|
|
Redakcija
Glavni
urednik: Za
izdavača: Saradnik: Dizajn:
Vebmastering:
Korektura:
Digitalizacija: POKROVITELjSTVO
|
|
RASTKOV GLASNIKBroj 4, jun-jul 2001.Iz sadržaja:
|
 |
|
Upravnik
"Projekta Rastko - Boka": |
PROJEKAT RASTKO - BOKA ima pet tematskih celina (podbiblioteka): "Ljudi", "Zemlja", "Povijest", "Duhovnost" i "Umjetnost". Već prvi dan je objavljeno osam integralnih knjiga i to u latiničnoj i ćiriličnoj verziji (što čini 16 izdanja), kao i desetak kraćih celina. Sponzor sajta je u ovoj fazi bila kuća TIA Janus (www.janus.rs), najveći Internet-izdavač u SRJ.
Elektronsku biblioteku je radio autorski i tehnički tim od 30-ak stručnjaka. Izvanredno nadahnuto likovno oblikovanje PROJEKTA RASTKO - BOKA je uradio g. Marinko Lugonja, art-direktor kuće TIA Janus.
U okviru ove akcije postavljen je i redizajnirani Internet sajt Zavičajnog muzeja u Herceg-Novom i Galerije "Josip Bepo Benković", u tri verzije: srpski latinicom i ćirilicom, i engleski.
"Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture na Internetu" ima za sada pet pokrajinskih središta (Beograd, Temišvar, Gračanica-Peć, Cetinje i Boka) a 26. jula 2001. otvara se i šesto: PROJEKAT RASTKO - BUDIMPEŠTA, Biblioteka kulture i tradicije Srba u Mađarskoj.
Na
osnovu pravila
"Projekta Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu"
i potrebe razvoja kroz samostalna pokrajinska središta donosimo
odluku
Područje Boke, u svojim tradicionalnim granicama koje uključuju i Paštroviće i grad Budvu, predstavlja ne samo svetski izuzetnu prirodnu celinu već i jedinstven i samostalni kulturni prostor u srpskoj kulturi, ali i važan primer spajanja mediteranske sa starobalkanskim i slovenskim civilizacijama.
Zbog gore navedenog, prioritet PROJEKTA RASTKO je osnivanje posebnog pokrajinskog središta koje bi putem informatičkih tehnologija svetskoj i regionalnoj javnosti direktno predstavilo Boku i njen narod, tradiciju i kulturu, duhovni i umetnički izraz.
Za osnivački odbor "PROJEKTA RASTKO - BOKA" imenujemo: g. Đorđa Ćapina, g. Aleksandra Rakovića, o. Nikodima Bogosavljevića, g. Gorana Komara, g. Dejana Đurovića, g-đu Radmilu Ćapin i dole potpisanog.
Za upravnika "Projekta Rastko - Boka" imenujemo g. Đorđa Ćapina.
U ime poduhvata, supervizor za novo pokrajinsko središte je Zoran Stefanović, predsednik "Projekta Rastko". U toku prve faze postojanja novog pokrajinskog središta, definisaće se i konačni sastav organa središta.
Matični PROJEKAT RASTKO, kao i sva trenutno postojeća pokrajinska središta, pružiće "PROJEKTU RASTKO - BOKA" svu logističku, stručnu i tehničku pomoć koja je na raspolaganju, sa ciljem da novo pokrajinsko središte što pre uspostavi sopstveni i samostalni sistem funkcionisanja.
Molimo Mitropoliju crnogorsku-primorsku, medije, ustanove i sve pojedince dobre volje da daju svoje razumevanje i doprinos ovom pregnuću koje će direktno uključiti tradiciju i kulturu Boke i Bokelja u informatičku civilizaciju i globalnu kulturu.
U
IME PROJEKTA RASTKO
Zoran Stefanović, predsednik
U Beogradu, 3. maja 2001.
na praznik Prepodobnog Jovana Trihine
i prepodobnog Joasafa Srpskog
Kongres
srpskog jedinstva - Serbian Unity Congress
Featured Interview, specially for news.SUC.org:
Zoran Stefanović, izdavač i producent
|
Rezultat
glasanja čitalaca Kongresa srpskog jedinstva: Odličan!
76.00 % |
***
"Projekat Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu" je naš davni san. Još 1994. je jedan stručni tim sa mojom malenkošću kao glavnim autorom, definisao nacrt mera koje bi potpomogle srpsku kulturu putem Interneta, u obliku elektronskog izdavaštva, arhiviranja i povezivanja, jer je bilo jasno da će brzo World Wide Web postati dominantan. Sledeće godine je WWW postao svetski fenomen a mi smo na inicijalnoj konferenciji Balkanske kulturne mreže u Solunu - koja je okupila kulturne radnike iz Albanije, Bugarske, Grčke, Makedonije, Rumunije, Slovenije, Srbije i Turske - podneli moj referat kojim se infrastruktura buduće Balkanske kulturne mreže predlaže i definiše u potpunosti kao digitalna putem Interneta (tzv. "BalkansNet"), što je prihvaćeno od strane predstavnika svih nacionalnih kultura. Središnji nacionalni čvorovi, poput današnjeg "Projekta Rastko" zamišljeni su kao osnovni, samostalni i ravnopravni delovi BalkansNet-a.
To smo ponudili i našoj državi još 1994. I šta se dešava - posle svih inicijativa, od 1994. do 2001. niko i nikad iz državnih organa nije hteo da pomogne, čak mogu da kažem da je ponekad postojala svesna i sistemska opstrukcija. Meni je čak ključna osoba iz srbijanskog ministarstva kulture pre nekoliko godina u oči rekla: "Ja ne verujem u Internet"!
Onda sam ja u sebi rekao: "U redu, sami ste sebe diskvalifikovali". Krenuli smo i sve sami uradili, oslanjajući se na mrežu partnera i saradnika iz čitavog sveta, finansirajući projekte svojim sredstvima i svojim slobodnim vremenom. U septembru 1997. započet je "Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture" Od oktobra 1998. smešten je na sopstveni, međunarodno registrovan domen-adresu www.rastko.rs. Posle Beograda, su osnovana i pokrajinska središta: Temišvar, Gračanica-Peć, Cetinje. Sada upravo radimo na osnivanju punktova u Republici Srpskoj, a nadam se da će do kraja 2001. biti barem još četiri pokrajinska središta drugim zemljama.
Jeste. Za razliku od države i političara, moram da kažem da su umetnici i naučnici reagovali izvanredno. Odličnu saradnju imamo od početka sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti, Maticom srpskom, Srpskom pravoslavnom Crkvom, institutima, udruženjima, mnogim katedrama na Filološkom i Filozofskom fakultetu, a najverniji saradnik je bilo Naučno društvo za slovenske umetnosti i kulture iz Beograda. Njihov predsednik, naš ugledni kulturni radnik Dejan Ajdačić, postao je drugi po redu upravnik matičnog Rastka, na veliko zadovoljstvo svih nas.
Uskoro slavimo pune tri godine zvaničnog rada Rastka, i prezadovoljni smo, jer veliki uzlet tek očekujemo posle svih veštačkih ometanja - ratova, revolucija, nedostatka sredstava, tehničkih uslova itd. Sada možemo reći da smo već napravili jedan čitav kulturni pokret. On se širi po sistemu nezavisnih pokrajinskih središta skoja neprofitno i volonterski objavljuju ključna dela društvenih nauka i umetnosti srpskog naroda i etničkih manjina sa ovog našeg zajedničkog kulturnog prostora. Ljudima nudimo potpuno besplatno vrhunske duhovne proizvode ovoga tla, na ćirilici i latinici.
Kad sve saberem, mislim da bi mapa srpskog i južnoslovenskog Interneta bila prilično prazna bez Rastka, a to misle i stručnjaci i publika, jer Rastko spada među 100 najposećenijih srpskih sajtova uopšte. A ovo je tek početak. jer će 2001. godina verovatno biti mnogo uspešnija čak i od 2000, kojom sam prezadovoljan. Više od stotinak knjiga se paralelno obrađuje sa namerom da se objave do kraja 2001.
Postoji samo jedan istinski način izlaska u svet: digitalne tehnologije moraju da usvoje standarde koji postoje u klasičnom izdavaštvu, arhiviranju, novinarstvu, nauci. Ne vidim drugi način. Da li znate da ključne odluke na većini srpskih sajtova ne donose urednici (jer se ne razumeju u tehnologiju) nego vebmasteri, koji uopšte nisu osposobljeni za odluke koje se tiču kulturnih i sadržinskih standarda? Poražavajuće je videti da većina najvažnijih srpskih državnih i kulturnih institucija ima sajtove ispod svakog nivoa pismenosti, a najvećim delom i bez ćirilice. To što samo jedan promil srpskih sajtova na Mreži ima ćirilicu je verovatno najdublje dno i poniženje koje smo mogli da dostignemo kao nacija. Zaboravili smo da ko se ponaša kao stoka - biće i tretiran kao stoka.
Srbija je napravljena da bude kraljevina kiča na potpuno namernim i sistemskim osnovama. Odgovornost za to ne treba da snosi samo vrh bivšeg režima, već i svi njegovi izvršioci uključujući i polja kulture, medija, nauke, informisanja itd. I ta odgovornost mora biti na zakonskim i masovnim osnovama. Ne mislim na "denacifikaciju" Srbije, kao što nas neki pogrešno ubeđuju, jer ovde nije ni bilo nacizma. Ali je neophodna sistematska "dekomunizacija" (i "dejugoslavizacija") Srbije i mislim da bi bilo pravedno da neke grupe ljudi izgube privremeno (ili trajno) određena profesionalna i politička prava, čak i u mekšim oblastima poput kulture ili medija. Nemačka ili Češka bi imale mnogo toga da nas nauče u ovom smislu. Za zločin ovih razmera pravedno je da svi odgovaraju. Neko krivično, a neko politički-profesionalno. Mi koji smo ostali u srpskim zemljama se osećamo kao srpski kmetovi koji su pola veka bili pod jugoslovenskim feudalcima. Dakle, pseudokultura koju su nam nametali uopšte nije srpska, već je bila namerno razarujuća. A svi imamo pravo da im ispostavimo račun za to ludilo i masovnu patologiju.
Reč "intelektualac" u Srbiji i Crnoj Gori mogu da tumačim samo pežorativno. I uopšte, sve te grupe ljudi, kako god da se politički deklarišu, ne mogu da odvojim od njihovih matičnih političkih lobija, i red je da to tako i tretiramo. Znači pitanje je političko, a tzv. "intelektualci" su među najodgovornijima u celoj priči. Vidimo da raste histerija oko ishoda jugoslovenske političke krize, koji očekujemo ove godine, i da je ta psihoza zahvatila sve političke faktore, ali i celu naciju. Ali, nemojte mi reći da od toga zavise naši životi ili sudbina nacije. Ne zavise. Sporan je samo opstanak trenutnog državnog okvira, za koji smatram da mora biti očuvan po svaku cenu, kao i potreba da se odblokiraju potencijali svih slojeva društva jer su trenutno feudalno zamrznuti. Međutim, svi naši ključni problemi će i dalje ostati i oni se svode na neke jednostavne istine. Prva istina je da Srbi ne mogu da spreče horizontalnu i vertikalnu integraciju Balkana jer to nije hir nekog blaziranog tima u Vašingtonu već neminovnost koja bila očigledna još pre 15 godina. Druga očigledna istina je da određeni krugovi na Zapadu ne mogu da eliminišu srpski faktor na Balkanu koliko god da su namernog truda i iracionalne pristrasnosti uložili u to da nas rascepkaju, jer je u Beogradu geopolitičko težište Jugoistočne Evrope, a ne u Zagrebu ili u Sofiji. Pošto je ta stvar jasna, očigledno je da će i srpska elita i strani faktori morati da trguju i pregovaraju na tim osnovama. Nismo u poziciji da ucenjujemo, ali ne moramo ni pristati na ono što nas ubija.
Međutim, ono što ne može da me oduševi jeste inertnost srpskih političkih i društvenih (kulturnih) elita. Jedno neshvatanje i nacionalnog i balkanskog i globalnog konteksta. Većina "platformi" naših političkih i stranačkih faktora se iscrpljuje u direktnoj demagogiji: folklorni šovinizam umesto zdravog nacionalizma ili karikaturu "otvorenog društva" umesto pravno zaštićene demokratije. A narod nije veverica, oseća demagogiju i nedostatak vizije i normalno je da imamo krizu jer niko nije ponudio jednu sveobuhvatnu državotvornu, ekonomsku i nacionalnu platformu da bi time dobio narodni konsenzus. Oseća se strahovita personalna kriza u našim političkim elitama, i tu će tek doći do bolne smene generacija. Ovde isključujem jedan specifičan politički faktor - Srpsku pravoslavnu crkvu, izmrcvarenu i satrvenu i od strane samih Srba i od drugih - koja nije u skorije vreme nijednom omašila u proceni, a njeni duhovni, etički i državotvorni stavovi uvek su bili mudriji i prihvatljiviji i za naciju i za svet nego što su to nudili drugi politički faktori.
Kada prođe ova kriza, a uz malo sreće ovo bi mogao biti njen kraj, videćemo koju strategiju imaju naše stranke i intelektualci prema pitanjima koje verovatno sada i ne sanjaju. Recimo, šta za srpsku poljoprivredu, oblast od koje bukvalno životom zavisimo, znače žestoki sukobi Amerikanaca i Evropljana oko nametanja genetski modifikovane hrane? Ili, kakve veze ima nedavno traženje dozvole za kloniranje ljudskih fetusa, u medicinske svrhe, sa stotinama hiljada abortusa u Srbiji? U svetlu takvih dilema smešno deluje kad te pitaju jesi li za "goluba", "orla" ili "pesnicu"...
Sve u svemu, kultura (a ne ekonomija) jeste najpolitičkije i najvažnije od svih pitanja i iz nje proizilaze sve državotvorne i ekonomske odluke. A vajna srpska elita neka se zapita ko je šta uradio tokom svojih karijera. I gde to treba da okaju...
Prvo, ne vidim suštinsku razliku između tzv. "Zapada" i "Istoka". Zapitajmo se, u odnosu na šta je nešto zapadno ili istočno... Postoji balkansko-slovenski areal (ovde ga zovu Vizantijom ili Prvom Evropom) i postoji kulturni areal rimsko-nemačkog carstva . I jedan i drugi areal su Evropa i bez njih evropska kultura prosto ne postoji. Srbi, možda više nego bilo koji drugi narod u Evropi jesu deo i "Zapada" i "Istoka" i uopšte ne bi trebalo da imamo dilemu šta nam preteže. Mi smo hibrid. To je Sveti Sava i direktno rekao ("Zapad na Istoku, Istok na Zapadu"), a vladika Nikolaj Velimirović dopunio sa jednom terapeutskom sintagmom - "Iznad Istoka i Zapada". Hibridni, integralni karakter srpske nacije jeste prosto činjenica, sa svim dobrim i lošim stranama.
Oko denacionalizacije se ne treba brinuti, a na kraju krajeva to bi značilo da je feudalizam u kojem smo živeli imao nacionalni karakter. Nije imao, već nas je gazio i desrbizovao, uvodio nam na masovnom nivou mrvljenje i svesti i podsvesti. Promene ipak ima. Uticaj pravoslavne crkve, povratak ćirilice, nacionalna i državotvorna svest, potreba za sopstvenim bitkom sve se to vratilo na velika vrata, i bilo koji budući politički faktor moraće na tome da zasniva svoje delovanje, ako želi bilo kakvo mesto u sadašnjem srpstvu. Imam utisak da su najveće stranke u DOS-u tu lekciju savršeno shvatile. Naravno ostaje i ona priča o "čojstvu", odnosno da zaštitimo i druge nacije od našeg ludila i frustracija, što je prethodni režim odlično iskoristio. Može se reći da su zločini Jugoslovenstva pripisani glupim Srbima, a da smo ipak ponekad bili i izvršioci i saučesnici.
"Uvlačenje politike" u kulturu je samo eufemizam za otimanje resursa i grabež raznih Kurti i Murti. E, sad, svako od njih za sebe otprilike proceni koju mu je etiketa najisplativija. Ako ćemo pošteno, ne bih sad ni mogao da se setim ko je u celoj priči zaista "nov".
Ne mora se tu mnogo razmišljati, dovoljno je vratiti se tri ili četiri generacije ranije, na kraj 19. i početak 20. veka. Da li vi mislite da je nama ijedan problem u odnosu na ondašnje vreme rešen? Ja mislim da nije. Uključujući tu i geopolitičko okruženje koje nam je po stoti put potvrdilo da nismo paranoični. Pošto su to bile pametnije i sposobnije generacije, uzmimo recepte od njih. Oni su imali odličan sluh za odnos sa celom Evropom, a opet su savršeno precizno znali ko su i šta moraju da urade.
Naravno, velika je promena što smo u međuvremenu ušli u informatičku civilizaciju. Ali, Srbi ne treba da se plaše budućnosti jer je sad već kasno. Budućnost je već počela i mi tačno znamo i datum: u leto 1995. sa pojavom World Wide Web servisa na Internetu i formalno smo prešli iz industrijske u informatičku (globalnu) civilizaciju. Međutim, oko Srbije je u ovoj deceniji postavljen zapadni sanitarni kordon, tako da smo ostali jedno od retkih ostrva na planeti koje nije u punoj meri svesno promene. Prosečan Srbin ne može da shvati da virtuelna realnost već postoji, da će manipulacija ljudskim genomom biti operativna već u najbližoj budućnosti i da će krenuti dizajniranje ljudi, da je postojanje veštačke (ne-ljudske) inteligencije već prilično blisko, kao i da je cela planeta postala integralan organizam i u socijalno-psihološkom smislu, jer je dobila svoj nervni sistem: komunikaciju u realnom vremenu. Međutim, ta nova realnost nije podređena samo imperijalizmu multinacionalnih kompanija, već je i mnogo više pluralistička nego što je to planeta ikad bila. I što je najlepše, u svemu tome nema prepreke da svi Srbi aktivno učestvuju, a ne samo pola miliona nas. U ovoj epohi svi mi trgujemo bitovima a ne atomima.
Samo delimično. U sociološkom smislu, generacija sadašnjih tridesetogodišnjaka je poslednja koja ima direktno iskustvo života u Titovoj imperiji sa svim njenim dobrim i lošim stranama, ali smo i prva generacije koja je ponela ratove i koja možda može da bude most kontinuiteta i objasni izolovanim i poniženim klincima koje su perspektive i rešenja. A ja u toj klinačkoj turbo-generaciji prepoznajem jedan divan potencijal, inteligenciju i vučju želju za životom, i neće biti čudno ako sadašnji tinejdžeri ili dvadesetogodišnjaci budu antropološki vitalni i značajni poput poslednje zaista velike srpske generacije - one naših baba i đedova rođenih početkom veka.
Ovaj krug ljudi, koji je daleko širi i od "Projekta Rastko" i od firme, često je bio prilici da odgovori na pitanje "šta ste vi?" misleći na političko opredeljenje. Rekao sam "mi smo tehnoglagoljaši" i taj prvi odgovor je bio cinični štos. Značio je da ne vidimo sebe u užestranačkim pričama jer je to poseban zanat za koji nismo zainteresovani, a takođe i da nas zanimaju neke sporije priče koje nemaju veze sa tekućim krizama. A onda smo shvatili da je izraz "tehnoglagoljaštvo" jedna dublja istina: ceo ovaj krug i jeste kao oni oglašeni ili tek pokršteni slovenski učenici Ćirila i Metodija, koji su intelektualno i emotivno potpuno ukorenjeni svoje tlo, jezik, veru i civilizaciju, a sa druge strane apsolutno opušteno i bez frustracije učestvujemo u svim pričama oko globalizacije, masovnih medija, visokih tehnologija i svih stresova budućnosti.
Čini mi se da sve to može biti važno i za celu naciju koja sad opet mora da se strateški sabere u nadolazećoj budućnosti. Pola miliona mlađih Srba koji su potpuno uronjeni u tehnologiju i dileme koje ona nameće, biće upravo ona grupa koja će rešavati te dileme u ime čitavog naroda. Na drugoj strani čitava ta mlađa generacija jeste mnogo više civilizacijski i intelektualno uronjena u ovo tlo nego "Titove generacije", i mi nekim odrođenim starijima možda možemo predočiti važnost i upotrebljivost nasleđa neolitske vinčanske kulture, antičkih civilizacija, svetootačkog predanja ranog hrišćanstva, rada Ćirila i Metodija, ili potrebe očuvanja balkansko-slovenske civilizacije koju mnogi pogrešno prepoznaju samo u vizantizmu.
U idealnom smislu, tehnoglagoljaš je osoba sa ključnim opštim obrazovanjem i svešću o svojim civilizacijskim i nacionalnim korenima, ali koji poznaje par zanata koji uključuju i korišćenje i istraživanje visokih tehnologija. Došlo je vreme drugačijeg elitizma, integralnog, onakvog kakav je bio u srpskom društvu krajem 19. i početkom 20. veka. Međutim "tehnoglagoljaška" priča nije samo nacionalna. Rešenje srpske duhovne i državne krize ne postoji bez integracije u globalne infrastrukture, a put preko njih je samo i isključivo u balkanskoj integraciji. Zato nam je pitanje pravljenja Balkanske kulturne mreže bilo važno svih ovih godina i sad se vidi koliko je naš predlog o digitalnom povezivanju Balkana bio vizionarski kada je izložen balkanskim komšijama na inicijalnoj konferenciji za BKM 1995. u Solunu. Niko, od Slovenije do Turske, tada nije imao drugi stav osim da je to jedini poželjan koncept i izvodljiv metod.
Uz sve to, neki u Srbiji sad vrište na 30.000 Kineza, a šta će reći sutra na desetine miliona Rumuna, Grka, Albanaca, Slovenaca i Turaka sa kojima će morati da budu u najtešnjem kontaktu? I onda - shvatite da ljudi uopšte ne razmišljaju o tome...
http://www.ac.wwu.edu/~kritika/
Elektronski časopis za književnost, umetnost, jezik i kulturu KRITIKA etc. objavljuje tekstove uglavnom na srpskom i engleskom jeziku. Časopis izlazi od avgusta 1998. godine, ali nema utvrđenu periodičnost, već se tekstovi objavljuju po datumu objavljivanja. Kako redakcija piše, časopis KRITIKA etc. je "tekući" časopis u stalnom nastajanju (tj. ne izlazi sezonski ili po brojevima). Urednici su Vladimir Miličić (Washington, milicic@cc.wwu.edu ) i Dušan Puvačić (London, dusanpuvacic@madasafish.com), a članovi uredništva su iz Moneša (Australija), Skopja, Beograda, Oklahome... Takav sastav redakcije upućuje na saradnju stručnjka u anglojezičkim akademskim sredinama, ali je relativno malo tekstova koji bi predstavljali dešavanja u američkoj, engleskoj i autralijskoj slavistici i srbistici. Takvi tekstovi verovatno bi bili interesantni Internet posetiocima sa Balkana. E-časopis KRITIKA etc. je smeštena na serveru Western Washington University - Bellingham na kome lingvističke kurseve drži profesor Vladimir Miličić. Amblem časopisa je stari grčki bog smeha i kuđenja.
Najveći broj tekstova posvećen je književnosti i tumačenjima književnosti. U elektronskom časopisu zastupljeni su autori iz različitih sredina, a sa više priloga javljaju se književni istoričar i akademik SANU Predrag Palavestra, sociolog Trivo Inđić o intelektualcima, nauci i kulturi, o iseljeništvu, Dušan Pajin o književnosti, i dr. Književni deo elektronskog časopisa zastupljen je pesmama niza autora na srpskom jeziku, uključujući i stihove povodom osam vekova Hilandara Vase Mihajlovića, Mateje Matejića i Đorđa Vida Tomaševića. Prozno stvaralaštvo predstavljeno je pripovetkama Jelene Marković, Jasne Levinger, Bike Reed, Božidara Timotijevića Igora Banjca, te odlomcima romana Emila Živadinovića i Daše Drndić, te manjim brojem prevoda proze.
U okviru sajta se nalazi i elektronska biblioteku sa nizom knjiga
pesama, knjigama u čast Desimira Tošića, kao i knjige na engleskom:
Oliver Elton, Anthology of Yugoslav Lyrics (Serbian and Croatian),
prevodima knjiga Gojka Đoga, Ovid in Tomis, kao i komedija
Branislava Nušića "The Bereaved Family" i "The Ph.
D." u prevodu Geoffrey N.W. Locke. Na sajtu je objavljen i priručnik
Dušana Puvačića Marginal approaches to Serbian and Croatian Literature,
Gojev prevod Njegoša (Edward Dennis Goy, The Sabre and the Song -
Njegos: The Mountain Wreath), te tekst "Healing Power of Paganism
- The Rite of Spring as Ecstatic Ritual of Renewal for the Twentieth
Century". Na francuskom je objavljen roman Vladana Radomana
Le magicien d'Az.
Pažnja uredništva u rubrici Iz književnog nasleđa posvećena je kritičaru i estetičaru prve polovine 20. veka Branku Lazareviću, i Dimitriju Mitrinoviću i tragovima njegovog života u Engleskoj. Stvaranju i delu naših savremenika poklonjena je pažnja u prilozima o Borislavu Pekiću i Miodragu Bulatoviću, te samim autorima KRITIKE - Tihomiru Levajcu, Đorđu Vid Tomaševiću. U prikazima nalaze se i klasični prikazi knjiga (npr. studija Slavka Leovca ili Desimira Tošića, poezije Zlate Kocić, Knjige za Marka Svetlane Velmar Janković, romana na francuskom jeziku Le magicien d'Az Vladana Radomana.
Objavljeni su i polemički napisi koji se bave pojavama i problemima savremene srpske kulture. Polemičnošću se odlikuju tekstovi Vladimira Miličića o pridevu (dijalog sa tekstom Nikše Stipčevića) ili o odnosu srpstva i Srpske pravoslavne crkve. Publikovano je i poslednje predavanje Mirjane Detelić o stidu, strahu, krivici i besu i razlozima bavljenja književnošću u teška vremena (19. maja 2000. na Filozofskom fakultetu u Nišu). Niz tekstova Milete Prodanovića u rubrici Crtice o kulturi i mentalitetu objavljivan je najpre na popularnom beogradskom radiju B 92, a potom i na Internet stranicama. U njima autor otkriva simboliku sitnih stvari koje nas okružuju, a na čije značenje obraćamo malo ili nimalo pažnje. U prilogu Matica kao maćeha ili O iseljeništvu Trivo Inđić ispituje odnos Srbije prema iseljenicima. Istorijskim i političkim problemima bavi se Ljubomir Kljakić ukrštajući istorijska razmatranja sa razmišljanjima o najnovijim političkim dešavanjima o interesnim sferama, odnosu lokalnog i opšteg u nizu tekstova pod naslovom Srpska revolucija 2000. Direktor Radija B 92, Veran Matić, objavio je na Internet stranicama KRITIKE etc. tekst Bombardovanje Jugoslavije - rat protiav demokratskih snaga, kojim se iskazuje kritički odnos prema bombardovanju u proleće 1999. godine.
Na naslovnoj stranici nalaze se i tri In memoriam-a pesniku Božidaru Timotijeviću, profesoru istorije književnosti Slavku Leovcu, muzičaru i dramaturgu beogradske opere Konstantinu Vinaveru.
Makedonski deo KRITIKE etc.se razvija od proleća 2001. godine i sadrži teoretske i kritičke radove Sofije Grandakovske, Vladimira Martinovskog, te prozne tekstove Petra Volnarovskog, Goca Smilevskog i pesme Ivanke Apostolove i Suzane Spasovske.
Elektronski časopis KRITIKA etc. zanimljiv je i raznorodan, okrenut i tradiciji i savremenosti, kao i pitanjima razvoja srpskog društva i kulture. Njegova kritička zaoštrenost najveća je u tekstovima koji se bave savremenim političkim zbivanjima. U časopisu priloge objavljuje krug uglednih autora nekoliko generacija, a proširivanjem tog kruga KRITIKA etc. će zauzeti još važnije mesto na Internet stranicama na srpskom jeziku. Želimo im u tome uspeha.
 |
NAPOMENA: U ovaj pregled nisu uključene ruske i ukrajinske reference na rad ekipe "Projekta Rastko" na projektima van "Rastka".
Piše: Zoran Stefanović
Jedan od najvažnijih svetskih Internet prostora, barem po brojnim (a besplatnim) sadržajima iz kulture, nauke i umetnosti, ali često i po estetski superiornom dizajnu jeste Internet u Zajednici nezavisnih država, preciznije - u Rusiji i Ukrajini. Samim tim je veoma zanimljivo videti u kojoj meri se na tom prostoru oseća delatnost "Projekta Rastko", kao najveće srpske elektronske biblioteke i jedne od retkih na Balkanu koja se može porediti sa ogromnim ruskim poduhvatima.
Prostim pokušajima pretrage na jednom od najvažnijih ruskih pretraživača Yandex.ru, dobija se stotinak sajtova koji su relevantni. Ipak, najveći deo linkovanja "Rastka" na ruskom i ukrajinskom Internetu pripada direktorijumima, odnosno ogledalima poduhvata Open Directory, međunarodnog projekta koji sistematizuje kvalitetne adresare, a pretraživač Google ga takođe koristi kao svoj direktorijum. Zanimljivo je da su po preporukama u istoj meri zastupljeni beogradski "Projekat Rastko" (najviše u kategorijama "književnost" i "srpska kultura") ali "Projekat Rastko - Temišvar", posvećen kulturi Srba u Rumuniji.
U adresarima elektronskih biblioteka, ruski stručnjaci često uvršćuju Rastka među 20-ak najvažnijih u svetu.
Druga velika grupa ruskih i ukrajinskih referenci na Rastka su brojna ogledala čuvene gigantske Internet-biblioteke gospodina Maksima Evgenjeviča Moškova, koji je objavio ruske prevode romana Milorada Pavića u elektronskom obliku, što je kasnije zajednički objavljeno i na "Projektu Rastko", u biblioteci posvećenoj ovom autoru. Da je Rastko u Rusiji značajno vezan za Pavićev opus pokazuje i Mavika.ru - "Mnogo˙zűčnűé Poiskovűé Katalog", gde smo u kategoriji svetskih linkova posvećenih Miloradu Paviću stavljeni kao najvažniji svetski mrežni izvor o Paviću. Takođe, iz naše biblioteke posvećene ovom autoru preveden je, i na ruskom Internetu objavljen, tekst Jasmine Mihajlović, "Roman kao priručnik za gatanje" (ßsmina Mihaélovič: Roman kak spravočnik po gadaniţ, perevod s serbskogo V. Bacunova). Na jednoj ličnoj strani postoji foto-galerija snimaka iz Kijeva, gde je autor uz motiv puža citirao na ukrajinskom i italijanskom deo iz Pavićeve knjige "Zvezdani plašt" objavljenog na Rastku.
Sam "Zvezdani plašt" je nedavno objavljen u štampanom ruskom izdanju, uz uobičajeno veliki publicitet za pisca koji je među najomiljenijim stranim piscima u Rusiji, a u recenzijama ruskog izdanja naglašava se da postoji i interaktivni aspekt knjige, koji se ogleda u odeljku objavljenom na Rastku.
Još jedna književna referenca, ali ne o Paviću: prevodilac V. Bacunova je u prevodu odlomka iz Selimovićeve "Za i protiv Vuka" u bibliografiji navela i "Rastkovo" izdanje "Istorije kratke srpske književnosti" Jovana Deretića.
Pravoslavie.ru, jedan od najuglednijih svetskih pravoslavnih sajtova, ima odličan servis međunarodnih vesti, gde uz priloge o srpskim temama često preporučuje Rastka i njegove pokrajinske projekte, naročito Kosovo i Cetinje, kao relevantan izvor daljih informacija.
"Pravoslavni navigator" je sajt posvećen političkom aktivizmu slovenskih i pravoslavnih naroda, a preporučuje i Rastka za bliže upoznavanje srpske kulture (Sbornik ssűlok, posv˙ůennűé agressii NATO protiv Serbii).
Poput saradnje sa Moškinovom bibliotekom, "Projekat Rastko" sarađuje (preko zvaničnog ogledala na srpskom jeziku) sa još jednim kapitalnim punktom - međunarodnim Projektom Jelisaveta koji digitalizuje integralnu Crkvenoslovensku Bibliju, pod koordinacijom g-dina Alekseja Grišina.
Od ličnih Mrežnih strana, preporučuju nas naučnici poput filologa Ivana Pavloviča Susova, ("doktor filologičeskih nauk, professor, zaslužennűé de˙telü nauki Rossiéskoé Federacii") koji daje studentima preporuku za Rastka na svojoj strani "Serbskohorvatskié ˙zűk" ili astronoma Maksima Vartolomejeva koji preporučuje beogradskog i cetinjskog Rastka.
Na izuzetno zanimljivom međunarodnom slavističkom projektu "Slovenska kapija", koji uređuje Dejan Ajdačić, upravnik našeg matičnog središta, "Projekat Rastko" je uvršćen u izbor slovenskih Internet-biblioteka, ali su date veze i na autorove radove koji su objavljeni na Rastku. Upravnik beogradskog Rastka je objavio na "Ruskom žurnalu" i pregled stanja srpskog Interneta (De˙n Aédačič: Internet v Serbii i Černogorii), u rubrici posvećenoj svetskom Internetu, koju uređuje autoritet ruske Mreže, Roman Lejbov.
U užestručnim oblastima, izgleda da su ruskim naučnicima najzanimljiviji naši arheološki materijali. Sajt Arheologia.ru preporučuje našu Biblioteku srpske arheologije među najbitnijim svetskim bibliotekama posvećenim arheologiji. Kijevski server u svom dobrom direktorijumu označava našu arheološku biblioteku kao sajt broj 1 za arheologiju Jugoslavije, a poređenje u tom adresaru sa sličnim sajtovim u regionu, pokazuje da arheološka biblioteka "Projekta Rastko" polako postaje značajan izvor za arheologiju Jugoistočne Evrope.
U ovom brzom i površnom pregledu odjeka "Projekta Rastko" na ruskom i ukrajinskom Internetu, možemo zaključiti da tih odjeka ipak ima i da je "Rastko" među najpreporučenijim srpskim sajtovima u oblasti kulture. Ipak, ta konstatacija ima zavodljivu nepreciznost: ona je tačna samo zato što postoji ogroman broj linkovanja preko mirora Open Directory-a. Sav ostali odjek nije sistemski, već više ima zadesni značaj tankih niti između dve kulture koje retki ruski i ukrajinski stručnjaci stvaraju svojom ličnom inicijativom. Mada postoji još referenci na "Rastka" na ruskoj i ukrajinskoj Mreži, ali njihovo uvrštavanje u ovaj izbor ne bi promenilo ovu osnovnu sliku.
Ovim se pokazalo i da nacionalne Mreže u ZND i Srbiji postoje paralelno i izolovano jedna od druge, te da nema govora o nekom većem međusobnom uticaju. Srpski Internet je manji, primitivniji i sadržinski inferiorniji, a uz sve to i nepismeniji, skoro bez ćirilice.
Zato je velika šteta što ravnodušnost srpske Mrežne zajednice onemogućava da se štošta nauči od jedne velike i stabilnije kulture sa kojom delimo barem dve trećine identiteta.
| jun-jul 2001. |
Odluka
"Projekta Rastko o osnivanju "Rastka - Boka"
