Олександар Довженко

Аутобиографија

децембар 1939.

Превод са украјинског Јанко Сабадош

Рођен сам 30.августа 1894. године у близини омањег среског градића Сосенице у области Черњигова, која се називала Вјуниште, у породици сељака Петра Семеновича Довженка, који је припадао у то време козачком слоју.

Земље смо имали седам или седам и по десетина. Земља није баш била посебно плодна, због чега је отац, да би одржао своје домаћинство, још одлазио у најам за превозника и на смоларске послове.

Родитељи су ми били неписмени. Неписмен је био отац, мати, бака и прабака. Деда је био писмен и отац му није могао опростити што га је оставио неуким. Деце су имали много – четрнаесторо – променљив састав, од чега је остало двоје; ја и сестра (сада лекар). Остали су помрли у различито време, а скоро сви су скончали пре одрастања у зреле људе. И када се сетим свог детињства и наше куће, па чак и када их се и не сећам, у мојој свести је присутан плач и сахрана. И први телеграм који је стигао у нашу кућу обавештавао нас је о смрти мог брата – носача у Ростову. Ја и до данас не могу да посматрам сахрану. А истовремено оне се налазе у свим мојим сценаријима, у свим филмовима.

У свим мојим филмовима је присутан растанак, јунаци се растају, журећи некуда далеко, напред, у другачији живот – непознат, али лепши. Они се опраштају ужурбано и безбрижно и опраштајући се не окрећу се да им срце не препукне, а плачу они који остају. То је моја мати. Рођена за песму, она је преплакала цео живот, испраћајући своје миле заувек. Тако, питања живота и смрти узбуђивала су, очигледно, моју дечју свест, што је остало у мени за цео живот, испољавајући се у најразличитијим видовима у мом стваралаштву.

Тако у небројеним женским ликовима, лик моје мајке превладао је све друге ликове. Деда у филму »Земља« – то је мој покојни најдражи деда Семен Тарасович, некадашњи рабаџија, поштен и добродушан. По њему сам у својим филмовима увек са љубављу стварао ликове стараца. То је израз топлине детињства. Слично је и са мојим дедовима.

И управо због тога, мени је лик Боженка било лакше стварати, него лик Шчорса.

Оно друго што је у мом детињству било одлучујуће за карактер мојег стваралаштва, то је била моја љубав према природи. Код нас је био бајковит сенокос на Десни. До краја живота она ће остати у мом сећању као најлепше место на свету. За њу је везан и први риболов, и јагоде, и печурке, и први жуљеви на дечјим рукама, јер ми ту нисмо били излетници. Ја Десну нисам видео већ двадесет пет година. Знам да је она постала другачија, јер сам и ја постао другачији, и није ми потребно да је посматрам. Она већ живи у мом стваралаштву.

Увек сам мислио и мислим да без ватрене љубави према природи човек не може да буде уметник. И не само уметник, него и научник и стваралац, посебно сада, када је потребно наново градити скоро све – све градове, када је науци уопште, а посебно грађевинарству и архитектури у првом реду дата могућност да буду у изузетном хармоничном складу са природом, на радост људима.

Похађао сам Сосницку основну, а после и вишу основну школу. Учење ми је падало лако. Био сам оно, што се сада каже, одличан; то ме је често збуњивало. Мени се чинило да сами учитељи нешто не разумеју и због тога им се чини да сам ја одличан. То осећање чуђења, а понекад и горчине код оцена ових или оних детаља мојих дела ја преживљавам и сада. Ипак неки део спознаје мудрости говори мојој свести – колико је ипак мало урађено, колико много тога још треба урадити и колико много треба мислити и знати, а не само осећати, да би се досегла целовита изражајност онога што се приказује.

Говорио сам много пута на скуповима, не могу ни сада да не кажем, пишући о свом животу, – ја своје филмове не волим довољно, протоком времена их уопште не волим. Мени их је жао као незграпне и ружњикаве деце, али моје рођене. И мени се чини све до сада да се мој добар, оригинално урађен филм налази још негде испред мене.

У детињству сам био у одређеној мери склон посматрању. Био сам дете са веома развијеном маштом. Моје маштање и фантазија су били тако снажни, да ми је понекад живот изгледао као да постоји у два аспекта која се боре међу собом – у реалном и замишљеном, који иако као замишљен, ипак се причињавао као да је стваран. Нисам имао наклоности према нечем једном одређеном. Чинило ми се да могу све, да је све лако, хтео сам да будем различит, да се као разделим на више делова и да живим у многим животима. професијама, земљама, и чак у разним видовима. Уопште, моја маштања у избору будуће професије лебдела су у сфери архитектуре, сликарства, морепловства на прекоокеанским линијама, узгоја риба и рада у школи. Могуће је да позив учитеља само убрајам у моје тадашње тежње, јер је то било једино што сам тада достигао. Ушао сам у Глуховски учитељски институт 1911. године, са још непуних шеснаест година.. Ту школу сам изабрао због тога што сам имао право да »тада полажем испите«, а друго, тамо су биле стипендије по 120 рубаља за годину. Потера за стипендијом, то значи за могућношћу школовања, довела ме је до тог института. Ту сам био најмлађи. Најстарији, људи са петогодишњим и чак десетогодишњим учитељским стажом (народних школа), имали су већ по тридесет и по тридесет две године.

Било ми је тешко да се зближавам са овим учитељима- ђацима и било ми је тешко за учење. Моја припрема за институт била је недовољна, а испите сам положио можда случајно, јер учио сам доста слабо, неуједначено. Због тога ми нису доделили стипендију. Прве две године сам се издржавао од давања часова, а отац је чак продао једну десетину земље, одвајао је од уста. Њему, неписменом, живот је био тежак и горак, а толико је желео да се његов син »изучи за господина«.

Духовна атмосфера у институту је била веома тешка. Град мали, »малограђански«. Институт је васпитавао учитеље за више основне школе, по владању узорне и политички неписмене. Сви учитељи су били чиновници а нарочито директори. Институт је имао своју цркву. Одлазити у цркву било је строго обавезно. Овде сам и престао да верујем у Бога, што сам и признао на исповести учитељу веронауке, оцу Олександру, једином либералном човеку међу свим нашим учитељима.

Овде на институту први пут сам се упознао са украјинским књигама у становима мојих другова. То је био »Књижевно-научни гласник« (“Литературно-науковии вјсеник”) и »Нови Савет« (“Нова рада”), који је излазио, чини ми се у Љвову, а ми смо их читали потајно од педагога, као нешто своје, али забрањено. Било је у нашој средини забрањено разговарати на украјинском језику. Нас су припремали за учитеље – русификаторе земље. У Кијевској, Подиљској и Волињској губернији, нашој плати су, уз сагласност, додавали одређену повишицу, чини ми се, осамнаест рубаља месечно за русификацију подручја.

Из института сам изашао 1914. године са знањем да учим ђаке: био сам политички неписмен и непросвећен младић са деветнаест и по година; империјалистички рат сам прихватио као малограђанин, не критички. Прве рањенике, који су у гомилама стизали у град Житомир, запањивао сам узвицима »ура« и заједно са својим ученицима и колегама засипао цвећем. Био сам учитељ више основне школе.

Сада понекад срећем своје некадашње ученике. То више нису млади људи разних професија. Питам их да ли сам био добар учитељ. Кажу ми- да сам био не толико добар учитељ колико добар васпитач. Ти одговори испуњавају ме радошћу. Тешко да сам био добар васпитач у уобичајеном поимању те речи. Ја сам једноставно, био млад, не много старији од њих, био сам весео, прилазио сам им пријатељски. Они су ми били у сваком погледу ближи и дражи, него моје колеге – учитељи. Био сам са њима до краја отворен. Предавао сам физику, природне науке, географију, историју, фискултуру. Нисам у другој години прихватио предлог да ме поставе за инспектора, образлажући ово одбијање својом младошћу, а потајно сањајући о даљем школовању. Нисам имао право да се упишем на Универзитет. У то време сам сањао о томе да постанем уметник. Цртао сам код куће и узимао приватне часове сликања, сањајући да ћу некада доспети на Академију сликарства, макар само као слушалац.

Пролазиле су године. Ни ја, ни било ко други није већ бацао цвеће на рањенике и није им узвикивао »ура«. Временом сам гледао на њих са осећањем туге и срамоте. Понекада сам окретао главу од њих, јер нисам могао да издржим њихове погледе. Рањеника је био пун град. Нагињали су се кроз отворене прозоре, са неким свежњевима, у свим великим зградама, претвореним у болнице; тетурали су се по баштама, носили су на грудима своје , огромним завојима, увијене руке, као дадиље децу; кретали су се улицама у групама у незграпним шињелима, упућујући према нама, чиновницима, погледе пуне мржње и туге, као да смо проклети.

Скидање цара и самодржавља ми учитељи, сељачки синови деветог разреда, дочекали смо са огромном стихијском радошћу. Револуционарни талас све нас је вукао на улицу, на тргове. Испред мене су нестали зидови школе. Улица је постала школа. А ту, већина нас показала се као лоши учитељи. И ја сам се показао као лош учитељ. Потпуни недостатак нормалног, здравог политичког образовања, одсуство најмање представе о борби класа и уопште о деловању партија, не говорећи о марксизму, о коме ништа нисам знао, и малограђанска лична природа, и радост револуције, радост ослобођења од царизма, и Украјина, о којој су забрањивали да се чита, и једнакост и братство, и слобода, и самоопредељење, и незавршен рат, и земља, и слобода и други велики број сасвим нових идеја, непознатих и о којима нисмо размишљали, и неоспособљеност да разликујемо велику дуго очекивану истину од дуго упражњаване преваре – заслепило нас је, као људе који су изашли из подземља.

Ја сам на митинзима узвикивао опште фразе и радовао се као куче које се откинуло с ланца, искрено верујући да су већ сви људи браћа, да је већ све потпуно јасно, да земља припада сељацима, фабрике радницима, школе учитељима, болнице лекарима, Украјина Украјинцима, Русија Русима, да ће сутра о томе да сазна цео свет и да ће тај свет, запањен разумом који је нас обасјао, учинити исто то.

Нарочито ме је тешило то што цар Николај II није био Украјинац, него Рус, и да цела његова породица такође није била украјинска. У томе је моја свест видела такорећи потпуно одсуство везе Украјинаца са обореним ништавним поретком. То је већ био национализам. Сви Украјинци су ми се у то време чинили некаквим посебно пријатним људима. Јасно је колико година су трпели заједно од проклетих Руса (»триста година«), чак су се одвикли од украјинског језика, говорили су осакаћеним украјинско-руским жаргоном. Тај језик је, према мојој представи, чинио све Украјинце сељацима или сељачког порекла, само не господу, јер господа је разговарала на руском језику. Тешко да би они пристали да говоре на украјинском. Дакле, господе међу нама нема. А ако нема – све је добро.

Украјински сепаратистички буржоаски покрет чинио ми се тада најреволуционарнијим покретом, најлевијим, дакле, најлепшим; што десније – то горе, што левије – то боље. О комунизму ништа нисам знао и да ме је тада неко питао ко је то Маркс, одговорио би да је то, можда, издавач разних књига.

На тај начин ја нисам у револуцију ушао кроз та врата. Није ми то било суђено. Није ми успело ни то да првих дана тог великог времена слушам бар једног великог трибуна Октобарске социјалистичке револуције, нисам успео да прочитам ни једну марксистичку књигу која би просветлила мој разум и исправно ме оријентисала у мојој активности. Због тога сам морао да за ране грешке мог непросвећеног разума и пламеног срца отплаћујем месецима патњама и мучним размишљањем.

Бољшевик сам постао тек средином 1920. године. Показало се да је свет много сложенији. Сложенија је била и тадашња Украјина. Било је пуно домаће и стране господе која је добро говорила украјински. Па и господски прирепци, међу којима сам се кретао тражећи истину, показали су се као жалосна скупина незналица, шарлатана и издајица. Ја сам их оставио и побегао са осећањем дубоке аверзије и горчине. Сећање на то је у мом животу најтежа успомена. Ја сам све морао да платим.

У 1917. години прешао сам да радим као учитељ у Кијев и тамо сам ступио у Кијевски трговачки институт на Економском факултету. Ни овај институт није био моја школа. Дошао сам у њега само због тога што ми моја диплома није давала право за улазак у друге високо образоване установе. То је био једини начин да стекнем највише образовање. И у том институту сам поново слабо учио. Нисам имао времена јер сам сам учио. А поред тога нисам био довољно марљив. Неке предмете нисам уопште учио. Насупрот њима, они други, који су се мени допадали, на пример физика, предавали су се на другом факултету. Због тога сам на том институту био разапет између два факултета.

За време хетмана, када је у Кијеву била организована Академија уметности – сан мога живота, ступио сам и на Академију. Толико сам све желео, а од мене тада ништа није постало. Сећам се, оснивао се тада и Географски институт. И тамо сам хтео да идем, али су ме неки догађаји омели.

Током 1918. године постао сам руководилац групе Комерцијалног института. Организовао сам општестудентски протестни митинг против регрутовања у хетманову армију и припремио велику демонстрацију у улици Корољенка. Официри хетманске војске су нас растерали, убивши око двадесет демонстраната а многе су ранили.

Академију уметности сам напустио а институт сам посећивао до деветсто двадесете или двадесет прве године, тако да га нисам ни завршио због недостатка времена, тачније због моје слабе приљежности, а још тачније, због тога што у њему нисам налазио позив за себе, или тако нешто. Сада, сећајући се целокупног мог учења, чудим се колико је био погрешан, замршен, растрзан мој животни пут, а колико је нормалан, лак, јасан и срећан данашњи живот наше омладине.

Почетком 1920. године ступио сам у партију боротбиста. Тај непотребан корак уследио је због следећег: веома сам желео да ступим у Комунистичку партију Украјине, али сам сматрао да нисам достојан да ступим у њу. Стога сам отишао у боротбисте као у припремни час у гимназији, каква партија боротбиста никада није била. И сама помисао на то поравнавање, сећам се, као да је било тачно тада, а чини ми се да је сада потпуно апсурдно. Али то је било. После неколико недеља партија боротбиста улила се у КП Украјине и тиме сам ја постао члан КП Украјине. Мене су одредили да руководим Житомирском партијском школом, али продор пољака прекинуо је тај посао. Наши су се повукли до Кијева, а мене су распоредили на илегалан рад у делу који су окупирали Пољаци, у Коровински регион, где ме је пољска коњичка патрола заробила.

Пољаци су били веома груби према мени. Да би ме приморали да им изнесем како су распоређене наше јединице, осудили су ме условно на стрељање. После тога је на патролу отворила паљбу једна наша јединица. Ступивши у борбу, Пољаци су ме поставили као живу мету. Међутим, имао сам срећу да побегнем до црвеноармејског одреда. Другог дана смо били у Кијеву и ја сам провео пољску окупацију у Кијеву, као илегалац, а после ослобођења Кијева био сам одређен за секретара губернијског одељења локалне просвете. У Кијеву сам радио око годину дана. То је био период мог веома напорног рада. Био сам млад, здрав и могао сам да радим без замора. Поред секретарског рада, руководио сам одељењем уметности, био сам комесар позоришта Шевченка, узимао сам удео у раду организационог комитета просветних радника. Поред тога, у систему личног партијског ангажовања, обилазио сам села Кијевске околине ради организације власти по насељима.

Комерцијални институт, преименован у Институт народне привреде, напустио сам. Много сам сликао, нарочито карикатуре и одлучно решио да пређем на студије у Архитектонски институт у Кијеву, али сам убрзо био упућен у Харков, према одлуци Народног комесаријата за иностране послове УРСР.

О иностранству сам сањао само у детињству. Стога моје упућивање у иностранство, иако не на сталан рад, у Варшаву, веома ме је узбудило и уплашило. У Варшави сам радио скоро годину дана – прво у руско-украјинско-пољској комисији за репатријацију, на размени ратних заробљеника, а после као отправник послова амбасаде. Тај административни посао у условима 1921. године био је толико непријатан и досадан да нисам недељама излазио из амбасаде. У пролеће 1922. г. премештен сам у Берлин на нижи положај генералног секретара конзулата УССР у Немачкој. После три или четири месеца рада у Берлину, сасвим сам се ослободио тог посла, и добивши од Министарства просвете стипендију у висини четрдесет долара месечно, ступио сам у уметничку приватну школу са циљем да на јесен пређем на Академију уметности у Берлину или Паризу.

У лето 1923. године вратио сам се у Украјину, у Харков, и у Берлин више нисам отишао. Догађаји у Хамбургу су то омели. Народни комесаријат за иностране послове, у чијој надлежности сам још увек био, предложио ми је да идем као дипломатски курир у Кабул (Авганистан). Ја сам се већ спремио, али нисам отишао због породичних околности и нашао сам посао у редакцији харковског листа »Вести ВУЦВК« као уметник- илустратор. Нисам више био у партији. Искључили су ме из њених редова још док сам био у иностранству, због тога што нисам поднео документа ради чистке. У то време ја сам документе послао. Они су се загубили и нађени су случајно после неколико година, о чему ме је известио уредник листа, члан ЦК В. Блакитни, дан пре своје смрти.

Искључење из партије проживљавао сам веома тешко. Трагао сам за документима, распитивао се, узнемиравао, љутио се због »неправедности и бездушности«. Предлог једног од чланова или, чини ми се, руководиоца ЦКК, да поднесем пријаву за поновно ступање у партију одбио сам, сматрајући да сам неправедно искључен. Речју, понео сам се неразумно и све моје даље бриге биле су узалудне.

У редакцији сам радио од јесени 1923. године до лета 1926. године. За живот сам зарађивао радећи илустрације, а у слободно време учио сам сликање. Уредио сам радионицу код себе у стану и у њој сам радио три године. Тада још увек нисам био добар уметник. Било ми је тешко да учим сам, али имао сам веру у своје способности и био сам дубоко уверен да ћу се кроз десет, петнаест година упорног рада »истесати« у доброг сликара. У том харковском периоду мог живота упознао сам се са харковским украјинским књижевним светом, који се тада груписао око редакције »Вести« и »Сељачка правда«, тачније око Блакитног и Пилипенка. То су били »Харт« и »Плуг«. Члан »Харта« био сам и ја, као илустратор књига. Касније се из »Харта« издвојио свима познат »Ваплите«, у којем сам такође био, мада сам касније изашао и из њега. Треба знати да су предводници ових организација сматрали да сам код њих небитни илустратор, а још и карикатуриста, дакле, и као весео момак, а мени је било тужно да гледам њихову непросвећену провинцијалност, некултуру и ограниченост. Понекада ми се чинило да нисам на вечерама него на поселима, да нисам на седницама, него на коледама, па сам почео да их напуштам. Нисам знао куда да се денем, али сам осећао да тако даље не могу да живим. У то време зближио сам се са украјинском филмском организацијом ВУФКУ. Радио сам за њих плакате и често тамо залазио.

Ограниченост и ускост књижевног живота, тада владајуће идеје у лефивским листовима о сувишности сликарства уопште, као застареле уметности коју ће потпуно заменити фотографија и неекономичност сликарства у погледу утицаја на гледаоца, и сложен породични живот и цео низ, још очигледно јаких других разлога, а најглавније, упорна жеља да будем максимално користан свом народу и партији, од које се у души нисам одвајао – присилили су ме да се све више и више приклањам кинематографији као уметности која је најмасовнија и најдемократскија.

У јулу 1926. године проседео сам ноћ у својој радионици, сабрао сам резултате свог неорганизованог тридесетогодишњег живота и ујутру сам изашао из куће да се више у њу не вратим. Отишао сам у Одесу и добио сам посао у филмском студију као редитељ. Тако, у тридесет првој години живота требало је поново почињати живот и учење на нов начин; до тог времена нисам био ни глумац, ни позоришни редитељ, у биоскоп нисам одлазио често, са уметницима се нисам познавао, а теоретски нисам био упознат са сложеним комплексом синтетичке уметности филма. Није постојало ни место где би се могло учити а по свој прилици, није га било ни у Одеси. Филмски студио је био доста солидан, али његов културни ниво је био низак и филмови се нису истицали високим квалитетом.

На почетку ми је веома помогла једна безначајна околност. Почео сам да посећујем снимање натуршчика једног одеског редитеља близу студија. То што је он радио на снимању са својим глумцима било је толико рђаво и толико беспомоћно да сам се одједном развеселио. Помислио сам: ако ја видим да је то рђаво, и знам шта је баш рђаво и због чега је рђаво, значи да нисам баш толико беспомоћан. Више од тога, једноставно узећу и урадићу боље.

То није било сасвим исправно размишљање. Колико пута, касније у животу, могао сам да посматрам како младићи са очигледном ерудицијом, који су умели да анализирају до детаља сваку туђу сцену првог бољег кадра, постају беспомоћни када је редитељски штапић прелазио у њихове руке. Мени се то, истина, није десило, иако радим веома тешко. Ево већ шеснаест година држим тај штапић, а мени се на почетку сваког мог филма све чини да ништа не умем да радим. Никада нисам био кукавица у стваралаштву, али стално носим у себи страх и немир према раду. Од тога се нећу растати до краја живота.

Стваралаштво је безгранично и различито, као што је различит и бескрајан у свом победничком развитку живот нашег великог социјалистичког друштва. И никакав таленат, ни геније, неће ништа да уради у тој уметности уколико не буде оснажен знањима, не само о посебностима ове уметности, него пре свега и најглавније – познавањем живота.

Филм захтева огромну радну способност и огромну љубав према свом раду, не само на снимању, него и у целокупном духовном процесу стварања филма. Филм је уметност »бесомучника«.

Када сам прешао да радим на филму, мислио сам да се посветим искључиво жанру комичних филмова, комедија, и мој први сценарио, који сам урадио у ВУФКУ – »Васја реформатор«,- био је замишљен као комичан. И први редитељски испит на траци од петсто метара »Јагоде љубави«, према сопственом сценарију, који сам написао за три дана, такође је био у том жанру. У том жанру су били замишљени и моји неостварени концепти »Отаџбина« – о Јеврејима у Палестини, »Изгубљени Чаплин« – о животу Чарли Чаплина на пустом острву, као и »Цар«- комедија-сатира о Николају ИИ. Но, околности су се некако тако сложиле, да ни једну комедију нисам урадио. Поновила се историја: био сам на једном факултету, а предавања слушао на другом. Посебна комична места, разбацана по мојим филмовима, увек сам режирао са великим задовољством. То што се ради код нас у совјетској кинематографији и у жанру комедије, сматрам да је неуспешно и у принципу неисправно. Лица у комедији су због нечега остављена без памети, а треба радити сасвим обратно. Комичан карактер нема ништа заједничко са недостатком разума.

Први мој филм је био »Торба дипломатског курира«. Охрабрен успехом те безначајне ствари, одмах сам започео да радим на другој причи. То је била » Звенигора«. Сценарио за »Звенигору« написао је књижевник Јохансен и добро познати Јуртик (Тутуник). У сценарију је било много врашког посла и отворених националистичких тенденција. Стога сам га ја скоро целог прерадио , због чега су аутори демонстративно са њега »скинули своја имена« и то је био почетак мог разилажења са харковским писцима.

Пошто у филмски студио нису стизала добра сценарија, а ја сам се лично, из много разлога, нашао изолован међу писцима, био сам приморан да убудуће сам пишем сценарије. Сада сам се на то навикао. Истина, тај метод рада не сматрам као исправан, нити користан. Он успорава рад редитеља, приморава га да два пута пролази кроз стваралачки процес и то као да скраћује његов живот. Уз нормално, срећно вођење послова око сценарија, могао сам да урадим много више филмова него што сам урадио. За шеснаест година, признајем, мало сам урадио, али у томе није само моја кривица, већ и кривица руководства које је на мене гледало као на рабаџију који ће све извући. »Звенигора« се у мојој свести показао као једно од најинтересантнијих дела. Њега сам направио некако у једном даху – за сто дана. Необично сложено по својој структури, формално, можда еклектично, оно је мени – произвођачу самоуку – дало могућност да испробам оружје у свим жанровима. »Звенигора« је својеврсна листа мојих стваралачких могућности.

Уметничка јавност је филм примила са одушевљењем, народ га није сасвим прихватио, оцењивао га је као филм неразумљив и сувише сложен за прихватање. Међутим, ја сам био поносан и чак, сећам се, хвалио сам се тиме да ја нисам популаризатор, већ да сам као професор више математике. Као да сам заборавио због чега сам дошао на филм.

Да ли је то била обмана или издаја филма као народне масовне уметности? Није. Још нисам знао правила и због тога, како ми се чинило, нисам правио грешке. Филм нисам урадио, а пропевао сам као птица. Имао сам жељу да размакнем оквир екрана, да изађем из укалупљене приче и да проговорим, како бих рекао, говором великих синтеза. Вероватно сам превршио меру.

У новом филму »Арсенал« знатно сам сузио оквир својих чисто филмских задатака. Поставио сам себи циљ да покажем класну борбу у Украјини за време грађанског рата. Продужетак те епопеје био је касније »Шчорс«, обрађена на нов начин, нов и у стилском изразу. На тај начин, задатак је био изузетно политички, партијски.

Хероји »Арсенала« су били још мало персонификовани. То су били носиоци идеја, идеологија. Још сам оперисао »звенигорском« навиком, не типовима, него класним категоријама. Величина и размере догађаја приморавала ме је да сабијем материјал под притиском више атмосфера. То је било могуће урадити окрећући се говору поезије, што и јесте нека моја стваралачка особина. Ишао сам спорим корацима ка реализму у филму.

Резултати појаве »Арсенала« за мене су били истовремено очекивани, али и тешки. Филм је био примљен и хваљен и од народа и од партије. Њега ипак није прихватила књижевна јавност.

То је био апсолутно исправан филм. По карактеру односа према филму, по његовој оцени, могло се судити о тадашњем политичком лицу људи. То сам добро упамтио. Филм »Арсенал« је био велики догађај у мом животу. Кроз њега сам сазрео као политички радник и постао сам паметнији. Био сам поносан и истовремено доживљавао велики бол.

Филм »Земља« радио сам већ у Кијевском студију. Радост стваралачког успеха била је сурово угашена фељтоном у наставцима Демјана Бедног под називом »Филозофи« у листу »Известија«. Био сам толико потресен тим фељтоном, толико ме је било стид да се крећем улицама Москве, да сам буквално поседео и остарио за неколико дана. То је била стварна психичка траума. Испочетка сам хтео да умрем. Али после неколико дана мене је задесило да стојим у почасној стражи у крематоријуму поред ковчега Мајаковског, са којим сам увек био у веома добрим односима. Испред мене на стражи је стајао Демјан Бедни. Гледао сам на његову ћелаву главу и страсно мислио – умри! Али он је био неувредљив. Тако смо и изашли из крематоријума живи и неповређени.

Ја мислим – не знам како је то у другим областима,- да се у уметности треба кретати на позитивним импулсима. Био сам много хваљен и не једном осуђен због свог рада и дошао сам до закључка да мера напретка стваралачког живота мора бити добро, а не зло. И много је лакше и продуктивније радити са позитивним импулсима него са негативним.

Филм »Земља« сам замислио као дело које је наговештавало почетак новог живота на селу. Али ликвидација кулаштва као класе и колективизација – догађаји су од изузетне политичке тежине, који су се догодили кад је филм већ био завршен, пре самог његовог приказивања,- што је учинило да мој глас буде сувише слаб и недовољан. После сам отпутовао у иностранство, где сам боравио око четири и по месеци.

Вративши се кући, усмено сам предложио руководству Украјин-филма сценарио, дозрео у мојој свести о нашим херојима на Арктику, на материјалу трагедије Нобила и погибељи Р. Армундсена. Руководство је ову замисао одбило, поставивши ми захтев да брзо напишем »нешто тако« о нашем савременом животу у Украјини, а не на Арктику. Одмах сам у својој свести потиснуо Армундсена и за дванаест дана сам написао неуспешан сценарио »Иван« и почео сам снимање. Рад на »Ивану« ми је био тежак, јер је фељтон Бедног настављао да ме свом снагом мучи. Филм је био скраћен, сматрао се полузабрањеним, и ја сам био сврстан у табор биологиста, пантеиста. перверзијанаца, спинозиста,- сумњивих сапутника, којих се треба клонити. Чак и студенти (студенти Филмског института), који су проводили праксу у мојој групи, сматрани су у институту за довженкисте, тј. контрареволуционаре у кинематографији. Био сам ускраћен за могућност да васпитавам кадрове. У чињеници да ме нису позвали у Кијевски филмски институт, макар као лектора, видео сам недостатак жеље да неко код мене студира. Касније је руководилац Кинематографије то изјавио у веома оштрој форми (Шумљацкиј). Пролетерску струју у Кинематографији учврстили су чланови партије, редитељи Корђум и Копчински. Ја сам био стављен у табор јалове буржоазије, као човек, макар и талентован, али политички ограничен – малограђанин – сапутник. Мучио сам се. Највише политичко руководство живело је у Харкову, а ја у Кијеву. Почео је да се квари мој карактер. Постао сам нервозан и преосетљив. Живео сам повучено. Постојала је још једна околност која је до краја погоршавала мој живот. То је Брест – Литовски аутопут – пут у филмски студио. Ја га у својој биографији спомињем само због тога што је он играо, и сада игра, велику и рђаву улогу у мом свакодневном животу. Ја овај пут не волим, протестујем против њега свакодневно, ево већ десет година. Током овог дугог времена преживљавам непромењено осећање одвратности и протеста. Није било ниједног мог пролаза њиме а да ово не бих преживљавао. То је постала нека тачка мог живчаног побољевања. Током десет година ја у мислима свакодневно откидам са те беспрекорне, праве, широке улице свих пет нескладних редова телеграфских, телефонских и трамвајских стубова, због којих ова улица личи на хмељарник. Сакривам кабел под земљу. Затрпавам ровове и скидам грбе, ја их нивелирам, уништавам трамвај, који се налази у сталном ремонту и замењујем га аутобусима и тролејбусима до самог Свјатошина, а улицу заливам асфалтом на бетонској подлози. Улица постаје широка, права као стрела, узбудљива. Ја уништавам жалосне уџерице и замењујем их ниским лепим кућама. Реконструишем Галицки базар – место које највише разочарава у Кијеву,- претварајући га у језеро са лепом обалом. Моја фантазија долази до закључка да ће само после тога сви редитељи почети да снимају добре филмове. У мени се развија фантазија која је штетна. У време рада на »Ивану« она је довела до највеће напетости. Направио сам тада пројекат реконструкције ове улице и запенушаво сам доказивао у обкому партије и у градском савету неопходност да се остваре ови необично потребни захвати. Слабо су ме слушали. Онда сам направио план реконструкције више тргова и улица града са циљем да буде угодан и поново сам почео да нападам обком. То је некако дошло до престонице. Када је влада прешла у Кијев, ја, који сам тада живео у Москви, био сам укључен у званичну комисију за реконструкцију града. Али вратићу се на »Ивана«.

Захтев за обавезну предају филма до октобра скоро да није био извршен. То је био мој први звучни филм, снимљен са веома рђавом камером, са радницима који су били почетници у раду са звуком. Но ипак сам филм успео да завршим макар да је за то требало до задњег часа седети, не удаљавајући се од стола за монтажу, без сна, осамдесет пет сати без прекида. Филм је испао сиров, крхак.

Отишао сам у Москву, да не живим више у украјинском окружењу, да не будем црна овца и да се не мучим због разних случајности...Почео сам да радим у Мосфилму и изненада сам отишао са својом супругом Јулијом Солнцевом, која је била мој асистент и са писцем О. Фадејевим на Далеки Исток, ради проучавања крајолика са циљем да о том делу наше земље снимим филм. Овај пут је био један од светлих догађаја у мом животу. Био сам одушевљен величином простора наше земље и њеним чудесним богатствима и лепотом. Прошао сам приморским стазама око петсто километара, не престајући да се одушевљавам оним што сам видео около. Стојећи на обали Тихог океана и гледајући на запад, сећао сам се Украјине. Она се пружала пред мојим очима у својим стварним размерама, негде тамо далеко на западу у левом углу; то је појачало мој понос грађанина велике Совјетске земље.

Сценарио за филм »Аероград« написао сам у Москви за два и по месеца. Био сам под утиском љубави према чудесном Далеком Истоку и сценарио сам писао са великим надахнућем. Тај сценарио сам могао да читам напамет, без иједног запињања.

»Шчорс« је био мој најлепши филм. И рад на сценарију »Шчорса« и само снимање било је најзначајнији и најсадржајнији догађај мога живота. Сценарио сам писао једанаест месеци, а дванаест месеци сам снимао филм. То је био цео живот.

»Шчорсу« сам дао цело своје животно искуство. Сва знања, стечена за дванаест година рада, нашла су у том филму свој пуни израз. Радио сам га са љубављу и великом напетошћу свих својих сила, као споменик народу, као знак моје љубави и дубоког поштовања према хероју великог украјинског Октобра. Радио сам га са таквим осећањем, као да се моје стваралаштво остваривало не у мизерном целулоиду, већ у камену или металу, као да му је било суђено да живи вековима. Хтео сам да будем достојан свога народа. Када сам се током рада на филму разболео, нестрпљиво су ме мучиле мисли да ми можда неће успети да свој рад приведем крају. На моју срећу, то се није догодило. Филм "Шчорс« сам радио у кијевском студију.

Радећи на »Аерограду« у Москви, много пажње и времена сам придавао друштвеном раду који сам волео. Био сам председник Савезне уметничке секције филмских радника. У Москви сам основао Дом филма и организовао његов рад. Радећи на »Шчорсу« удаљио сам се од друштвеног живота. Нисам имао за то ни снаге, ни времена. Занемарио сам рад у уметничкој комисији секције и у градском већу.

У јесен 1939. године, за време ослободилачког рата за уједињење Западне Украјине и Западне Белорусије, радио сам у Галицији скоро два месеца као политички радник и руководилац сниматељске групе. Сада монтирам тај документарни филм, после чега ћу почети рад на сценарију по роману Гогоља »Тарас Буљба«.

Сада имам четрдесет пет година. Признајем, веома сам уморан и због тога нисам сасвим здрав. Престајем да будем брз. Уколико поштовани читалац примети да сам, због људске слабости, умањио своје недостатке и пороке, представио себе у бољем и израженијем светлу него што дозвољава обична скромност, то је можда и истина. Стога молим да ме не осуђујете сурово и да ме посаветујете о нечему, али са знањем да један човек не може много да уради, чак и уколико му је природа доделила своје издашне дарове и добре жеље.

Децембар, 1939. г.