Олександар Довженко

Избор из писама

Листи, Твори в п’яти томах, т. 5, Київ, 1965.

Превео са украјинског и руског Јанко Сабадош

• ПИСМО ОЦУ И МАЈЦИ (1941.)
• ПИСМО СУПРУЗИ ЈУЛИЈИ И. СОЛНЦЕВОЈ (2. април 1942.)
• ПИСМО СУПРУЗИ ЈУЛИЈИ И. СОЛНЦЕВОЈ (4. јуна 1942.)
• ПИСМО МАЈЦИ И СЕСТРИ (9. новембра 1946.)
• ПИСМО МАЈЦИ (13. априла 1947.)
• ПРЕЗИДИЈУМУ УДРУЖЕЊА СОВЈЕТСКИХ ПИСАЦА УССР (1956)

ПИСМО ОЦУ И МАЈЦИ (1941.)

Драги моји стари!

Дан и ноћ само на Вас мислим, како бих Вас окупио овде код Паше. Нажалост, месец дана сам био болестан и нисам могао да дођем до Вас. Некима сам послао телеграме да Вас доведу, али нажалост, кажу, нису могли да Вас нађу. Још једном ћу покушати да напишем другу Геркину у Градски савет, да Вас на сваки начин отправи. А уколико због нечега нећете моћи да кренете и останете у Кијеву, много вас молим да живите у друштву са Аном Петровном, да живите тихо и мирно. Ако буде требало пара, до којих је сада тешко доћи, нека Ана Петровна почне да продаје помало ствари или можда посуђе. Немојте ништа да жалите. Мени ничега није жао. Послао сам молбу да ми дозволе да дођем у Кијев. Ако је добијем и ако будем могао да дођем, обавезно ћу доћи. Не треба пити ракију. Много Вас молим. Сашко и Тарас су оздравили. Тарас је преживео дизентерију и богиње. Замало да умре. Сада је већ делија – пљунути старији брат. Данас ћу га дати у јасле. Сутра ћемо Сашу дати у дечји вртић, а Пашу – на посао.

Будите здрави и срећни. Грлим Вас и љубим.

Клања Вам се Јулија.

Сашко

ПИСМО СУПРУЗИ ЈУЛИЈИ И. СОЛНЦЕВОЈ (2. април 1942.)

Јуља, драга моја!

Ово писмо пишем само укратко и искључиво, такорећи, пословно...Пишем ти из Вороњежа, одакле кроз два-три дана, не више, одлазим у правцу Харкова, према фронту. У Ашхабад се нећу враћати.

Ових дана ћу бити официјално распоређен на рад у политичку управу југозападног фронта. Решио сам да будем овде, а не у Ашхабаду или Ташкенту, да их оставим Н. и његовој гвардији. Бићу тамо где се народ бори против чудовишног смртног непријатеља. Ово је моја коначна одлука, колико год ће то бити тешко и можда страшно за мене. Ако код њих већ нема украјинског народа и њима бирократима нису потребни украјински кадрови, не требам им ни ја. Боље ће бити да будем овде.

Шта да радим и шта ћу да радим? Ја, драга моја, рођена и никада заборављена Јуљуша, пишем. Пишем чланке за фронтовска гласила, за непријатеља, такође, у сврху бацања из авиона и за народ, исто тако ради растурања из авиона. То је такође оружје, толико неопходно, да не можеш ни да замислиш. Поред тога, пишем и две новеле за новине и једну о свом детињству. Уопште радим много. Роди ли ми се сценарио – биће добро, не роди ли се – родиће се нешто друго – позоришни комад, или роман, или серија приповедака интересантних и неопходних народу. У Украјини Немци раде чудовишно страшне ствари – како да одлазим у ту Азију.

Ти ћеш добити званичан телеграм као основу за долазак овамо. Пролазићеш преко Москве...

Ствари не узимај. Оне овде нису потребне. Овде ће ускоро бити врућина. Ствари боље остави код Иље Степановича. Узми писаћу машину. И можда мало белог рубља. Узми од Давидсона мој редитељски сценарио “Тарас Буљба”...

Расположење у армији је добро и тачно је све што читаш у новинама, верно одражава стање општих ствари. Верујем да ћу ускоро видети Харков, који је много страдао. То ће бити наша огромна победа. Немце треба мрзети стотину година...

Драга моја, вољена. Велико време проживљавамо.

Величанствено и страшно по чудовишном размаху људских патњи. А наша Украјина – то је бескрајна туга.

Буди здрава, моја драга.

Твој за цео живот.

Сашко

ПИСМО СУПРУЗИ ЈУЛИЈИ И. СОЛНЦЕВОЈ (4. јуна 1942.)

Драга Јулија!

Ово писмо ти пишем из омањег градића Валуек близу фронта, из којег су нас Немци истерали честим бомбардовањем, нарочито ноћним (ваздушним). У овом тренутку такође надлећу. На њих помало пуцају, но то је ситница у поређењу са оним што је било пре четири дана, када је у току седам сати на мали градић налетело сто четири авиона бомбардера. Укратко, ми смо се растурили по селима. Ја сам данас такође ноћио на петнаест километара. Но, то је све, такорећи, од мањих текућих ствари.

Веома ми је жао што је пропао наш напад на Харков. Немци су ухватили нашу најбољу шесту армију у обруч и уништили је. О томе ћу ти једном приликом испричати много.

Сада о нама, о себи. Захваљујући дугој и тешкој одвојености, мени је веома тешко да ти објасним те велике промене, које су настале у моме животу. Оне су ме притисле некако, можда изненада, и ја се од њих већ нећу ослободити до краја живота. Шта је то тако? То су, драга моја Јуљуша, та невиђена страдања која су пала на главу мог несрећног народа од којих ће народ, по свим изгледима, пропасти. У сваком случају, пропашће више од половине, а они што остану, биће богаљи физички или духовни, или маловредни, сумњиви елементи због тога што нису отишли са Н. Н. у Азију јер нису имали кофера. То што сам сазнао, испунило је моју душу таквом тугом да се повремено гушим због ње. Хитлер ће безусловно бити разбијен – то је истина, али он је уништио Украјину. Због тога ја не могу да одем одавде. Мени већ ништа није потребно, ни новац, ни стан. Није ми потребна ни кинематографија са њеним ситним, празним, ништавним људима без рода, без племена, ситних и уопште глупих или полупаметних делатника.

Ја сам чврсто одлучио. Ако у мени још има снаге, све ћу их посветити нечему солидном и трајном, мудријем од филма са његовом ефемерном, илузорном брзом пролазношћу.

Писаћу о страдањима и хероизму, и трагедији свог народа. Много сам размишљао, много тога сам скицирао и безусловно ћу нешто урадити, макар пред своју смрт...

Можда се у нечему варам. Можда ћеш ме ти убедити да се поново вратим филму. Но, молим те да ми верујеш да никад ни за тренутак, и у ово страшно време наше историје, нисам помислио ништа користољубиво, лично, каријеристичко, када сам остао веран народу, и Лењину, и Стаљину, чак ни да презрем хиљаде будала и балвана који су се намножили у нашој земљи у великом броју и због којих је страдало много људи...

Драга моја Јуљуша, буди снажна духом, као увек.

Љубим те.

Сашко

4. VI 1942.

ПИСМО МАЈЦИ И СЕСТРИ (9. новембра 1946.)

Драга моја сива голубице мајко и сестро моја драга!

Велика Вам хвала за Ваше поздраве, а Вама, мајко, за Ваше брижне мајчинске молитве од којих за мене нема данас ништа драже на свету. И не љутите се на мене, молим Вас, што нисам тако дуго писао. За то нисам ја крив, крив је, ако желите да знате, наш покојни отац. То ме је он некада у дечачким годинама тако поучио. Било је, каже, када нисам дуго писао:«Шта ће он да ти пише? Писмена си! Не пише, значи – добро је. Кад би био лоше, одмах би написао или дошао.« Тако је то. Истина, да се хвалим како ми је леп живот, не могу. Мој живот није баш добар, тежак је и невесео. Међутим, на све се људи привикавају, и ја сам мало-помало навикао да трпим. Ево због чега: због честог бола у срцу и физичке слабости, шума у глави и заборављања речи, велике нервозе и болова у целом телу. Много је посла у филмском студију и код куће. У студију са Јулијом радим на филму о свећу, код куће много пишем. Хоћу пред старост да сасвим оставим филм и да се бавим писањем, као онај пијаница Ирод који се некад бавио писањем молби, мајка зна. Сада завршавам један позоришни комад, који ће бити постављен овде у Малом позоришту. Пишем једну приповетку о деди, оцу, мајци и о свему, једном речју о нашем сосницком животу, кад сам био још мали и срећан, мајко, код Вас, кад ми је деда говорио:«Ћути Сашко, немој да плачеш, отићи ћемо да косимо, да накосимо сена, да накупимо јагода, да наловимо рибе, да скувамо кашу«. О свему таквом из прошлости, што је нестало, што је давно прошло и никад ником неће да се врати, као што се не враћају године, још хоћу да напишем. Због нечега се често, ако не и сваког дана, сећам Сосенице и свих вас, посебно оца и Вас моја рођена стара мајко. Очигледно, због тога што сам и сам већ сед, што се и мој дан већ приближава вечери, и макар да се леђа још не савијају и да ходам усправно. Ја сам, као и деда Семен, почео да се осврћем уназад, да загледам у хладан (туђи) прозор, не пливају ли мени у госте младе године по води Десне на дубовима? Не, не пливају. Недавно сам био болестан, прележао сам десет дана у кревету. Сада, као да сам се пролепшао и од понедељка се поново прихватам посла. Још једном Вас молим, не љутите се на мене због ћутања. Повремено ми је тешко сећање на Кијев, за који је у мом животу везано толико много несреће...Ваш поздрав, мајко, предаћу Јулији, Маври и Павловној. Веома су се обрадовале и клањају Вам се. Павловна је, очигледно, мислила да уместо поздрава Ви тамо у Лаври свеће за њу постављате. А Ви шаљете поздраве. Но, то је боље. Иако и свећу упалити не би сметало, макар ону за копејку. Толико је она дозлогрдила свима у кући – гунђа и намргођена је као облак. Мавра је остарила. Вредна је и дубоко и срдачно Вам се клања. Јулија се спрема да вам пошаље поклон за празник. Тако је молила и да се уручи. Она Вас воли и поштује. Свима мојим познаницима објашњава да такве мајке, каква је наша, нико нема. Да сте Ви уметница и песник. И да су Вам од малена пружили образовање, Ви би постали ко зна шта...

Ја сам веома срећан, мајко, да Вас негде имам, да сте живи, да имате још добру памет кад и Ви још певате са унуком »Славуја«. Нека Вам бог да здравља да још дуго певате, да би код унука за цео живот остало сећање на Вас, да Вас и ја још затекнем веселу и срдачну, кад дођем на Ускрс к Вама у госте и да заједно са вама запевамо.

Нежно љубим Ваше лепе руке и грлим Вас

Ваш Сашко

унуцима поздрав – нека расту здрави и добри. И поздрав Николи.

ПИСМО МАЈЦИ (13. априла 1947.)

Христос воскресе!

Није ми успело, нажалост, доћи до Вас на Ускрс, грешан посао не дозвољава. Морам да седим због посла у Москви чак до касне јесени. Стога ако ми испадне добра прилика у лето, можда ћу тада да долетим на један дан, као ждрал. (Јулија је отишла послом на месец дана у Алма-Ату. Значи, код куће сам сам са мојим несрећним старицама. Пролеће је никакво, непријатно и тмурно).

Шаљем Вам, мајко, срдачан поздрав и честитке поводом ускршњих празника. Сетио сам се овде у самоћи свих ускршњих колача које сте нам некад пекли, грдећи гласно и преклињући деду и Параску, заклињући ове ускрсне колаче од зла ока. И треба истину да кажем, макар је и прошло много година и много воде протекло Десном, и много леда су ветрови одгурали у море, треба истину рећи – добре ускршње колаче сте знали да припремате, нека Вам бог пошаље живот до сто година. Понекад би се тако испекао да смо га извлачили бочно. И јели смо га целе светле недеље. Чак смо и печење кусали. Укратко, било је много таквих ситница! Али сад смо постали паметнији, озбиљнији и учени. Ех, и ускршњи колач се, глуп, мањио. Није више тако мекан, већ је без шафрана, и не само што се у отвору пећи не заглављује, ни у шта се већ не заглављује. Већ је нестао. Та и шта ће нам, моја седа мајко...нема...Опрости ми због мојих смешних сећања. Насмејао сам се сам себи. Сећам Вас се често. Сећам се наше куће и веселе воде у Десни:

Повремено, гледајући кроз прозор, преносим се у мислима у Украјину, код Вас на Десну, као пловим чамцем – на дубу, поред обала и поред врба и јаблана и неко као да ми се осмехује из неповратне прошлости.

Сећам се нашег лепог оца и плачем због његове несрећне судбине. И нашег деде, као из прича, коме сте једном спалили псалтир мислећи да је он врачао.

Тако што шта, мајко, долази ми у памет. Будите здрави. Ниско се клањам Вама, моја рођена и љубим Ваше руке, које су тако дивне, незаборавне ускршње колаче припремале за нас, децу.

Поздрав целом нашем дому.

И нека Вам судбина пошаље здравља и душевног мира.

Ваш Сашко

ПРЕЗИДИЈУМУ УДРУЖЕЊА СОВЈЕТСКИХ ПИСАЦА УССР (1956)

Хоћу да се вратим у Украјину. Президијуме! Помози ми у вези са станом: некад давно ми је одузет. Потребно ми је само да би макар са једног прозора могло да се гледа у даљину. Да бих могао гледати Дњепар, и негде на хоризонту Десну и рођене черниговске земље, које су тако упорно почеле ноћима да ми долазе у снове.

Са поштовањем,

Олександар Довженко