Autor

Rodjen je u senci Sentandreje i u mraku komunizma, ali/dakle u trenutku i na mestu ozarenom svetlom s dveju strana: tamnim sjajem vekova od velike seobe koja tone u bezdan proshlosti, i buktinjom budutjnosti svetle, o kojoj se josh u vreme njegovog rodjenja nije moglo slutiti da netje, chak ni hvala njegovom rodjenju, biti sasvim svetla.

*

Rodno se selo njegovo Kalaz (madjarski zvano Budakalas) nalazi u Madjarskoj zemlji, iznad gradova Budima i Peshte, kraj druma koji uz Dunav ide uz desnu – dakle budimsku – stranu gore na sever, do Sentandreje.

*

Rodjen je u svojoj rodnoj kutji
– iz doba patrijarha Charnojevitja
– u ulici Bajchi-Zhilinskog, koje vishe, medjutim, nema pod tim imenom, budutji da je drug Bajchi-Zhilinski komunista bio, pa se ulica sada zove Budimska, ali to je potpuno svejedno i prelazno stanje, poshto tje ta ulica nositi, kad-tad, ime nekog srpskog velikana rodjenog u njoj.

A u njoj su srpski velikani nicali ko gljive posle kishe! Bilo je tu slavnih tamburasha, medju njima autorov deda, onda ljudi uchiteljske sorte, primerice autorov otac, a bekrija slavnih celog sveta nashlo bi se u kolenu svakom i u svakoj kutji u sokaku.

Autor se takvoj slavi – da mu rodni sokak imena ponese – ponadao nije, budutji da svoja dela slavi raznih mesta dodushe je posvetio bio, izuzevshi jedno mesto: svoj rodjeni Kalaz. A ovamo Sentandreju, London pa i Pomaz kovao je u zvezde nebeske! (Svedochi o tome Bibliografija.)

*

Ime mu je u maticu crkvenu zaveo mesni popa srpski,
cirilicom:
***** *********

A belezhnik sela zaveo je kobajagi isto na madjarskom,
ali latinicom:
Milosevits Peter.

U cirilskom obliku ***** ********* chitalac koji poznaje cirilicu (i ako je sa naslovne strane ovog sajta zapamtio autorovo ime i prezime) lako mozhe da doimaginira sebi odgovarajutji tekst.

*

Cirilica xxx Internetica

*

Jaslice i zabavishte

Nije ih zavrshio on.

„Mada sam pokushaju preuranjene socijalizacije bio podvrgnut ja”,*

* Up. ispovedni diskurs.

„strpan u jaslice kad mi je mama u mesnoj fabrici trazhila hleb.”*

* Up. izgradnja socijalizma i – „odnosno” – vetri feminizma.

„Medjutim, mama mi nije podnosila fabrichki smrad, kao shto jaslice nisam trpeo ja, pa smo se kutji vratili svi, mama u kujnu, u avliju ja. Eksperiment s jaslicama i izgradnjom socijalizma propao je skroz, dok za vetre feminizma ima da vidimo tek kuda tje oduvati nas*.”

* „Nas ili njih. U pitanju su rodovi, i to ne (samo) gramatichki: kuda tje vetri feminizma oduvati ljudska bitja zhenskog roda, ne znamo mi josh. Ali slutimo da tjemo kao shashavi, i mi, ljudi mushkog roda svi, izbezumljeno jezditi za njima tad.”

Shkolovanje

Razred bi posle zvona na chas, dok uchiteljica nije ushla, i nadalje skakao na klupama, a (budutji) autor takodje. (Tada ga josh, u kratkim mu chakshirama, nije krasio onaj artistichki aristokratizam koji mu je kasnije bio tako svojstven da je skakanje na klupe sasvim zabatalio, mada bi sa drugarima u kermesu igrati na stolovima znao josh i sad, istina uz lumpujutji diskurs neki tek.)

U zrelijim shkolskim godinama skakanje na klupama zamenila je prepisivachka delatnost.*

* Tu sklonost je (josh uvek samo budutji i mali) autor nasledio iz susedne Sentandreje odakle je zrachila tradicija prepisivachke shkole i radionice (skriptorijuma) Kiprijana Rachanina iz 1690-ih godina; autor je pak Sentandreju posetjivao od malih mu nogu, ishao bi shto u crkvu na Preobrazhenje godishnje jedanput, shto na trening odbojkashkog kluba, nedeljno tri puta.

U shkoli se u odmorima prepisivao domatji zadatak, s punom koncentracijom revnosnijeh kaludjera, pogotovo kada prepisivach ne bi razumeo ono shto prepisuje, up. matematika ili kako vetj kome shta. Udubljivanje je, naravno, odmicanjem vremena (up. „posle zvona”) raslo do napetosti, kada prepisivach vishe nishta ne vidi i ne chuje.

I tada bi (budutji i mali) autor zapanjio sve ostale klince:

„Ide Debelguza!”, shapnuo bi ortacima usred neke zaguljene jednachine s dve nepoznanice, onako uzgredno, i ne dizhutji pogled svoj sa sveske.

„Mali Napoleon”, rekla mu je Debelguza jednom kada autorchitj nije bio dovoljno oprezan, pa je i ona chula ono „ide Debelguza”.*

* Za divno chudo, uchiteljica se nije uvredila zbog nadimka. S jedne strane, verovatno je od ranije znala da je tako zovu (to pred profesorima retko ostaje tajna). S druge strane, mozhda je na svoje obline i dimenzije bila ponosna. (Autor ju je kao zreo mushkarac na razrednoj fotografiji gledao takodje drugachijim ochima! Ispostavilo se da je Debelguza tada bila zhena od trideset godina. „Taman.”)

„Napoleon je odrastao u vishejezichnoj sredini, pa je, zbog toga, bio sposoban da se istovremeno skoncentrishe na dve ili vishe stvari”, rekla je Debelguza, a autorchitj je – jedini Srbin u razredu (u pitanju je madjarska osnovna shkola u Kalazu mu rodnom) – prvi put u svom zhivotu osetio da je njegova – za njega inache sasvim prirodna – dvojezichnost mozhda neki plus.*

* Istina, jedan od njegovih nekolikih nesudjenih tastova, univerzitetska profesorchina knjizhevnosti, imao je drugachije mishljenje. „A koji jezik vam je pri? Mislim koji govorite, mladi kolega, bolje? Madjarski ili srpski?” „Ne znam. Do svoje pete godine govorio sam samo srpski, danas pak vishe koristim madjarski. Dakle zaista ne znam. Mozhda ih govorim ravnopravno.” „Da, da. Znachi ne govorite savrsheno nijedan.”

*

Snovi xxx Ljubavi xxx Vavilon

*

Sve je hemija

Kada je autorchitj zavrshio osnovnu shkolu mlad, opredelio se za srednju hemijsku on, shto beshe njegove sklonosti ka misticizmu znak. Jer shta ga je na staze prirodnih nauka odvelo tad, to bi znao da kazhe mozhda samo bog.

„Na staze prirodnih nauka odvela me je tad ljubav prema hemiji”, kazao je autor kompetentno. „Zaljubio sam se u nastavnicu hemije”, dodao je u krajnje ispovednom diskursu on. („Premda bejah zaljubljen i u Teodoru – ne caricu vizantijsku slavnu, nego curu iz chetvrte klupe.”)

S druge strane pozivao se, retrospektivno, i na prodichnu tradiciju. Iz rechnika je saznao da su se vetj i njegovi dedovi bavili hemijom. Naime, Vujaklija kazhe da rech „hemija” potiche od grchkog korena koji znachi „levam, lijem”. A njegovi dedovi (ne Vujaklijini, nego autorovi) bavili su se levanjem i lijenjem uveliko svi, svi, kao slavni podrumari i vinogradari, pa i kao konzumeri svojih proizvoda.

Autor je obema svojima dedama chak i pomagao u njihovim vinogradima i podrumima, up. „kopanje i zhuljanje, rezanje i zalamanje, shpricanje, berbenje, preshovanje, odlevanje (da! ekavica ful!) ili apcigovanje”.

A vinograd koji sada obradjuje autorov otac, sadili su svojeruchno deda, sin i unuk – trojeruchica! (U prethodnom nabrajanju onaj „unuk” je – autor, a ostalo se podrazumeva, up. autorovu pesmu Slankamenka.)

S tretje strane (up. „povrh svega”), autor je od Vujaklije saznao da je „hemija” nauka koja se bavi promenama u materiji.

„Dakle sve je hemija”, nekukao je za godinama svojim koje je posvetio mutjci.*

* Jer bome, hermijska srednja shkola bila je pre svega tehnichka, a naglasak je padao na laboratorijum, up. smrad, isflekani beli mantili, opekotine na prstima shto od vatre (up.up. „bunzenov plamenik”), shto od baza, shto od kiselina!

„Ako je, medjutim, hemija promena u materiji, onda je sve hemija:”, mislio je dakle eruditno on. „I govor je hemija: promena u jeziku i gramatici”, spoznao je istinu i u svojoj oblasti. „Chim neshto jeste, to je vetj hemija. Nehemija je samo ono shto nije. A to ne postoji. Jer ako postoji, vetj ga nema.”

Toliko se zaneo tom mishlju da je na kraju uvideo da promene materije nisu samo materijalne. „I misao je promena – promena materijala u mozgu.”

*

Svemirski mozak

*

Ko zna do koje bi mere autor usporio i pozaustavljavao i sporednim odlivima odlutajutjih diskurasa razgranao narativni tok rechnog ogledala proshlosti svoje, biografske?

Kakav je, mohzda bi tok naracije usporio do nule, up. „stop”, ili bi tempo napredovanja pretvorio u narativno nazadovanje, up. „rikverc-diskurs” (up.up. „rikvers-diskurc – up.up.up. „namerna shtamparska greshka”).

Mozhda bi josh, dakle, nadugachko gluvario o maturi, fakultetu, doktoratu i radnim mestima mu on, odrazhvajutji stvarnost Srpskohrvatske gimnazije u Budimpeshti na Trgu ruzha i (zatim) zhivot studenta madjarskog jezika i madjarsko-svetske knjizhevnosti i srpskohrvatskog jezika i srpske i hrvatske knjizhevnost na Filozofskom fakultetu u Budimpeshti on, gde i na kojem kao docent i momentalno u sluzhbi visheg obrazovanja deluje on.

Ako mu je pak do realizma zaista bilo stalo, sigurno ne bi propustio da navede svoje tezge, dodavshi da su one – pored subjektivno-materijalnog interesa mu – nacionalnome interesu sluzhile sve: urednik je kulturne rubrike „Narodnih novina”, lista juzhnoslovenskih nacionalnih manjina u Madjarskoj dugo bio on (1979–1991), i sa tog je mesta u glavnog urednika „Srpskih narodnih novina” u Budimpeshti avanzovao i skoro celu deceniju kao takav proveo on (1991–1999).

Ovaj gornji, eksplicitno nenapisan odeljak u diskursu ispovednog i sluzhbenog realizma autor bi – ne znajutji shta valjaju godine budutje – zavrshio otvorenim podnaslovom:

Nastavitje se
Shta?

*

Ko zna, dakle, shta bi bilo da u ogledalo puchine narativnog toka odrazhavanja stvarnosti nije, iznenada, butjnuo kamenchitj iz prave stvarnosti? (Niko ne zna.)

Dobra vest

Na chelu izdavachkog preduzetja, kod kojeg je trebalo da se objavi Bitka za Sulejmanovac, shtampani deo (fundament) ovog internetromana, stajao je direktor koji se zove Milorad, imejlski skratjeno M. On je autoru jednog lepog dana javio radosnu vest, uz pozdrav:

„Tvoj roman sam odneo u shtampariju. Izlazi za mesec dana. Dolazim tada kod tebe da ti donesem primerke. P. M.”

Imejlski munjevito, autor je odmah poslao „reply” (odgovor ekspeditoru), pa je direktor M. primio poruku:

„Tvoj roman sam odneo u shtampariju. Izlazi za mesec dana. Dolazim tada kod tebe da ti donesem primerke. P. M.”

„O. K.”

*

Dugo je direktor M. pokushavao da se priseti kada je on napisao roman koji je P. M. odneo u shtampariju.

Naime, ni ta varijanta nije bila nezamisliva.

Jer direktor M, u imejlskom obliku i „DrM” („dragi Milorad” ili „direktor Milorad”, spojeno „DrdrM”) nije bio od onih koji ne pishu romane, a pogotovo romane koji nisu u vezi sa P. M. (up. autor).

Ne, nasuprot.

DrM je pisao romane pod dimenom Milorad Grujitj, a u njih je autora unosio kao junaka, on je pak u junakovim romanima uchestvovao kao autor (v. ga medju Koautorima).

DrM je, prema tome, bio autorov autor. Tvorac, up. demijurg.

Autoru se dopao roman u kojem se kao junak pojavljuje on. A kao poshten i iskren chovek on, svome demijurgu iskreno je chestitao on: „Chestitam ti ja! Roman je sjajan tvoj. Na nekim mestima osobito blistav je. Istina, dobre romane o dobrim, pozitivnim junacima pisati lako je.”

*

Pored skromnog ponosa – baziranog na strukturalnoj chinjenici da u kompoziciji DrM-ovog romana-reke od 224 stranice chak i jednom od najpozitvnijih junaka pripadaju skromno svega dve – autor je osetjao, pre svega, zahvalnost prema svom demijurgu.

„Ako nisu hteli da veruju meni, valjda tje verovati DrM-u. Ipak je on direkltor izdavachkog preduzetja najstarije kulturne ustanove srpske, osnovane u Peshti”, trljao je ruke zadovoljno autor.

Chemu se nadao dakle?

Nadao se tome da tje iz DrM-ovog romana najzad svi shvatiti da on (autor) nije – Ichwich.

Naime, posle izlaska njegovog London, Pomaz-a, svi su mislili da jeste. Ili, minumum, da je Ichwich autorov autobiografski lik.

Naknadno i (dakle) kasno, autor je uvideo da je pogreshio shto nije dodao knjizi uobichajenu „beleshku o piscu” s osnovnim podacima o sebi. Tada bi svima bilo jasno da je on rodjen u Kalazu, a Ichwich u Pomazu. A to su ipak dva sveta, udaljena kilometrima jedan od drugog. (2 km.) Chak ni dijalekti nisu isti. A Kalazu kazhu „gledo sam”, u Pomazu „gledav sam”.

Mogao je na kraju beleshke ostaviti i otisak prstiju, i navesti podatke iz pasosha stare mode: boju kose i ochiju. Valjda bi tad chitaoci primetili razliku, ne beznachajnu. Jer za Ichwicha se izrichito kazhe da je imao tamnoridju kosu i plave ochi kao „Ohridsko ezero”.

Autora bi s takvim pasoshom, na granici, skinuli sa voza.

Zlochin i kazna

Mada, mozhda ni podaci o boji kose i ochiju ne bi pomogli. Autor se setio svog sluchaja s kolegom Dostojevskim. Njegov je roman Zlochin i kaznu bog zna koliko puta prochitao on, a nikad lepshu, istina i depresivniju zimsku atmosferu nije video on. Petrograd Zlochina i kazne zhiveo je u njemu sav u snegu. A onda, u filmskoj adaptaciji romana video je leto. Sunce, vreletinu.

Mislio je da su u pitanju pare. Da je snimanje leti bilo jeftinije.

Varao se. Otvorio je roman i prochitao prvu rechenicu:

„Pochetkom jula, za vreme strashnih vrutjina, jedan mladitj izidje pred veche iz svog sobichka” itd.

*

Mozhda je tako i sa Ichwichem. Uzalud kazhe on da Ichwich nije on, svi misle da je on.

I sad – otkad je sajt Websajt-stori popet na internet – ne zna shta da radi s elektrichnim pismima koja prima Ichwich. Neko bi ipak morao da reaguje na njih, mislio je on.

*

Izmishljeni rukopisi

Da u ime Ichwichevo pishe pisma, autoru, dodushe, stilski ne bi bilo teshko. Ali u tom sluchaju, ako bi hteo da posao radi valjano, morao bi da mu se potpuno posveti i da se udubi u stvarnost koja bi nastajala putem te korespondencije.

A tako bi se sa Ichwichem, kad-tad, ipak izjednachio on.

Ako pak napishe algoritam za pisanje odgovora, prepustitje svoju (i Ichwichevu) sudbinu u „ruke” stihije matematichkog i rachunarskog mehanizma.

Shta ako ih, Ichwicha i/ili njega, algoritam putem prepiske „zaljubi” u neku inadekvatnu zhensku osobu koja nije njihov broj ili hotje da se udaje?

Godishnjice velike seobe

Vatrom pisanja pseudostvarnih rukopisa odavno se autor nije usudjivao igrati. Prste je svoje jednom vetj bio, naime, tako opekao on.

Kada su 1990. Srbi u severnom im rasejanju povodom 300. godishnjice velike seobe pali u trans, autor je, mladjan, u strune svoje lire udario bio, te zbirku pesama svojih pod naslovom Sentandrejski tipik u svet on pustio bio. No ona je, pa i njeno predstavljanje u okviru jubilarnih priredaba u sentandrejskom Muzeju, bila samo bleda senka planiranog spektakluka koji je, medjutim, bio propao.

*

Na inicijativu svojih prijatelja glumaca ponetih euforijom koja je prethodila proslavi, autor se primio zadatka da iz sentandrejske tradicije iskopa neshto zgodno za jubilej, scenski atraktivno i dostojno praznichnoj prilici.

Iz prve, autor je predlozhio dramatizaciju svoje pesme Stara voda.

Ekipi glumaca se ideja (i pesma) dopala, ali je nastala prepirka oko podele uloga. Svi su hteli da igraju autorovu mladu prababu i pradedu koji se u zhbunju kod sentandrejskog izvora zvanog Stara voda valjaju u travi, pa nije bilo ko da glumi patrijarha Charnojevitja i zveri i ptice.

S druge strane, prevladalo je i mishljenje da je fabula pesme ipak shtura. Premoreni od velike seobe („chetrdeset dana hoda”, kazhe jedan od savremenika i uchesnika), autorovi preci ne bi bili sposobni za celovechernji seksualni spektakl. Odnosno, to ne bi bilo autentichno.

Istina, predstava bi se mogla upakovati u ritualni i folklorni okvir. Lupanje patrijarha Charnojevitja shtapom u kamen iz kojeg on, poput Mojsija i sv. Save, na taj nachin vadi vodu (up. Stara voda tj. Staroga voda) moglo bi da se otegne trazhenjem adekvatne stene, a za to vreme bi patrijarh Charnojevitj mogao da recituje ostale autorove pesme. Takodje, zhurka koja obelezhava kraj velike seobe mogla bi da bude raskoshna, pa da traje do zore, s publikom u igri.

Time bi se, medjutim, predstava pretvorila u hepening i performans, shto bi za severne Srbe, potopljene tradicijom, bilo strano i neshvatljivo. „Kapirash”, reche autoru patrijarh Charnojevitj. „Treba neshto u fazonu tradicije, bashtine.”

*

„Da vidim da nije neshto zgodno nashkrabao mozhda Venclovitj”, bacio se autor na literaturu, bataletji svoga kreativstva svaku ponos.

Ali Venclovitjeva blagoveshtenska drama, Udvorenje arhandjela Gavrila devojci Mariji, pokazala se u mnogome slicha autorovoj pesmi Stara voda (u oba sluchaja se radi o realizaciji ljubavnog akta glavnih junaka), u pogledu scenske atraktivnosti pak Venclovitj je za autorom izrazito zaostajao.

Autora ta spoznaja, uprkos njegovoj ponekad preteranoj skromnosti, nije iznenadila. Ipak je Venclovitj bio kaludjer. („Mada je u mladosti i on iskusio mnogo toga. Ali o tome sam pisao u Mi zhe Sentandrejcima”, setio se autor eruditno.)

Venclovitj je, kaludjerski skrushen i reshen da svoja iskustva iz mladosti zaboravi ili zataji, napisao verbalnu dramu, koja nije mogla da udovolji ochekivanjima i razbuktalim scenskim ambijicama ekipe glumaca, zagrejanima jubilejskom atmosferom koja je Sentandreju u to doba obavijala kao opojni miris.

*

Glumci su se svako veche okupljali kod Huzhvika, u kafani na sentandrejskom Glavnom trgu, pa su se vesti o njihovim planovima, protkanima fantaziranjem, proneli u celom severnom rasejanju, u kojem je pak na glasine da se u Sentandreji „neshto sprema”, zatitralo sve shto u sebi umetnosti klicu bilo je krilo. Svoju volju da uchestvuju u produkciji, izrazili su takvi artisti i akrobati chije je angazhovanje razbilo okvire prvobitnih, skromnih koncepcija.

Osim glumaca, pojavili su se slikari, muzichari, snimatelji, kompjuterski programeri, tonmajstori, proizvodjachi gromofonskih plocha, pirotehnichari, parfimisti, dizajneri, ukrotitelji zveri, zhongleri, charobnjaci, vazdushni akrobati i parafenomeni, a pored tradicionalnih folklornih grupa zemlja–noga ukljuchile su se i formacije narodnih plesacha na konopcu, a chlanovi lokalnog srpskog holografskog kluba ponudili su da putem laserskih zraka poredjaju oko Glavnog trga sve sentandrejske crkve kao jato golubova.

U takvoj atmosferi, autoru nije ostalo drugo nego da pokusha da pronadje neki Venclovitjev rukopis od kojeg bi se mogla napraviti predstava dostojna neuobichajeno bogatih scenskih i tehnichkih mogutjnosti.

*

Tako je jednog lepoga dana, dodushe vetj u predvechernje doba, autor s nekom hartijom starom ushao u Huzhvikovu krchmu.

„Pronashao sam nenapisan rukopis”, digao je u nebesa svoje prijatelje glumce, i tresnuo ih odmah o zemlju, paradoksalnom izjavom svojom on.

„Kako tjemo igrati nenapisan tekst?”, chudio se chudom, neveselo, patrijarh Charnojevitj, ali je autor zrachio napredno kao neki pozitivni vibrator: „Igratjemo tekst u rekonstrukcijskom diskursu”, izravnao je na stolu, pokrivenom isflekanim kariranim kafanskim stolnjakom, prvibotni list nenapisanog rukopisa. Izravnao ga je, mada nije bio u pitanju smotuljak od pergamenta, nego obichan papir, ali stari, pozhuteo i – reche autor – „smotuljan zbog memle vekova”.

Na autorovu sretju, kod Huzhvika nisu sedeli filolozi i arhivisti, pa je besmilica o smotuljavajutjem dejstvu „memle vekova” proshla, a pronadjeni „venclovitj” je prihvatjen kao autentichan. (Hartija je inache bila autentichno zhuta, poreklom sa autentichnog tavana autorove autentichne rodne kutje.)

*

Na prvobitnom listu pronadjenog „venclovitja” nalazila se molba za dozvolu izvodjenja pozorishnog komada na sentandrejskom Glavnom trgu. Pisac molbe i valjda autor planirane predstave, verovatno Venclovitj, uz molbu daje i sazhetak komada, bolje retji sadrzhajnu skicu.

„To tje nam biti scenario”, razmicao je autor oblake zabrinutosti koji su se nad glavama glumaca sve vishe tmurili, pomeshani sa teshkim kafanskim dimom kod Huzhvika.

*

Ipak, ma koliko da je autor pozitivno vibrirao bio, glumci josh nisu bili sasvim ubedjeni da su svi problemi resheni: na osnovu one shture sadrzhajne skice mogli bi da izvedu predstavu eventualno u stilu komedije del arte. „A ovamo prilika praznichna u bozhju mater – 300. godishnjica velike seobe”, opominjao ih je patrijarh Charnojevitj.

*

Autor je glumachku strepnju, na sretju, bio predvideo. Iz dzhepa svoje jakne izvukao je nekoliko, tavanski takodje autentichnih papira – fragmente dijaloga i rediteljskih uputstava.

„Takvih hartijica, belezhaka i podsetnica svojevremeno, kad se predstava pripremala, moralo je biti mnogo”, pokazivao je shkrabotine. „Naime, poshto u Venclovitjevo doba u Sentandreji profesionalnog srpskog pozorishta nije bilo, u predstavi su igrali sami Sentandrejci. U masovnim scenama mozhda svi.”

Zato su, dodao je autor, u gradu kolali privatni primerci scenarija, zabeleshke i podsetnice mnoshtva uchesnika, fragmenti celine koja nije postojala nigde, izuzev u glavi autora, verovatno Venclovitja.

Vetjina tih primeraka je, naravno, zauvek izgubljena i unishtena, ali u Sentandreji i u okolnim selima bilo kad i bilo gde mozhe da iskrsne josh po neki odlomak. Na dnu crvotochne police u pevnici ili na tavanu paorskih kutja „iz doba patrijarha Charnojevitja”.

„Struchno recheno”, reche autor struchno, „mozhemo pretpostavljati tinjanje potencijalno beskrajnog broja fragmenata za koje nikada netjemo znati da li smo ih otkrili sve.”

*

Autor je, medjutim, zbog te svoje cake, opekao prste. Za nekoliko dana, kod Huzhvika nagomilalo se pronadjenih „venclovitja” celo brdo. Svi su nashli neshto kod kutje („iz doba patrijarha Charnojevitja”), na tavanu, u podrumu, u shupi, u shtali.

Na dudu.

*

Trik „pronadjenog rukopisa” pocheo je da razara sebe, kao osnovu celog projekta. Trebalo je preduzeti neshto antisopstveno.

*

„Daj da vidim da li gori”, trgnuo je autor iz ruke patrijarha Charnojevitja njegov pronadjeni rukopis (koji je zaudrao na kokoshinjac: patrijarh Charnojevitj je imao baku na selu).

„Ovo je, nazhalost, falsifikat”, konstatovao je autor kada je u plamenu svetje na stolu kod Huzhvika „venclovitj” patrijarha Charnojevitja buknuo i izgoreo za tili chas. „Falsifikat. Jer inache, znamo, rukopisi ne gore.”

*

Sudetji po autentichnim pronadjenim fragmentima, nekadashnji Sentandrejci u nekadashnjoj pozorishnoj predstavi nisu samo uchestvovali, nego su u njoj, izgleda, igrali sami sebe.

Na to ukazuje i naslov komada: Poslednji Sentandrejac.

„S tim smo najebali”, odmahnuo je patrijarh Charnojevitj. „Shta tje nam kazati svet, a pogotovo sponzori, ako na proslavi 300. godishnjice velike seobe budemo igrali dekadentnu stvar? Pazi: poslednji Sentandrejac! Chak i ne poslednji Srbin u Sentandreji, nego bash Sentandejac uopshte.”

„To je tada bilo isto. Svi su Sentandrejci bili Srbi”, rekao je autor na osnovu literature, pre svega Dinka Davidova. „A ljudima i sponzorima, ako budu galamili zbog dekadencije, zapushitjemo usta nauchnim chinjenicama”, dodao je profesorski nadmeno.

*

Filoloshki i istorijski podaci ishli su zaista u prilog pronadjenog „venclovitja”. Molba za dozvolu predstave odnosila se na jesen 1700. godine.

A to je bila 10. godishnjica velike seobe!

Autor je smatrao da od nekadashnje jubilarne predstave, kada bi je oni povodom 300. godishnjice ponovo odigrali, „svet i sponzori” imali bi – ne da galame, nego – „da padnu na dupe”.

*

Samo, autor je morao da prizna da oko nekadashnje predstave ima problema. Tachnije, problem je u tome da u jesen 1700. godine u Sentandreji nije bilo nikakve predstave!

„Bome. Dozvola je bila negativna”, rekao je autor svojim prijateljima paradoksalno, ali tachno.

Medjutim, ulogu pozotivnog vibratora sad je preuzeo patrijarh Charnojevitj, koji je vetj video sebe na pozornici u ulozi patrijarha Charnojevitja: „Serem se na negativnu dozvulu od pre Hrista. Ovako je josh vetji bum: nasha predstava tje biti ujedno i premijera – tachnije prapremijera nekadashnjeg, zabranjenog komada! U tome je shtos!”

Kada je video da niko ne misli da od premijere odustane, patrijarh Charnojevitj se smirio i postavio pitanje zashto su „kreteni” zabranili predstavu, autor mu je pak odgovorio da se tadashnjim liderima valjda nije dopao depresivan naslov, a pogotovo sadrzhaj.

„Medju nama budi recheno, Poslednji Sentandrejac je zaista chudan naslov za one prilike”, meditirao je Arsenije III. „Zar nije bio idiotizam govoriti o izumiranju, svega deset godina posle dolaska u ovaj kraj?”

Autor mu je, medjutim, rekao: „Ne. Nisu oni govorili o izumiranju, nego o povratku. Kojem su se nadali josh u svom zhivotu, ne u nekim budutjim narashtajima.” „Aha”, klimao je patrijarh Charnojevit: „Zato su dizali hramove, u to doba, od dasaka. Nadali su se, jadni.”

Tu se u diskurs, koji je brujao nad sudbinom naciona kao vechernje zvono, umeshao Jakov Ignjatovitj, koji je sedeo za susednim stolom i, za razliku od autora i patrijarha Charnojevitja, na maturi je iz istorije dobio pet. „Ne znam chemu su se nadali Sentandrejci 1700. godine, ali skorom povratku u zavichaj sigurno ne. Nasuprot, posle karlovachkog mira sklopljenog upravo prethodne, 1699. godine, postalo im je jasno da za njih povratka nema, verovatno zauvek.”

„Uh, jebote!”, proniknuo je najzad autor u celu dubinu svog trika s pronadjenim „venclovitjem”.

Video je nekadashnje Sentandrejce u atmosferi desete godishnjice dolaska u novu zemlju i u apokaliptichkom trenutku posle karlovahckog mira, kada im se pred ochima odjednom zatvorila i proshlost i budutjnost.

*

Chetvrti krak

*

Misao o izumiranju kod Sentandrejaca javila se dakle prvi put, vrlo rano, nad zgarishtem nade u povratak.

Tako su se, oko predstave, pobile dve sile. Depresija i elan, klonutje i snaga, ona iz inata, jer „zhiveti se mora, bilo kako bilo”. Sa principom povlachenja i odustajanja sukobio se princip sadjenja i gradjenja, s kaludjerskim nachelima sudarili su se vinogradarski i neimarski nagoni.

Protiv nacionalne depresije najodluchnije su nastupili, naravno, poglavari naroda koji su ga doveli u novu zemlju. U svetlu karlovachkog mira, velika seoba mogla je da izgleda kao greshka. Kobna, nepopravljiva. A njeni ideolozi i rukovodioci tu odgovornost nisu hteli da prime na sebe, ili su smatrali da su, uprkos kasnijem razvoju dogadja, pre deset godina ipak bili u pravu.

Jubilarne 1700. godine, neposredno posle karlovachkog mira, predstava pod naslovom Poslednji Sentandrejac imala bi opozicijski prizvuk, pa je bila zabranjena, up. „negativna dozvola”.

*

Opasnost od optuzhbe za dekadenciju pretila je i ekipi kod Huzhvika, jubilarne 1990. godine.

Autor je, dodushe, izneo ideju da se upadljiva depresivnost originala otkloni menjanjem naslova Poslednji Sentandrejac, ali varijante koje je predlozhio nisu bile nimalo bolje.

Shta vishe, Huzhvikovcima su naslovi Sahrana ikona ili Muzejsko opelo zvuchali josh dekadentnije. Uzalud je autor objashnjavao da oni aludiraju na otvaranje Muzeja u kojem se sahranjaju ikone i sa njima cela sentandrejska proshlost – da bi tamo bila sahranjena, to jest sachuvana za vechnost.

Naslovi Sahrana ikona ili Muzejsko opelo ne slave kraj, nego slave pochetak, pochetak vechnosti.

Tako bi na njihovu predstavu, igranu na dan svechanog otvaranja Muzeja (u petak 12. oktobra 1990. godine) palo svetlo ne pogrebno, nego vaskrsno.*

* Autorova baba Ljuba poslednjih nekoliko godina svoga zhivota svakog proletja se molila bogu da joj udesi, ako treba da umre te godine, da to bude brzhe-bolje, pre Uskrsa, jer je onda sahrana lepsha i u pogledu vaskrsenja (valjda) efikasnija nego obichno. (Na sahranama u uskrshnjem periodu Hristos voskrese poji se neprestano kao kada zapne gramofonska igla.)

*

Osim nacionalne osetljivosti na nacionalnu dekadenciju, za antinaprednost predstave i njenog naslova mogla je bila da se zakachi i marksistichka cenzura koja je u ranoj fazi priprema kod Huzhvika, pochetkom 1990, znachi pre prvih demokratskih i sistemomenjachkih martovskih izbora u Madjarskoj, josh bila na snazi.

Ali marksistichka cenzura poslednjih decenija komunizma nije bila tako budna kako se to retrospektivno volelo interpretirati, kao shto ni mrak komunizma nije bio tako crn kako su ga papagaji novog rezhima izvikali. „Sivo. Sivo je bilo sve”, rekao je autor pikturalno, a potvrdio je i u autentichnom diskursu svog rodnog sela: „Sinjavo ili sirkavo bilo je sve. Bome.”

*

Ni setili se dakle nisu komunistichke cenzure oni tad, pa ih je zabrana predstave iznenadila kao malu decu kada im bez razloga uzmu igrachku.

Autor i Huzhvikovci nisu znali da je u pitanju predizborna politichka igra.

Oni su verovali da je uzrok zabrane razmirica i razdruzhivanje Juzhnih Sloavena, i da su sentandrejsku predstavu sabotirali svi, svi, svi: i Srbi i Hrvati i nepopravljivi Juzhni Sloaveni.

Na njihovu, mozhda chak usaglashenu delatnost ukazivalo je pojavljivanje kod Huzhvika raznih sumnjivih lica.

*

Medju karakterima nushitjevskog tipa autor je (umetnik rechi) razotkrio prvo sumnjivo lice – jezichki. Biznismen je govorio dostojevskijskim naglaskom, pretvarajutji o u a („shto gavarish tavarish”) i osim jeftinog goriva nudio je, takodje budzashto, eksploziv za vatromet u finalu planirane predstave. A troshkovi prevoza bili bi zanemarljivi, poshto je sentandrejska ruska kasarna tu na domaku.

Agenti bademastih ochiju nudili su krilate zmajeve i lake, perjane kostime za glumce, a za ljubavne scene, eventualno i masovnije, statistkinje bi rado liferovali predstavnici medjunarodnog makrokozmosa.

Za zidanje kulisa i druge gradjevinarske poslove jeftina i neoporeziva radna snaga stojala bi na raspolaganju u neogranichenim kolichinama, vrbovana iz redova izbeglica tada josh samo uglavnom iz Rumunije, odakle su posle pada berlinskog zida krenule kolone, pretezhno erdeljskih Madjara, na Zapad, ali su se nasukale na administrativnim, pasoshkim preprekama kojima se Zapad na istochnoj austrijskoj granici i nadalje branio od Istoka, uspeshnije nego betonskim bedemima.

*

Jednog, medjutim, lepoga dana autor vide nad Glavnim trgom kako se vije crnina oblak. Dan je, dodushe, prilichno vedar, svetlosno dakle solidan bio: mrak se na ochi – samcato samo – autorljeve spustio bio. A ima kada, kao shto beshe upravo tada, da se na ochi mrak spusti nekom, chudno – kroz ushi!

Parkirao je, kao i uvek, bash preko puta tamo gde tada, tisutj devetso devedesete, budutji Muzej josh je u fazi izgradnje bio. U dzhepu s nekim fragmentom novim sidje sokakom s kaldrmom turskom da iza ledja Saborne crkve pogleda da li kod kutje sedi Vojislav Galitj, sveshtenik mesni, ali ga nema, tek laje Diksi (koji se srpski naziva „Di si?”), pa tako onda autor sidje sam do Huzhvika na Glavnom trgu.

„Stari rukopisi, stari rukopisi”, uchinilo mu se da chuje dilere da mu na uvo shaputju neshto eruditno, umesto finansijske klasike „devize, devize”.

Unutra u kafani, ekipu umetnika zatekao je, umesto uobichajenog stvaralachkog zanosa, u depresiji. „Neko nam je maznuo shtos”, dochekao ga je patrijarh Charnojevitj, ali je autor odmahnuo: „Znam. Chuo sam ih napolju.”

*

Madajrska shtampa, koja tada josh i nije bila tako antisrpski nastrojena kao shto tje biti posle izbijanja raspada Jugoslavije, donosila je vest da su se na slobodnim pijacama od Subotice do Amsterdama, od Sentandreje do Istambula pojavili falsifikovani „venclovitji” i drugi stari rukopisi – poreklom iz falsifikatorske radionice sentandrjske rukopisne mafije.

Autora profesorski potkovanog cela caka chak i nije iznenadila, znao je on da u doba renesanse koliko je lazhnih starih – grchkih, rimskih – rukopisa „pronadjeno” shirom Evrope. (Takva firma, u kojoj su lazh-papire proizvodili, radila je, ma koliko chudno bilo, i pod nebom Skandinavije.)

*

Patrijarh Charnojevitj je, medjutim, smatrao da erudicija policiju netje ganuti. Finance pogotovo.

Patrijarhov strah je autora najzad opametio. U shta uvaljulje svoje prijatelje on, pitao se on.

*

„Izgubio sam pronadjeni rukopis”, banuo je autor sutradan kod Huzhvika.

Patrijarh Charnojevitj mu je, dodushe, postavio pitanje kako se mozhe izgubiti nenapisan rukopis, ali se videlo da je starcu Arseniju laknulo.

„Shta tjemo sad?”

Chashe su se kod Huzhvika zaustavile u vazduhu i oklevale.

Sentandrejski velikani zhedno otvorenih usta pred zaustavljenom chashom, izgledali su kao chudesna bitja rimskih fontana, na pijaci Navona.

Shta tje biti sad?

Kako tje izgledati jubilarna proslava 300. godishnjice velike seobe bez nastupa patrijarha Charnojevitja, Venclovitja i Jakova Ignjatovitja? Ta vetj su im i brade narasle autentichno! Ne govoretji o kostimima. Venclovitj je, chim se otopio poslednji sneg, pocheo da vezhba hodanje u autentichnim kaludjerskim sandalama iz 17. veka.

*

„Deder smisli neshto da se ne obrukamo”, bodrili su autora sentandrejski velikani, a on je tad imao josh jedan pokushaj da prirodnim ambicijama ekipe umetnika skreshe krila za let, posegnuvshi za vizantijski prepredenom taktikom on, rekashvi uz odmah ruke da ne pati od zhelje da nastupa u okviru priredaba na kojima tje glavnu rolu ipak politichari i drzhavni funkcioneri* igrati tek.

* „Fukcioneri” (eng.).

„I nije bilo rechi o tome da nastupash ti”, skrenuo mu je pazhnu na chinjenichnu chinjenicu patrijarh Charnojevitj medjutim.

Da nije bilo onako kako je bilo bilo, autor bi pomislio da se radi o parama: o honoraru. Ali poshto je bilo onako kao je bilo bilo – da o honoraru nikakvom ni rechi nije bilo bilo – autor je takvu motivaciju morao da odbaci i da uvidi da se radi ipak o zhelji da u interesu chuvanja tradicija i produzhivanja kontinuiteta trajanja u severnom im rasejanju neshto aktivno preduzmedu svi.

„Hajde onda da napravimo malo paradniju promociju ipak moje zbirke svi”, predlozhio je skromno on (up. „malo paradniju” i „ipak” i „svi”).

*

Autorov predlog je bio realan: njegova zbirka pesama Sentandrejski tipik trebalo je da izadje pre sentandrejskih jubilarnih priredaba. Njen originalni rukopis nalazio se, tada, u shtampariji u Novom Sadu.

„Idem da vam donesem rukopis. Rezervnu kopiju. Da nabubate pesme”, ustao je autor i krenuo ka vratima.

„Ali shta ako je i njegov rukopis falsifikat?”, chuo je zabrinuto pitanje patrijarha Charnojevitja autor iza svojih ledja.

Nije se, medjutim, osvrtao na patrijarhovo shegachenje.

Pokazao je samo, onako internacionalnim znakom, takodje u shaljivom stilu, shta mogu kolege, shto se njega tiche, da rade.

Mogu da se slikaju.

To im je autor pokazao sa vrata, zatim je izashao.

Chuo je josh kako mu je iza ledja zazujala kamera.

Iz toga je znao da je Ichwich pocheo da ih snima.