савет и разумевање живота.

Данас је празник Октобра. Грме поздрави. Вече. На улици снег. Почиње полугодишња хладноћа. Боли ме срце. Да ли ћу доживети топлоте после зиме?

9/XI (19)45

Данас сам тачно и у потпуности свим срцем, осетио да ми је суђено, ако не умрем брзом смрћу, да напишем једну велику књигу, ту која је живела у мојој подсвести већ много година. Она је молила да изађе на свет у неким детаљима још двадесет осме године у ненаписаном “Цару” – мојем најбољем нереализованом сценарију, она је већ живела у епизодама “Мера живота”, у дијалозима, у мојој сталној тежњи ка синтези. Ја већ верујем у њу и већ сам срећан. Мене је већ могуће оставити на хлебу и води, заклонити од мене свет, не примати ме. Ништа ми није потребно. Мени треба да донесем народу радост у своме уметничком делу. И више ништа ми није потребно. Верујем, верујем, верујем!

Од данашњег дана почећу да се чувам од злог погледа, неразумне речи, од животних ситница. Политици ћу придати најмање времена. У политици ћу живети само на стаљинским интегралним врховима сагледавања. Све своје снаге, сав ум очистићу од ситница, свакодневног. Закунућу се да се дигнем до висина стварања дела које ће трајати много година. Увешћу вечерње време, као молитву народу, полетећу својим духовним погледом у Украјину до свог рођеног народа, чији сам нежан син, био и бићу, у име оца.

6/XII (19)45

Петнаест година сам обрађивао своју, или треба рећи, друштвену њиву. Нисам жалио ни снагу, ни време. Нисам знао једно време, ни за празнике и за доспаване ноћи. Све сам мислио како да што боље сакупим плодове. И мени је рађало. Било је доброг хлеба на мом пољу, било је јабука у воћњаку и меда на радост свима, ко је јео, ко је хтео да једе. Један једини пут ми није успела летина. Нисам некако добро поорао, нисам посејао добро или нисам праву молитву изговорио, а поред тога много ме болела глава и срце. Тада су дошли на моју, узалудним знојем натопљену њиву, зли људи, усред увеле баште су на брзину поставили склопљену трибину, сличну вешалима и, скривајући своју срамоту, ако не срамоту, своје неваљалство или таштину, и викали су гласно:

Ево то је он! Петнаест плодних година нас је залуђивао. Растеривао је нашу маглу лепотом свога рада. Али нам се посрећило на крају. У шеснаестој години он је открио своје право лице. Разапните га, разапните га! Мрзите, понижавајте! У име великог бога, оца нашега,- разапните га. Не у своје име, јер га немамо, у име оних који се боре са нама...

Тада сам ја ћутећи пао и умро...

21/XII (19)45

Суђење фашистичким вођама је најстрашнији и најзлокобнији процес, какав се било - кад водио у историји човечанства. До таквог дивљачког пада људски род још није доспевао. За време рата сви смо мерили догађаје борбама, паљевинама, зверствима или појавама других срамотних гадости од стране Немаца... И тек сада на процесу у Нирнбергу показује се, израста преко сваке мере слика зверстава, несрећа, мука и страдања са свим што се догодило у Европи и читавом свету, са свим што се радило у Немачкој, тек сада се појављује стварна слика фашизма, стварна суштина светске трагедије, која обухвата читав свет...

Потребни су антиподи Хитлеру, нови светли Немачки генији, и не један, него много, који би обасјали човечанство чистим зрацима таквог неизмерно високог стваралаштва, такве радости и чистоте, каква би могла попунити све бескрајне провалије зла, које је учинио Немачки, народ свету, родивши Хитлера. Да ли ће недостајати у Немачкој нацији снага за такав узлет?

Стојим на коленима. Љубим земљу, по којој су пролазили наши војници у борбама, у којима су изгинули на милионе, спасавајући себе и стару Европу.

31/XII (19)45

Дан уочи Нове године. Самотан и разбијен. Пре три дана, извршавајући директиву Бољшакова, који се “разуме у уметничке ствари више од свих нас, пошто је најстарији руководилац”, исправљајући, богаљећи, овде код мене код куће, несрећан сценарио “Живот у цвету” у друштву добрих и драгих службеника, ја сам, измучен и понижен глупостима, осетио изненада како ме је страшно заболела глава, после тога срце руке груди. Осетио сам да ми је тешко да говорим. Данас је трећи дан. Лекар сумња на излив крви у мозак. Очигледно, да је то. Постао ми је тежак леви образ и замагљује ми се у глави. И сва тешка интуитивна предосећања, која ме притискају овде у туђини свакодневно, све ми то говори једно... Све.

Ја заборављам свој језик. Повремено заборављам свој бол и ужас у Украјини. Моја душа умире. Прочитао сам “Историју Украјине” од Маркевича. Плакао сам. Не могу даље да пишем. Умртвљује се образ и мути ми се у глави. Ја сам апсолутно сам. Да ли сам крив, што сам сам? Да ли сам хтео усамљеност? Да ли сам радио за њу? Не, не. Сећам се свих својих дела, сценарија, филмова, планова. Не. Служио сам бољем и достојнијем што има у Украјини и у човечанству. Због чега ја данас пишем о себи у прошлом времену? Зар ће изгнаник из Украјине срести последњу своју годину?

1946

1/I (19)46

У свим мојим делима постоје сцене растајања. Растају се муж и жена, синови са родитељима. Растају се и плачу или, махнувши руком, гуше плач, окрећући се на рођену кућу последњи пут. Има, треба мислити, нешто дубоко национално у том уметничком мотиву. Нешто је условљено историјском судбином народа. Опроштајне песме... Растанак – то је наша маћеха. Настанила се она давно- давно у нашој кући и, нико никада, изгледа, неће моћи да је истера, успава, умоли.

Основни мотив наших народних песама је – туга. То је мотив растајања.

Пишем, растављен од мога народа, од мајке, од свих, од очевог гроба, од свега- свега, што сам на свету највише волео, чему сам служио, чему сам се радовао.

Ја сам себи у својим делима наговештавао несрећу. Збогом, Украјино. Збогом, рођена, драга моја земљо - мати. Скоро ћу умрети. Умрећу, замолићу да ми се из мојих груди извади срце и нека се однесе и закопа негде на твојим пољима под твојим небом. Прими га. Оно се теби целог века молило, не проклињући ни једну од туђих земаља.

2/I (19)46

Ја сам почео да се молим богу. Нисам му се молио тридесет седам година, скоро га нисам спомињао. Ја сам га одбацио. Ја сам сам био бог, богочовек. Сада сам увидео мали део своје заблуде. Не, нисам такав за каквог сам се сматрао. Када је посивела моја глава, утишале се страсти и, дан се приближио вечери, а пређен је, толико велики пут, сада самотан, овде у пустињи, остављен од људи, осетио сам до дубине своје душе да “слаб је немоћан човек и, читав живот је жалостан”. И када сам осетио и схватио колико су велики људи мали и мизерни и суровост у чији загрљај су бачени за увек, као у смрдљиву јаму и мизерну пролазност славе, поштовања, снаге и права, ја сам помислио да су сви погрешили. Погрешио је Шевченко, Франко, велики руски мислиоци. Шевченко, чини ми се, због недостатка културе. “Нема господа на небу”. Сигурно, нема га. И мајке божије нема. Он не постоји. Он јесте. Али га нема. И почео сам да размишљам да је страшно и убого на свету ако га нема, као сада, на пример. Он јесте, Он је био код Павлова, Мичурина, а очигледно и код Дарвина, као људи најдубље синтезе. Како је инфантилно, то јест првобитно поетски персонификована идеја лепог, идеја добра, то јест, свега што уздиже духовну структуру човека изнад обичних физиолошких процеса, чини човека добрим, хуманим, духовно високим, што даје човеку осећање жалости без чега човек није човек.

Бог је у човеку. Или га има или га нема. Али његова пуна одсутност - то је велики корак у натраг и на доле. У будућности људи ће доћи до њега. Не до попа, свакако, не до доласка. До божанственога у себи. До прелепог. До бесмртног. И тада неће бити мучне сиве досаде, зверски немилосрдног тупог и ограниченог, невеселе свакидашњице.

5/I (19)46

Рат у уметности треба приказивати преко лепоте, имајући у виду величину и лепоту људских личних поступака у рату. Свако другачије приказивање рата лишено је сваког смисла.

То је парадокс, један од највећих у историји човека.

Јер: рат је - глуп. Окрутност и глупост, прерушивши се у атавистичко рухо, овлађује масама злочинаца, затварају за време својих злочинстава уста уметности, односно томе, чиме се човек разликује од животиње. Освећују тај кретенски акт бесмртном тврдњом: када топови пуцају, музе ћуте.

И сам идиотизам убиства и најсрамнијег масовног насиља уздиже се у ранг уметности рата! Ратна уметност!

Она је таква уметност, као шизофренија.

Због чега владари увек мрзе пацифизам а посебно уочи беснила? С тога, што су сви они по својој суштини – робови дубоких атавистичних инерција, на којима се заснива и цвета сва сила и природа њихове владе. Погледајте на земљу: она је покривена споменицима убицама и њиховим коњима у много - много већој мери него антиподима.

И још једно: сви споменици антиподима убица и мучитеља су много јефтини.

10/I (19)46

Мислим. Има нешто срамотно у професији филмског режисера. Нешто неозбиљно и сумњиво. И нешто будаласто. Филмски режисери треба да раде до четрдесет пете године. Ова мука даље ни са чим није оправдана. Рад је прекомеран због много тешкоћа и по умном напору. И у ово време њега могу обављати безначајни шарлатани по узору на Д. и С. и временом њихове се творевине више допадају. Филм – је велика и брутална уметност. Она је сурова уметност у горем значењу речи. Она је пуна пробисвета, површних у производњи, а руководи њоме гомила неспособних чиновника, на челу са микро- Б. Код нас филмска уметност није демократска. Она је дворска. Јер, зар може сто осамдесет милиона народа дозволити да режисери ураде годишње двадесет филмова?

Ја не знам ништа у свету и нисам ништа читао или чуо глупљег него што су државни методи и пракса израде филмова у нашој великој земљи. Ја сам узалуд изгубио свој живот. Двадесет процената моје најбоље снаге, времена отишло је у руке кретена, у ваздух, ни у шта.

10/I (19)46

Данас ми је И. Козловски испричао да се негде, уз пиће, вероватно, видео са генералом Соколовим, који има лепа сећања о мени. И због нечега ме ово сећање толико узбудило да сам скоро заплакао. Волео сам свога генерала, сам не знам због чега, као рођеног брата. Увек сам се радовао његовом доласку код мене, његовом гласу, његовим манирима, људској осећајности. И он ме је оставио већ више од једне године. Отишао је и оставио ме као у гробу. А сећао сам се њега сто пута, распитивао се, туговао, мислио да га више нема на свету.

Не, не њега нема на свету. Мене нема. И он се о мени, сигурно, сећао као о мртвоме. Нисам могао детаљно да испитујем Козловског. Било ме је срамота. И плакало ми се, да ме је напустио човек који је био тако добар и пријатан. Имао сам читавог дана жељу да му телефонирам, да му напишем. Нећу да пишем, ни да телефонирам. Нека он иде својим путем. Нека га никад не остављају успех и срећа. Био је мој друг.

Господе, зашто ме је он напустио, зашто ме се одрекао? Зар сам ја толико сумњив? Зашто да живим?

И исти тај Иван ми је испричао да се видео са Васиљем Костенком, кога сам, такође, волео више од свих људи у Украјини. Ни он, вративши се из Енглеске, такође, није смогао снаге да се види самном, није могао да ме посети макар на један сат. Није пожелео, или се уплашио, опрости му боже, а мени се плаче цео дан. Шта је то самном? Ко ме је проклео? Због чега? Зар сам постао толико лош или неинтересантан, или сумњив? Ради чега сам живео на свету? Зашто су ме залуђивали мојим талентом, умењем, љубављу према људима? Почећу да се плашим себе. Шта да радим овде у Москви у самоћи? Вичем!

Шта ви то радите самном, до чега сте ме довели, кад ме није хтео да посети ни Костенко? Он није Б., није Р. са пијаном душом. О, Никито, велики сте ви човек, заиста велик, велике нације син по форми и смислу!

Борис Ливанов, народни глумац СССР-а, замоливши ме са Јулијом на рођендан своје драге супруге, рекао је Јулији, напојивши се ракијом: “ Ако ме буду питали, зашто је код вас био Довженко, рећи ћу: сам је дошао, непозван”.

Опраштам и њему. Свима праштам.

14/I (19)46

Данас ујутру сам полетео у Украјину. Сломила су се крила и ја сам пао. Веома ме је заболело у грудима. При паду сам заплакао. Покушао сам још једном да летим, запевао сам почетак думе и због свог тужног гласа сам опет заплакао.

Јуче су била два напада стенокардије. Свестан сам свога стања. Ја сам убијен полаганим убиством и ја већ нећу васкрснути!

20/II (19)46

Данас сам завршио “Живот у цвету” – књижевно и режисерски.

Ни на чему нисам толико много радио.

Сада треба да заборавим све и да пишем даље. Ипак не. Сада треба да ставим браву на свој разум и жеље и добру годину да понављам остварен и завршен стваралачки процес на траци у тешким, робијашким условима, са свакодневним нередом, хаосом сиромашне производње, хладноћом и злом. и тако читавог живота.

Господе, помози ми!

3/II (19)46

Јуче сам у “Совјетској уметности” читао “Живот у цвету”. Читање ми је било физички тешко.

Очигледно, читање је оставило снажан утисак. Топло је реаговао и, иступајући, топло је говорио мој друг В. Шкловски и С. Герасимов. Очигледно, реч има у себи неку магију. Њу једнако снажно прихватају сви, ко је читао или слушао.

Ја нисам доживео осећање радости и стваралачког поноса, нисам гледао на сва горда упоређења, што сам имао прилике да чујем. Ја сам бескућна сиротиња. Јуче после читања и данас летео сам у Украјину. Но, већ не долећем. Ломе ми се крила на путу, - падам. Падам у воду, - давим се. Скупљам све снаге да изађем на површину, пружам руке, нема за шта да се ухватим. Вичем, - нико не чује. И крика нема. Пригушено шуштање се отима и гаси се у устима. И груди ме боле, боле.

Јуче ме је посетио Саша Федејев. Симпатичан, здрав и весео. Већ је члан Врховног Совјета и Председник Комитета Стаљинских премија. Причао је мени “запањено”, да немам никакво право да добијем премију за “Битку” и “Победу”, јер сам, прво, кажњен, а друго, - филмови нису уметнички, него документарни, какве може да сними сваки паметан човек, макар, не и много саосећајан. Ја сам слушао и слагао се. Било ме је срамота, као да сам нешто молио, неки поклон а господа ме одбила, још су ме и посрамили. Он је наводио, ради поређења, свој лењинградски бескрвни нацрт, за који ,такође, није примио премију из истог разлога, да мора се откривати универзум итд.

И ето ја седим са три хиљаде рубаља месечно. Примам толико, колико прима мој гардеробер П. Зар то није живот “ уметника са светским именом”!

16/III (19)46

Пишем књигу. Послаћу вам је после три године. Ако не успем да је напишем, ако ја, који сам све изгубио само због једне грешке мог срца, умрем због туге у тешкој усамљености, молим Вас само за једно – нека узму срце из мојих груди и сахране га у окрвављеној отаџбини, у Украјини, у украјинској земљи.

Да ли може бити прекомерне љубави према домовини? Не. Нема такве љубави. Ни моја није била, макар да сам од ње умро.

Једини циљ мога тешкога живота била је да прослављам совјетски народ средствима уметности, који су ми дали судбина, отац и мајка.

На победничком банкету народа мени се није нашло место. Мене су истерали из отаџбине велики људи, мали људи у својој величини.

Господе, помози ми.

22/III (19)46

Добро, нека буде тако. Ја сам мајстор. Својим делима сам вам даривао радост. А шта сте ви мени подарили? Ја сам поставио пред себе један задатак: да увеличам народ средствима уметности. Мој циљ је – радост народа, ком сте ви на челу. Шта ја морам да вас се плашим? Због чега сте ме намрзли? Шта сте ви мени дали? Да ли сте ми дали за четврт века макар један савет, указали на нешто, надахнули, признали? Подржали, обогатили моја осећања, помогли да се макар одморим? Да ли је неко од вас запитао шта ми је потребно, шта недостаје за стваралаштво? Не.

Хладноћа. Уображена охолост и провинцијална уображеност.

Ја сам вама одвратан и због нечега опасан. Вама је мрско то поштовање, које је израсло у народу око мога имена. И ви сте дочекали прилику да се обрачунате са мојим именом. И ви сте ме убили. Више него убили. Ви сте ме изгазили, осрамотили и живог прогласили мртвим. Шта да вам кажем? Какве речи да нађем? Стојим пред зидом срама са откинутим, вашим злим рукама, мојом седом главом у рукама, и већ ништа не могу да кажем. Немам већ уста. И речи су остале запечене у срцу, будите проклети... или, господе, опрости им. Не знам... Не знам.

23/III (19)46

Данас су ми поново захваљивали Јермени за Филм “Родна земља”, који сам урадио за њих, монтирајући га и написавши снажан спикерски текст.

Они се радују, поздрављају ме, та моја културна браћа, Јермени. Они кажу:

“Сви ми говоримо да такав филм може урадити за нас само мајстор који воли своју отаџбину”. Ја слушам тај велики комплимент и плачем. Тако је, волим своју отаџбину, волим свој народ, волим ватрено и нежно, како син може да воли, као дете, као песник и грађанин. И нико ми није рекао хвала, нико ме чак није погледао, није рекао добру реч. О малене вође украјинског народа!

2/IV (19)46

Двадесет деветог марта сам у удружењу књижевника читао “Живот у цвету”. Читао сам чак три сата. Народ је слушао као зачаран. И тек после читања сам приметио да су сви били узбуђени и ганути. Сви су устали и дуго ме поздрављали аплаузом. Ја сам им се поклонио, захвалан за пажњу и поштовање, међутим, ја сам био веома тужан. Било је у том поздрављању, у свему, нешто помало слично демонстрацији. Видео сам пред собом људе који су се радовали мом делу и мојој радној способности. Радовали су се што нисам погинуо од грубе и окрутне песнице, што нисам постао душевни богаљ, простак и лакеј, што нисам пао у очај и нисам проклео свет.

Већ су се пронели гласови по Москви.

Позоришта, шест позоришта већ траже позоришне комаде. Написаћу позоришни комад. Признајем, толико немам воље да радим филм.

Кад се сетим Потилихе* - то је Мајданек, све тешкоће, сва безначајност филмског студија, жао ми је да губим своје скупо време, кога ми није много остало. Тужно.

(* Реон Москве где се налази “Мосфилм”)

5/IV (19)46

Уморио сам се као никада. Јуче увече пао сам на лежај, неко време сам мислио да умирем, таква слабост ме је спопала. Болело ме је читаво тело и трнуло и чинило се све сада ће да се заустави срце. И дошло ми је нешто страшно, и болно да ћу умрети овако, не рекавши своју реч људима и не испљунувши мој бол у очи мојим убицама и крвницима. Како ћу да радим филм, ја не знам. Одакле ћу да добијем снаге? Можда нећу да га урадим. Негде на сред пута ћу пасти и завршиће се мој “Живот у цвету” туђем у туђини, далеко од Украјине, за коју су ме омрзнули они са суровим скарадним срцем. Смирићу Н и НН, нећу прећи пут, нећу сметати гмизавцима да угађају царевима и кнежевима у новом племству. Жив мртвац по вољи Никите Хрушчова и његових хајдука, где ћу да исплачем своје сузе? Да ли ћу се порадовати? Где ћу се одморити? Од кога ћу да чујем људску реч?

19/IV (19)46

Нашем брату земљораднику тешко је било и чак немогуће прославити се животним делима.

Било колико да је радио, сејао, жњео, хранио високо стојеће људе, ништа није помагало.

Много нас је, то је.

Прославити се можемо само смрћу и то не обичном, што приличи добром поштеном човеку, него страшном. Не тихим лепим одласком из живота, него некаквим необичним страдањем и индивидуалним мукама, и то не сваким, него усмереним на одређен циљ у одређеној етапи.

Прославити се и могло надљудским страдањима, пакленим мукама или дивљим злочином.

Ко је био славан преко рада?

Наведите ми једну душу за хиљаду година, која се прославила праведним радом?

Нема такве сељачке душе.

Труд је био узалудан.

Желудачни, биљни.

Нађите макар један споменик срећном човеку.

Ево споменика човеку који је умео да лепо и срећно проживи живот.

Гледајте на њега, потомци.

Нема таквог.

10/V (19)46

Горе ватре. Музика свира, вијоре се заставе победе.

Грми Црвени трг под теретом зарђале надљудске божанствене славе. Шкрипе тенкови, радио- поете плету панегирике маршалима, коњима, гвожђу и знамењу на грудима поводом великих догађаја. Поздрави. Поносни планови. Међународни утицај. Празник Победе.

А у пољу, упрегнувши се у плуг, напнувши мишиће и оборивши главе због терета, орале су удовице и краве и тихо плакале, умивајући сузама своја права и чврсте обавезе и најтачнију у свету уверљивост – трпљење.

О несрећни свете. Шта је теби због њих?

Они су заклонили мени свет, нека он буде проклет и нека буде проклето моје сурово, зверско, лажљиво време. И нека буде проклет сваки ко пије, ждере и смеје се, пишући данас о добробити.

И нека буде проклета лаж изговорена одушевљено његовим устима.

14/VI (19)46

Дванаести сат. Не спавам. Мене изједа туга у Украјини. Сутра морам “бранити” у министарству план филма, као злочинац или преварант, који себи извлачи копејку.

А ја сам лежао и кретао се са тешко болесним срцем и мислио сам само о једном у плану: да ли ћу преживети “Живот у цвећу” или ћу умрети и пасти на путу. И неки глас у дубини душе тужно ми говори: “Ех, човече, човече мој, ослушни своју тугу”. Данас ми је Вања Запорошки донео моју последњу фотографију. Гледао сам и осетио да нећу још дуго да се крећем у туђој земљи. Ускоро ће да ме одвезу у моју рођену Украјину. Жао ми је Јулије. Тужно је остављати верну, драгу душу на пропаст и мучење међу вуцима.

30/X (19)46

Човечанство је ушло у последњу фазу своје трагедије. Трагедију му је донела наука. У ватреној жељи да убрза уништење фашизма, највећи научници у свету створили су то чега су се плашили и шта нису хтели да раде – атомску бомбу.

Она је пала у руке управљача и већ виси над светом, као неизбежна погибија.

Цивилизација доживљава своје последње време. Не сматра Ајнштајн узалуд да ће његова наука донети човечанству смрт.

Не мислим да би се на земљи, у сваком случају у Европи, у високоинтелектуалним круговима нашао макар један кутак, где не би постојао дубоки песимизам.

Приближава се глад. Изумреће не једна десетина милиона људи. Изумреће половина мог несрећног народа у богатој несрећној земљи. А друга половина ће гмизати у просјачењу. И нигде ни у књизи ни у новинама нема ни једног ретка, ни крика или проклињања, или жаљења, па чак ни предсмртног уздисања. Обратно.

Живимо и богатимо се, пузећи напред према гладном царству, мислећи да смо преварили цео будаласт свет.

7/XI (19)46

Бучи радио. Галами Црвени трг. Људи обучени у црно носе заставе. Песници узвикују панегирике. Музика свира “Живео, живео, наш руски цар”. Ура! Ура! Горди, неприступачни спикери изговарају свечане, поносне, самоуверене речи. Праведност и достојанство је само код нас. И нигде нема демократије, осим код нас. И никога свет не треба да воли као нас, и клања се нама... и плашећи се нас, желећи мир и срећу у будућности за све. У име совјетског народа! У име отаџбине!

Слава, слава, слава. Музика. Нова химна потреса свечаном бакром и бубњевима моју собу.

И ја излећем из ње. Ја летим у Украјину, завирујем у прозоре бедних кућа где удовице и деца тугују, где народ отиче од глади.

... Командант параде је високо дигао сабљу. Круто направио корак у страну! Бубњеви! Почео је свечани марш! Јасан корак. Беспрекоран строј...

Колико људи ће умрети ове године.

13/XI (19)46

Своје завршене филмове ја никада нисам гледао. Некада ћу их погледати све заједно. Бежао сам од њих. Све њихове грешке, од којих ми се душа превртала по сто пута, и недорађени делови, и мањак рада и талента, све сам то знао боље од свих. Тако зна радна украјинска мајка сваку пегицу и све урођене белеге под кошуљицама и панталоницама своје лење дечурлије и по старом украјинском обичају:

А чија су то тако лепа деца? – одговара тужно:

Ова? Да нису моја, нека поцркају.

Као, очигледно, и сви уметници, ја сам видео своје грешке у већој мери и увек због нечега не тамо, где су их видели клемпави критичари, пришивајући ми своје убоге књижевне етикете и жигошући моју кожу печатима разних “изума”.

31/XII (19)46

Завршава се дан и година. Седим згрбљен, уморан, довукавши се од невеселог, лошег рада и, уместо задовољства одмором, новогодишњег светог спокоја и душевног мира, плаче ми се. Живим у невеселом дому у коме нема мира, у злу, међу бруталним и невеселим светом. Имам жељу да плачем, да трчим некуда, да вичем, да некога сустижем. Не, нећу трчати. Нисам ја више за трчање. Већ сам мртав и заборављен, већ мене нема у Украјини. Украјино, рођена моја несрећна земљо. Шта ми је остало на свету? Само плач и још, ваљда, посао, који сви око мене сада толико презиру. И сећање на тебе и проклињање твојих непријатеља. Шта ће ми донети нова наступајућа година? Све једно.

Пошаљи боже, срећу теби, рођена, драга, незаборављена Удовице –отаџбино... Срећу теби, земљо рођена, мајчице моја.

1947

5/I (19)47

Никакав депутат никада нисам био и нећу бити. У свету мудрог руководства украјински народ заувек даје превагу Хнату Јури, или Марији Хнатенко, или Параскеви Кавардак, јер њима боље рађа репа, него мени.

Скупо бих платио, када бих дознао: да ли Стаљин зна, да су у Украјини више школе већ давно преведене на руски језик, да на тај начин украјинска средња школа такође мора да нестане као непотребна, бесперспективна и да то у опште ништа заједничког нема са лењинском националном политиком. Да је то обмана народа и читавог света?

Силовање народне душе и ругање његовој историји, животу и брисање његових елементарних права?

Хоћу да верујем, да не зна.

Јер кад бих знао, платили би са својим улизицама Н и НН.

1949

22/I (19)49

Н и НН.

Збогом, другови, пријатељи и непријатељи, збогом. Наставите да газите моје име, како коме треба, нека ја брже умрем. Желим вам дуги век. од свег разореног срца од вас желим да урадите много више од мене и, прекрстивши некад у прелепој будућности своје радне руке, не бивајући ни од кога ни осуђени, ни упрљани, ни омаловажени, разгледајући свој пут и рођене народне ”њиве широке”, засејане бесмртним речима, чистим душама, не опустошеним лажима, узајамном мржњом, грамзивошћу, суровошћу, каријеризмом, да уздахнете лако, тихо и срећно и утешите се мишљу, која није била суђена мени који сам сањао читавог живота о стварању добра: благословен труд и дан и дом.

Ја немам дома и, рад мој је омаловажен од вас, нема цене у друштву у којем сте ви његови старатељи и сваки дан предамном је - туга и жалост.

Чиме ћу да се утешим у туђини? Где ћу приклонити своју седу главу? У далекој Кини, под туђим небом? Збогом.

А, можда, и тамо ћете да ме нађете са својим злом, ви, моји срећни беспрекорни непријатељи.

7/II (19)49

Шта се десило самном? Као да сам се одвикао писања. Пишем чланак за “Литгазету” о суду “Летр франсез-у” и за два дана не могу да сакупим мисли, не могу перо да покренем. Још нисам написао ни једну страну, а већ сам се уморио, као да сам камење ваљао на тешком путу, срце ме боли и, туга ми обузима душу. Не, не редакцијама ја припадам, по својој прилици лекарима. И кочница у писању – то је моја траума, која ме никада неће напустити. Хватам себе да мислим: као да стоји мој страшан критичар иза мојих леђа и прати оштрим оком свако моје слово и сваку запету, да нема у њој издаје или подривања. А ја, уместо да пишем, патим. Ја сам сломљен. Сломљена је моја душа.

Прихватам већ свет као патњу. Ја сам постигао: то се мери дубином унутрашњег потреса, читаве душе, а не само угњетавањем спољних околности. Могао бих да живим дуго и да стварам много само на основу добра, на основу позитивних стимулатора.

23/IV (19)49

Четири сата сам седео у колима, гледајући кроз стакло на непрекидан људски поток. Поред мене на тротоару су прошле хиљаде људи, старих, младих, средњих- сваке доби и стања. И ни на једном лицу нисам приметио радост. Поред мене је пролазило измучено и невесело грађанство. Нисам међу њима запазио ни једно лепо лице. Толико ми је дошло тужно и жалосно на срцу: постао сам стар, помислио сам. Зашто су људи толико уморни, невесели? Зашто им је толико несигурно и разбијено држање?

17/VII (19)49

Колико ме јако боли срце. Дан и ноћ, непрестано, неумољиво. Тешко је, као да је у њему сто пуди. Боле ме руке. И толики бол у грудима, и толико сам ослабио. Не да не могу да ходам, него ми је тешко и да седим, чак је тешко и да лежим. Зар је дошао мој самртни час?

Пишем сценарио. Толико ми је тешко да радим као некада. Упорно осећам, да ми бол у срцу не дозвољава да мислим, не дозвољава ми да осећам живот, не пушта ме чак ни да пишем, да водим оловку или перо по хартији.

Када би ми се посрећило да напишем овај сценарио како треба. Можда ћу одустати од његовог постављања. Морам да се лечим дуго, ако је још могуће да се лечим.

30/X (19)49

Данас је у Украјини празник... Уједињење земље. Остварење сна мога народа у току дугих векова, и мојих снова и снова моје младости.

Празнују сви трудбеници. Само ја, као проклет од свих, од свих заборављен и омрзнут од некога, сам, чини ми се у читавом свету, седим и плачем у самоћи.

Каква паклена казна је измишљена за мене!

Хладна, дуга, тиха смрт. Као да ме већ одавно нема и није било. Као и да нисам живео на свету, и да се нисам трудио, и нисам стварао ништа. Као да нисам ни отаџбину волео и живим као истеран поштеђен пас, носим разбијено болесно срце.

Све ме боли. Као да нема на мени ни живе тачкице. Ништа ме не радује. Сахрањен као последња врста, никоме потребан... Ко ме је проклео? Отац? Мати? Комшије? Непријатељи? Због чега? За ту исту љубав и за тај исти сан који остварен, прослављају сви данас у Украјини?

Ох, земљо рођена, мајко моја и туго моја. Прими ме макар мртвога...

Тешко ми је да живим.

(Остало је четири дана до завршетка сценарија. Да ли ћу извући: тако све у мени искидано боли...)

23/XII (19)49

У стваралаштву немам подршке ни од кога. Апсолутно ни од једног човека.

И нико не види да ја падам с ногу. Сво окружење живи својим слепим природним егоизмом, ништавним и бесциљним. И нема ни савета, ни одмора. А нај главније, нико да подржи мој дух на високом нивоу.

Ја као да пузим, или духовно падам у провалију, у празнину. Од бола у срцу и од умора, и од тога, што нема чиме да дишем, ја гласно стењем. А моје стењање не трпи моје окружење. Оно не верује ни сузама, ни стењању. Није све ни стењати. Излазим на улицу да бих ноћу стењао, да ме нико не би видео ни чуо. Због чега сам почео да толико тешко стењем? Никоме нисам драг чак ни у мојој кући.

За то да се код нас буде писац, треба много више храбрости, него за војничко херојство.

1952

15/V 1952

“Пролазе дани, пролазе ноћи...” Лети моје време и труд мој пропада узалуд. Забрањена је моја недовршена “Каховка”. Сва моја путовања, мисли, снови, комплетан стваралачки, велики и леп план дела – све ни за шта. Празна година и по... како ми је жао мога времена. Када се има на уму да су најбоље стваралачке године између 50. и 60., мени су ове најбоље године пропале скоро у залуд. Почевши од несрећне грешке “Украјина у пламену”, имао сам током десет година много осујећивања: ”Кина”, “Збогом Америко”, “Повест о давно минулом времену”, “Каховка”. Фактично и “Мичурин” је био на пола искварен, у сваком случају измењен. О Б----------В!

Сада је већ, изгледа, мало остало да се квари: срце неће издржати.

Напињем све што је у мени на нов, можда последњи покушај стварања трилогије о колхозу. Само где да сакупим снаге и вере у стваралачки резултат?

19/IX 1952

Један од најтежих и најгорих мојих неспоразума са животом: како се могао десити да је тако безгранично велики човек као Стаљин, дозволио да филмску уметност великог и прелепог Совјетског Савеза води тако ништаван, јадан човек – духовни патуљак Б. За петнаест година он је осакатио министарство, смањио га до катастрофалног минимума, исушио и скоро онемогућио развитак кадрова. Бојажљив и лукав, лукав и осветољубив егоиста, који брине само о сопственој кожи и положају, успео је да постепено дезоријентише и самог Стаљина, уз помоћ њему оданих каријериста, који су на тај начин задовољили своје каријеристичке интересе.

Каква концепција за социјалну драму. Ево где су потребни Гогољ и Шчедрин!

28/IX 1952

Право говорећи, украјински књижевници су већ ушли у сукоб са читавим постојећим стањем ствари у држави. На њиховој страни је само формално слово Устава Великог Стаљина. Али Централни Комитет партије Украјине и Влада говори и издаје своје службене ствари само на руском језику. На тај начин или треба да читав културни процес од врха до дна пређе на украјински језик, или да се буде доследан и заврши са украјинском књижевношћу и да не ставља књижевнике у ужасан, незавидан, сложен положај, којем нема сличног, можда, у читавом свету, код било ког народа, који поштује себе, и владе која поштује свој народ.

11/X 1952

Посетио сам етнографски, или боље рећи - неетнографски музеј у граду Никопољу, који стоји на месту једне од Запорошких Сичи. Може се рећи, стара историја двеста педесет бурних херојских година нашега народа, где су поставили одбрану отаџбине храбри људи, наши прапрадедови, усред пустоши и степа, стојећи против татарско - турских нападача, крвника, трговаца људима... Какав одвратан музеј. Какво сиромаштво! Колико срамотно... не знам како да назовем. Али знам, да ни код једног народа на свету није било таквог односа према својој историји, нема и, очигледно, не може да буде, јер је то нешто апсолутно противприродно, антикултурно и дивље. Зар је код тога народ? Не, и народ. Јер ти младунци, који раде, који стварају такве музеје са циљем да некако угоде свом руководству, његовим жељама, имају посла са никоговићима, то је, такође народ, његови делатници са портфељчићима испод руку. Срамотно и тужно.

12/X 1952

... “Хучи и стење Дњепар широки, срдити ветар завија” већ три стотине година, и на његовим високим обалама нико и ништа није поставио. Само један споменик Шевченку на ледном деблу, који је направио недаровитим рукама Манизер.

Положили сте оружје, витезови далеке прошлости, поумирали сте, поубијали су вас, растерали и прогласили за разбојнике и сумњиве персоне историје за то, што сте преко две стотине година остваривали велика храбра дела, стојећи у пустињи на страни руског и украјинског народа.

Нека владе покрију вашу ливаду, сакрију је за увек, нека се на вашим могилама разлије чисто море од Запорожја до Кизи - Кермена. И нека се воде пролију по нашим степама, где сте ви проливали своју крв и крв Турака и Татара, нека оживе степе и процветају хлебом и баштама за читав добар и разуман свет. И, можда, негде ће се у комунистичком слободном свету људи на нов начин сетити ваших имена, стајаћете ви на бронзаним коњима на падинама Дњепра вековима у гордом коњском строју од Свјатослава до Сирка, на камену његове могиле којем сам се данас поклонио.

По селу је ишла девојка. Упитао сам је:

Да ли знате ви, девојко, где је у вашем селу могила Кошовог Сирка. Она је негде у средини села.

Не, не знам, - рекла је девојка.

У Покривци, где пишем ове редове, такође је постојала Сич. Ту још постоји црква, још запорошка, док је не прелије вода. И такође никог већ не интересује старина. “Било је некад. Да- да. Како да не. Ено тамо и крст стоји Куриног Кабиса, на сред улице стоји крст, на каменој плочи и, види се, веома смета шоферима и руководиоцима пропаганде. Слава ти боже, после две године нестаће под водом. Нестаните, атамани. Већ вам је лакше да чекате страшни суд, у који сте веровали, узевши некад мач у своје руке, лепше вам је да га чекате на дну живе воде, него да сметате некоме у прашини. Јер све једно нико, ни једна душа, ни једна девојачка рука неће ставити венчић на ваш крст, нити ће га зимзеленом обавити за неки празник. Нема код њих празника за вас. А, можда, није ни било,- такви смо ми.

21/X 1952

Ако будем имао среће да напишем сценарио у добром здрављу и не изгубим радну способност, направићу свој филм у кијевском студију. Враћам се у Украјину и ствараћу међу својим народом. Без тога не могу да живим.

Било како да ми буде тешко, ако не буду имали поверења у мене у Кијеву, ја морам, скупивши све снаге, да не обраћам пажњу на људе који ме не трпе, него да стварам за народ, молим се народу, идући са њиме ка великом циљу изградње комунизма и живети једино – филмом о великој изградњи на Дњепру и у степама Украјине.

2/XI 1952

Тешко сам стењао и викао у сну. Од тога сам се будио. Болело ме је срце и ударало је у грудима, још ме и сада боли. И боли ме глава. Одлетећу до Кијева авионом после четири сата. Можда ћу се намучити. Зато ћу видети Дњепар и Украјину и још један пут, стегнувши рукама испребијано и искомадано срце, полетећу у облаке да се помолим родном крају.

Јуче увече звала је телефоном из Москве супруга Јулија. Слабо се чуло. Толико сам разумео да морам бити у Москви за празник Октобра. С тога и летим из Кијева авионом, да не би закаснио код Јулије.

Москва као град, у којем је мој дом, већ ме не привлачи. Она за мене остаје само као престоница, као град Лењина и Стаљина и још као град мојих другова, где ме људи воле и где ме нико није попреко погледао од радника у култури.

Ја желим да живим у Украјини. Било шта да буде самном. Нека се чак скрате преостале године мога живота, ја хоћу да живим у Украјини. Нека буде непоштовање и људско зло око мене, нека ме називају непријатељем народа бесрамни и сурови службеници- људождери, ако им је то потребно. Ја сам син Украјине, Украјине. Мати ме је родила у степи, растао сам у пољу, знао сам срећу и несрећу у пољу. Велики живот. У преображеној степи, код велике свечане реке, међу народом, да поживим и утешим своје срце, обрадујем се његовој срећи. Летим.

15/XI (19)52

Четири сата ујутру. Пола четири. Пробудио сам се од главобоље. Пролазим читаво време у несхватљивом расположењу великог и необичног заноса. Или ћу створити нешто изузетно чисто и високо, што још нико није створио, до чега се нико није дизао у мислима и осећањима или ћу скоро умрети и то пред мој крај трепте у мени последње душевне и физичке снаге. Моје здравље је све горе. Морам бити спреман за то. Кога ми је жао – моје Јулије.

14/XI (19)52

Ја толико волим моју Јулију, као да је нисам никад волео за двадесет пет година мога породичног живота са њом. Непрекидно јој говорим нежне речи. Дивим јој се, препун дубоке нежности за њу.

...Тако, ја волим моју Јулију и због тога сам срећан. Ко ми је послао љубав?

Чиста вода велике Реке мога народа! То је њена лековита влага која ме обавила и опрала ме; то је и њено вечно девојачка украјинска нежност и беспрекорна чистоћа њених много издашних боја.

Лака топла вода је обавила моју душу, очистила ме од туге и жалости, окренула према лепоти, и постао сам то за што ме је родила моја Мати, добар и радостан. Она је напунила моје срце љубављу, миром, срећом. И ја ћу благосиљати читавог живота њене чисте обале и умиљато запљускивање њених таласа, и модро небо у њеним нежним водама, и материнско - девојачку топлоту, свету у сваком додиру мене, њене рођене воде.

Речице, речице, душо мога народа, колико непроцењив поклон си ти донела мени! Са сваким сећањем ја се купам у теби, са сваком светлом мишљу хрлим к теби на тихе воде, на јасне зоре, носим себи на жртву најдраже мисли, припадам теби.

Светице моја, незаборавна, вечна! Позови ме, прими ме на своје обале, где живе моји људи, где чујем песму...

15/XI (19)52

Крвни притисак ми се подигао до 200. Пуштали су ми крв. Као да ми је боље. Гледати како крв истиче и разлива се по постељини и целој десној руци, није болно, али мало непријатно и мало тужно. Већ је и то дошло. Но ја сам покушавао да мислим о другом и некако сам изашао из собе. Али не на дуго. Осећао сам велику слабост и осећање несигурности. И дуго спавам. Већ спавам и спавам четврти дан. Данас ми је судбина послала тако нежан и добар сан... Само сам се пробудио од таквог бола у грудима, који ни сада не престаје. Сањао сам неочекивано то што никада неће бити и што ће за увек очаравати моју душу, моје најтананије мисли и изазиваће захвалност нежности.

Прво смо у чамцу пловили по Дњепру. А Дњепар не широк, само дубок- предубок. И вода мутна, пролећна. И ја као кажем “Гледајте пловимо преко светих места”. Само нико ништа није разумео. После смо у чамцу спавали пловећи. А ја као поред Виле - посестриме, ставивши главу на њену белу руку. После сам се пробудио рано - рано. Болујем. Како ми је тужно...

1953

4/III 1953

Пишем, пишем, не спавам ноћу. Прошло и савремено пролази ми пред очима. Тутње борбе и жестока стресна надметања у мојој узбурканој фантазији. Крв, и бол, и сузе, и смех, и повремено исмејавање појављују се из дубине сећања и теку у потоку великих догађаја, као шум у пролећним бујицама.

У нељудским тешкоћама распала ми се пред очима моја класа. Пред очима се рађало из ње ново човечанство и пред очима је неколико пута умирало, у невиђеним масама, пред којима би се већ замрачио Дантеов ад.

Немојте мислити, поштовани скупе, гледајући мој велики и страшан филм, ако вам је на уму зла мисао, да паразитирате на смислу мога живота. Све знам. И сам се питам – зашто описујем недостатке и несреће, зашто се повремено смејем себи, читајте – над светом, и плачем и псујем; због чега и у чије име? У име љубави. У име правде и славе мога народа... О, како мало је могуће исказати!

5/VII 1953

Мислио сам, враћајући се са гробља, где смо сахранили Пудовкина: што је сејао Б.? Зар му је била пријатна смрт старог мајстора совјетске кинематографије? Нека он, јадник, до саме смрти и није био на висини. Нека су га издала његова надахнућа и нељудска упорност разума. Али човек се мери тиме што је постигао највише, а не тиме где га је стигла неправда. Б. није одговарао Пудовкину ни за Потплату. Једино што је Б. могао, то је да повремено виче на Пудовкина и да га гласно омаловажава. Сахрана је била јадна, хладно лажна. Ни једне топле филмске речи. Било је двоструко тужно и жалосно. Умро је уметник светског имена.

И још на гробљу сам помислио, гледајући живот и гробове мртвих: због чега нигде ни једном нисам видео некадашње руководиоце? Где су они? Ево већ је прошло 35 година- где су они? Зашто је са руководећег положаја код нас само два путића: из кабинета у гроб или у “места не много удаљена”. Нико, ни једна душа, потрудивши се да уступи кормило млађем и бољем, није се порадовала миру после великог труда? Какав то закон управља нама – напредним друштвом? Зар нема у томе нешто грозно и дубоко трагично? Неке кривице и тешке грешке?

5/VII 1953

Злочин Берија је , без сумње, потресна и злокобна гримаса нашег времена. Тешко ми је и замислити, шта је направио за двадесет година овај сатана у лику човека, какви злочини су учињени у нашој земљи под његовим злочиначким руководством. Колико невиних људи је страдало, колико је жалосних судбина! Како је он смутио старог Стаљина, какву тешку и фантастичну атмосферу лажи је створио у Кремљу! Замишљам, колико је било исфабриковано такозваних завера, издаја, атентата ради једног циља – улагивања, у утврђивању сопствене искључивости и незаменљивости.

... Сећам се сатанске њушке, коју је скврчио Берија, када су ме довели код Стаљина на суров страшан суд поводом неуспелих погрешних фраза, које су се уплеле према речима самога Стаљина, у мој сценарио “Украјина у пламену”. Избуљивши на мене очи као лажан, рђав глумац, он је сурово дрекнуо на мене на седници Политбироа (на почетку 1944. год.):

Поправљаћемо мозгове!

Ко само није поправљао мени мозак, боже мој, коме се нисам заклињао у верност партији и социјалистичкој отаџбини, какви ментори ме нису подучавали...

О, ја те познајем! – грозно претећи прстом, и такође злобно исколачивши очи, поучавао ме је “Беријин друг” Ч. – Ти си жалио вођи десет метара траке. Ти ни једне епизоде у филмовима ниси о њему урадио. Жалио си! Ниси хтео да прикажеш вођу! Гордост те је обузела, ето сада пропадни... Ти- и! Како је потребно да се ради на филму? И шта је твој таленат? Фуј - ево шта је твој таленат... Ништа не вреди, ако не умеш да радиш... Ти ради, као ја; мисли шта хоћеш, али кад радиш филм поразбацај по њему то што воле: овде српић, тамо чекићић, овде српић, тамо чекићић, онамо звездицу, - овде је “први маестро” почео да ми показује како управо треба расејавати српиће и чекићиће, од чега скоро нисам пропао у земљу због огорчења, очаја и одвратности.

Разбацивши замишљене српиће, маестро је гордо стао пред мене и подигао главу и претећи прст:

Ево, и био би ти човек. А сада мој савет теби: нестани, као да те нема и није ни било”.

Страшно ми је да се сећам речи овог мрачног, рђавог човека, љубимца и “друга Лаврентија Павловича”, “ веома успешног” у српићима, мајстора у разбацивању чекичића и звездица, депутата итд, итд.

Али нај одвратније... десило ми се уочи хапшења Берије. Како се касније показало он је већ био ухапшен, али то нико од нас, обичних смртника, није знао. Знао је, очигледно, “друг” Ч.

У министарству... прегледавамо заједно са Иваном Козловским филм. Отварају се врата: он. Нека женица, која се увек вукла иза њега, села је у фотељу, сам “друг” пак одмах иде према мени. Знајући, очигледно, да ја овде седим. Одводи ме у ћошак:

Слушај, Сашко, хоћу да ти ... (шапутао је) кажем пријатну вест за тебе... Ако ти треба... слушај ме пажљиво... ако ти треба удесити стваралачки и у опште наместити се достојно свом значају овде у Москви, или у Украјини, у Кијеву, напиши кратко писмо Лаврентију Павловичу. И не одлажи. Напиши: “Драги Лаврентије Павловичу итд. много вас молим да ми помогнете у стварању...” итд. Разумеш? Он ће ти све учинити. Разумеш? Можеш да ми верујеш. То ти ја говорим, упамти. Нека знаш, он се боље односи према теби, него што се односио... Ја одлазим у Грузију. Овде ја ништа не могу да заслужим...итд.

1954

2/II 1954

Да завршим о Берији и да се никада на њега не враћам. Све што сам знао о његовом суђењу, о његовој ликвидацији и о садржини окривљујуће пресуде, о чему ми је говорио К., све је толико одвратно и мрско, толико злочиначко и толико патолошко- мрско, да даље о томе нема шта да се каже. Није могуће ни писати, ни информисати раднике и колхознике, ни поучавати децу, јер је све лишено најмањег поучног смисла. Заборавити срамоту и животињско бедно ништавило.

Како је могло да се деси да се на највишем месту наше грађевине новог света смести тако аморално недопустива гнусоба? Шта онда ми о себи уображавамо? Ко смо ми? Како је то било могуће? Шта да се ради? Да се стидимо, љутимо, омаловажавамо? Да саркастично климамо главама? Итд. и томе слично. Десна рука великога током скоро две деценије била је рука ситног мрзитеља, садисте, грубијана. Ево трагедије! Ево шта се дешава иза високих непроветраваних зидова. Хиљаде агената - паразита, распоређених по улицама и свуда, где треба и где не треба, током, двадесет година штитили су подмитљивца Отаџбине, партије... Шта је то? Коме да се сада заклињемо на верност?

Већ је седа глава. И срце не престаје да боли. Боли ме моје срце, боли. Трећину века се заклињем... Коме? Будите проклети, издајници немилосрдни, авантуристи.

20/II 1954

Нико од земљака није свратио, чак ни позвонио. Боје се. И ја им већ нисам потребан. Већ ме нема. Већ сам давно сахрањен, заборављен.

Свако брине о себи. Свако тежи за чином и славом.

Колико ми је тужно... Судбино моја, зашто си ми послала толико много жалости? Докле ћу те носити? Када ћеш ме приспавати, туго моја? Када ће да престане бол и неутешно срце, растргано и ослабљено до краја, да ућути, а ја заборавим своју тугу и свој бол? Земљо моја, рођена, када би макар ти била срећна!

26/II 1954

Умро је Јуриј Јановски. Тек што сам добио телеграм из Кијева и разговарао телефоном са Оленом. Мој несрећан друг. Колико памтим, читаво време се мучио, трпео физички и душевно. Читав живот му је био тужан. Чак је пред смрт почео да пише на руском, очигледно, због одвратности према окривљавању за национализам, гађење према несумњивим лудацима, злим хајдуцима и каријеристима. Човек талентован, частан, истанчан, понижавао се до краја живота. Нека ти је вечна памјат. И лака земља, друже и књижевниче несрећни.

Ко ће данас да заради на вашем тужном некрологу? Ко ће пребројати Ваше недостатке, грешке, ваше “злонамерне тежње” да рушите државу радника и сељака, које сте Ви толико волели? Ко ће за то себи да стави паре у џеп? И. Л. или нека друга графоманска неман, суровог срца, немилосрдна и мрачна?

Најзад сте престали да будете криви, престали сте да сметате некоме и претите добрим позоришним комадима. Поштујем Вашу љубав према народу и поштењу.

18/VII 1954

... Три године је долазио код мене генерал С., као познаник. Прешли смо на “ти” и, очигледно, био је то добар човек. Колико ми је испричао свакојаких разних ствари о свом ресору, о своме шефу Берији. И после, једанпут је изненада рекао: “Збогом, ја више код Вас нећу доћи”. А Јулији Иполитовној: “Ја сам имао велику неприлику у служби. Лаврентије Павлович је тражио од мене уништавајући извештај о Довженку. Ја сам рекао да ми свест не дозвољава ништа, осим доброг, да напишем о њему. Тада ме је Берија грубо испсовао”.

Од тог времена никада нисам видео генерала...

3/IX (19)54

Ради пуноће слике потребно је у селу показати не само хероја рада и борбе, него и мученике, то јест жртве самоуправе, безакоња и самовоље. То су људи поштени и морално исправни, које су ни због чега и ни за шта прогнали, после опростили непочињене злочине, и они се данас крећу међу нама, не налазећи себи никакву тачку ослонца, слично грешним душама, у микеланђеловском страшном суду.

12/IX 1954

Данас ми је прошло шездесет година. Јуче увече сам био узбуђен, сав испуњен сложеним мислима: прохујао је мој буран живот. А сада седим поред прозора у Каховци. Прелепо тихо јутро. Сасвим близу испред мене плави се Дњепар, иза тихе воде Дњепра бели се Козачко острво и село Козацке са оне стране, а на јесењем небу ни облачка.

Осећам се радосно и пријатно, што свој јесењи празник срећем у новом социјалистичком граду- Новој Каховки, близу бране која ће овде створити ново море, и нови живот, и нове људе око мене.

Данас је недеља, све се одмара, чак се и на реци смањио речни саобраћај. Ја волим Нову Каховку. Волим Дњепар- велику реку мога народа, чист нежан ваздух, јасно небо и ширину у свему, и уздржаност у пејсажу и величанствени мир. Нигде нисам толико желео да живим као овде, на дивној родној обали. Нигде и никада се нисам толико испунио љубављу према људима, као овде. Каховка, где је некада у прошлом веку надничарио мој још млади отац, постало је отаџбина мога срца, домовина мојих најдражих осећања.

Јуче и данас сам примио много поздравних телеграма. Из Москве, наравно, не из сиромашног Кијева.

У поздравним телеграмима спомињу, уз захвалност, мој рад, указујући на његов светски значај. Како ми је жао, ја скоро никада нисам мислио о светском значају свога стваралаштва. И жао ми је што сам толико мало урадио: једно време је недостајало позитивних стимулација, а негативне ме никада нису надахњивале ни за шта.

Увече су ме поздравили Андријанов, Елистратов, Шерстков и други руководиоци Дњепростроја са женама. Био је то изузетно топао, пријатан сусрет. Био сам им безгранично захвалан и сав узбуђен. Чаробна је била Јулија.

Националну форму и смисао сам осећао увек, а данас поготово. Да ли ми је горко? Убија ме очај или жалост. Не. Небо је тако јасно а ваздух прозиран.

Ја благосиљам велики и диван живот и благосиљам своју земљу која ме је обдарила таквим даровима. Све људе ја данас волим. Волим своју владу, своју партију и ако у њу нисам уписан у канцеларијама и носим у себи сам њен смисао, циљ и обавезу пред светом.

Волим свој народ ватреном љубављу. Прошло је много бура кроз моје срце и страсти је прошло много, само је једно од њих остало у мени за увек: етичка пристрасност и зато ја благосиљам своју судбину и своје време.

Ево долази брод, ја гледам на Дњепар, на високе сребрнасте обале на острво са белим песком. Ја се сав причињавам сличном пејсажу. Сливам се са њиме и имам жељу да плачем, сам не знам због чега.

25/IX 1954

Данас сам се због нечега сетио иступања Чарли Чаплина у штампи или у говору, према речима Андреја Малишка.

Чаплин је изјавио да је словенство за сада дало свету у кинематографији једног уметника- мислиоца и песника. Он је навео моје име, од чега су, очигледно, украјински део наше делегације делатника културе збуњено оборили очи, не знајући како да реагују...

6/X 1954

Касно увече, идући порушеном улицом, без људи, срео сам младића. Био је са бициклом. Веома тужан, забринут човек. Он је члан риболовачке радне задруге. Њему нису поставили кров на кућу, плаши се зиме, има жену и малу децу и веома је потиштен и забринут. Незадовољан је. И у гласу се осећа патња. Од њега сам чуо да су, прошле године, из старог Грушевског Кута људе силом истерали.

Шта је то? То већ, изгледа, на рат? – У гласу рибара патња. – Неко је себи, опростите, већ и клозет црепом покрио, а моја су деца без крова”.

Запазио сам још нешто у колхозима: нигде нисам срео никога веселог лица. Сви су невесели, забринути. И многа лица су тужна. Тежак је живот народа. Нема песама. Има ракије. Како је рат ужасно скупо коштао наш народ.

6/X 1954

Направити филм о данашњем селу је невероватно тешко, ако се озбиљно говори о истини у животу, а не лаже, да се угоди чиновницима, који се плаше свега што стоји изнад њих. Већ сама спољашност људи упућује на најгорча размишљања. То је ако се говори о одећи и обитавалиштима. И сам изглед људи није много утешан. Лица су разумна, јер су људи заиста разумни, али тај изглед је тако потпуно забринут, стиснут сваког дана. Како се тешко одржава код народа радни хероизам! Како је још досадно и тешко у нашим селима. Све је то скоро нешто налик на логорско - колимско.

Празно је у кућама. Нико ништа нема. И живот никоме ништа, осим рада и комада хлеба, не обећава. Када помислим на Москву, на Кијев, о књижевницима, инжењерима људске душе (каква иронија), о критичарима, уметницима и другим “делатницима”, цватућим, ухрањеним, о њиховим становима – музејима, и сетим се њихових скроз лажљивих, бесрамних разговора о народу, о селу, сетим се себе – свих нас, “сваком према потреби” и “ми смо против уравниловке”. Тако смо, највеће успехе постигли на фронту борбе против уравниловке. Можда, као нигде. Овде нас је ухватила лососина. И ни један писац, ни један културни радник, ни један учитељ живота, ни један политичар, осим Лењина, није се осмелио да покаже народу пример сопственим животом. Није код нас недостајало за то мишије природе. Помалограђанили смо. Сви смо се угојили, као ухрањене свиње. Нешто верујем, да тога нема код Кинеза. Чини ми се да су тамо душе хуманије и чистије и са више укуса.

8/X 1954

Последње сећање на цркву. Мени је шездесет година. Од петнаесте године ја не верујем у бога и од тада нисам био у цркви. Али у селу Покровском, оштећен сам што бога нема. Страшно сам пожелео да се он појави макар на пет минута, и видевши да су ниткови разрушили споменик старе архитектуре, саграђен у част његове божије мајке, казнио бих љутом смрћу мрачне и подле јуде, који су извршили то мрско дело. Збогом, Покровско. Вера у непостојећег бога код тебе се није умањила. Смањила се лепота.

15/X 1954

Био сам читав месец срећан. Но ипак ми је тешко. Велики број мисли не дају ми мира ни дању ни ноћу и крвни притисак ми слаби и приморава ме да се замислим – да ли ћу још дуго да стварам, да ли је већ дошло моје време да положим оружје.

Ја сам мислио у сликама, јер сам уметник. То је било радосно и лако стваралаштво и чини ми се бескрајно. Имао сам крилату душу, и разум, и срце. Све се некако хармонично слагало у мени и моје стварање је радовало људе. И ја сам доносио радост људима својим изгледом и нарави.

Текле су године. И све чешће и чешће почело је да ми се чини да ја више нисам тај. Размишљање у сликама почело је да ме напушта. Из мојих крила као да су ветрови ишчупали перје. Почео сам да мислим о идејама, задацима, тематским плановима, стога што ми је документарно тачно познато, за који рок је у мојим осећањима испланирано стварање мојега Евгенија Оњегина, мога Тараса Буљбе, Краља Лира.

Мноштво малих сивих људи поступно и методично непрекидно су ме убеђивали да сам “погрешио”. И што је главно, да оно за шта сам способан – то су разне “кажњиве” грешке. Са великим трудом сам се прихватао да их дорадим. Они су ме намрзли, јер је већина њих била не руска и не украјинска. Њихова власт морала је да мрзи моју уметничку власт. И, очигледно, на крају крајева ја сам се предао, јер ја сада, такође, мислим идејама. Код мене их има много. И све су оне дивне и високе, и живе оне у мени, као у “Правди”, као у “Известијама”. Само су ме слике оставиле. Окренуле су се од мене моје вољене, блиске, драге. И ја ходам тешке главе од мисли, и постепено ме прожима страх и туга ми обузима душу – анђели ме остављају, а непријатеља је око мене толико да је чак мрачно.

21/X 1954

Тако чаробан дан, као код нас у Каховки данас, ја, чини ми се, не памтим. Тако топлог миловања, тишине, тако чистог топлог ноћног неба и таквих чаробних боја на црним тополама, кајсијама. Све је у злату, а Дњепар, који је био две недеље тамно- плав, данас је постао сребрн.

Ја видим црне тополе са прозора, и воду Дњепра, и Козачко острво, и село Козацке, и скитске могиле негде на чистом хоризонту, и небо.

Смркава се. Тек што смо се вратили са Дњепра. Пловили смо на бродићу Јулија, ја, инжењер И. и инжењер О. М. М. из Дњепрођержинска. Он је родом из Кијева, чаробан, пријатан, лак стари човек. Ми смо с њим мало певали. Прострујало је драгом и топлом старином. Сутра ујутру одлази у Москву моја драга Јулија, и ја остајем сам. Месец дана, што смо овде проживели, био је срећан. Код нас је било много доброга. Много лепих и чистих мисли. Добри и уредни људи су нас окруживали... и урадио сам доста. Сав сам се напунио радошћу, сва душа се радује. Волим народ.

4/XI 1954

Данас летим, заправо не летим, него идем у Москву. Ствари су сложене. Напољу је дубока и тмурна јесен.

Шта сам овде урадио добро?

У кругу архитеката.

Отпочео сам ствар правог државног плана, ако га архитекти подрже. Деветнаестога новембра иступићу на пленуму Академије архитектуре о питању изградње новог села. Излагање сам већ написао, и прочитавши га лично другу Н., уручио га њему. Другог дана он ми је у сусрету у Академији архитектуре предложио да га прочитам на овом пленуму.

На конгресу писаца сам био једном. Појавио сам се, обично, као непозван гост. И тек када су сазнали да сам у Кијеву, послали су и чак не послали, него предложили да дођем у удружење и примим улазницу.

Све што сам видео и чуо у вези конгреса учинило је на мене мучан утисак.

Узајамна нетрпељивост, неискреност, затвореност. Изнад свега се уздиже велика “позлаћена осредњост” око Јевдокимовича. Ни једног проблема. Ни једне анализе књижевне савремености. Све као у вати. Великом “историјском заслугом” Л. Д. и догађајем конгреса била је лака критика дела Јевдокимовича и то, кажу, договорене унапред са самом високом критикованом особом.

Изнад моје главе већ дувају непријатељски ветрови. Већ се појавио неки други Олександар Петрович и делује: шаље двозначне телеграме Бажану из Кривог Рога, у којем ја никада нисам био. Звони О. Смоличу, и саслушавши разговор, оставља слушалицу итд. Како одвратно. И то у Удружењу књижевника на почетку великог доба изградње комунизма.

6/XI 1954

Москва. Тмурно сиво небо. Грме тешка возила иза прозора. За два сата сам већ чуо о свом положају толико много непријатних ствари, да већ нисам расположен за повратак. Већ не могу да се својим нервима борим са несрећом. А поред тога у кући нема ни новца, а добити негде и већ ни промуцати о њему није могуће, јер и ту сам већ олајан. Већ је К. добио лажну вест да сам у прошлој години зарадио неку луду суму новца.

Са овим сам се добро срео. То је једини човек који се добро односи према мени. Само шта он може?

Пред одлазак из Кијева имао сам велики разговор са Н., који хоће да ја дођем да радим у Кијевски студио.

Олександре Петровичу, студио пропада. Он је већ тако далеко отишао, тако тешко пао, да тако даље да постоји није могуће. Овде сте потребни као ваздух. Ви једини можете још да спасете украјинску кинематографију. Ви видите све шта се около ради итд, итд.

А даље је била реч о филмским уметничким руководећим врховима, њиховом нивоу, равнодушности, опскурантизму. Филмови су стварно ужасни. Никада још украјинска кинематографија није тако ниско пала, није остајала толико без украјинских кадрова.

А зашто ми ви нисте предложили да пођем кући, барем пре пет година? Погазили би по мојим костима и мишићима, по крви, пет година и до сада? Зашто сте ме једанаест година понижавали и нисте пуштали у студио? Мене који сам га некада створио. Ја већ не могу стварати дуго. Где ћу наћи снаге? Где ћу добити моралну помоћ, када ме мрзе још и сада бојегузи и плашљивци из ЦК?

7/XI 1954

Веома сам радостан да су на седници президијума Академије архитектуре у присуству другова Н., С. и К. прихваћени моји запорошки чамци на улазним вратима бране Каховске ГЕС. Сада, ако буде код скулптора праха и културе, биће један споменик нашим наоружаним прецима. Па, нигде ништа за три стотине година! Као да нису ни постојали на свету.

И моје излагање у Савету Министара о уметничком оформљењу Каховског мора, очигледно, одиграће своју улогу.

18/XI 1954

Боли ме аорта. Мучио сам се читаву ноћ. Хвала богу, воз се зауставио на 10 минута, па ћу мало да се одморим. Како много наших погледа и дела је условљено личним факторима. Ја то стално пратим.

Стаљин је некада наложио, изгледа, поводом мог “Мичурина” да се забране приказивања на екрану личног, приватног у животу великих људи. Нама је, говорио је, интересантна само научно- друштвена страна живота човека. Зашто тако? С тога што у личном, приватном животу код њега, без сваке сумње, има много грубости, гадости, хировитости. Све, што је овако или онако падало у орбиту његовога личнога живота, било је пригушено, тешко и несрећно.

С тога и у самом факту појаве и каријере, и свих злочинстава Берије, његовога најближега питомца и слуге, има нешто што није случајно, нешто закономерно.

1955

27/VII 1955

Вољом судбине поново сам у Запорожју. Направио сам од Креманчука негде око 350 километара по веома тешком путу. Невесело се показала Украјина пред мојим очима. Градови су бедни, сиромашни; Чигирин, Новогеоргијевка, Кременчук, Днипрођержинск, Дњипропетровск – прашинчина, рупе, путеви лоши, људи сиви, забринути, исцрпљени. Већ заиста много плаћа савременик за привилегију великог времена. И свуда и на свему је велики неукус. Шта сам видео лепога? Неколико кућа. На неколико обичних сељачких кућа исказано је више истанчаности уметничког укуса, него на читавом Хрешчатику.

Дивно је ново Запорожје. Има у њему не само нешто родно, ново, наше, него прелепо ново. Има већ нова естетика у планирању, архитектури, и умењу да се користи зеленило. Огромна брана Дњепрогреса. А какве тополе су израсле над тим камерама бране где сам се пењао некада у 31.години, снимајући “Ивана”! То се све урадило и израсло, просто не могу да мислим без узбуђења, - све за моје време. Много сам већ проживео, много...

1956

7/XI 1956

Испричао ми је пуковника К. овакав догађај о своме другу. Сиже је достојан Шекспира. За време његовог летења гине најбољи командир јединице. На очиглед ратних другова он обара једну за другом три борбена авиона непријатеља, иде авионом на авион, обара и четврти и сам, упаљен, у том тренутку пада као ватрена кугла на непријатељску територију. Сећање на њега исказали су свечаним речима. И наградили га посмртно орденом Хероја Совјетског Савеза...

Завршио се светски рат. Показало се да је он пао жив на непријатељски терен, полуизгорео, изломљен. Њега су излечили. И ево... код куће сазнаје: одузели су му звање хероја итд.

Другови зашто?

Како зашто? Па ви сте били одлуком награђени звањем хероја...

Јесте!

... посмртно. А ви сте живи.

Но и шта? Зар се мој подвиг умањио због тога?

Ствар није у подвигу. Била је одлука посмртно. А ево ви сте живи, ви самим тим већ не одговарате форми одлуке. И стога...

Шта стога?

Стога ви нисте никакав херој. За звање хероја ми морамо предложити све поново, а где је основа? Ко може да посведочи ваше подвиге?

Ови и Ови.

Али и они су сви изгинули...

Тако, на шта то излази, како то може тако?

Па тако што сте живи. Јесте ли ви могли, павши у заробљеништво, да се убијете?

Станите... Шта сте то рекли?

Ако сте херој, како сте могли да се предате у заробљеништво?

Ја се нисам предао. Пао сам заједно са авионом и чудом сам остао жив у ватри.

Тако. А где ћете добити доказе, да сте баш ви били у ватри а ваше руке нису могле да држе пиштољ?...

... Дуго ми је причао пуковник К., а ја сам слушао и ужасавао се. То је било једно од најужаснијих казивања мога времена...

7/XI 1956

Записаћу пре спавања: “Поему о мору” хтео сам да снимам заједно са кијевским студијом. О томе сам се договорио са замеником министра. Рекао сам му:

“Ја сам син украјинскога народа и већ ми није мало година. Мој сценарио је посвећен животу украјинскога народа, у Украјини се одиграва радња. Сасвим је јасно да и филм треба снимати у Украјини, углавном са украјинским глумцима. Другачије не могу да мислим. Иначе, то ће бити нешто неморално, и право говорећи, дубоко неприродно и дивљачки”.

Он се сложио самном.

Није се сложио само један делатник украјинске некултурности. Ни моје молбе, ни позивање на мишљење заменика министра културе СССР-а није утицало на Н...

7/XI 1956

... У четрдесетој години изградње социјализма у главном граду четрдесет милионске УССР (потпуно) научна предавања, такође, као и у другим високим школама УССР (потпуно), обављају се на руском језику. Тако нешто нема нигде у свету. Спомињем Лењинова писма о националном питању и мислим: не говорите ми више ништа. Ја сам све разумео и препун сам до врха. Ако мој народ нема могућности на сопствену високу школу, - апсолутно све остало, односно, ништа друго већ нема цену. Какав нечувен неморал...Како сурова превара... И жалосно и срамно...

24/XI 1956

Разлог за сивило, бесполетност, досадна будућност наше уметности леже у главном у томе, што аутори дела стоје хладни и равнодушни на истој равни са фактима, са предметима својих дела.

Висока “ментална плиткост”, висина и јасноћа тачке гледишта уметника и дубина његовог погледа на свет, под утицајем тридесетогодишње ентропије, уступило је место пословању, равнодушности и шпекулацији на реализму без идејних и ситних гмизаваца.

Нема ни љубави, нема ни страствености.

7/XI 1956

... Сетио сам се још једне приче, много краће, али још ужасније: приче о два натписа на зиду железничке станице, написане руком једне девојке. Први – када су је транспортовали фашисти у ропство у Немачку за време Великог светског рата, а други – када су је превозили из фашистичке Немачке на вечно прогонство у Сибир због тога што је била у немачком ропству. У оба натписа она се опраштала од људи и од Отаџбине, идући у безнадежну пропаст. Зар пролазе без трага такве ствари? ... Не пролазе, не. Већ нису прошле, и ја то видим, с тога ми је толико тешко да живим

Почиње напад стенокардије.

Са таквим боловима у грудима да дуго живим, очигледно, није могуће. Треба, како је ред, освестити се и урадити све што је могуће. Не радити ништа и тиме продужавати своје муке, такође, нема смисла: шта ће ми живот без рада?

Једино злопаћење.

... “Нема шта да се делим са Пирјевим. Снимајте или овде или тамо.”.

Тако ми је одговорио дебелокожи нитков, директор Кијевског студија, који није за директора студија, него за неког управника затвора или, можда, концлогора што би му баш пристајало.

Увидео сам да никаквог идејног плана у овом чудовишту, са партијском књижицом, нема, да су тај кулак и мучитељ, са женом засели на имању, које се назива Кијевски студио. Какво пропадање! Каква дегенерација! Ако тако нешто може да се ради без казне, о чему може да се разговара?

А одмах, - Горски ми преноси, директор Одеског студија: сада Копица организује у Кијеву кампању против мене. Њему је, очигледно, потребно да оправда неки свој крвнички прљави поступак, и да ме не пусти у Кијевски студио и да подметне испод овог срамотног Каиновог дела, очигледно, неке ”идејне”, а како би другачије, позиције. Иза његових леђа је обично Корнејчук и министар културе. У Кијев, очигледно, ја нећу да се вратим. Тринаест узалудних година чекам...

Лежим растрзаног срца у шуми под Москвом.

Данас сам се коначно уверио да ће са постављањем “Поеме о мору” бити муке: сасекавши са предрачуна 700 хиљада, полупроводник културе запланирао ми је финансијски крах. Сви чиновници то знају и свима је апсолутно све једно. ми смо постали непросвећене бирократе, хладни и бездушни и то, треба о томе мислити, одвраћа људе од нас.

Читајући недавно предавање на режисерском курсу у стању страховитог напада стенокардије, једва сам се држао на ногама. Чинило ми се да ћу умрети од бола и нечега што се не може исказати никаквим речима.

- Не дирајте га. Не терајте га да чита излагање,- молила је у наставничком делу моја супруга.

Шта се ви мешате? Какво је то старатељство? – грубо је насрнуо на Солнцеву мучитељ.

Ја ћу да се старам!...Ако је неком боље. Ја знам... Он може неочекивано да падне...

Но и пусти нека падне – грубо је прекинуо. Сви ћемо ми кад- тад да паднемо.

Речи су забележене тачно. оне су изговорене поред дворане, где сам читао једва дишући.

На тај начин, не смем ни тренутак да заборавим да ће судбина мога живота у току године бити у канџама бесне звери.

(Записи без датума)

Научите ме, шта морам да испољавам: тврдоћу или еластичност?

Видео сам већ у раду и тврдоћу и еластичност, а сам рад нисам видео.

На скуповима се само чује: покажите тврдоћу, покажите еластичност. Зашто не кажу: покажите разум, доброту, вредноћу, честитост, пажњу и непоштедан захтев за тачношћу, укусом и истанчаношћу у раду.

Сви споменици архитектуре су по читавој земљи претворени у нужнике. Ко је крив? Совнарком – Совнарком је такав, као ми.

Ми смо криви. Ћутолози, улизице, климоглавци...

Па и зашто Нарком мора да буде паметнији у стварима архитектуре, него ви?

Ја презирем украјинску владу због њеног животињског односа према споменицима своје далеке прошлости.

Код ње нема љубави према народу. Народ има много разлога да нас због тога презире.

... Кажите ми, зашто свему прилазите са становишта естетике? Вама је на првом месту да добијете лепоту. То није државни прилаз стварима. Ми тако не можемо.

Штета. Је л' ми изграђујемо социјализам?

Да.

Је л' може да буде два социјализма или један?

Па – један.

А какав социјализам ви хоћете да изградите – леп или ружан?.

Па, знате, то је софистика.

Не играјте се речима и не избегавајте . социјализам је један и он је леп.

А...

Нема ружног социјализма. Упамтите, свуда, где видим игнорисање лепоте, укуса, ја видим лаж, видим не приближавање социјализму, не његову изградњу, него прљање.

На пример?

Зашто ви хоћете да све буде налик једно другоме? Зашто вам је досадна једноличност заслепила очи?-

То је клеветање партије.

Могуће. У статуту тога нема. Али у пракси има.

На пример.

Зашто, на пример, у Ашхабаду бетонско страшило (другачије то и нећу назвати, јер ту не стоји споменик вођи Лењину у бетонском дебелом капуту)? Зашто су разбацани по читавој земљиној полулопти истоветни гипсеви, једнаке досадне зградице и једнолични соцреалистички ружни поклони?

Али ми се никада нећемо занимати лепотом!

Погрешно. Ми се ни ружноћом не занимамо. А она излази из наших глава, као перут. Ми јој попуштамо, а одсуство лепоте и укуса, односно – ружноћа, тај перут, кошта нас огромне суме губитака годишње, који, на жалост, немају рубрику у књиговодству државних губитака. Губици због игнорисања лепоте!

Глупости.

Највећа глупост је очајна – то је постојање нашега разговора на ову тему у двадесетом веку у Европи, у њеном напредном делу. То је парадокс.

Данас је био Г-киј (директор кијевског студија).

Ја: Кажи ми јесам ли жив тамо?

Г-киј: Ниси.

Ја: Мртав?

Г-киј: Апсолутно.

Ја: Како окрутна судбина. Живи мртвац.

Г-киј: Страшно.

Ја: Боље да су ме они тада усмртили. Стрељали, било шта.

Г-киј: Боље. Лакше.

Ја: Лакше?

Г-киј: Да.

Ја: Ви немате ништа више да кажете?

Г-киј: Ништа.

Ја: Чиме се руководе? Страх пред Старијим или унутарње осећање мржње?

Г-киј: Унутарње осећање мржње.

Ја: Мој живот и рад у Москви?

Г-киј: Прогонство.

Он је кренуо да би отишао у Украјину руководити студијем, где нико ништа не зна.

Ја сам остао сам. Врата су се затворила за мном и постало ми је мрачно у очима и на души. После је почело да ме боли срце.

Боли ме, срце моје. Не утишавај се ни дању ни ноћу.

Мучи ме. Страшно ми је да живим.

Ја апсолутно нисам у праву што сам мислио да су руководиоци владе Украјине и партије криви због тога што ми нису својевремено указали на моје грешке у сценарију “Украјина у пламену”. Када писац пише нешто, дужан је да се осећа у потпуности на нивоу највишег политичког радника, а не као ученик или трговачки помоћник. Стога, у свему што се десило, постоји, несумњиво, моја велика грешка и кривица. Друга је ствар да нисам буржоаски националиста. Али читајући и удубљујући се оштро у неке детаље мога злосрећнога дела, друг Стаљин је безусловно, као политичар и филозоф, могао да помисли о мени тако и да ме омрзне, заборавивши једно време све моје уметничке заслуге. Рат.

Коме ћу ја донети радост, ако свакога дана будем гласно певао “интернационалу” својим слабашним никаквим гласом?

Како је тешко, и болно, и страшно бити без деце у животу и стваралаштву.

У уметности је увек било и биће – борба људских страсти. А када страсти нема, нема ни уметности, има досадних руководилаца.

Амерички њујоршки композитор живи у свету завијања, лупања, шкрипе, какофоније, лудачког ритма аутомобила, лифтова итд. То ствара његово осећање света. Жалосна појава, али то је чињеница. Он је – антипод хармоније и мелодије јер, хармонија и мелодија према нашем схватању и схватању великих класика, нису присутни у његовом срцу. Он је продукт друге средине, другог стања ствари. Да ствара по нашем он не може, исто тако, као што ни ми не можемо и нисмо дужни да било шта стварамо по њиховом.

Ми нисмо само различити аутори, него и продукти различите средине.

У најглавнијем уметник је увек сам.

Ми смо се мало поштовали. Све смо мислили да почистимо гвозденом метлом и “каљеним” челиком. И све смо нешто доказивали један другоме.