„Трећи аргумент“ Зорана Туцића, Милорада Павића и Зорана Стефановића (информација)

Графички роман по мотивима књижевности Милорада Павића

Сценарио Зоран Стефановић • Слике Зоран Туцић

Овај чланак, биографије и фотографије аутора су под слободном лиценцом: Creative Commons — Attribution 3.0 Unported — CC BY 3.0 (www.creativecommons.org)

• „Истински визуелно бриљантна графичка новела.“ — Арчи Гудвин
• „У правим сликарима Ђорђу Миловићу, Жељку Пахеку и Зорану Туцићу имамо савремене ствараоце од истински међународног значаја.“ — Пол Гравет

О пројекту

Трећи аргумент је стрип–загонетка, необичан чак и у светским оквирима. Настао је по причама српског кандидата за Нобелову награду, „првог писца 21. века“, Милорада Павића (1929–2009). Три приче чине целину која разматра „европско питање“ са историјског, антрополошког, психолошког, мистичког и политичког становишта — предрасуде, трауме и митове. Љубавна романса крије причу о материји, историјски догађаји крију провалију времена, а трећи аргумент је онај пресудан за судбину не само Европе, већ и човека и цивилизације…

Стрип је од 1995. постизао успехе код публике и критике у Југоисточној Европи (Југославија, Кипар) где је освојио све главне националне награде. Затим је представљан планетарној публици преко Сједињених Америчких Држава и магазина Хеви Метал (1998–2000, просечно око 100.000 продатих примерака), затим у Француској (YIL Editions 2016; проширена информација), а ускоро и Србији (Комико) и другим земљама.

***

Стрип су урадили ликовни уметник Зоран Туцић и сценариста Зоран Стефановић
по мотивима књижевности Милорада Павића: причама „Веџвудов прибор за чај“, „Коњи светог Марка или Роман о Троји“ и „Трећи аргумент“, и песмама „Партија шаха са мексичким фигурама“ и „Роман о Троји“

Учествовали су и костимограф Јасмина Игњатовић (дамски костими у првој причи); сликар и скулптор Јасна Николић (фигурице–концепти) и уметнички фотограф Милинко Стефановић.

Илустрације у додатку: Зоран Туцић (цртежи, скице и архитектонски планови Новог египатског музеја); Драган Танасијевић (фото портрет Павића); Милинко Стефановић (фото портрети Туцића и Стефановића); Википедија, слободна енциклопедија (Коњи Св. Марка, Creative Commons 3.0).

Аутори се захваљују књижевници и управници Легата Милорада Павића Јасмини Михајловић; уредницима у Србији Драгану Савићу, Александру Драмићаниниу, Вуку Марковићу и Драгану Лазаревићу (Драган де Лазаре); археолозима Владимиру Лековићу и Светозару Станковићу; консултанту за старе аутомобиле Војки Маслачку, техничком уреднику Ненаду Петровићу и писцу Слободану Шкеровићу.

Графички дизајнер: Раде Товладијац

***

Графички роман „Трећи аргумент“ © Зоран Туцић и Зоран Стефановић. • Изворне приче и песме: © Јасмина Михајловић / Легат Милорада Павића, Београд (www.khazars.com) • Остали прилози: © аутори и носиоци појединачних ауторских права. • За слике уметничких дела и цитате дозвољено је академско коришћење и поштена употреба. • Опис на корицама, биографије и фотографије аутора су под слободном лиценцом: Creative Commons — Attribution 3.0 Unported — CC BY 3.0 (www.creativecommons.org)

Још графичких романа, стрипова, филмских и мултимедијалних подухвата: Студио С.О.К.О., Београд (www.janus.rs)

Додаци

„Знао је да је књижевност сарадња, знао је да је добар читалац ређи од доброг писца и трудио се да придобије пажњу; знао је баш зато да досадна књижевност не може бити добра књижевност и није презао од прихватања такозваних тривијалних облика." — Милорад Павић („Одлазак Борхеса“, Политика, Београд, 21. јун 1986.)

· „Ја покушавам да променим начин читања романа у том смислу што сам повећао улогу и одговорност читаоца у стварању дела. Пребацио сам на њих одлуку о избору заплета и расплета романа, где ће почети, а где завршити читање, одлуку чак о судбини главних личности. Али да бих променио начин читања, морао сам као што рекох, да променим и начин писања.“ — Милорад Павић

· „Успостављена је могућност амбивалентног епилога: од тога да ли је читалац жена или мушкарац зависи судбина царства. Читалац је у овој Павићевој причи добио моћ самога Бога, моћ много већу од кључних личности Истока и Запада. Иза радикалне ироничне игре, која омогућава двоструки епилог, сугерира се ситуација савременог човјека пред судбинским питањем свијета, које није само питање Истока и Запада, већ и питање опстанка Човјека. А с таквим питањем се може живјети само уз амбивалентну иронију и креативну игру.“ — Јован Делић (Хазарска призма, Београд, 1991.)

· „Бунар значења који Павићева приповетка нуди, сазнатљив је у зависности од читаочевог знања, обавештености, маште, асоцијативних моћи, ирационалности. Тако се у овој прози читалац одмах устоличава као равноправни судионик дела, аналитичар и стваралац нових светова који му се пружају 'откључавањем' слојева и значења. Занимљивост фабуле и интересантност заплета нуде се читаоцу као провокација и компензација приликом улагања напора у трагању за смислом.“ — Јасмина Михајловић (Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића. Београд, 1992.)

· „У припремним истраживањима за стрип, открили смо да је чувени керамичар–индустријалац и борац против ропства Џосаја Веџвуд (1730–1795) био деда Чарлса Дарвина. По нама, нема икакве сумње да је Павић апсолутно најсвесније ставио у причу овај, а не неки други тип порцелана.“ — Зоран Стефановић (1994.)

· „Према тврдњама одређених античких хроничара, прва уметничка обрада освајања Троје испевана је од Брижана (Фригијаца), прегрчког становништва пелашког порекла, које се преселило са данашњег Централног Балкана у Анадолију. Милан Будимир, чувени класични филолог, напомиње да је Хомер сасвим сигурно знао још неки језик поред старогрчког (Овидије му је приписивао народност Пајонца). У сваком случају, индикативно је да се у овом крвавом сусрету 'Азије' и 'Европе' под зидинама Троје скоро искључиво боре балканска племена — и на једној и на другој страни.“ — Зоран Стефановић (1994.)

· „На 'египатској' табли из друге приче је поред познатих пирамида у Гизи ненаметљиво је приказан и један огроман објекат који не постоји у стварности. Реч је о постојећем и замашном, бриљантном архитектонском пројекту Новог египатског музеја Зорана Туцића.“ — Зоран Стефановић (1994.)

· „Бављење адаптацијама је, у ствари, кроћење туђег демона.“ — Зоран Стефановић (1994.)

Изводи из критика

· „Аутори су на најпрецизнији начин погодили дух, есенцију оног ониричког, уплетеног па расплетеног стила, који је толике читаоце привукао Павићевој прози. (…) Цивилизација Византије је свеприсутна у Трећем аргументу, и то му служи на част.“ — Павле Зелић

· „Најбоља адаптација књижевности у историји српског стрипа.“ — Васа Павковић

· „Рађене по рецепту три боје — бела, црвена и плава, приче саме нуде тумачења свог спектра, која се за разлику од крилатице просвећене, рационалне европске мисли о 'слободи, једнакости и братству', своде на сталне балканске категорије будућности, садашњости и прошлости.“ — Јелена Тасић

· „Веџвудов прибор за чај је митолошко трагање за смислом, испричано богатим ликовним језиком и строгим приповедачким саспенсом. Симулација надилази стварност и у потпуности је сабија у декоративни симболизам. Овакво унутрашње исијавање видех једино још код Куросаве, у Додескадену и Сновима.“ — Слободан Шкеровић

· „Долази до прекида програма, а бујица одушевљења почиње да куља из вас. Ове приче престају, а иза себе остављају безброј питања без одговора. Какав је то свет у којем живимо?“ — Александар Мићић

· „У питању је зрео, ваљан рад који представља два талентована аутора за које сама суштина стрип медија није тајна.“ — Илија Бакић

· „Детаљи мистерије овог занимљивог подухвата чекају на сваког од читалаца да их открива сам, једног по једног, попут неке игре на плочи за коју је потребно бацити коцку са одређеним бројем да би се до неког места дошло.“ — Марко Фанчовић

· „Хладноћа боја у складу је са етеричношћу ликова, који су више симболи, са ритмом прозног предлошка.“ — Александар Жикић

· „Истински визуелно бриљантна графичка новела.“ — Арчи Гудвин

· „Све чини целину која разматра 'балканско питање' и однос регије са Европом, што са историјског, антрополошког, психолошког, мистичког и политичког становишта, наравно кроз суптилно и деликатно уобличене метафоре, што кроз предрасуде, митове, трауме, конкретна искуства… — Слободан Ивков

· „У правим сликарима Ђорђу Миловићу, Жељку Пахеку и Зорану Туцићу имамо савремене ствараоце од истински међународног значаја.“ — Пол Гравет

· „Осећајни стрип 'Веџвудов прибор за чај' двојца Туцић и Стефановић привлачи бојама и техником извођења. Лако је утонути у ту дивну причу (…) Течно приповедање нас води кроз нове перипетије невероватне љубави, описујући наредне покушаје и мушки прихватане поразе — као и заиста изненадну поенту, која открива сасвим другу страну приче. Када би овакви стрипови барем могли да настану и у Пољској…“ — Артур Длугош

„Фиочица садржи један рукопис увијен у трубу и уметнут у лист истргнут из неког стрипа. Стрип приказује бика из чијих чељусти цури пена. На његовим леђима јашу младић и девојка окренути једно другом. Стрип је на енглеском и носи наслов Third argument.“ — Милорад Павић (Кутија за писање, роман, 1999.)

Биографије

Зоран Туцић

Стрипар, ликовни уметник и архитекта.

Рођен је у Шапцу, Србија, 1961. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду пројектом „Нови египатски музеј, Гиза, Каиро“.

Са Вујадином Радовановићем, Радетом Товладијцем и Сашом Живковићем оснивач је уметничке групе „Баухаус 7“ 1981. у Београду.

Стрипове је објављивао у земљама Југославије, Немачкој, Сједињеним Америчким Државама, Холандији, на Кипру, у Италији итд.

Један је од оснивача Удружења стрипских уметника Србије (УСУС) 2010. године и први председник до 2015. године.

Важнији стрипови: „Ворлох“, по сценарију Љуана Коке, Александра Тимотијевића и З. Туцића; „Нити снова о моћи“, по сценарију Љ. Коке; „Трећи аргумент“ по прози Милорада Павића и сценарију Зорана Стефановића, и „Adam Wild“, по сценарију Ђанфранка Манфредија.

Милорад Павић

„Први писац 21. века“, прозни писац, песник и историчар српске књижевности 17–19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета. Рођен у Београду 1929, где је и преминуо 2009.

Био је редовни члан Српске академије наука и уметности од 1991. године, и члан Société Européenne de Culture и српског ПЕН–а.

Познат као писац нелинеарне, интерактивне прозе (романи, приче, драме). М. Павић је један од најчитанијих савремених писаца са Балкана, преведен на тридесет шест језика у више од три стотине издања.

Од стране стручњака из Европе, САД, Израела и Бразила, Милорад Павић је био номинован за Нобелову награду у књижевности.

Супруга му је била Јасмина Михајловић, писац и књижевни критичар. („Никада неће престати да се воле. Ово је животно–књижевна прича са срећним крајем.“)

Зоран Стефановић

Писац и међународни културни активиста.

Рођен је у Лозници, Србија, 1969. Дипломирао је драматургију и сценарио на Факултету драмских уметности у Београду.

Велики део његовог уметничког опуса спада у фантастику — у позоришту („Словенски Орфеј“, „Скаска о космичком јајету“), стриповима, прози и на филму. Други део опуса је документарне природе.

Његове позоришне драме, проза и графички романи су преведени на десетак европских језика.

Био је главни оснивач неколико међународних културних мрежа и заједница у области издаваштва, дигитализације, лексикографије и поп–културе. •