Ichwichev ikonostas lebdi u svemiru uklopljen u jaje koje se kao prozor otvara u bezdan crnog beskraja.*
* Na ekranu Windows, u njima crni beskraj, u beskraju jaje, u jajetu ikonostas, na ikonostasu ikone, iza ikona tekstovi.
Autorovi tekstovi vise na poledjini pojedinih ikona, okacheni link-klinovima, a slichni trakama ili smotuljcima starih rukopisa (up. pergament).
Narativne rolne ili diskurs-gurtne, posle otvaranja ikona, odmotavaju se potencijalno beskrajno (ukoliko se winchester i memorija autorovg kompjutera mogu proshirivati beskrajno, up. potencijal autofinansiranja tehnichkih uslova stvaralachkih kapaciteta).*
* Spushtajutji diskurs sa neba na zemlju, autor je umesto pergamenta rekao u sebi: „toaletni papir” (up. beskrajna rolna). Ta varijanta beskraja bila bi jeftinija nego winchester i internet. U specijalnoj odaji kule od slonovache koristio se „crepto”, toaletni papir u pakovanju od 8x30 metara, 8x250 listova, jednobojni. (Inache specijalna odaja kule od slonovache nije bila bez literarnih tradicija, chitanje se tamo praktikovalo odavno.)
Ispisujutji narativne rolne, autor je imao utisak kao da gradi hodnike kojima chitalac mozhe da sheta.
Zdanje je pochelo da mu se „otima” kada je broj raskrsnica preshao kolichinu pamtljivosti. „Ne bi se raspoznao vishe ni bog.”
Mrezhu su komplikovali i podrumi koje je autor kopao ispod hodnika.
A poshto su podrumi bili povezani ne samo sa hodnicima nego i medjusobno, ispod mrezhe hodnika nastala je i mrezha tunela.
Osim toga, i podrumi-tuneli su imali svoje podrume, a oni takodje.
Pored beskraja rolne, stvorio se dakle i jedan drugi beskraj. Beskraj hodnika, podruma i tunela u raznim nivoima dubine.
Gospodja Alina je izbliza pratila autorove zidarske radove.
„Spasla sam ti ovu cedulju sa rolne”, vratila se jednom iz najmanje odaje kule od slonovache s pronadjenim rukopisom na komadu pergamenta tipa „crepto”. „Proveriti simbol jajeta kod Bidermana”, zapisao je bio autor u jednom trenutku nadahnutja.
Gospodja Alina je smatrala da haos hodnika, podruma i tunela stoji u kontradikciji sa jajetom i ikonostasom.
Jer ikonostas je kao drvo, simetrichno. Stablo mu je kichma od carskih dveri gore do krsta, a levo i desno, pravilno kao u ogledalu, rastu grane na kojima vise ikone. I nije svejedno gde se koja nalazi.
„Ali jaje?”, nadao se autor (jer josh nije proverio u Bidermanovom Dzhepnom leksikonu magijskih umetnosti). Gospodja Alina je, medjutim, tvrdila da autorov koautor Bojan Budimac, koji je naslovnu stranicu sajta osmislio, nije sluchajno stavio ikonostas u jaje, a ne u krug kako mu je autor originalno sugerisao. „A kada si ugledao jaje, i tebi se dopalo”, podsetila ga je gospodja Alina.
Autor je morao da prizna da mu se jaje zaista dopalo, ali nije razumeo zashto bi to moralo da znachi da je jaje, poput ikonostasa, simbol reda. Biderman kazhe da je jaje alhemijska alegorija prvobitne materije (materia prima) iz koje(g) se na toplini „filozofske vatre” izlezhe kamen mudrosti.
„Ili kokoshka”, smatrao je autor prosvetjeno. „Pile”, precizirala je gospodja Alina koja se bavila prirodnim naukama. Ali autor ni u piletu nije video latentni kamen mudrosti, nego budutju kokoshku, o chijim intelektualnim kapacitetima nije imao iluzije.
„Iz jajeta ne izletju samo kokoshi, nego i ptice”, uhvatio se najzad za slamku poetizma on.
I video je kako sa sajta, iz Bojanovog jajeta, uzletju Ichwicheve ikone i odlaze u svemir, isto kao u pozorishnoj predstavi u kojoj je, dole u Sentandreji, srpski Muzej odleteo u vazduh.
Jaje i beskraj, naizgled suprotni, isti su po tome shto u sebi sadrzhe sve. Zatvoren i otvoren svemir.
„Jaje je intenzivan beskraj, a beskraj je ekstenzivno jaje”, sumirao je autor, a gospodja Alina mu je rekla da bi to („upravo to”) trebalo da se odrazi u njegovom tunelskom sistemu s linkovima.
„U pletivu mrezhe mora da postoji princip”, smatrala je ona, a autor je rekao da je taj princip – beskraj. „Mrezha se neprestano plete, bez cilja u smislu zavrshetka i kraja.”
Gospodja Alina je, medjutim, u tome videla samo jedan vid beskraja, onaj ekstenzivni. Ali nije videla jaje. Intenzivni beskraj, zatvoreni svemir.
Ona je smatrala da i sam kompjuterski i tehnichki medij u kojem autor „zida” svoje delo, nametje konstruktivistichki pristup. U svetu kompjutera sve je isplanirano i konstruisano na bazi matematike (up. rachunar), a najmanje odstupanje kao pogreshno pritisnuto dugme ili slovo na klavijaturi dovodi do blokiranja ili kolapsa celog sistema.
Njega to ne zanima, rekao je autor. Ni stari pisci koji su pisali gushchijim perom, nisu bili opteretjeni principima zhivinarstva.
Ako je do sklada izmedju medija u kojem radi i dela koje stvara, njemu je dovoljna, inache veoma upadljiva, harmonija izmedju nekonstruisanog beskraja koji se na internetu radja spontano, bez ikakvog globalnog plana, iz dana u dan sa jedne, i spontano asocijativne strukture njegovih tunela s druge strane.
„Na internetu se nalaze, na primer, Shekspirova celokupna dela, ali nema nishta od Momchila Nastasijevitja. Gde je onda red? Nashao se, recimo, neki ludak koji je popeo sve belgijske narodne balade, ali iz kosovskog ciklusa nema zasad nishta. Ali mozhe da bude. Ili da ne bude. Ko bi to sad znao? To je dakle medij u kojem ja radim”, dodao je on.
Bubu mu u uvu, ushlu, on medjutim, nije bio kadar da utisha vishe. Zujala je danju i zujala notju u njegovoj glavi celih mesec dana. Minula je zima i doshlo proletje, napolju je trava bujala zeleno, a on je kroz prozor gledao pred zgradom kako cveta grana belog jorgovana.
Chesto je i prozor drzhao otvoren jer je tako bolje video napolje. „Trebalo bi najzad oprati to staklo”, rekla mu je tiho gospodja Alina, ali on je rukom mahnuo da tjuti, mada nije bio antifeminista.
Gledao je muvu koja je zujala, isto kao ona u njegovoj glavi, izmedju dva stakla prozora duploga.
„Ne mozhe napolje, ubila se zhiva”, konstatovao je asocijativno misletji na jaje – na zatvoren beskraj.
O zatochenoj zunzari autor je zapisao na rolnu pergamenta tipa „crepto” ovu beleshku: „Dosegnuti sve bez napushtanja sistema.”
Kula se od slonovache tih dana pretvorila u kartografsku zbirku. Autor je na stolovima i na podu rashirio geografske karte, planove gradova shto je god imao, one detaljne, za turiste.
Shetao je dalekim ulicama danima.
Kada je rezultat saopshtio gospodji Alini, ona mu je rekla da je shteta shto nije pitao nju. Ona bi mu rekla da se u svim gradovima mozhe stitji svuda, bez toga da chovek mora da izadje iz grada i ponovo udje.
„A metro?”, bacio se autor na planove podzemnih mrezha Londona, Pariza, Njujorka, Barselone.
Ispostavilo se da su metro-tuneli, kao ulice, svi povezani, chak i u najvetjim gradovima. (U Parizu ima petnaest metro-linija.)
Putnik, ako jednom sidje, mozhe da stigne na sve stanice bez toga da bi morao da izadje ispod zemlje.
Autor je bez oklevanja zasukao rukave i navalio da povezhe medjusobno sve svoje linkove, hodnike, podrume i tunele.
Hteo je da postigne da posetilac koji udje kroz bilo koju ikonu na ikonostasu u jajetu mozhe da dosegne sve shto se tamo nalazi tako da se nijednom ne mora vratiti napolje, pred ikonostas.
Ako je jednom ushao u jaje, mozhe da ga obigra iznutra, u celini.
Premda je jaje beskrajno.
Jednoga od narednih dana gospodja Alina, doshavshi u kulu od slonovache malo ranije, dakle josh u radno vreme slona (up. autor), mislila je da se autor izgubio medju linkovima i odlutao svojim hodnicima i upao u podrum ili tunel. Naime, nije ga bilo ni pred kompjuterom, ni u skriptorijumu s pergamentom tipa „crepto”.
Mislila je da se od silnog linkovanja mozhda umorio pa je prilegao, ali postelja je bila takodje prazna.
Tada je sa balkona chula zvizhdukanje. Bio je to prvi topli dan proletja, pa josh nije bila mislila da autor sedi napolju na suncu. A pogovo nije pretpostavljala da usred posla preko glave hvata muve i zvizhduka.
„Ovde mi zvizhdukash?”, izashla je na balkon ispod kojeg se svezha, zelena trava zhutela – od maslachka – kao da ju je zavejao zhuti sneg.
„Zvizhdukam. Pa shta?”, rekao je autor tipichnim akcentom besposlenog popa. „A linkovi?” „Linkovi? Shta je s linkovima?” „Rekao si da treba sve da povezhesh u jajetu. Da tje to trajati danima.”
Autor je odmahnuo kao maharadzha.
„Ma kakvi. Nije trebalo da napravim nijedan link.”
Gospodja Alina se prvo iznenadila, zatim je rekla aha.
„Znachi sve je bilo povezano bez toga da si ti znao?”
„Jeste. Sve je bilo povezano. I nije mi jasno kako nisam znao da sam povezao. Jer ko je sve povezao ako ne ja? Mora da sam znao, samo nisam znao da znam. Ili je jaje samoinicijativno progutalo beskraj i zatvorilo ga u sebe.”