Олександар Довженко

Украјина у пламену

1941

"Украјина у вогнии", у: Твори в п'јати томах, т. 4, Кијив, Видавництво Днипро 1965, стр. 23-29.

превео са украјинског
Јанко Сабадош

Од Сјана до Донца отегли су се дуги путеви, градови и села и предграђа и свуда се чује незабораван плач жeна. Плакала је Украјина.

- Ој синови моји, синови, децо моја, коме ви мене остављате? Осврните се. Да ли има у свету још таквих поља, такве пшенице, воћњака, таквог неба?

Горела су поља, горео је хлеб. Црни дим дизао се до неба, као народни гнев, као гнев људи - ратника, десно и лево и позади, колико досеже поглед.

Завијају пси ноћима, најављују несрећу и непознате птице лете изнад нас ноћу и најављују несрећу, и волови и краве мучу и најављују несрећу.

Земљо наша украјинска, мученице наша, у огњу си, у огњу.

- Децо наша!

- Брате мој, мужу мој драги!

- Оче наш млађани, фашиста ће нас заклати! Испиће нам дечју крв, угушиће нас вашкама и глађу. Оче наш лепи...

Збогом моји нежни цветови, збогом, ми ћемо се вратити!

Ми ћемо се вратити!

Девојке нису плакале. Нудиле су хладну воду и без гласа су се загледале у очи својим широко отвореним очима и без речи питале своју узнемирену судбину:

- Шта ме чека? Шта чека моју девојачку лепоту, моју младост?

У девојачким очима је била неизрецива туга и тешко предосећање несреће.

Замрла су девојачка срца у немој тузи.

Милиони најбољих синова Украјине одлазили су на исток, остављајући за собом невиђено гробље.

Како исказати то? када смо спаљивали своје куће са непријатељем у њима и бежали у шуме и јаруге, осврћући се на своју несрећу.

- Збогом децо наша и супруге наше!

Због ваших мука нећемо штедети ни гвожђе, ни крви, ни зноја, ни рада, ни свој живот. Да би вечно живела наша украјинска земља, да наш народ никад не би постао роб, никада и низашта.

Откада постоји свет, никад Украјина није била тако богата и поносна, тако невиђено прелепа као овог лета. Ко је прошао по њој - неће је никад заборавити.

И никад над светлом и радосном лепотом нису је прекрили тако тамни облаци.

Никада још лепота није била унакажена бразготинама таквих злочина, као што су злочини наших непријатеља - фашиста.

И стоји Украјина пред нашим духовним погледом у ватри, као неопаљена купина.

Гори и гореће до смрти у нашим срцима наша безгранична љубав према нашој Мајци.

Није се променила за нас њена лепота. Печат трагедије учинио је још лепшом, нама још дражом.

Неће се изгубити ни њена богатства, док год живе њена деца, синови и кћери, који увек воле рад, све добро, све лепо. . Док буду живи њени синови ратници под црвеним заставама Лењина са чврстом руком и великим срцем.

Сине, брате мој драги, пријатељу мој! Немој ништа да жалиш ради победе, ослободиоче и осветниче, прекаљен у борбама, слава ти!

Ти си био издашан у жртвама! Уз страшан тресак и шкргут зуба бацао си у ваздух свој остварен сан - установе и фабрике.

Ти ниси пожалио свог првенаца - непроцењиву брану на Дњепру - Дњепрогрес, велико дело твог генија. Милионе кубика бетона месио си својим младим ногама, уз песму нових песама међу драгим запорошким могилама.

И ево - збогом, Дњепрогрес. Скратили смо ти век - тако је било потребно. Није било суђено да светлиш нама - немој светлети ни фашистичком злочинцу.

Дижите се, урличите, прагови. Разливај се Дњепру, разнеси по свим морима наш незадржив гнев, нашу бесмртну вољу! Није далеко наша победа. Замешаћемо ми још нови бетон и изградићемо те Днепрогресу. Још моћније и лепше ће засветлети добрим људима за вечна времена.

Тако се жртвовати могао само народ надахнут учењем Маркса - Лењина, совјетски народ, витез-ратник!

Неће пропасти узалуд ове жртве, неће се изгубити из сећања људи невиђени пожари и гневна снага народних жртава. Црни дим, који се наднео над нашом растрганом земљом до самог неба, као грозан завет, као грозан позив на освету, - ко ће да га заборави? Ко ће да заборави наша дивна жита, наше пшенице, наше воћњаке, све наше колхозне широке просторе, где су сазревали такви плодови, таква лепота, таква љубав и понос рада наших људи, какав свет још није видео? Ко ће заборавити како су они горели? Како су уништавани и цепани ватром и гвожђем?

Нико и никад! Наша жртва ће бити вечно у сећању. Дуге векове ће светлети ватре наших жртвених пожара у срцима будућих поколења свих Словена и свих народа, као гигантски и величанствен знак наше снаге и величине у тренутку тешког времена када се на нашој земљи решавала судбина човечанства.

Тако за Дњепар, славни јунаци, за воћњаке, за наше фабрике по фашистичким вуцима, по змији Хитлеру - ватра. У саме њихове вучје њушке, да би ослепели и пропали у земљу!

Јуначе - ратниче! Тебе је подизала и васпитала велика партија. Она те је припремала за градитеља социјалистичке државе, човека велике епохе великог рада.

Ти си израстао у храброг и доброг по природи, која је код Украјинаца мека и добра, ти се у раду био цео стваралачки, и цела твоја земља, твоја бескрајна поља почела су већ да певају песму твом надахнућу, и твоји стари родитељи су се радовали гледајући на тебе и подмлађивали у души.

После петнаест година, у цвету тог века ти би невиђено променио своју земљу. Засадио би сто милиона воћака у Украјини, променио би њен пејсаж, чак и климу и живео би у свом врту, опеван својим песницима, прослављен својим уметницима.

И ја, твој уметник, који је поставио циљ свог живота, прослављања твог имена и твоје епохе, умро бих срећан твојом срећом и срећом и лепотом твоје деце и твоје браће - совјетских народа.

Јуначе мој, друже, који си добар, искрен и храбар, заборави своју доброту!

Продрло је у наш живот сурово, несрећно време.

Људождери из Рајха затрпали су собом нашу Украјину као лавина.

Пало је на нас немачко - фашистичко зло.

Украјина је у пламену! Украјина је у јарму!

Јуначе, брате мој, притаји своју доброту. Буди суров. Мрзи непријатеља - људождера.

Нека се угуши од твоје мржње, нека погине од твоје ватре.

Буди бескрајно издашан у одговору за зло учињено теби! Не заборави ништа, ниједне сузе!

Гађај, снајперу, соколе! Гађај, партизану!

Гледај, на твом нишану није човек. То је гад који је сломио твој живот, бануо у твоју часну земљу и рекао:

"Ја сам дошао да уништим твој род. Ја ћу уништити твоју малу децу, да не би имао рода.

Ја ћу силовати твоју жену, твоју заручницу, да не би имао рода.

Ја ћу уморити глађу твоје родитеље, да не би имао имена.

Ја ћу спалити твоје древне градове, да не би имао историју.

Ја ћу уништити споменике твоје културе, да не би имао душе.

А твој народ ћу уништити тифусном вашком и робијашким радом, да би од њега преостала само гомила робова, мојих најамних радника.

На твојој земљи ћу населити 25 милиона Немаца, Данаца, Холанђана... "

Доста. Генуг!

И потекла је крв.

Сва глупост, сва немилосрдност, сво безумље ничеанствујушчих каплара, моралних и физичких дегенерика - све се то сручило на нас.

Земљо моја украјинска, каква поган пузи по теби!

Садисти, који спаљују живе, хиљаде наших људи затрпавају у земљу, муче заробљенике, скривају се у борбама иза леђа наших жена. Крвници који су поставили хиљаде вешала по целој Украјини.

Биће суд. Он није далеко. Судиће се садашњост са прошлошћу, судиће се светлост са мраком.

Са свих страна света милиони раскомаданих, угушених, повешаних, спаљених, потопљених, потрованих, измрцварених, стрељаних, закланих, растргнутих мушкараца, жена и деце - жртве безумне хитлеријаде, - устаће из окрвављене земље и испружиће своје страшне руке.

Другови моји, синови моји! За нашу украјинску совјетску културу - ватра! Туците фашисте убитачно, као Запорошци!

Пролеће долази. Долази наше бољшевичко пролеће, наша победа.

Будно гледајте пред себе. Ево они иду у напад, пијане убице ваших добрих срдачних мајки. Ево их, омражени дивљаци из џунгле фашистичке Немачке, крвава мрља срамоте и пропадања човечанства - фашисти, хитлеровска банда.

Тужним и пуним наде очима гледају на исток наши ближњи, они нас дозивају и шаљу нам из својих туге срдаца своје благослове, своје наде. Ватреним птицама лети њихов позив нама, кружи над нама.

"Децо моја, пише једна мајка, желим вам да што брже победите и да се вратите кућама, својим породицама, својој деци, својим родитељима, а посебно мајци чије се срца облива крвљу од огорчења на непријатеља. И долазе тренуци, осећаш слабост свог здравља, али мислиш када би ме пустили на фронт, чини ми се, сама бих уништила целе непријатељске дивизије, а Хитлера би растргла на комаде, а његово гадно месо обесила на суво дрво да не опогани својим поганим телом недра наше земље, да би му црне птице кљувале очи. Чекам, децо моја, вести од вас, да је Хитлер обешен на грани украјинског старог дуба, оног у црној шуми. Ја сам га сама посадила пре педесет година. Драга моја Украјино, ја знам да је наш Совјетски савез непобедив."

Тако за наше мајке, за наше драге - ватра! Ватра до самог неба, момци! Да не би остала узалудна ниједна проливена мајчинска суза, да би блистала као кап светог пламена, да би осветљавала ваша јуначка срца и подизала ваш дух до највиших врхова благородног гнева и мржње, до највише спремности на бесмртне подвиге и на саму смрт, коме је суђено да умре. И ако се мре, нека то буде онако како умиру хероји - бољшевици, млади узрастом а велики по души наши другови.

Ништа, ништа немојте жалити. Ни труда, ни мржње, ни терета борбе, ни страха у боју, ни надахнућа борбе, ни сам живот!

Све, све дајте, све исцрпите када је до тога дошло. Сву своју безграничну словенску украјинску душу, да би хиљадама година људи читали наша бесмртна имена стојећи, да би она грмела као громови.

Будите неустрашиви и издашни! Не бојте се херојске смрти! Немојте се плашити!

Војниче, сине мој драги! Ватра за Лењина, за великог Лењина, који те је први поставио под свој црвени барјак, просветлио те и извео у прве редове достојанствених народа света.

Драги мој брате, колхозниче, рудару, агрономе, учитељу, инжињеру, студенту!

Ватра по непријатељу културе совјетске Украјине, по убицама и истребљивачима руског, украјинског, белоруског, јеврејског народа, издајицама и проданим душама који тргују народом Украјине!

Невиђену ватру за Украјину, за Совјетску Украјину, за велики Совјетски савез и за цело словенство! Ватра за жетву на нашој земљи, натопљену крвљу нашом и наших славних предака, Запорожаца!

За чистосортно семе, за племените сорте крава и коња, за најлепше на свету прелепе колхозне воћњаке, за кошнице пчела, за цвеће, за све што цвета!

За нашег колхозне, рођене, вечне, недостижне народне украјинске њиве, од којих нема лепших и радоснијих у свету.

Ватра!

За све стечено страдањима и сва достигнућа наших дедова и прадедова, за све подигнуто нашим благородним, поштеним рукама, ватра, рођени мој, ватра!

Мрзите хитлеровско ропство као смрт, волите Совјетски савез као живот !

Живот побеђује, живот ће победити!

Нека живи и цвета наша украјинска земља, совјетска!

Нека живи и цвета велики Совјетски савез! И нека буду бесмртна ваша драга имена.

31. фебруара 1941.