Rodjen u oblizhnjem selu Kalazu svom, autor je Sentandreju kao srpski faros na severu od malih nogu apsolvirao vetj, pa je poznavao grad kao svoj dlan.*
* A pogotovo otkad je i dela Dinka Davidova o Sentandreji prochitao sva.
* Mnogi iz iskustva tvrde da je i kao vodich sentandrejski jako dobar on.
Jer bome je iskusiti rujna vinca i shkembitje sentandrejske vodio tu vrlo struchno mnoge svoje prijatelje i kolege iz matichne srpske zemlje mu, a dok mu je zemlja bila matichna od srpstva mnogo shira chak, desilo se da i goste-prijatelje iz Zagreba, Sarajeva, ko zna otkud tu provede na veliko zadovoljstvo im.*
* O tome je literarno svedochanstvo ostavio i koautor ovog dela, po imenu DrM.
* Uvod u Sentandreju autor pochinje vetj na putu. Tvrdi da u grad ne treba dolaziti vozom ili starim drumom kroz sela (gde je i njegovo rodno), nego dole, blizhe Dunavu, auto-putem.
Jer tako, posle krivine ispod Kalaza i Pomaza, odjednom pukne panorama i putnik ugleda Sentandreju kao na grani.
Kao gnezdo u vencu planina s jedne strane i Dunava sa druge.
Dunav se, dodushe, odande ne vidi, ali se zna. Autor, naime, ne sedi za volanom kao riba, nego ono shto se ne da videti, on kazhe.
* Parkiraju na platou iza srpskog kompleksa – Saborne crkve, Vladichanskog dvora i Muzeja.
I groblja.
„Tu smo najzad svi”, citira autor rechi svog junaka patrijarha Charnojevitja, izgovorene kada poslednji Srbin iz Sentandreji stizhe u raj.
* Polazetji iz parkinga kao centra, autor posetioce uvodi u dve dimenzije.
* Prvo im pokazuje panoramu, pogled na grad odozgo, sa trga na brezhuljku na kojem stoji srednjovekovna katolichka crkva.
Taj mali trg je okrugao i obrubljen kamenom ogradom visokom do pojasa, pa se obilaskom stiche utisak kao da se Sentandreja, dole, vrti oko osovine koju predstavlja krst nasred Glavnog trga.
Grad se vrti kao tochak i pokazuje, redom, svoje sektore – nekadashnje mahale – kojima dominira po jedan zvonik.
* Stoje zvonici zabodeni u nebo i tjute.
* Uostalom, ni drugde ne grme non stop. Zvona im se zaljuljaju samo za vreme sluzhbe.
Ali sentandrejski zvonici tjute dublje. Izgledaju kao da su zaboravili zashto bi trebalo da se oglase.
* Tako barem kazhe autor posetiocima, zatim ih vodi u drugu dimenziju.
U proshlost i vechnost. Shto je u Sentandreji isto.
* Ulaze u Muzej.
* Gospodju za kasom, neko od eruditnih gostiju koji su chitali autorove romane, pozdravlja sa „dobar dan, gospodjo Nato”.
Starija dama za kasom, medjutim, ne reaguje.
Eruditni gost misli da je starica, pardon, nagluva. Ili, josh gore, da ne zna srpski. Ili (gradacija) – da nije Srpkinja..
Gost se onda chudom chudi kada autor, ipak srpski, pozdravlja damu za kasom i kazhe joj, recimo, „baba Grozdo”. Ili „strina Pavo”.
* „A gde je Glavata Nata?”, pita eruditno eruditni posetilac koji iz autorovih romana zna da je chuvar sentandrejskog Muzeja i, ujedno, poslednji Srbin u Sentandreji, Glavata Nata.
* Autor, medjutim, opominje posetioce, eruditne i obichne, da se nalaze u Muzeju.
Da su ushli u drugu dimenziju.
* Razgledanje pochinju kod kase (kupuju ulaznicu u vechnost), a zavrshavaju ga na groblju.
Sentandrejsko groblje je, naime, deo Muzeja. Poslednja soba.
* Ulaze dakle na dvokrilna vrata, zatim se penju na galeriju da pogledaju ikonu patrijarha Charnojevitja koji je 1690. doveo Srbe u Sentandreju.
Eruditni gosti, da ne bi ispali neeruditni shto ne umeju da razlikuju stvarnost i fikciju, vishe i ne smeju da pitaju za ikonu Svedrzhitelja koja chudotvorno zuji. O njoj iz autorovih romana znaju da ju je pod struju stavio Kuplung, zet Glavate Nate. Koje, medjutim, nema ni u dubini Muzeja, medju ikonama. „Mozhda je vetj gore u raju?”, pitaju se gosti.
Gledaju ikone sa molovanim svetiteljima, ripide, chirake, litije, kamilavke, kukaste episkopske shtapove, epitrahilje i odezhde o kojima eruditno znaju da tje, sve to, leteti na nebu.
* Posle obilaska groblja neki se ipak raspituju za podrum.
Za chuveni muzejski podrum u kojem su sakrivene g. Molerove chudesne ikone koje je Ichwich snimio na video.
* Autor, medjutim, odmahuje. Eruditni gosti, kazhe, ako su chitali sve njegove romane, znaju da je Ichwich svoje snimke poslao u svemir.
Da je sve to preshlo sada u novu dimenziju – u koju, uostalom, upravo prelaze i oni sami, svi.