Ала Татаренко

Сусрет култура на граници миленија
или
Украјински излет српске књижевности

Пишући овај чланак једва сам одолела искушењу да га насловим "Наша српска књижевност", што би свакако представљало покушај (добронамерног!) својатања. Али, не би било далеко од истине, барем од мале приватне истине писаца ових редака и њој сличних. Преводиоци су иначе чудна фела, разапети као људи из Андрићевог "трећег света", између две "своје" културе: једне, којој припадају рођењем, и друге, у коју су се уселили, властитом вољом и игром случаја. За разлику од несрећних "колега" из "Травничке хронике", осећају свој положај на граници култура као повлашћен; непринуђени на искључивост, јављају се као живи мост између две равноправне обале. И мада мостови, и поред своје улоге протагониста, врло ретко дају од себе глас, искористићу привилегију (предност) коју ми дарује мој други занат - књижевна критика - да озвучим нека питања која се чују, врло често, на промоцијама превода српских дела на украјински језик. Дани украјинске књижевности и српско-украјинских веза у култури који су се одржали почетком маја у Београду у организацији Пројекта Растко Кијев-Лавов, Српско-украјинског друштва и Културног центра Београда, дали су додатни подстицај за размишљање о слици српске књижевности у Украјини, о законитостима и случајностима које су пратиле њено стварање, о прошлости и будућности културних контаката између два словенска народа.

Овај текст нема претензије да да свеобухватан приказ постојећег стања, не може да буде термометар интересовања украјинске читалачке публике за дела српских књижевника - то су тек фрагментарна размишљања, рођена у бројним сусретима са читаоцима жељним одговора на своја питања.

Историја српско-украјинских културних веза броји више векова. О томе постоји богата литература, представљена, између осталог, у Електронској библиотеци Пројекта Растко-Кијев-Лавов (www.rastko.rs/rastko-ukr). У тој историји било је периода веома живих контаката, било је и других, када узајамно интересовање привремено опадало, уступајући место "неким другим љубавима". Политичке прилике у нашим земљама у XX веку додатно су искомпликовале одговор на питање о стању српско-украјинских веза у култури. Јер, као што су Украјинци (а с њима Белоруси и малтене сви народи бившег Совјетског Савеза) били за већину становника Југославије "Руси", тако и просечан становник Украјине није се посебно трудио да разликује српске писце од хрватских, о босанским и црногорским да и не причамо. Све су то били "југословенски писци" (уосталом, многи и сада могу да понесу то име са пуним правом, без обзира на националну припадност). Радознали су могли да сврстају писца у једну или другу "националну фиоку" захваљујући краткој информацији која је стајала испод наслова (превод са македонског, словеначког, српскохрватског, хрватскосрпског), и док је у прва два случаја било мање-више јасно шта су споменути писци и одакле су, са оним преосталим још и сада муку муче студенти-слависти млађих година, приморани већ на почетку своје научне каријере да решавају замршена питања национално-књижевне припадности појединих писаца. А просечан украјински совјетски читалац, навикнут на анационалне одреднице, куповао је разнобојне књиге "Библиотеке југословенских књижевности", романе М. Црњанског и М. Селимовића, И. Андрића и Д. Ћосића, збирке "Савремена југословенска новела", "Југословенска повест 70-их година" и друга издања, углавном на руском језику, не замарајући се питањем је ли, на пример, аутор "Травничке хронике" српски, хрватски, босански или неки други писац. У нешто мањем броју излазили су и украјински преводи како класичних, тако и савремених дела (Нушићева "Аутобиографија", Андрићева "На Дрини ћуприја", Селимовићева "Тврђава" и др.), и почасно место међу њима заузимала је поезија. Захваљујући напорном, али пре свега надахнутом раду украјинских песника Р. Лубкивског, В. Лучука, О. Сенатович изашла је збирка песама Д. Максимовић, појавила се песничка збирка превода З. Гончарука насловљена "Јадран", изашле су словенске збирке, у том броју српске поезије "Словенско небо" и "Словенска лира" Р. Лубкивског, "Горски вијенац" и "Луча микрокозма" П. Петровића Његоша () ... У украјинском часопису за страну књижевност "Всесвит" ("Свемир") с времена на време штампана су најновија дела српских писаца, како оних која су могла да буду илустрација неке празничке теме (за Дан победе над фашизмом или за Међународни дан жена) тако и оних која за то нису била прикладна - приче М. Капора, роман Б. Шћепановића... Не, не тврдим да је српска књижевност била terra incognita за совјетске (у том броју украјинске) читаоце. Срећом, није била. Мада укус "овдашњих" и "тамошњих" реномираних критичара, оних који су формирали издавачку (и преводилачку) политику, и те како се разликовао, посебно 70-80-их година XX века.

Изразиту наклоност критичара у Украјини у то време (барем се такав утисак стиче увидом у њихове чланке и листу преведених дела) уживала су епска дела српских писаца, посебно са темом из НОБ-а или Првог светског рата, док за модернистичке и друге експерименте нису били заинтересовани. Бавећи се проучавањем дела М. Црњанског, чула сам почетком 80-их примедбе на избор теме и изразе чуђења шта ми је требало да се бавим "неподобним" писцем. Многи нису ни знали за "Идеје", била је сасвим довољна чињеница да није припадао кругу реалиста. Али, времена су се мењала, "укус се мења, укус се мења" што би рекао аутор "Лирике Итаке". И на том прелазу из епохе у епоху, кад су се мењале географске карте и друштвене формације, одједном су писци и читаоци почели да поклањају већу пажњу књижевности свог народа, забрањеној украјинској књижевности, књижевности емиграције. Дошло је до тренутног лабављења (ипак не бих волела да кажем "прекида") културних веза, створених у великој мери напорима преводилаца. Промениле су се политичке, али с њиме и економске прилике. Више није било диктата идеологије, свемоћних цензора и арбитара подобности. Али изостала је и финансијска подршка државних институција. Није било строгих издавачких планова. Али нестале су и позитивне последице планирања, у том броју јединствени систем пласмана књига. Велике издавачке куће запале су у кризу, појавиле су се нове, мале, често приватне, приморане на сналажење на тржишту. Ступили је на снагу закони тржишне економије: више се није радило о братским или мање братским књижевностима, о избору књига одлучивала је перспектива њихове успешне продаје.

У тој и таквој ситуацији позиција преводилаца са српског није била повлашћена. Док су издавачке куће тражиле нешто "сигурно" (класику са школског програма) или пак књиге са благим мирисом забрањеног воћа (добро се продавала, рецимо, "Емануела"), дела српске књижевности нису имала среће да се нађу на листи обавезне лектире (али ни деца нису стекла шансу да их замрзе!), а међу издавачима опет није било пуно љубитеља балканске, често зачињене подсмехом, еротиком... Али је наставак наше приче ипак срећнији него што наговештава њен почетак. Барем за преводиоце из Лавова чију причу овде представљам. Ограничавам се само на овај фрагменат свеукрајинске слике, сасвим свесна њене непотпуности. Али, једна је од последица распада бившег државног издавачког система - одређена информацијска изолованост, покидане везе између региона. Књиге које излазе у Харкову не стижу до Лавова, а лавовске пак скоро није могуће наћи на полицама кримских књижара. Бирајући између перспективе да прескочим из разлога елементарне, проузроковане тренутним стањем са протоком информације, необавештености нешто вредно представљања или да намерно сузим видно поље, опредељујем се за другу опцију. Тим пре што, срећом по моју причу, Лавов је постао у последњих пет година прави центар српске књижевности.

Зашто баш Лавов? Један од најважнијих узрока лежи у чињеници да у овом граду већ око тридесет година постоји србистика као један од саставних делова катедре за славистику универзитета "Иван Франко". Међу њеним апсолвентима има научника, преводилаца, наставника, књижевника уједињених, још од студентских дана, заједничком љубави према српској књижевности. Многи су од њих преводили за своју душу и онда када је било веома мало шанси да се то и објави, вођени жељом да приближе своја омиљена дела пријатељима који немају срећу да их прочитају у оригиналу. Осим тога, превођење значи успостављање једне трајне, рекла бих, интимне везе са књигом која постаје још ближа, још "својија"... Зато директору издавачке куће "Класика" Володимиру Дмитерку уопште није било тешко да нађе преводилачки кадар међу локалним србистима. Кад је наговестио могућност да објави превод "Хазарског речника", књижевник Иван Лучук, србиста по струци, одмах се сетио Олге Рос која је већ годинама, полако, да не потроши књигу превише брзо, преводила Павићев роман. Иван је успео да убеди издавача да напросто мора да упозна украјинске читаоце са стваралаштвом српских писаца, и то представника различитих школа и стилова. И за непуну годину у новооснованом издавачком предузећу појавило се три српске књиге: после "Хазарског речника" у преводу Олге Рос (септембар 1998.) појавили су се "Фолиранти" М. Капора у преводу Наталије Чорпите и "Енциклопедија мртвих" Д. Киша у мом преводу (јануар 1999.). Исте године "Класика" је објавила "Последњу љубав у Цариграду" М. Павића (превод Н. Чорпите) и почетком 2000. - "Гробницу за Бориса Давидовича" Д. Киша, коју сам имала задовољство да преведем. Зашто баш те књиге? Час ми се чини да знам одговор, а час - да га не знам. Избор диктира лични укус уредника, уметност убеђивања преводиоца, процена директора да књига може да постане хит... Жанр књиге ("Класика" не објављује поезију, за сада исто важи и за драму). Велику улогу има међународна популарност писца. Популарност писца међу украјинском читалачком елитом која зна његова дела у преводима на друге језике. И Господин Случај, наравно.

1998. , кад се појавио у украјинском преводу, "Хазарски речник" је већ био једна од најпопуларнијих књига, и не само у српској књижевности. Први примерак романа стигао је у Лавов, колико знам, још 1984. и стекао је обожаваоце међу студентима српског језика. Знатно ширу читалачку публику пронашао је касније, кад се појавио на руском језику у популарном московском часопису "Иностранная литература". Украјински читаоци су чекали ново лавовско издање "Речника", чија је судбина била везана за тај град.

И док је роман Милорада Павића био познат у руском преводу, Данило Киш је стигао преко Пољске, попут многих европских аутора чије смо књиге прочитали прво на пољском језику. Избор "Енциклопедије мртвих" одредила је заједничка љубав према Кишовом стваралаштву коју сам делила са уредником Класике Иваном Лучуком, а такође чињеница да је та књига управо стигла поштом, заједно са другим вредним даровима Народне библиотеке Србије. Сложићете се, тешко је превести књигу, кад немате текст - и зато користим прилику да се захвалим свима који су допринели бољем упознавању српске културе у Украјини на прелепим издањима која имамо срећу читати и преводити, а пре свега већ споменутој Народној библиотеци Србије, Библиотеци Матице Српске, Међународном славистичком центру и Филолошком факултету Универзитета у Београду, писцима и критичарима, свим драгим пријатељима свесним вредности Књиге.

Што се "Фолираната" тиче, за тај роман многе апсолвенте србистике веже скоро носталгична љубав. Неколико генерација студената учило је из ове књиге београдски жаргон, аутентични говор улица. Та је књига била водич кроз далеки, чудесни Београд са његовом Кнез-Михаиловом, којом пролазе најбоље мачке и момци - млади лавови, прави лафови. Чак смо се помало плашили, хоће ли украјински читалац наћи у њој нешто за себе, ако га не вежу за тај град ни успомене, ни маштарије. И чула сам недавно одговор на то питање: један ми је познаник признао да је прочитао ту књигу већ неколико пута. Каже, подсећа га на студентску младост. На маштарије, на младалачки идеализам. На безбрижну веру у себе. А још, каже, на студентски дом! Као да опет шета, заједно са промајом, његовим ходницима. И ту смо слични, дакле!

И "Последња љубав у Цариграду" одмах је стекла љубав садашњих студенткиња србистике (не да момци не воле да је читају, него да у овом тренутку међу студентима србистике нема ниједног... студента), а нешто касније - пажњу директора "Класике". Оригиналан облик приручника за гатање пробудио је интересовање и других љубитеља необичних форма и неочекиваних заплета. Мада, причају продавачице једне лавовске књижаре, једном је купац одбио да узме тарот-карте које чине интегрални део романа, уз образложење да је озбиљан човек и купује књигу да је чита. А карте му не требају. Познајем многе читаоце (и читатељке, наравно) који су опробали разне начине читања "Последње љубави у Цариграду". Вођени таротом, открили су чари читања-пустоловине, а и покушали да дотакну понеку тајну. Водитељка ТВ-емисије "Читалац-професионалац", и сама преводилац и песникиња, Јарина Сенцишин хтела је чак да целу концепцију нашег разговора о тој књизи изгради на тароту. Ко зна, где би нас одвела карта...

Објављивање "Гробнице за Бориса Давидовича" Д. Киша било је следећи корак у упознавању многолике српске књижевности XX века. Зашто се преводе само савремени писци? Одговор диктира разумљиво интересовање читалаца, посебно млађе и средње генерације, за нешто ново, непознато и блиско модерним трагањима украјинске књижевности. Нешто универзално - толико, да може да буде преводиво на стране језике на свим својим нивоима, и у исти мах национално - опет толико да сачува особен мирис и укус аутентичности. Дела класика-реалиста, чак најбоља, преводе ретко. Постоје старији преводи (опет, наравно, не целокупне деветнаестовековне књижевности), али за сада још не назире шанса да се они обнове, барем у папирнатом издању. Могући излаз је у могућностима Интернета: на Пројекту Растко недавно су се појавили, на пример, надахнути преводи "Плавих легенда" Ј. Дучића и "Вечерње молитве" Д. Максимовић из пера кијевске слависткиње и преводитељице Олене Дзјубе. Њен превод једне од прича М. Црњанског (опет на "Растку") подсетио је све нас на потребу да тај врсни лиричар и изванредан прозни писац "проговори" украјински. Слависти из Кијева већ годинама раде на великом пројекту превођења "Сеоба", тако да нама у Лавову преостаје да се побринемо за објављивање "Дневника о Чарнојевићу", меланхоличној исповести једног повратника са галицијског ратишта (што би се сасвим лепо уклопило у концепцију "Библиотеке словенских књижевности" коју је ове године покренула лавовска издавачка кућа "Камењар")...

Слика српске књижевности која је заживела у украјинским преводима, не би била потпуна без часописног сегмента. Већ сам спомињала кијевски часопис "Всесвіт" који и сада, мада не тако често, објављује преводе са српског (овом приликом споменула бих пре свега "Шешир од рибље коже" М. Павића у преводу кијевске слависткиње Оксане Микитенко и блок од три приче "Млада српска проза"у преводу лавовске преводитељке Олге Рос). Али, обратила бих пажњу и на часописе које немају за циљ популаризацију стране књижевности, али често и веома квалитетно представљају дела српских аутора. Реч је о Украјинском независном културолошком часопису "Ји" (www.ji-magazine.lviv.ua) и алманаху модерне књижевности "Форма(р)т" који излазе у Лавову. Заједничка је тим веома различитим издањима пажња са којом прате збивања у литератури словенских народа, у том броју у српској, која је увек пожељна гошћа на њиховим страницама.

Крајем 1999. године на полицама књижара појавио се 15. број часописа "Ји" под насловом "Југославија. Косово. Европа" који је представио украјинској читалачкој публици покушај савременог виђења културе народа, који се крајем прошлог века нашао у условима информативне изолације. Мада се не ради о књижевном часопису, уредништво "Ји", захваљујући пре свега главном уреднику - лавовском филозофу, политикологу и културологу Тарасу Возњаку, у овом броју одступило је од уобичајене концепције и већину простора посветило је преводима лепе књижевности. Објашњење тој одлуци треба тражити и у времену кад се формирао број, а било је то крајем маја 1999, када се још није знало докле ће на Југославију падати бомбе и када је негативни стереотип Срба, створен мајсторима антисрпске пропаганде, устоличио у многим новинама. Требало је, дакле, покушати да се исприча и "српска прича", али не једноставнијим и стога поједностављеним средствима новинарског препуцавања, него на дубљи и озбиљнији начин. Пут је водио кроз књижевност. Изабрали смо дела писаца који су већ постали део украјинске културне стварности захваљујући издањима "Класике", допунивши слику новим именима. У 15. број ушле су приче Д. Киша "Нож са дршком од ружиног дрвета", "Механички лавови", "Дуг", М. Павића "Коњи светог Марка", "Принц Фердинанд чита Пушкина", "Стезник", "Стаклени пуж", Капоров "Замак" и одломци из романа "Хроника изгубљеног града" и "Последњи лет за Сарајево", "Три стола" Ј. Михајловић, песме В. Попе, есеји и критички чланци Д. Киша, М. Павића, Ј. Михајловић, Ј. Делића и још више тога. А почело је све од превода "Записа из Београда: мај '99" М. Савића које је писац на нашу молбу послао електронском поштом и који су дали подстицај целом "југословенском пројекту". Скоро у сваком од следећих тематских бројева часописа "Ји" наћи ћемо преводе са српског: одломке из романа "Како упокојити вампира" Б. Пекића, "Веџвудов" прибор за чај" М. Павића, фрагменте из "Виртуалне кабале" С. Басаре, причу Ј. Тешановић "Ана Карењина у Београду" и одломке из њене књиге "О нормалности: морална опера једног политичког идиота" и не само то. Идеја аутора часописа да сваки политиколошки и културолошки проблем "илуструје" богатим значењима примерима из лепе књижевности наишла је на разумевање преводилаца-србиста. И заиста, у књижевности Срба може се пронаћи неочекиваних, а вредних пажње уметничких одговора на многа питања нашег времена, само треба воље и снаге да се они услише.

Млади књижевни часопис "Форма(р)т" почео је да излази 2001. године. До сад је изашло четири броја, и у сваком од њих има барем један "српски" превод. Према замисли преводиоца већине приповедака објављених на његовим страницама, часопис би требао да бар делимично надокнади одсуство антологије новије српске приче на украјинском језику и (ако се посрећи!) да подстакне жељу за сада непознатог издавача да исправи ту неправду. Палета српске прозе, представљена на страницама "Форма(р)та", може се стварно сматрати доста широком: "Живот и смрт Иоана Сиропулоса" М. Павића, "Погорелци" Ч. Мирковића, "Први се Немања умори од владања" и "Тестамент" М. Стојановића, "Кнез са тужним очима" И. Андрића (у преводима извесне А. Т.) и "Прича о души и телу" М. Павића у преводу Христине Стељмах. А шта ће ући у пети број овог часописа, шта ће се од српских текстова наћи у алманаху "Пројекат "Љубав", који ће се нови часопис придружити "Клубу љубитеља српске књижевности", коју је тему смислио часопис "Ји" да опет упозна читаоце са српским погледом на свет, спрема ли "Класика" за Форум издавача неко "српско изненађење"...

О томе - мало касније. Извештај о излету почео је већ да опасно личи на опис сентименталног путовања кроз нашу српску књижевност. Јер то заправо и јесте.