Олександар Пидсуха

Весник

Предговор књизи Олександра Довженка "Украјина у пламену"

Превео на српски Јанко Сабадош
2002

Сада, када је постало могуће да се са пуном објективношћу осврћемо на нашу блиску прошлост, дошло је, по мом мишљењу, време за друго, ново ишчитавање стваралачке заоставштине Олександра Петровича Довженка (Олександр Петрович Довженко). Пре свега – његове филмске приче "Украјина у пламену" и "Дневник", који у пуном опсегу долази до нас тек данас. Многи не знају да је у јануару 1944године Стаљин забранио да се штампа и снима "Украјина у пламену", због чега светска филмска уметност није дошла до још једног Довженковог ремек дела. Више од тога, после забране, атмосфера око Довженка почела је да се згушњава и угрожавала је чак његов живот. Аутора најснажнијег и најдраматичнијег дела о првом периоду рата, написаног по свежим траговима догађаја, оптуживали су за скоро стотину смртних грехова, све до тога да је он својим делима тобоже духовно разоружавао сопствени народ у борби против фашизма. Изрод људског рода Берија, само је чекао тренутак... Међутим, на нашу срећу, у установи којом је руководио, било је људи високе части и храбрости. Треба се дубоко поклонити генералу - чекисти, који је добио задатак да скупља материјал који ће компромитовати уметника. Но, уз ризик за сопствени живот, генерал није хтео да изврши несретну мисију.

Претежно они [Т. Шевченко и О. Довженко, прим. прев.] у моје мисли долазе заједно – један после више од 120 година после своје смрти, други после нешто више од тридесет. Можда је то изазвано тиме што у трагичним судбинама оба имају много сличности, - што су обојица генији. О првом знам из не превазиђеног "Кобзара" и бројних сећања његових савременика, са другим сам имао срећу да се дружим.

Генији се показују од малена. Овако или онако испољавају они себе у најранијој младости – изузетном радозналошћу, великом разноликошћу од друге деце.

... Олександер Петрович, већ као признати мајстор филма написаће у својој познатој "Чаробној Десни": "Немир", покрет и борбу видео сам свуда – у кори дуба и врбе, у старим пањевима, дупљама, блатњавој води, оронулим зидовима. "На чему год се заустављало моје око, свуда и увек ја видим нешто налик на људе, коње, вукове, змије, свеце, нешто налик на рат, пожар, тучу или потоп. Све је у мојим очима живело двоструким животом. Све је позивало на упоређивање, све је било налик на нешто, негде давно виђено, замишљено и доживљено".

Веома смо захвални Довженку за ово запажање. Оно нам открива првобитну тајну талента, који се оплођује, како видимо, изузетном посматрачком осетљивошћу људске нарави. Дакле, закључак се сам намеће: писац, уметник почиње од маште, од тога, каква је она код њега – приземна, једнозначна или жива и богата као сама природа. Без богате маште није могуће уметничко размишљање, које ствара свет који нас окружује, не фотографски, него у ликовима. Управо тиме се разликују писци и уметници од историчара и фотографа.

Ликовно гледање... Од када слушамо и пишемо о томе, а до краја, не схватамо, коликима од тих ко себе сматра за уметника, то недостаје. Никакво познавање закона стваралаштва, ни не превазиђено савршенство форме, без теби индивидуално својственог осећања живота, не чини дело књижевном појавом, док код његовог постојања, твој рад може да постане не само национална, него и свеопшта тековина, без обзира на његову идеолошку усмереност. Чиме се другим може објаснити та чињеница да се на филмским фестивалима скроз комунистички Довженкови филмови приказују с времена на време у Италији, Француској, Шпанији, САД-у, Канади, Јапану, у социјалистичким земљама; уметност је уметност и њени закони су неуништиви. "Ја сам мислио кроз ликове јер сам уметник. То је било радосно стваралаштво, лако и чинило ми се без дна. Имао сам душу са крилима, и разум, и срце. Све се некако у мени хармонично спајало...

Пролазиле су године... И све чешће ми се почело чинити, да ја више нисам тај.

Размишљање ликовима почело ме је напуштати. Из мојих крила, рекао бих, ветар је ишчупао перје. Почео сам размишљати идејама, задацима, тематским плановима, јер је мени већ тачно документарно познато за коју годину у мојим осећањима треба да створим мог Евгенија Оњегина, мог Тараса Буљбу, Краља Лира... Ја сада, такође размишљам идејама. Имам их много. И све су оне прелапе и високе... Само су ме ликови напустили. Окренули су се од мене моји љубљени, рођени, драги". Такав резултат ће навести уметник на крају живота. Нека читалац опрости због дугог цитата, али он, боље од свега, баца светло на природу уметничког стварања и на то у какво време и у каквим условима су морали да стварају чак и такви генијални ствараоци као Довженко. И друго, нека горе наведене речи узму себи као оружје критичари и књижевни зналци као једино могући критериј за оцену књижевног дела: потврђује ли идеју ликовно мишљење– постоји дело, не потврђује ли - нема дела.

Управо тим принципом стварани су широко познати филмови Олександра Довженка – "Звенигора", "Арсенал", "Земља", "Аероград", "Иван", "Шчорс", "Мичурин", и "Поема о мору", на чијем раду је уметника прекинула смрт, али који је завршила супруга Јулија Солнцева.

Ако се некада и освртао уметник на прошлост ("Звенигора", "Арсенал", "Шчорс"), то је радио да би проникнуо у будућност и да се учврсти у погледу на свет и у погледу на стваралаштво. Посебно место у књижевној заоставштини О. Довженка заузима "Украјина у пламену".

Није ми циљ да разматрам уметнички рад Олександра Довженка, као истакнутог ствараоца светске кинематографије, његових стваралачких принципа. О томе је написано много чланака, све до монографија, - како у нашој земљи, тако и у иностранству. Пре свега мене узбуђује, збуњује мој разум судбина "Украјине у пламену" и реакција на њу Стаљина и његове камариле. Због чега се толико није свидело дело "генију" човечанства? Шта је толико разљутило и раздражило "великог" војсковођу? Зашто је после тога у животу славног уметника почела црна и безумна линија?

"Украјина у пламену" је поштена, неприкривена истина о првом периоду рата. Као код Шевченка, кроз проживљавање аутора свенародне трагедије, ја, не двоумећи се, стављам њу на прво место међу делима написаним на ту тему у то време. По ширини захваћеног материјала, дубини и истинитости приказивања, по заиста таквим шекспировским колизијама, ово дело у совјетској књижевности тога времена нема себи равног. Колико је вредна само судбина једне од Христе Хуторне у чијем лику се огледа много више, него судбина једног људског бића.

У делу делују две основне снаге – председник колхоза Запорожец, његов одрастао син, кћи Олесја, њена другарица Христа, Мина Товченик, други житељи села. Са друге стране – завојевачи – немачки пуковник фон Краузе, његов син Лудвиг, Италијански капетан Палма, сарадник фашиста Заброда. Нешто средње између добра и зла – војни тужилац Лиманчук, сав опседнут сумњичењем сопствених људи, бездушношћу и спољашњим патриотизмом. Тешка и неједнака борба распламсава се између ова два табора не на живот, него на смрт. Две идеологије, два антагонистичка света. Ко ће кога? Доживевши нељудска страдања и муке, прошавши кроз перипетије од којих се крв леди у жилама, Довженкови хероји ипак побеђују. "У чему је ствар?, може да пита читалац. – Све је правилно, све је како мора бити". Све, али не сасвим. Износећи истину, Олександар Довженко је испољио за то време чудесну бескомпромисност- први у совјетској књижевности је подвргао сумњи непогрешивост Стаљиновог "генија", подсетивши га на предратна пророчанства, која су тако срамно пропала већ у првим сатима рата. Уметник се, у суштини, супротставио најмоћнијем на овоме свету. Ни једне добре речи о Стаљину у читавој причи! А да ли је и могао Довженко да прославља тога који се у очи рата толико занео у уништавању војних кадрова, сарадника Лењина, ветерана револуције, цвета уметничке, научне, медицинске интелигенције, све до фолклориста, што је превидео напад фашистичке Немачке и самим тим додао безбројним предратним жртвама и неколико милиона жртава у првим годинама рата. Такво безглавље није доживео, можда, ни један народ у светској историји. Грађанска храброст Олександра Довженка била је преко границе могућег:

"Оставши сам, Запорожец је скинуо са зида портрет Стаљина.

Опрости друже. Нисмо мислили са вама да ће овако да испадне. А десило се: не са мало, него са много крви у земљи,- тихо је рекао портрету. Шта ће бити са нашим народом? Преживеће или ће пропасти да не остане ни трага од њега? Растераће га по робијашницама, по шумама, увалама и трулим мочварама, као сиве вукове, натераће једног на другога тако да ће живи завидети мртвима. Тешко нама... Народ је бесмртан, рекли сте ви, друже мој. Ех, тешка је наша бесмртност.

Зачуло се куцање на вратима.

Опростите, одлазимо.- Лаврин је вратио портрет, поставивши га доле уза зид"

Тешко је поверовати да је дело било написано за живота Стаљина и да га је читао сам Стаљин. Али то није све. Дотичући се наших војних пораза 1941 године, Довженко се није сложио са Стаљиновом концепцијом о заоштравању класне борбе у време пробијања земље према социјализму, као ни са предратним методама образовања младог поколења. "Једина земља на свету у којој се на универзитетима није предавала историја ове земље, у којој се историја сматрала као нешто забрањено, непријатељско и контрареволуционарно, - то је Украјина. Друге такве земље на земљиној кугли нема. Где да се рађају, где да се плоде дезертери, ако не код нас. Где да расту слаби духом, подмитљивци, ако не код нас, са горчином бележи Довженко у свом дневнику 14 априла 1942 године. Само тако ће објашњавати узроке пораза хероји чувене филмске приче и са тим се морао сложити. Пажљиво прочитајмо то дело.

Зар се нису многи писци и уметници Совјетског Савеза за време рата и у тренутку опште светске победе, предали општој еуфорији – масовној психози култа личности, упућујући хвалу "најсветлијем", "најпаметнијем" ? Али Довженко није. И у време тешких година рата и после рата он је видео дубље и даље, него било ко. Његова мисао је досезала у различите сфере – друштвено- политичку, економску, идеолошку... И у свакој од њих уметник се испољавао као мислилац, први откривач, весник. Својим погледом је продирао много година унапред. Мислио је у категоријама, до којих се ми приближавамо тек данас. Можемо се само чудити његовој проницљивости и општем разумевању. И, као Шевченко, снажно и неограничено је волео свој народ, Украјину. Не знам, ко је још после Шевченка, тако блиско узео к срцу судбину народа у ужасном времену за Отаџбину, као Довженко. Ко је боловао свим њеним боловима, мучио се свим њеним мукама, као Довженко. И тај бол, те муке, будиле су његову савест, просветљавале разум и срце, доводиле до разумевања узрока трагедије која је настала. И као Шевченко, заболело га је срце, када су се за тако кратко време, читава Украјина, Белорусија, знатан део западних делова Русије, нашли под фашистичком чизмом. Било је немогуће досегнути, тешко поверовати. За Довженка, код којега је било каква невина жртва изазивала протест, губљење пак на почетку рата огромне територије са преко 70 милиона становника, постала је права трагедија. Њега је то толико погодило да је "крикнуо" и тај "крик" се излио у филмску причу "Украјина у пламену", коју и данас није могуће читати мирно.

Човекомрзачкој души Стаљина, за кога и милионске невине жртве нису ништа значиле, није се свиђао Довженков бол. Сумњива је била и она историја са портретом. Због чега она? Да се аутор не спрема посејати неповерење према њему, Стаљину, према руководству? Да не намерава оптеретити њега, Стаљина, кривицом за народну несрећу, за све муке и страдања, која су пала на судбину Отаџбине. А оне брбљарије, разбацане по тексту, како млада генерација не познаје историју сопственог народа, о њеном погрешном образовању? Због чега то? Деспот се није могао помирити са тим. Нису помогле ни некадашње симпатије према истакнутом уметнику, а према признању самога Довженка, Стаљин му је два пута спасао живот. На већ оседелу главу уметника ударали су громови. Довженко је био оптужен за национализам.

На седници ЦК, на којој је разматрана "Украјина у пламену", била су присутна и три представника украјинске књижевности – М. Бажан, О. Корнијчук и М. Риљски. Они су некада гледали познате Довженкове филмове "Арсенал", "Земља", "Аероград", "Шчорс" и друге. Нико од украјинских националиста, сасвим сигурно, не би створио ништа слично. Они су, такође, читали његову причу "Мати", у којој је идеја интернационализма совјетских људи нашла свој највиши израз. Исто тако ни један украјински националиста није био способан да напише такво дело. Знали су они и то да је уметников таленат снажан, редак, какав се рађа једном у сто година. Уз то О. Корнијчук је уживао Стаљинову наклоност. Али ни он се није усудио, није смео да се заузме за генија, макар да ублажи осуду. После ове седнице, како говори супруга уметника, Олександар Петрович је уништио три књиге свог дневника.

Оптужен за национализам, који је Довженко осудио још у "Арсеналу", он је био подвргнут остракизму. Његово име су избацили из управа и представништава разних комитета и удружења, у којима је чланство Олександра Петровича било више од пожељног. Ништа тада није толико желео као повратак у Украјину, у филмски студио који је сам створио, да би преостале стваралачке снаге могао посветити на препород украјинског совјетског филма. Али то му је било одбијено.

Много записа у "Дневнику" сведоче о тешком душевном проживљавању уметника, изазваним споменутим догађајима. То га је поразило, оборило, негативно се одразило по његово здравље.

Али највише га је мучило то што није знао: одакле се и зашто на њега натоварила ова беда, јер још недавно два члана Политбироа- Хрушчов и Маљенков, о чему сазнајемо из његовога "Дневника", упознали су се са филмском причом и изјаснили су се за њено што брже публиковање и снимање. Шта се то десило? Због чега, из којих разлога се према њој тако поставио Стаљин?

Већ не знам који пут читам и ишчитавам "Украјину у пламену", најпажљивије, са максималним цепидлачењем, поставивши себи за циљ да било шта уловим, макар капљицу неког "изма". Али поред голе истине тих дана и завидног познавања оновремене стварности, не налазим ништа. Обратно. Из сваке прочитане странице све се више уверавам у супротно: у дубоко органском интернационализму аутора. Ево црно на белом: "Лаврин се окренуо. Партизани су стајали око њега –украјински, руски, козачки, татарски, киргијски, његови саборци и браћа".

Или:

"Пред њим су стајали учесници у великим доживљајима, жива грозна историја, њени аутори и њени крвави извршиоци.

За шта се ми боримо? За шта умиремо?- Глас Кравчине је задрхтао од дубоко напетог узбуђења и узбуђење се пренело на борце.- Наши непријатељи се боре за лична богатства, за власт над нашом земљом. Наши другови ратују за мир, ред и радости богатог срећног живота својих земаља, а наши непријатељи у чуду питају један другога по кабинетима за шта се бори совјетски човек? За оволико, рецимо, долара или марака или не за толико? За толико хектара земље, како Хитлер обећава сваком војнику? Не, не за толико, браћо! Ми се боримо за то што нема цену на овоме свету – за Отаџбину".

Дакле, окривљавање Довженка за национализам је чист апсурд. Или је Стаљин, можда, прихватио као национализам опште људску идеју о продужетку рода, коју је са толиким тактом и уметничким умећем спровео Довженко преко хероја филмске приче – Васиља и Олесје? Или му се учинио као национализам Довженков хуманизам, изоштрено осећање правде, настојање да своје раме подметне, да би макар мало олакшао судбину од стране Хитлера поробљеном народу у његовом најтрагичнијем трнутку о чему он са крајњом отвореношћу записује у "Дневнику": "У овој причи (реч је о "Украјини у пламену") ја сам се некако полусвесно, односно потпуно органски, заложио за свој народ који подноси тешке губитке у рату. Ко је, ако не ја, трбао да каже реч за заштиту свога народа, када је тако велика опасност висила над мојом несрећном земљом?

Шта је то тада било? Ко се одлучио да баци на Довженка сенку пред диктатором? То наговештава да је између Стаљина и Довженка стајао неко трећи, који је критичко место у делу, о коме је била речи горе, могао искористити за свој

користољубив циљ, да би се на тај начин уздигао у очима диктатора. У "Стаљинско време"нездраво супарништво, борба за наклоност и симпатије "вође" означавало је понашање многих. Ствар је части украјинских совјетских књижевних зналаца да данас до краја истраже узроке клеветања Довженка, да дешифрују запис у "Дневнику": "И тек сам данас, скоро после две године, сазнао да је постојала змија која ме је тихо ујела за срце, која је "научно доказала" Берији моју смишљену и јасно усмерену непогрешиву акцију. А Берији - значи и Стаљину. Нашла се наказа, хладног духа и зла, којој сам стајао на путу".

Тако је, нашла се. У томе нема никакве сумње. Све је било стављено на карту, да се окриви, оцрни, понизи велики таленат, да му се не дозволи да се исправи у свом пуном узлету – и тиме, порасте и наша уметничка књижевност и обогати се украјински филм. Годину дана после ове седнице, Довженко је забележио у свом "Дневнику": "Данас је годишњица моје смрти. Тридесет првог јануара 1945. године мене су довезли у Кремљ. Тамо су ме искасапили на комаде и окрвављени делови моје душе били су разбацани на срамоту и исмејавање на свим скуповима. Све што је било зло, рђаво, осветољубиво, све ме је газило и прљало. Ја сам се родио и живео ради добра и љубави. Мене је убила мржња и зло великих у тренутку њихове слабости".

Многогодишња одвојеност од Украјине није могла да се не одрази на морално стање уметника. Међутим, он се није предавао, држао се скупљајући све снаге, писао је сценарио за сценаријем – "Повест давно прошлог времена", "Збогом, Америко", "Чаробна Десна", "Атарктида".

Али ни један, осим "Мичурина", није био снимљен. Било је могуће да се разочара, да изгуби вољу за стварање, на крају, да прокуне све на свету. Довженко није био такав! Са отпочињањем изградње Каховског мора, уметник, остарео не због година, без обзира на болесно срце, жури на новоградњу. Према његовим речима, он сања да створи бар још један- два филма о комунизму. У тутњави рада васкрсава и његова душа. Њему се чини да ће чак "надмудрити" самога себе; враћајући се из Каховке, имаће прилику да посети своју сестру у Кијеву и покушаће да се пробије до кијевског руководства и баци "удицу" о преласку у Кијев. Чинило се да су сазрели сви услови за то, већ се одиграо и историјски Двадесети конгрес, после којега се много тога разјаснило. Показало се да је надмудрити себе лакше, него некога другог. Нико није примио Олександра Петровича ни приликом првог, ни приликом другога доласка у Кијев. Није се узалуд изражавала судбина "Ах земљо рођена, мајко моја и туго. Прими ме макар мртвога".

Није се вратио нама Довженко жив, није се вратио ни мртав, и ако је оставио завештање да га сахране у Украјини. Вратио се једино својим бесмртним делима, филмовима, неснимљеним филмским сценаријима, позоришним комадима, причама, чланцима, књигама бележака, дневником. Као уметник – мислилац, грађанин и весник. Као ватрени, прекаљен слично Шевченку, патриота. Као интернационалиста... Као уметник светске славе. Данас можемо само да се чудимо, како, изразивши истину у очи Стаљину, није био одмах репресован. Шта је зауставило сатрапа? Дозвољавам себи споменути претпоставку: а да није с тога, што, прочитавши "Украјину у пламену", Стаљин није могао да се не замисли над Довженковом истином. Отвореност, којом је она била изражена, истовремено је поткопавала и разоружавала. На ту мисао наводи, на пример, овакав запис у "Дневнику":... "Украјина у пламену"је прочитана, и у Украјини, захваљујући томе неће бити изгубљено више стотина људи. Ја у то верујем и ништа ме неће поколебати у тој вери".(28-XI-1943.)

Листајући "Дневник", видимо колико су болеле, избацивале из равнотеже, такве дивљачке оптужбе. Довженко се често враћао на њих, оштро полемишући са Стаљином: "Зашто је љубав према свом народу национализам! По чему је то злочин? Какви нељуди су измислили овакво ругање над људским животом".(19-И-1944.) ... Има записа, чијем осмишљавању се тек приближавамо..." Један од парадокса нашега времена је да су код многих људи идеје ослобађања Отаџбине испод јарма хитлеризма без правог садржаја. Има командира и политичких радника, који... се грубо односе према ослобођеним људима, лоше, а повремено и сурово, као да су због нечега криви, туђи, сумњиви, заборављајући да Отаџбина – то није само земља, него и рођени људи, крв од крви какве су и они. Код њих је идеја гола, мртва. Шта им замрачује душу, шта заслепљује очи? Исто то што и пре рата. Неки дефект у васпитању и стилу нашега живота. Хладноћа формализма".(28-XI-1943.)

Можда, нико није тако често посећивао споменик Шевченку, који стоји наспрам црвеног комплекса Кијевског универзитета, као Олександар Петрович. То нису биле обичне посете. Изашавши из железничке станице на улицу Горкога, где је живела његова сестра, после краткога одмора, он је продужио улици Л. Толстоја, пресецао је и свраћао лево у парк Шевченка. Споменик се одавде није видео, он се дизао на супротној страни, управо насупрот прочељу универзитета. Међутим, Олександар Петрович је још из даљине скидао са главе шешир и ишао даље гологлав. Приближивши се споменику, стајао је једно време пред Песником, загледан у његове камене контуре. У том тренутку за Олександра Петровича није било на свету ближег и рођенијег човека. Био је далеко од тога да направи било- какву паралелу између себе и њега, и ако се она наметала. Шевченка су чак на десет година удаљили из Украјине уз забрану да пише и слика. Довженка пак нико није слао у Косарал, нико му није забрањивао да пише. Он је писао филмске приче једну за другом, али да штампа и реализује своје замисли на екрану није успевао.

Дијалозима између двојице генија није било краја. И сваки пут су се они завршавали на штету Довженка. Ни уз изузетну способност за анализу Олександар Петрович није могао да себи објасни узроке своје немилости. Код Шевченка је, на пример, било све разумљиво: у комедији "Сан" он је грубо жигосао царизам, тешко увредио императорову мајку. У другим делима је позивао народ да...кали и добро наоштри секиру". Каква је његова, Довженкова, кривица? Зар тиме што је подизао народу дух у борби са фашистичком хордом и ништа није толико желео као победу над њом? Тиме ја ни мало не мислим да уздижем царске сатрапе над стаљинским. Сатрапи су сатрапи било у којој епохи живели. Ту, могуће је, делују други закони, познати људима од давнина. Знао је о њима и Довженко. "Очигледно, тако је саздан свет, да су велики људи у свим системима живели незаштићено и тужно" (1943) Да ли га је недостатак свести о тој истини одржавао и давао му снаге? Чија је кривица, додаћемо ми, да паметни државни делатници – нису толико ретки као велики уметници?

Није тешко замислити каква би данас била украјинска кинематографија да је после рата Довженко водио филмски студио који је сам створио. Прво, он би реализовао режију своје несрећне "деце"- неснимљене филмове, што би само по себи уздигло украјинску филмску уметност. Друго, поред њега би се тих година окупила талентована омладина, будући мајстори филма. У таленте се Олександар Петрович разумео, знао је ко је за шта способан. Радовала је и обратна веза: свом душом би хрлили к њему ученици.

Да је... да је...

У Стаљиново време то, разуме се, није могло да се деси. Није се продужило чудо украјинске совјетске кинематографије, коју је започео Довженко у Украјини двадесетих – тридесетих година. Њега нису пуштали чак ни до врата филмског студија, који је касније добио име уметника. За увек је остао у моме сећању израз његовога лица, сузне очи, када ми је говорио о својим кијевским "посетама". Тада се много тога нисам ни сећао, као ни моји вршњаци- борци. Нико од нас није имао ни најмању мисао да је седокос гост из Москве – наш национални херој гениј, славан светски филмски уметник.

Дошло је време да се схвати: колико је генијалност Довженка усрећила домаћу и светску културу, толико се она окренула према њему самоме као непролазна несрећа. Нико и никада неће сазнати, када и у каквим условима овај или онај народ рађа геније. Уверени смо у једно: појављују се они на белом свету не по наређењу и путем непосредних или посредних избора. Бирати је могуће према жељи, само не геније. С тога на њихову судбину, код преовлађујуће свуда присутне просечности, појављују се повремено многе тешкоће, све до лишавања права живота и стварања у рођеној земљи међу својим народом. Управо је таква судбина задесила Олександра Довженка, човека – ствараоца, који се својом аналитичком памећу и оригиналним талентом толико уздигао изнад "стаљинске" епохе, то јест изнад читавог административно- бирократског система, који и данас, тридесет три године после његове смрт, скоро да нам се помути у глави, када сагледавамо његова непревазиђена достигнућа. Колико високо се дизала Довженкова мисао, колико далеко у времену и простору се простирала енергија његове душе.

Не стишава се, не слеже се шум око имена диктатора. Сваком годином све више се пред нама појављује у свој својој унакаженој суштини многомученичка истина. Та истина коју је носио и коју је подносио Довженко. Дошло је напокон време када можемо прочитати његова дела у првобитном изгледу, без скраћивања, посебно "Дневник". Као и Шевченко, Довженко нам је оставио исповест пуну драматизма, људски документ изузетне снаге. У њему је, као у фокусу, нашле су место и трагедије првих година рата и мисли поводом ових или оних догађаја, појава, људи и протест против командно- бирократских метода руководства, и недостатака нашега предратног образовања, и беспримеран хероизам совјетских војника и узбуђење због судбине заробљених бораца, као и за милионе младића и девојака који су се не по својој вољи нашли на привремено окупираној територији.

Потпуно чисто је примећивало његово свевидеће око – и то што се догађало са сопственим народом у овом или оном тренутку и то шта га је чекало у будућности. Нисам знао и не знам другог уметника, који би у Двадесетом веку поседовао такву способност да види све и да буде весник.

Велика је штета што се Довженков књижевно- уметнички таленат испунио далеко од могућности. Томе је била препрека култ и волунтаризам. И потпуно се није остварио као државни делатник, за шта је код њега било способности више него код било - кога од његових савременика. Није могуће без душевнога бола и горкога гнева да се читају редови, унети у "Дневник" крајем 1943 године: "Трагедија мога личнога живота лежи у томе што сам ја прерастао кинематографију. Велики друштвени рад, где бих ја стварно могао живети и стварати добро за народ, мени није био суђен, То раде око мене многе године људи и слаби и немоћни духом. Ја сам лишен стваралаштва у животу, лишен радости и поноса стварања на корист народа. Ја не живим у атмосфери државног изгарања... Мене тамо нису пустили".

Са тугом се осврћем около и, на жалост, не видим око себе ни једне душе, која би ми данас могла одговорити: Због чега "тамо" Довженка нису пустили, ко га "тамо" није пуштао и због чега му нису дозволили да се после рата врати у Украјину? Било би већ време преиспитати ту ситуацију.

Дубоко и далеко је видео Олександар Петрович. Претекао је време за неколико деценија. Ако и данас, на пример, неко објашњава поразе наше војске 1941 - 1942 године фактором изненађења, Довженко је већ 1942.године забележио у својој бележници: "Код нас није било културе живота – нема ни културе рата. Због тога трпимо много и глупо. Ништа се не пролази узалуд, сатрапство и глупост посебно.

Није, такође, сигурно, да ли би настали, рецимо, данас у нашој земљи проблеми бесперспективних села, недостатка прехрамбених производа, да је некадашње руководство ослушнуло Довженка о плановима коришћења земље.

Често су се погледи уметника размимоилазили са официјелним становиштима, међутим, током времена, истина се у главном показивала на његовој страни. Многе његове мисли, непоновљиве, далекосежне - доспевају у наше време.

Током година, које је Довженко проживео после рата, нису га остављали бол и горчина, нанети му као обележеном кривцу До саме смрти бунила се његова душа против тадашњих метода вођења културе: "Тако није могуће. Тако водити уметнике је грех." Упркос томе, уметник није прекидао напрегнут рад до последњег дана. Једини саветник и утешитељ њему је, у те невеселе дане био празан лист папира, над којим се он нагињао, поверавајући му своја осећања и размишљања. То је – "Дневник". Да није било интензивног стваралачког рада, сталних контаката са радним људима, бескрајне расправе у самоћи са самим собом, ко зна да ли би његово болесно срце издржало стаљинистичку немилост.

Поштовани читалац "Украјине у пламену" и "Дневника" неће моћи да не примети да велики део дневничких записа имају државни значај. Да ли се то односи на овековечивање сећања на хероје Октобарске револуције и Отаџбинског рата, или питања коришћења земљишта, руковођења културом или васпитање младе генерације и слично. Великим уметницима је својствено државничко размишљање, целовито, као и способност поимања и осмишљавања свог времена одмах, у конкретном тренутку живота, а не из велике удаљености, када оно постаје историја.

И више од тога: мисаоном хоризонту Довженка откривала се и то, чему сведоци постајемо ми данас. О томе читалац сазнаје из дневничких страница славног уметника и мислиоца и, без сваке сумње, весника. Имамо све основе да се ово опредељење учврсти – за њега слично томе као за Шевченка – кобзар или за Ивана Франка – Камењар. Олександар Довженко, као и два великана – претходника, припада том реду стваралаца чији би дан рођења 12-септембар-1894 године вредело означавати сваке године и општенародно.