Излагање Ј. В. Стаљина 31. јануара 1944. године

О антилењинским грешкама и националистичким скретањима у филмском сценарију Довженка “Украјина у пламену”

Текст излагања Ј. В. Стаљина је сачињен на основу стенограма са седнице Политбироа СКП (б) и Политбироа Украјинске КП (б) објављеног на руском језику у часопису “Искуство кино” (1990, бр. 4) и на украјинском језику у листу “Литературна Украјина” (1990, 5. јула).

Са украјинског превео Јанко Сабадош

Друг Довженко је написао филмски сценарио “Украјина у пламену”.

У том сценарију, благо говорећи, ревидира се лењинизам, ревидира се политика наше партије по основним, изворним питањима. Филмски сценарио Довженка, који садржи грубе грешке антилењинистичког карактера, – то је отворен испад против политике партије.

Да је стварно тако, може да се увери свако ко прочита сценарио Довженка “Украјина у пламену”. Довженко додаје уз свој сценарио кратак, али веома јасан предговор. У том предговору има оваквих редова:”Ако се услед мојих дубоких преживљавања, сумњи или заблуда мога срца, нека моја мишљења покажу неправовремена, или сувише горка, недовољно уравнотежена са другим мишљењима, могуће је да је баш тако.”

Није тешко запазити са којим циљем је тај предговор написан. Као што се види, Довженко савршено разуме да у његовом филмском сценарију, са политичког становишта, много тога није у реду. Очигледно да тим безначајним упозорењем он настоји да се обезбеди за случај да његово ревизионистичко, националистичко дело буде раскринкано.

Пре свега, веома је чудно то да у сценарију Довженка “Украјина у пламену”, који би требало да покаже пун тријумф лењинизма, под чијом заставом Црвена армија данас успешно ослобађа Украјину од немачких завојевача, нема једне речи о нашем учитељу, великом Лењину.

То није случајно.

То није случајно јер Довженко ревидира политику и критикује рад партије на разбијању класних непријатеља совјетског народа. А као што је познато, тај рад је обавила партија у духу лењинизма, у потпуном складу са бесмртним учењем Лењина.

Херој филмског сценарија Довженка, Запорожец говори партизанима, који се спремају да му суде због његовог рада као старосте под Немцима:

Дакле, Довженко овде иступа против класне борбе, он настоји да запрља политику и сву практичну активност партије на ликвидацији кулака као класе. Довженко себи допушта да се исмејава над таквим светим идејама за сваког комунисту и истинског совјетског човека – као што су класна борба против експлоататора и чистоћа линије партије.

Довженкове заблуде и проста и очигледна истина за све совјетске људе да без ликвидације експлоататорских класа у нашој земљи, наш народ, наша армија, наша држава, не би били толико моћни, оспособљени за борбу и јединствени, какви су се показали у садашњем тешком рату против немачких империјалиста. Довженко не разуме то да је данашњи отаџбински рат такође и класна борба, јер су у највећем степену разбојнички и пљачкашки империјалисти напали на нашу социјалистичку земљу са циљем да је покоре, униште совјетски систем, поробе и истребе наш народ. Управо та, а не нека друга околност, довела је до тога да су се остаци разбијених експлоататорских класа, непријатељских према радницима и сељацима, нашли у току рата у једном табору са нашим љутим непријатељима – немачким завојевачима. Како коме, али Довженку су морале бити познате чињенице ступања петљуроваца и других украјинских националиста на страну немачких освајача против украјинског и целог совјетског народа. Те издајице совјетског народа не заостају иза хитлероваца, убијајући нашу децу, жене, старце, разарајући наше градове и села. Они су сасвим прешли на страну немачких злотвора, постали су крвници украјинског народа и активно се боре против Совјетске власти, против наше Црвене Армије. Да је Довженко поставио себи задатак да напише истинито дело – био је дужан да у свом филмском сценарију жигоше те издајице. Али Довженко, очигледно није у слози са истином. Иначе, како да се разуме да Довженко у свом филмском сценарију није разоткрио те одвратне издајице украјинског народа? Њих нема у филмском сценарију Довженка – као да не постоје. Довженко није имао духа, није нашао речи да их стави на стуб срама.

Даље, Довженко се усуђује да критикује политику и практичне кораке бољшевичке партије и Совјетске владе, усмерене на припрему совјетског народа, Црвене армије и наше државе пре садашњег рата.

У филмском сценарију Довженка, колхозник Купријан Хуторниј, обраћајући се својим синовима, каже:

“Оклоп је тежак”- та фраза се понавља у филмском сценарију Довженка више пута. Ону – ту фразу – смислио је Довженко због тога да би рекао: “Совјетска држава се није припремила за рат и совјетски народ је био ненаоружан”.

Довженко не разуме ту једноставну и очигледну истину, да су немачки империјалисти, који су себи поставили циљ да заузму туђе земље и поробе друге народе – постепено, више година пре рата, свестрано припремали своју државу и армију за освајачки рат, сву своју индустрију превели су на војни колосек неколико година пре почетка рата. Наша социјалистичка држава није се припремала и није се могла припремати за заузимање туђих земаља, за покоравање других народа, није се могла припремати за поробљивачки рат. Треба знати да се увиди ова разлика, а уз поштен однос према ствари, то није тешко увидети.

Међутим, Совјетска држава никако није остала ненаоружана пред изненадним и вероломним нападом Хитлеровске Немачке. То се објашњава тиме што смо и овде следили завештање Лењина, који је упозоравао нашу партију, наш народ, да ће пре или касније империјалистичке државе напасти нашу социјалистичку земљу и да смо због тога дужни да будемо спремни за озбиљан рат у одбрани слободе и независности наше отаџбине. И ми смо се за такав одбрамбени рат припремили. Разумљиво је, да припремајући се за овај отаџбински рат, ми нисмо могли да се за њега припремамо тако и у толикој мери, онако и у коликој мери се припремала хитлеровска Немачка, која је развијала своју армију и индустрију у намери да освоји све европске, и не само европске, земље. Развијајући оружане снаге наше државе и народну привреду, наша партија и Совјетска влада биле су толико далековиде, да су умели да припреме совјетску државу и совјетске људе за то да у првом периоду рата издрже сву снагу удара војне машинерије немачког империјализма, да зауставе напад многомилионске, добро наоружане освајачке армије непријатеља, а после мобилизиравши снаге народа и организиравши привреду за задовољавање војних потреба, успешно туче окупаторе и тера их из наше земље.

Лекције из Отаџбинског рата, који траје више од две и по године, сведоче о томе да од свих народа, који не постављају пред себе завојевачке циљеве, наша земља и наш народ показали су да су најбоље припремљени за рат против немачког империјализма, чак и у поређењу са толико моћним државама као што су Енглеска и Сједињене државе Америке. То је истина. Да је Довженко поставио пред себе циљ да пише истинито дело, он је био дужан да о томе говори у свом сценарију. Али Довженко, показује се, није у слози са истином.

Лењин нас је, даље, упозоравао, да Совјетска република мора бити спремна на то да ће бити нападнута од блока империјалистичких држава. Лењин, као лидер и учитељ партије, као паметан човек нашег народа и познавалац закона развитка друштва и односа између држава, припремао је партију и земљу за најгору и најтежу варијанту будућих односа наше државе са другим државама за време рата.

Услед историјских околности, које су се поклопиле и, разуме се, пре свега због исправне политике партије и владе, ми смо успели да на време прекинемо са војним блоком империјалистичких држава, који се старао да буде усмерен против СССР, да неутралишемо у садашњем рату Јапан, Турску, Бугарску, а такве државе као што су Енглеска и Сједињене државе Америке, показало се да нису према нама у непријатељском табору, како је могло бити, него иступају сада заједно са нама у војном савезу против немачког империјализма. Познато је да је немачки империјализам у највишем степену разбојнички, подмукао, терористички, најгори вид империјализма. Капиталисти Енглеске и Сједињених држава увидели су у разбојничком, пљачкашком карактеру немачког империјализма очигледну и велику опасност за своје земље. Ту околност исправно је узела у обзир наша партија и својом мудром спољном политиком обезбедила је стварање моћног антихитлеровског блока држава. Енглеска и САД створили су заједно са нама један табор против Немаца. На тај начин, лењинистичка политика наше партије је и овде победила.

Ако би Довженко хтео да напише истину, он би морао написати све ово. Та истина, нажалост, није својствена стваралаштву Довженка. Због тога он сматра да је лепше да критикује политику наше партије и наше владе.

У својем филмском сценарију Довженко критикује политику партије у погледу колхозне изградње. Он приказује ствари тако као да је колхозни систем убио у људима људско достојанство и осећање националног поноса, ослабио снагу и чврстину совјетског народа. У филмском сценарију Довженка, колхозница Христа, која је постала наложница талијанског официра, говори пред партизанским судом:

Овде Довженко оспорава ту обичну и очигледну истину да је колхозни систем ојачао Совјетску државу, како економски, тако и морално-политички, да без колхоза ми не би могли да успешно водимо рат. Замислите да је код нас на селу остао кулак, а колхоза нема. Свакоме је јасно да би се хлеб и пољопривредна сировина за индустрију претежно задржала код кулака. Он би диктирао разне шпекулативне цене на производе и сировину и оставио би армију и радничке центре без хлеба, без животних намирница. Кулак би се побринуо да угуши народ глађу и забио би нож у леђа совјетском систему. До свега тога није дошло само због тога што смо кулаке, према којима очигледно Довженко осећа тако велику симпатију, ликвидирали као класу и успешно изградили колхозе.

Довженко не разуме и не жели да разуме да су само колхози истинито ослободили од ропства совјетску жену. Совјетска жена осетила се правом господарицом, слободним, пуноправним грађанином социјалистичке државе, само захваљујући колхозима. Трудодан, на који се Довженко спотиче, дао је могућност жени да постане прави човек. Захваљујући трудодану, колхозница је престала да буде економски зависна од породице, од мушкарца. Зарађујући велики број трудодана, колхозница је постала економски самосталан човек. То и јесте права еманципација жене, а не брбљање о еманципацији, чиме су се тако ревносно бавили и баве се буржоаски политичари.

Даље, националистичка скрама је толико замрачила Довженкову свест, да је он престао овде да види , за све очигледан, огроман васпитни рад, који је обавила наша партија у народу ради развитка његове политичке самосвести и подизања његове културе. Само човек који разматра са пристрасних, антилењинских позиција велико стваралаштво, прогресиван рад наше партије и наше државе, може да не види тај огроман пораст уједињавања, политичке активности, свести и културе совјетског народа, што је било могуће на основу наших општих успеха.

Довженко пише:

Речима непријатеља, немачког официра, Довженко овако описује совјетски народ:

А после овога Довженко се није нити мало потрудио да у својем филмском сценарију докаже и потврди исправност ове оцене.

Како је Довженко могао да се спусти до толико страшне клевете совјетског народа?

Критикујући рад наше партије и владе о васпитавању народа, Довженко се не зауставља пред искривљавањем историје Украјине, са циљем да прошири клевету о националној политици совјетске владе.

У филмском сценарију украјински сељаци, које су Немци запрегнули у јарам, разговарају међу собом:

- Ко?

Херој сценарија Запорожец говори:

Да ли је потребно говорити да је све то безочно ругање над истином? За све је очигледно да управо совјетска влада и партија свето чувају историјске традиције и богато културно наслеђе украјинског народа и свих народа у СССР и да су високо уздигли њихову националну самосвест.

Довженко износи клевету и за наш партијски актив и командне кадрове Црвене Армије, показујући их као каријеристе, себичњаке и глупе људе, одвојене од народа.

Довженко о нашим кадровима пише:

- Шта се ту збива? Кажи ми зашто смо толико погани? – плакао је рањени војник са сломљеном ногом.- Друже командиру, какав програм! Најдраматичнији на свету. Али, ево, какви смо. Повезите....и заплакао. Јурила су возила, као јесење лишће.”

О совјетским радницима:

Довженко говори да после ослобођења Совјетске земље окупиране од Немаца код нас “...неће већ остати, вероватно, ни учитеља, ни техничара, ни агронома. Уништиће их рат. Једино ће остати иследници и судије. Вратиће се здрави као медведи и испраксирани!”

Довженко не види и неће да види ту очигледну и просту истину да су наши партијски, совјетски и војни кадрови – тело од тела, крв од крви совјетског народа, да они стоје у првим редовима бораца против фашистичких освајача, самопрегорно, херојски се боре у редовима Црвене Армије и у партизанским јединицама. Довженко ни овде није у споразуму са истином. А истина се састоји у томе да совјетски народ верује нашим официрима и генералима, партијским и совјетским радницима и воли их, јер су они његови најбољи људи. У томе је, између осталог, један од значајних извора снаге и непоколебљивости нашег совјетског система.

У филмском сценарију Довженко иступа против ратне политике совјетске владе, износи клевету на наше кадрове, критикује основе совјетског система и колхозе – он критикује такође основне ставове лењинистичке партије.

Довженко пише:

Одакле је Довженко сакупио такве смелости и дрскости, а можда и једног и другог, да говори такве ствари? Довженко је дужан да скида капу у знак поштовања кад се ради о лењинизму, о теорији наше партије, а он, као кулачки пришипетља и отворени националиста, дозвољава себи да напада наш поглед на свет, да га ревидира.

Довженко у својем филмском сценарију клевета украјински народ. Заиста, одавно је познато и о томе, између осталог, говори сва руска и украјинска књижевност, колико је чист, поетичан и благородан карактер украјинске девојке. А како је приказао Довженко украјинску девојку?

Украјинска девојка Олесја се обраћа следећим речина непознатом тенкисти кога је срела на путу:

Где је Довженко видео у Украјини такве девојке? Зар није јасно да је то помахнитала клевета украјинског народа, украјинске жене?

Недопустива је и неприхватљива за совјетске људе и отворена националистичка идеологија, очигледно изложена у филмском сценарију Довженка.

Тако, Довженко пише:

Јасно је колико су неуверљиви и погрешни погледи такве врсте. Уколико би Довженко хтео да каже истину, био би обавезан да каже: ма куда нас пошаље Совјетска влада -на југ, запад, исток – памтите да се ви борите и браните заједно са свим братским совјетским народима, удружени са њима у наш Совјетски Савез, нашу заједничку отаџбину, јер бранити Савез Совјетских Република – значи бранити и штитити и Совјетску Украјину. Украјина као самостална држава ће се сачувати, јачати и расцветаће се једино са постојањем Совјетског Савеза у целини.

Довженко није у слози са истином. Стога је он све поставио наопачке. Ипак, силом се ништа не постиже. То што није разумео Довженко, изванредно су разумели радници Украјине. Украјинци се херојски боре против непријатеља на свим пољима нашег великог Фронта. Они се добро боре против непријатеља и они разумеју да борити се за Совјетски савез – значи борити се за њихову рођену Украјину. Они разумеју то што није разумео Довженко, а то је: сви народи Совјетског савеза се боре за Украјину. У току те борбе оне области Украјине, које су биле окупиране у првом периоду рата, сада су ослобођене. То је било могуће захваљујући борбеном обједињавању Руса и Украјинаца, Грузина и Белоруса, Вермена и Азербејџанаца, Казаха и Молдована, Туркмена и Узбека – свих народа Совјетског Савеза.

Уколико оцењујемо рат према филмском сценарију Довженка, онда у Отаџбинском рату не узимају учешће представници свих народа СССР-а, у њему учествују само Украјинци. Дакле, и ту Довженко није у споразуму са истином. Његов филмски сценарио је антисовјетски, јасан израз национализма, уске националне ограничености.

Филмски сценарио Довженка “Украјина у пламену” – платформа је уског, ограниченог украјинског национализма, непријатељска према лењинизму, непријатељска према политици наше партије и интересима украјинског и целог совјетског народа.

Довженко настоји да са својих националистичких позиција критикује и поучава нашу партију. Одакле потичу такве претензије код Довженка? Каква је његова душа када тако иступа против наше партије, против лењинизма, против интереса целог совјетског народа? Са њим се нећемо сложити ми, неће се сложити с њим ни украјински народ. Добро би било само објавити филмски сценарио Довженка и дати народу да га прочита како би се совјетски људи окренули од њега, претресли би Довженка тако да би од њега остала само мрља. И то због тога што је националистичка идеологија Довженка срачуната на слабљење наших снага, на разоружање совјетских људи. А лењинизам, то јест идеологија бољшевика, коју Довженко дозвољава себи да критикује, предвиђена је за даље јачање наших позиција у борби против непријатеља, за нашу победу над немачким империјалистима, најокрутнијим непријатељима свих народа Совјетског Савеза.